Француски пуковник Жак Огар у посети Сирији
Пише: пуковник Жак Огар
Био сам у Дамаску у петак увече 13. новембра 2105, са једном важном француском делегацијом, састављеном од пет храбрих посланика и неколико ништа мање храбрих представника „цивилног друштва“, заинтересованих за ситуацију у Сирији на првој линији рата против „Исламске државе“, када нас је обасула канонада трагичних вести из Париза, у коме је Даеш (погрдно име за Исламску државу –п.р.) управо активирала низ терористичких атентата без преседана, против Француске и француског народа.
Знали смо ми да ће до тога терористичког напада доћи, али наравно нисмо могли да знамо ни време ни место ни начи, ни обим који ће он попримити.
Сутрадан ујутру, француску делегацију, која је у Сирију стигла како би се на лицу места упознала са ситуацијом у земљи, посебно о положају хришћанске мањине, примио је лично председник Башар Асад, у веома пријатељској и искреној атмосфери.
Он је са озбиљношћу и једноставношћу изразио саучешће породицама страдалих као и читавом француском народу, рекавши нам да нико од њега не може боље да разуме драму коју су изазвали ови напади, са великим бројем невиних жртава, јер је Сирија, већ пет година свакодневно суочена са сличним трагедијама.
Ово путовање у Сирију омогућило нам је да се сретнемо са скоро целокупним верским властима, са великим сиријским муфтијом, као и представником сиријско-православног патријарха, преко шеика Хекмат ал Хаирија, духовног вође Друза из Сирије. Срели смо се такође са политичким властима земље: са председником Народног сиријског савета (што одговара нашој Народној скупштини), затим са председником Арапске Сиријске Републике, са министрима, бројним посланицима свих конфесија.
Било нам је исто тако омогућено да се сретнемо са бројним представницима цивилног друштва (многи међу њима су хришћани), са председником и члановима сиријске Привредне коморе, са директорима фирми, лекарима, хирурзима, са директором сиријског музеја, итд...
Најзад, имали смо три посебно значајне посете: посетили смо мученичко место Малула, које се налази на североистоку Дамаска, од кога је удаљено 60 км. Овде су дивљачке исламистичке хорде Ал Нусре нападале, злостављале и прогониле хришћанско становништво. Оне су имале контролу над тим делом од септембра 2013. до априла 2014.године. Осим убистава, пљачки, паљења и рушења, они су чак отимали монахиње, као и хришћанску омладину. (Троје од њих су још увек живи, и даље су у њиховим рукама).
Видео сам у Малули велика оштећења веома старих манастира: Св. Сергеја, Св. Бахуса, и Св. Текле. Иконе су покрадене или уништене из мржње према хришћанству и велике патње које су ти нови варвари нанели становништву. Све ме је то подсетило на све оно што сам лично видео на Косову и Метохији 1999, где је УЧК прогонила православне монахе и монахиње, спаљивала њихове манастире и цркве, убијала, отимала српске цивиле, упорно покушавајући да направи табулу раза.
Можете ли да схватите да смо од хришћана које смо тамо срели сазнали да је управо ту чувену исламистичку групу Ал Нусра подржавала фанцуска влада, испоручујући јој оружје и муницију, што наводи на неколико веома озбиљних питања?
Како смо могли ми Французи да тако будемо обманути?
У име каквих побуда, у име каквих принципа смо могли да на тај начин помажемо те варваре, те терористе, који су нападали невино становништво, а поготово хришћанско?
Биће потребно да се једнога дана дају веома јасни одговори на ова питања.
У име историјске истине и части Француске.
Посетили смо и војну болницу Тихрин у Дамаску. То је највећа војна болница у Сирији. Видели смо тамо много рањених, преживелих после тешких борби које води сиријска армија против исламских банди, било да себе називају Ал Нусра,или Даеш(јер како правити разлику између зелене капе и капе зелене).
Видели смо оне младе сиријске регруте од којих су неки ушли у пету годину служења војног рока и, осим што су неки постали богаљи, сви су са патњом у души због ужаса са којима су се суочавали.
Такође смо видели веома тужне резултате ембарга на лекове и другу медицинску опрему, неопходну за дијагностику и лечење рањеника.
Најзад смо обишли и француску болницу Свети Луј у Дамаску, коју води једна млада, веома побожна либанска часна сестра, по имену Ламиа, са изузетном екипом лекара, часних сестара, болничарки и помоћног особља.
Та болница се налази на неколико стотина метара од исламског скровишта – штаба у кварту Јобар. Они редовно добијају своју квоту пројектила.
Атмосфера у болници је крајње напета због спознаје да је опасност увек присутна, али она ипак изузетно ради, уз помоћ волонтера. Упркос великом недостатку лекова и неопходног медицинског материјала, ова болница спасава, лечи, посебно децу, свих вероисповести.
Треба признати да су међу њима најбројнија хришћанска деца. Треба такође рећи да су она посебно циљ Ал Нусре, као што је то био случај последњег четвртка, 12. новембра, када је бачена бомба на школски аутобус који је превозио децу после часова. Биланс: 27 мртвих или рањених, богаљи за цео живот. Неки су изгубили обе ноге, неки око због терористичких напада ових варвара... Али, кога другог то данас интересује осим Сирије!
