Драган Недељковић, српски сликар и колекционар из Париза, позива на оснивање Музеја српског сликарства
„Огроман део српског ликовног стваралаштва које се налази по свету, рецимо, у Паризу, где су наши сликари одлазили да прате трендове у модерној уметности и направе неку светску каријеру, желео бих да вратим у Србију и направим Музеј српског сликарства. Сâм то не могу да урадим, иако имам завидну колекцију слика, међу којима и 84 дела Милана Коњовића, више од 200 слика Дада Ђурића, највећег ликовног ствараоца 20. века са ових простора, коме је Француска јуна ове године одала почаст изложбом организованом у дворцу Доберив који је „угостио“ највеће сликаре света. Нажалост, видим да културни естаблишмент није заинтересован да у Србију врати уметничко благо и ради на култури народа“, рекао је за „Геополитику“ Драган Недељковић, сликар и колекционар, који већ тридесет три године живи и ради у Паризу.
На слици: Дадо - Триптих Pale Kao
Вероватно сваки истински уметник има свест о значају националне културне баштине. Ипак, како сте дошли на идеју да бар неки њен део из света вратите у Србију?
- Кад сам пре тридесет три године и сâм отишао у Париз, одлучио сам да се потпуно посветим сликарској уметности. Данима сам обилазио изложбе разних сликара, галерије, музеје, али и загледaо слике на разним аукцијама, под ведрим небом, по антикварницама. Виђао сам ту и радове наших сликара, али су ме потпуно одушевиле слике руских импресиониста, које су се продавале будзашто, јер су биле дела уметника одбеглих од Октобарске револуције 1917. године. Почео сам да их откупљујем, свестан да ће кад-тад доћи време да их скупо продам. И нисам се преварио. Откад је Русија почела да се уздиже, богати Руси трагају за културним благом своје земље, откупљују га и враћају у бројне руске музеје или њима обогаћују приватне колекције.
Дворац Д`Оберив
Је ли то био пресудан моменат да почнете да размишљате о сабирању дела српских сликара?
- Да, мени се веома допала та брига за национално благо, са циљем да оно буде у фукцији подизања културе једног народа. Јер, признали ми то или не, народ се брани културом, а ми нашу културу систематски уништавамо, на разне начине. Посебно у последњих петнаест година, откако је Народни музеј највећим делом затворен за посетиоце, што је вероватно јединствен случај у свету. Већ бисмо и Скадар на Бојани подигли, а не реновирали једну осредњу музејску зграду. Кад би се то десило са Лувром, у који дневно уђе 50 000 љубитеља уметности, у Паризу би избила револуција. Француска држава од Лувра, за који сваки посетилац купи улазницу, сваки други или трећи неки каталог, монографију, има огроман приход. Скоро је била изложба Едварда Мунка, или сад Веласкеза, коју су дошли да виде људи из целог света. Тако нешто код нас не може да се догоди, јер велики број људи у нашем културном естаблишменту није довољно компетентан за посао који му је поверен уз „дебелу“ државну плату. Уосталом, у прилог томе најбоље говори податак да ми немамо ни Институт са лабораторијом која би утврђивала аутентичност уметничких дела, него је то препуштено вољи и (не)знању самопрокламованих експерата који оригинале проглашавају за фалсификате и обрнуто.
Насловна страна каталога изложбе
Ви сте незадовољни таквим стањем ствари у српској култури, али покушајте на рационалном нивоу да објасните где би могли да се нађу разлози за то!
- Иако сам дуго изван Србије, нисам скроз одсутан и добро познајем и дешавања у нашем савременом сликарству. Унапред жалим генерације младих људи, међу којима, сигуран сам, као и увек, има талената, али они у земљи која води политику (не)културе немају никакву перспективу. Да би се створиле бар какве-такве шансе за ствараоце, стање у култури мора драстично да се мења. Не бих сад улазио у то да ли је, на пример, Народни музеј покраден, па га намерно држе затвореним док одговорни људи помру. У сваком случају, ту има неких нечистих работа, али нисам полицајац да вршим истрагу; ја сам експерт за источноевропско сликарство у Француској.
Ви апелујете на одговорност људи који креирају и спроводе културну политику, како бисмо се и стварно, а не само декларативно, приближили Европи, којој смо некада и културом припадали?
