Др Влајко Пановић упозорава да је више од половине становништва Србије у неком облику зависности
Наркоманија је распрострањена и у селима и у радничким квартовима, јер се наркомафија труди да дрогу обезбеди за све социјалне групе и све узрасте.
„На сајту владе једне од најмоћнијих држава света писало је да је према Србији предузета стратегија контролисаног хаоса. Ми тај хаос сада живимо, јер смо изгубили оријентир у егзистенцијалном вакуму изазваном разним врстама неизвесности. Иако смо уморни, не смемо да се помиримо са новоустановљеним системом вредности у коме је породица, као најлековотија заједница, разорена, са циљем да живимо супротно здравом разуму. Многи се у тој ситуацији не сналазе, и, потпуно збуњени, посежу за дрогом која их уводи у виртуелни свет, а неспремна и недовољно образована породица том изазову не може да се супротстави, док држава, уместо системских решења, нуди погрешне стратегије“, рекао је на почетку разговара за Геополитику др Влајко Пановић, који је после пензионисања на ВМА своје велико знање и искуство пренео у приватну праксу и наставио да се посвећено бави проблемима са којима се суочава српска породица.
Др Пановић пре свега констатује да је наркоманија права болест, а не безобразлук ни неваспитање како многи мисле, иако они јесу елементи ове болести. И тврди да је прича о наркоманији као „привилегији“ богатих један од погрешних стереотипа јер је дрога због своје ниске цене постала веома распрострањена и међу сиромашнима. Наркоманија је зато присутна и у селима и у радничким квартовима, и наркомафија се труди да је обезбеди за све социјалне слојеве и све узрасте.
Наш саговорник се, притом, не усуђује да каже старосну границу од које деца данас почињу са употребом дроге, али је уверен да тај тренутак долази када се смањи утицај родитеља на њихово васпитање и одрастање.
„Заокупљени егзистенцијалним проблемима, родитељи ни не слуте да деца новцем за две ужине могу да купе наркотике. Овом истином никога не оптужујем, него освешћујем. Почиње се, наравно, на првим журкама са марихуаном, када џоинт иде у круг и изазива најпре еуфорију а онда депресију и самоубилачке мисли, али родитељи, неуки и нестрпљиви за разговор са децом, не констатују промене њиховог стања по доласку кући. Уместо да их дочекају на ногама, са осећањем да су добродошли кући, обично уморни родитељи понављају добро познате реченице типа ’док једеш мој хлебац, док си у мојој кући...’ што деци онда даје легитимитет да се затворе у купатилу на пола сата и прекину сваку комуникацију. Правило је у војсци да се са пијаним војником никада не разговара увече, него ујутро, јер још је Његош говорио – паметније је јутро од вечери. У тим породичним неспоразумима деца касније, преко синтетских дрога, екстазија и ЛСД-а, затим амфетаминских препарата, стижу до хероина, а они богатији и до кокаина.“
Др Пановић сматра да су родитељи у датој ситуацији најмање образовани, а са друге стране, нама се овде доста дуго намеће један ненормалан, неприродан ритам живљења, који им избија могућност да развију здрав ауторитет према својој деци.
„Нашој деци се намеће да излазе ноћу, а она то не могу да издрже уколико не узимају кафу, енергетске напитке, или нешто треће што ће их ’подићи’. Родитељски утицај на њих је од некадашњих 80 посто сведен на свега 20 посто, док остатак припада субгрупама – вршњацима, навијачима, улици, контролисаним медијима који имају огроман утицај на урушавање комуникације родитеља са децом. Ја зато помажем у дисфункционалном породичном систему, где чланови међусобно не умеју да разговарају, јер без разговора нема договора, а без договора нема поштовања. Већина породица то данас доживљава као свој хендикеп, јер ми живимо у породицама које нису заједнице, а једино је заједница лековита. Наиме, чланови породице живе усамљеничке животе и таква породица губи могућност адекватне социјализације деце и могућност да својим ауторитетом помогне детету да развије здрав однос према лепоти и доброти, према реду, раду и организованости, према развијању осећања самилости за немоћне, слабије и другачије. И на тај начин дете развија похлепу и себичност у којима посеже и за наркотицима.“
Др Пановић закључује да се у недостатку квалитетног односа родитеља са децом, и недостатку поверења, увек нађе неко ко „улети“ у празан простор. Здрава религиозност би, каже наш саговорник, у тој ситуацији могла да дâ можда најбоље одговоре на нека фундаментална питања – питања добра и зла, љубави и мржње ‒ за којима трагају сви млади људи, а уједно на разумну меру сведе све оне садржаје, попут дроге, друштвених мрежа, видео-игара, коцке, кладионице, који их одвраћају од пожељног, природног понашања.
Најпре држава да оздрави
- Држава сигурно има своје место у целој причи, прво зато што доноси законе које сама не поштује. Зашто наша деца остају у кафићима по целу ноћ, зашто градоначелник позива своје суграђане на Ноћ музеја, Ноћ књиге, Ноћ вештица? Шта ће то нама, кад је Бог оставио човеку ноћ да спава! И то је индиректно форсирање једног наопаког ритма живљења, који се ионако код деце „примио“. Јако је важно да вратимо нашу децу у кревет на време, јер то је и враћање достојанства животу. Ко је неиспаван тај сутрадан не може да функционише нормално, и онда тражи нешто што ће га подићи, а наркотици у томе заузимају значајну улогу.
Дрога уништава целу породицу
- Нико не зна колико је дрога распрострањена. Одговорно тврдим да се више од пола Србије налази у неком облику зависности – цигарете, алкохол, марихуана, синтетске дроге, интернет, видео-игре, коцка, кладионица, пиво, јер огроман број људи је у неком проблему. Наркоманија је драма у којој пропадају сви, не само зависник. По неким статистикама, у Новом Саду од дроге умре више од 1,3 детета недељно, што је ужасно. Мада, у многим случајевима не пише да су умрли од дроге, него од плућа (испостави се да је хероин помешан са брашном које се залепи и створи гљивице).
Геополитика 77, август 2014.
