Вељко Губерина, краљ адвоката Србије по каријери, носилац Златне плакете АКС и Ордена Светог Саве првог реда, поводом 90. рођендана дао је интервју „Геополитици“
Разговор водила: Невенка Стојчевић
Господина Вељка Губерину, наравно, не треба посебно да представљамо. Први адвокат Србије у адвокатури је радио 50 година, а од 90 година живота које је недавно напунио чак 70 је проживео у улици Кнеза Милоша, где су му комунисти под прозор слали ђаке са песмом „Ми смо Титови, Тито је наш“. А он је вазда био и остао само Србин и антититоиста. У висине адвокатуре винуле су га његове чувене и непревазиђене одбране убица. Уосталом, „Златна плакета за животно дело“, коју му је као признање колега доделила Адвокатска комора Србије, најбоље говори о чувеном адвокату Вељку Губерини.
Господине Губерина, давне 1941. године као 14-годишњи дечак побегли сте од усташког ножа из хрватског Карловца у Србију. Сада сте сведок миграција више милиона људи са Блиског истока према Европи. Могу ли се поредити ова два егзодуса?
- До краја живота памтићу усташке повике „Српске псине, преко Дрине“ из ране младости, када сам са мајком и сестром избегао сигурну оштрицу ножа у Карловцу, захваљујући пропусницама италијанских официра добијеним у последњи час. Ми од усташа нисмо бежали преко континента, већ у своју матицу, Србију, која је свакога од нас дочекала, нахранила и омогућила нам да достојанствено, као људи, дочекамо и крај рата. Моја породица је избегла у Јагодину и ја сам Србији доживотно захвалан на уточишту и пријатељству. Ми смо тада Југославију целу сматрали за отаџбину, а ситуацију за привремену, и сви смо желели да се вратимо на своја огњишта. Али више се никада нисмо вратили, јер међу 1.200 српских мушкараца жена и деце у цркви у Глини побијено је и десеторо Јовића, најближих мајчиних сродника. Нажалост, за мог живота поново сам доживео повампирење усташтва у Хрватској 90-их година прошлог века и још један талас прогнаника из свих делова бивше СФРЈ, али овај пут и од муслимана и џихадиста вештачки насељених на територији БиХ. Данашње миграције последица су ратова које Америка изазива по целом свету, а које не воде народи већ моћни појединци и организације. Имигранти са Блиског истока, а међу њима сигурно има и оних који беже од рата, у Европу иду по налогу својих верских поглавара добијеном из светских центара моћи. Данашње сеобе изгледале би помало пророчки и библијски да није обавештајних сазнања како је Турска још пре рата на граници са Сиријом направила огромне логоре и сместила у њима велики број људи из Сирије, који тада нису били избеглице, и да им је у једном моменту под америчким утицајем и са циљем слабљења Европе, дала миг да крену. Зато свакако треба разликовати израз избеглице од израза мигранти.
Иако сте се адвокатуром бавили пуних 50 година, 1990. године сте направили политички искорак и помогли Народној радикалној странци да настави свој континуитет. Да ли то што сте се већ 1992. вратили својој струци говори о Вашем схватању политике и политичара у данашњој Србији?
- Од 1905. године Србија, нажалост, нема озбиљне и образоване, а још мање национално оријентисане политичаре чија би имена остала забележена у историји. Погледајте ко у последњих двадесет година води и представља Србију! Сасвим непознати људи који су избили на површину припадношћу странци или захваљујући неком опскурном познанству из личног интереса. Они који још размишљају о интересу државе, могу да се наброје на прсте једне руке. То, између осталог, значи и да смо веома осиромашили, јер, када је велика беда, људи грабе само за себе. Али у озбиљним земљама, такви људи не могу да воде државу. Политиком треба да се баве успешни људи, већ признати од друштва, а не људи који преко политике желе да граде личну каријеру или имиџ. Зато немамо дипломате ранга Дучића ни Андрића, банкаре ранга једног Вајферта, који је као дошљак више водио рачуна о српским интересима него многи Срби. Испоставило се да могућности наших политичара нису велике, јер за вођење државе потребни су свестрано образовани људи без путера на глави, које није лако поткупити и који зарад виших интереса знају кад треба да се повуку. Тренутно не видим никога довољно образованог да поуздано може да заступа интересе државе.