- Управо тако, јер Француска је земља у којој се зна ред, зна се ко може да изда сертификат за Реноара, то је Институт Вилденштајн, а лабораторија утврђује да ли је слика можда преправљана, додаван потпис, итд. Ми то немамо, сви људи иду код једног истог човека, који издаје своја назови стручна мишљења за све сликаре и све сликарске епохе, што је озбиљан ударац у темеље српске модерне уметности. У Француској и другим земљама, кад су у питању њихови сликари, тачно се зна ко може да изда сертификат за одређеног сликара... Експерт за, рецимо, Жила Пасцина је Абел Рамбер, и нико други не може да оцени да ли се ради о његовом оригиналу или не. За Короа се зна да је експерт Франсоа Диетерле, и не може нико други да изда сертификат, јер је он специјализован само за тог сликара. А дешава се и да у Паризу нађете слику неког нашег еминентног уметника, као што су Милан Коњовић или Сава Шумановић, из париског периода, купите је, и онда је носите у Србију да је вратите тамо где припада, као културно благо државе, а на аеродрому вас сачекају да вам ту слику отму. Доведу самопрокламованог експерта који каже та слика вреди 100 000 евра или више, и тражи 33 000 за царину. То су људи који редовно примају плату од државе против чијих интереса директно раде. Јер интерес једне државе је да врати културно благо, да покаже да је и овај народ нешто стварао, али то наш културни естаблишмент и државни апарат уопште не интересује. Требало би да се најхитније формира нека комисија експерата који знају посао и желе да раде у националном интересу, а који би спречили све те манипулације српском баштином.
Дадо - Myfair House - колаж
Реците нам којих све српских сликара дела постоје у Француској?
- Постоји огроман фундус наших сликара у Француској. Милан Коњовић, на пример, дошао је у Париз из Прага 1925. Био је веома кратко у школи Андре Лота, код кога је Шумановић провео читав радни век. После непуних месец дана он је напустио ту школу јер је био оригиналан, и ја га сматрам за највећег сликара тога времена. У савременом сликарству, Дадо Ђурић је највећи сликар са наших простора, зато што није никога копирао, него био потпуно свој. Највећи број Коњовићевих, Шумановићевих, Ђурићевих слика налази се у Француској, као и Миливоја Узелца, кога Хрвати својатају иако је Србин, али он Србе не интересује. Огроман је број њихових слика по приватним колекцијама, код људи којима су поклањали своја дела. Има их и у француским музејима, на пример у Музеју француског вајара Антоана Бурделе су две слике Мила Милуновића, у Музеју модерне уметности су Коњовић и Пеђа Милосављевић, итд. Овде народ није ни свестан да је Бата Михајловић, припадник групе „Кобра“, много већи сликар него што они знају. Бати су обећавали, док је био жив, да ће да му направе легат, али се то није десило.
Ви сте рекли да сте и приватни колекционар?
- Да, то радим успут, јер желим да одбраним наше културно благо разасуто којекуда по свету, да га не би купио неки Јапанац и однео у своју земљу, у неку приватну колекцију, јер се у том случају никада више неће вратити у Србију. Ја, у ствари, радим оно што би требало да ради држава, односно људи које за то плаћа.
Како у пракси изгледа трагање за националним благом?
- Тако што непрестано морам да будем у току са свиме што се догађа у сликарству, а то значи да пратим све изложбе, ходам по галеријама и антикварницима. Пратим, на пример, неко дело Милана Миловановића или неког другог нашег сликара за које странци мало знају, а о којима нема много публикација. Погледајте само последњу књигу источноевропског сликарства која је скоро издата. Румунија је ту представила све своје сликаре репродукцијама у боји, Хрвати и Словенци су представили своје, а Срби имају само три црно-беле репродукције, што говори да немају никакву комуникацију са културним установама у Европи.
Да ли, можда, откупљујете и дела савремених српских сликара, да бисте их евентуално подржали?
- Не, откупљујем само слике људи који имају репутацију да су пратили трендове светске модерне уметности и управо то је значајно за српску културу. У Београду постоје наводно еминентне галерије, које организују изложбе појединих сликара. Али, власник једне такве галерије је „кум“ са врхом Демократске странке и та галерија има све могуће привилегије у овом граду. Налази се на ексклузивној локацији и имала је, између осталог, и изложбу Дада Ђурића, око које се подигла велика помпа, а на којој је било и фалсификата. Имам каталог са те изложбе у коме је репродукован поменути фалсификат. Дадова ћерка Јаница је била комесар те изложбе, газдарица галерије јој је купила авионску карту за Париз да би сутра, ако се открије да је био изложен фалсификат, могла да каже да није одговорна она, него Дадова ћерка. А она, нажалост, ништа не зна о уметности свог великог оца. Био је ту и велики број спонзора те изложбе, између осталог Министарства за културу Србије и Црне Горе, али они Дадову уметност не разумеју, њих занима само трговина и профит. Била је и изложба Саве Шумановића, чуо сам такође са фалсификатима. И исто тако сам чуо да је Божидар Ђелић, кад су дошли демократе на власт, увео забрану увоза српских уметничких дела, и наплату царине.
Можете ли да кажете колико дела имате у својој колекцији?
- У сваком случају, имам огромну колекцију којој сам посветио цео свој живот. Питали су ме да ли бих хтео да направим музеј овде, али то напросто није могуће, јер када бих натоварио све моје слике на неколико камиона, сачекали би ме још у Хоргошу, а у новинама би написали да је у близини мађарске границе ухваћен Србин, шверцер сликама. И шта сам ја онда радио целог живота?