Примећујем да сте у току са свим збивањима, видим да читате дневну штампу и пратите електронске медије. Колико човек таквог интелекта и искуства уопште може да верује медијима?
- Морам најпре да кажем да сам одувек волео лекаре и новинаре, јер први су бринули о мом здрављу, а други о мом професионалном имиџу, и заједно учинили да доживим дубоку и достојну старост. Међутим, данашње медије више пратим да бих био у току са дешавањима него што им верујем. Многе од ових новина су напросто дискутабилне, јер се баве само таблоидним темама. Али, то је свакако у функцији замајавања народа и одвраћања од озбиљних тема, као што је тешка економска беда. Зато читаоце забављају писањем о Николићевом сину и жени, или Вучићевом сину и брату, што, истина, највише интересује полуобразован и полуписмен свет, а власти за то време одрађују послове које су добили од својих налогодаваца, углавном у интересу страних окупатора. Недавно ми је колегиница из Хрватске донела „Вечерњи“ и „Јутарњи лист“ и ја сам видео да су њихови медији много озбиљнији, али и да су неке теме тако обрађене као да их је писао „Глас концила“. У њима је јасно видљив хрватски национални и државни интерес, чега нема ни у нашим државним медијима, осим делимично у „Вечерњим новостима“, а камоли у приватним. Код нас је најпријемчивије оно што је најприземније, а то су новине са пола стране назовиполитике, а остало је лажни гламур у пинк боји и разни ријалити у којима ужива најнеобразованија публика. Ето, на то смо спали ми који смо некада били велика нација, чијим српским језиком се официјелно говорило на турском двору уз обавезу дворана да поред арапског и персијског науче и српски језик!!! Срамота, ми нисмо потомци достојни својих предака…
Адвокатура је, како је пишући о Вама рекао Ваш колега господин Илија Радуловић, сматрана изузетном међу свим људским делатностима, и Ви сте у њој постали „краљ адвоката Србије у каријери“. Чему захваљујете на тој чињеници?
- Као прво, захваљујем свим мојим колегама који су допринели да баш ја 2012. од Адвокатске коморе Србије добијем „Златну плакету за животно дело“ и будем проглашен за највећег адвоката Србије и Југославије, како су рекли. Наравно, највише захваљујем Господу на таленту који ми је дао и „случајевима“ који су ме избацили у врх адвокатуре. Била су то најтежа кривична дела у којима сам бранио чак 618 људи оптужених за убиство. Својим одбранама успео сам да ослободим њих 45, на смртне казне преиначене у временске казне осуђено је 42, а деветоро је стрељано. Познато је да сам ја као хришћанин био велики борац против смртне казне, и то у време када су оне у Америци масовно извршаване, а познато је и да са Недићевим матурским сведочанством нисам могао да упишем Правни факултет у Београду, него сам са децом словеначких избеглица отишао на студије у Љубљану.
Како су се комунистичке власти после рата односиле према адвокатури, с обзиром на то да су у овој професији били најобразованији и најугледнији људи?
- Комунистички режим јеу првих десет годинауглавном елиминисао реакционаре и противнике режима, али нису могли све да похапсе, па је београдском адвокату Милану Тадићу, на пример, кога сам упознао у затвору, било дозвољено да ради ситније послове. У то време тужилац је био и Бог и батина. А у суду је постојао само судија и оптужница коју је написала УДБА. Тада је у свакој кући постојао „хаузмајстор“ који је радио за УДБУ, али ја никада нисам ништа лоше ни радио ни говорио и њихов коментар је увек био „ала ћути овај Кордунаш“. А судије су ми биле веома наклоњене, јер сам им својим одбранама олакшавао посао. Онда сам почетком 1959. примио предмет који је ушао у судске анале под називом „Случај у возу 116“, који је био мој први случај убиства, и у коме је Врховни суд Србије по мојим жалбама укинуо три осуђујуће пресуде, да би на четвртом суђењу ослободио мог брањеника од оптужбе за тешку крађу, покушај убиства службеног лица – милиционера – и убиство путника.
Ви сте, у ствари, највећу славу доживели у време Броза и комунизма, и постали најтраженији адвокат на простору СФРЈ, иако сте били реакционар. Како сте успевали у томе?
- То је тачно, али против тога се ништа није могло. Јер, пре 50 година Југославија се питала ко је тај Губерина на чијим процесима се скупљао народ као на биоскопским представама. Знао сам да у своју професију унесем западњачку театралност и да направим спектакл у судници. Бавио сам се само кривичним правом и био сам само бранилац. Сматрам да адвокат може да има једну до две уже специјалности у којима може да буде одличан и то сам доказао без обзира на комунизам и Тита. Младим адвокатима зато поручујем да буду упорни и амбициозни као што је био Губерина. Својевремено, док сам као млад адвокат заступао Точиловца осуђеног за убиство адвоката Сотировског, ондашњи режим, то јест прва дама Јованка Броз, знала је да ми ода признање на одбрани, и наша професија је била цењена. Данас тога нема. Тело адвокатуре настоје што више да искомадају и уситне, прво и најмање формирањем јавнобележничких канцеларија, затим извршитељских канцеларија, па сад помињу још и порезничке и медијаторске канцеларије или бирое, а све то угрожава егзистенцију адвоката и сужава круг њиховог деловања. А Србија је недавно имала прилику да види: кад је девет хиљада адвоката штрајковало, рад правосуђа је био обустављен, а Србија је у то време била држава без правног поретка и морала је да испуни већину њихових захтева.
У Србији је уназад 70 година било најтеже бити Србин и опозиција режиму, а Ви сте то увек били и остали до данас. Јесте ли били усамљени у свом национализму?
- Аутентични идентитет Србина ја сам наследио из своје куће, од оца Николе, српског трговца, и мајке Миле, председнице Кола српских сестара. С тим сам идентитетом дошао из Хрватске у Србију, где се сматрало да бити храбар значи јавно иступати као Србин. У моје време имали смо кружоке, што значи да нисам био усамљен, а као члан демократске омладине допао сам у затвор са двадесет и кусур година јер сам се код професорке енглеског језика Грете Финци изрекао у вези политичких активности. Значи, наше српство није било благородно примљено и требало је све то радити другачије. У овом тренутку, наше родољубље треба да буде у фази ʼтиховања’, чувања снаге за касније, а не расипање на мах уз велике жртве. Зато сматрам да је породица као ћелија друштва веома битна да преноси обичаје и српство. Из таквог миљеа нићи ће сâм по себи прави вођа. Неће бити потребе да га тражимо и гласамо за њега, препознаће се и наметнути.
Косово је велика, незацељена српска рана. Иако смо сведоци да се Бриселским споразумима Косово практично предаје Шиптарима, наши политички лидери нас уверавају у супротно. Шта Ви мислите о том најважнијем националном питању?
- Сигуран сам да се српски народ никада, и ни по коју цену, неће одрећи свог светог Косова и Метохије. И колико год Вучић, или било који други владар који одлучи да се супротстави народној вољи, попуштао светским моћницима, имам веру и наду да је Империја у самртничком ропцу због кога на сваки начин покушава да одржи „Pax Americana“ и остане сила број један у свету. Али Путин је уздигао Русију и стао на браник Блиског истока, а највероватније и Европе и целог света од англосаксонске Империје, чијој је владавини после неколико векова дошао крај. Верујем да време ради за Србе и остатак света који, уместо по антихристовим, жели да живи по Божјим законима. И зато Бриселски споразуми о успостављању злочиначке државе неће имати никакав значај.
Геополитика број 92, новембар 2015.
ФОТО: Милан Тимотић
Точиловац надмашио Дражу и Степинца
- Случај Точиловац надмашио је суђење чича Дражи и надбискупу Степинцу. Љубинко Точиловац оптужен је 1966. да је убио адвоката Милорада Сотировског из Београда из ниских побуда, али Точиловац то никада није признао и бранио се ћутањем. Испоставило се да је он бивши љубавник супруге убијеног, која га је и пријавила полицији као убицу, али он није хтео да пребаци кривицу на њу. Када је укинута пресуда Точиловцу, ја сам постао најпознатији човек у Југославији, као Чкаља и Мија Алексић, или Мића Орловић.