А да ли бисте, ипак, желели да то једнога дана урадите?
- Камо среће! Да је ситуација таква, то бих могао да урадим са још неколико људи који раде исто што и ја. Могли бисмо да наравимо сјајан Музеј српског сликарства. Да покажемо свету свој културни идентитет. Има таквих људи и у Београду, Лондону, Америци, где наши стари емигранти имају слике огромне вредности за које ми ни не знамо.
Поменули сте да сте за скорашњу изложбу Дада Ђурића дали више од половине изложених слика. Пошто не говоримо о њиховој материјалној вредности, укажите нам на значај таквог фундуса и шта Дадо Ђурић значи у свету сликарства данас.
- Да, успео сам да направим можда највећу колекцију слика Дада Ђурића у свету. И сад у јуну је била организована највећа ретроспектива стваралаштва Дада Ђурића досад, у једном малом месту поред Дижона, у Д’Обериву, у дворцу из 12. века. Власник тога дворца је од њега направио центар савремене уметности и помаже му француска држава. Ту има велику колекцију дела савремених сликара, па је чак и најпознатији француски журнал за уметност у свету, „Бозар“,направио специјални број посвећен том дворцу, његовој колекцији и изложби Дада Ђурића. То је урађено за јако мали број сликара, попут Веласкеза и Едварда Мунка, Рафаела, Ван Гога и још неких великана. На изложби је било стотину дела, од тога пола мојих. Све слике су биле из само три колекције – из фамилије Енца Ферарија, из Галерије Жан Буше,и моје. Дуго сам размишљао хоћу ли дати слике, али ме је молила Дадова ћерка, а и видео сам да хоће да направе озбиљну изложбу. Кад су дошли код мене, били су запрепашћени и рекли су да никада у животу нису видели да један човек има толико слика једног аутора, па још таквог као што је Дадо Ђурић. Таква изложба још није виђена на територији Француске и то је огромна почаст за Дада Ђурића. Он је највећи сликар са ових простора свих времена, што ће српски народ ускоро сазнати.
Имају ли Црногорци Дадова дела, и да ли је лако данас доћи до њих?
- Данас је сваки сликар скуп онолико колико је држава иза њега јака. Да је Дадо Ђурић био Француз, Енглез или Јевреј, ми бисмо морали да плаћамо да гледамо његове слике, а не да их купимо. Ремек-дело Дада Ђурића још увек може да се купи за стотинак хиљада, а он је највећи сликар 20. века у свету, иако овде тврде да је то Петар Лубарда, који ни случајно не може да се пореди са, на пример, Џексоном Полоком. Већ сам рекао да је изложба Дада Ђурића његова највећа ретпроспектива досад, а у Црној Гори ниједан музеј нема неку озбиљну Дадову слику. Требало би да је срамота Црногорце због тога, јер његове слике има Гугенхајм, има их Музеј Бобур у Паризу, има их у Амстердаму, Ротердаму, у сваком озбиљнијем музеју. То је пресек Дадових слика, од његових почетака 50-их година, док је био на београдској Академији, до данас.
Дела којих још сликара имате у колекцији?
- Имам дела Надежде Петровић, која је за мене први српски експресиониста, Саве Шумановића, Миливоја Узелца, Милана Коњовића, Сибета Миличића, за кога један наш галериста никада није ни чуо, а Милош Црњански му је посветио песму. Његова дела су јако ретка, нема их! Имам слику Милене Павловић−Барили, галерија из Пожаревца ме моли да им дâм фотографију у боји. Хрватима сам продао слику Јураја Планчића, 30x40 ценнтиметара, без које нису хтели да објаве монографију, а у њој пише да су после дуготрајних и мукотрпних преговора са француским колекционаром откупили слику „Гозба“ из 1929, врло значајну за хрватско сликарство.
ФОТО: Слободан Станковић
Шта ради САНУ?
Српска академија наука и уметности, као највиша академска институција у Србији, требало би да подигне глас против законских препрека да се културна баштина врати у матицу.
Руси знају шта им је циљ
Руси слободно уносе своје слике из света у земљу, и поклањају их или неком од познатих државних музеја, или задржавају у приватним колекцијама. Они то раде углавном из патриотских разлога. У сваком случају, то доприноси руској култури. Постоји, такође, руска сликарска школа, која је једна од најјачих у свету, а годинама је сузбијана од стране Запада.
Капитал створен на туђем незнању
- Почетни капитал стекао сам куповином дела руских сликара пре тридесет година које нико није хтео да купи јер није знао њихову вредност. А међу њима су били и чувени импресионисти Константин Коровин и Валентин Серов, који су оставили ремек-дела. Наравно, Руси њихове слике сад откупљују по високим ценама.
Геополитика бр. 91, октобар 2015.