Моја заоставштина су моји сарадници
- У целом свету адвокати се сматрају најобразованијом професијом, јер је природа њиховог посла таква да све морају да знају и све да чују. Зато су чак и комунисти адвокате ангажовали у свим сферама живота, али у овим новим режимима у Србији нема ни тога. Потрудио сам се да од мојих сарадника направим добре адвокате и добре патриоте, па су Славица Граховац, Милан Вујин, Ненад Вукасовић, Александар Ђорђевић, садашњи шеф БИА, и сада покојна Мара Пилиповић, буквално моја заоставштина.
Не може и адвокат и академик
Образлажући зашто је Вељко Губерина требало да постане академик а није, адвокат Илија Радуловић је између осталог написао: „Вељко Губерина, грађанин света, по осећању Србин, адвокатске вероисповести, адвокатски веродостојник, у овој издвојеној, посебној, уникатној људској делатности, постао је краљ адвоката Србије по каријери. Својим одбранама, књигама и јавном делатношћу заслужио је да буде изабран у Српску академију наука“! Али није, јер по чувењу никада и ниједан адвокат није у Србији постао академик.
У судницама од Марибора до Битоља
Између прве одбране, када је Вељко Губерина средином прошлог века уписан у судски именик као бранилац малолетника који је „зграбио нечија кола“, и Златне плакете АКС коју је добио десет година после одласка у заслужену пензију, у радну биографију чувеног адвоката стало је пуних пет деценија професионалног рада, 618 одбрана оптужених за убиства и чак 15 објављених књига. И свих тих година био је ангажован широм бивше СФРЈ, од Марибора до Битоља.
У случајевима које је бранио прва пресуда на смртну казну изречена је 1968. године Драгану Гутићу због убиства таксисте, која је касније и извршена, али је Губерина није сматрао својим поразом већ поразом друштва у коме живимо. Такође се сећа и смртне казне извршене 1979. године над његовим брањеником Небојшом Деспотовим , осуђеним 1975. у Зрењанину због двоструког убиства.
Међутим, за адвоката Вељка Губерину прочуло се још 1959. године по случају „воза 116“ у коме је бранио малолетног ромског младића оптуженог да је у возу украо сат од једног путника и да је потом хтео да избаци из воза полицајца који је дошао по путниковој пријави, те да је у гужви кроз друга врата избацио оштећеног који је погинуо, а сам искочио из воза и побегао.
Губерина је, међутим, веровао да је полицијска истрага урађена површно, па се потрудио да три пута обори осуђујућу пресуду, а после четвртог суђења и обављене реконструкције ослободи свога брањеника. Овим случајем, коме су пажњу посветили сви медији, започела је завидна каријера Вељка Губерине.
Крајем шездесетих година 20. века Губерина је бранио и ослободио обојицу оптужених за убиство у „фаркаждинском случају“, да би се после неколико година показало се да је пресуда била праведна јер се стварни извршилац злочина сâм пријавио полицији.
Пре 40 година Губерина је прихватио да бесплатно брани Рада Ђукића, оптуженог да је децембра 1975. године у паузи суђења у судници Окружног суда у Бијелом Пољу, са два хица из пиштоља којег је скривеног за појасом унео у судницу, убио шиптарског убицу своје ћерке Бранке Ђукић. Правоснажном пресудом Врховног суда Црне Горе Ђукић је осуђен за кривично дело обичног убиства и изрекао му казну од пет година затвора. У знак захвалности, Раде Ђукић и његова браћа донели су 1979. године Губерини гусле, на којима је написано: „За људски поступак, за доказивање трагедије наше Бранке 1975. године, а у знак вјечите захвалности. Драгом В. Г. дарујемо овај стари инструмент – српске гусле. Раде и браћа Ђукић“.
Губерина је био и у тиму одбране двојице Јермена којима је осамдесетих година суђено због убиства амбасадора Турске у Југославији, а добили су казне од 20 и 15 година затвора.
Он је завршним речима изговореним у судницама давао тежину етичке и професионалне поуке будућим генерацијама правника, попут често цитиране: „Нема ни великих ни малих судова, има само великих и малих судија“. За њега су, како је рекао, често говорили: „Ако није помогао, ником није одмогао“.
У својој професионалној каријери дугој 50 година, Губерина је једном био председник Савеза републичких и покрајинских адвокатских комора Југославије. Два пута председник Адвокатске коморе Србије, а са великим поносом и задовољством истиче да је и „први и једини адвокат носилац Ордена Светог Саве првог степена“.
Ј. Ј.