Осврнувши се на ову нашу посету Сирији од неколико дана, суочавајући се са реалношћу њене ситуације, али исто тако и нашом француском ситуацијом данас, јасно се намећу нека основна начела.
Најпре, наша антисиријска и антируска спољна политика, која је тотално зависна од САД и Европске уније, њеног верног вазала, треба у потпуности да се преиспита.
На северу Сирије и Ирака се данас налази „царство Зла“. Ми ту треба да ударимо на сам извор.
Али наша досадашња упорна жеља да нападнемо Даеш (уосталом, веома стидљива, када израчунамо број годишњих интервенција наше ловачке авијације: мање од 260, што значи чак ни једна дневно!) активно подржавајући Ал Нустру, како би по сваку цену срушили сиријски режим, нарочито је истакла наш велики несклад!
Од почетка њихове недавне интервенције, Руси су много ефикаснији јер су одлучни и улажу средства (у просеку 40 летова дневно), али исто тако због тога што њихова авијација дејствује у координацији са трупама са земље, како сиријских тако и трупама њихових иранских савезника и Хезболаха.
Чињенице су ту.
У току једногодишње сиријске и ирачке интервенције, Даеш је наставила да напредује и да се неумољиво шири.
Једино је руска интервенција успела да за тридесет дана натера варваре да се повуку.
Време је да из свега овога извучемо лекцију и да се, без постављања питања, придружимо Русима, да искрено и у потпуности подржимо сиријску државу у њеној борби против исламистичког рака.
Извесно је да ће то захтевати одређену храброст а то је: треба да незнатно модификујемо наше везе, почев од нафтних монархија Залива, од Катара и Саудијске Арабије, које су велика подршка и терористима и нама. Такође да укажемо на двоструку улогу Ердоганове Турске којој Даеш много дугује.
Било би време да се конституише једна једина искрена и уједињена коалиција против исламизма, тог савременог облика великих варварских инвазија.
Затим, сви наши саговорници су тражили од нас да се одмах, свим средствима, зауставе миграциони токови, који преплављујући Европу, пустоше Сирију и Ирак. За то је наравно потребно искоренити Даеш, како би се повратио мир и слога у овим регионима, које је Калифат девастирао и опустошио ових последњих година. Али, исто тако треба истовремено затворити наше границе, не прихватати принцип илегалних миграната и престати да их, по сваку цену, прогласимо „политичким избеглицама“.
Најзад, треба истовремено зауставити исламизацију Француске. Неће бити у стању то да уради тзв. „секуларна политика“.
Она је већ изгубила. Она је у ствари показала колико није неутрална, већ систематски неуравнотежена, наравно у корист ислама, без сумње у име извесне жеље да их прихватимо, што је великодушно али веома утопистички и опасно.
Не постоји секуларизам који функционише без јасног ослонца на неки идентитет… Али је француски идентитет хришћански, што се не допада неким хијерарсима на власти.
Значи, Француска треба, без комплекса, да пронађе свој идентитет и своју хришћанску културу, своје јудеохришћанско наслеђе, своје грчко-римске корене. То је цена за одбрану наше цивилизације. Она мора да буде поново потврђена, да би била боље одбрањена. Уколико нестане хришћанство и његове вредности, нека друга религија ће заузети његово место, а то је у овом случају – ислам.
Управо су нам наши сиријски саговорници, посебно духовне вође, саветовали да се вратимо нашем идентитету као најбољој гаранцији против распадања Државе, Нације и Отаџбине.
Зато зауставимо исламистички прозелитизам који финансирају наши лажни саудијски, катарски или турски „савезници“. Зауставимо изградњу минарета и исламских школа. Зауставимо колонизацију наше земље. Прихватимо у разумном броју и на хуман начин оне који желе да се интегришу без лицемерја и лоших намера.
Али вратимо, без оклевања, у њихове земље порекла, све оне који не желе или не успевају да се интегришу. Међу њима је авангарда исламистичког тероризма у нашој земљи, у коју ће се ускоро вратити џихадисти који су инфилтрирани међу реком избеглица, уколико ми не заведемо ред у њој.
У Сирији, као и у Француској, води се иста борба: реч је о борби без милости коју нови варвари испоручују цивилизованом свету да би га уништили и наметнули му њихов срамотан закон.
Сирија Башара Асада није сигурно савршена. Али, да ли је Француска председника Франсое Оланда савршена?
Непријатељ је заједнички. Он је један и једини. Његово име може да се промени, али реч је о вехабистичком фундаментализму, који сам већ видео на делу, на Косову и Метохији, пре петнаест година, и који наставља да напредује, под благонаклоним оком Америке и Европске уније.
Време је да отворимо очи, да будемо свесни озбиљних опасности која прете будућим генерацијама. То су генерације наше деце и наших унука. Још увек је могуће да се тргнемо.
Као што је Филип де Вилије недавно написао: „Нема више ни предострожности ни обзира ни према коме. Французи треба то да знају“.
Желим да невине жртве свих погинулих и рањених из Бејрута, Дамаска, или Париза не буду узалудне. Желим да оне пробуде савест наших државника, како би донели праве одлуке, за одбрану наше цивилизације, наших слобода, без којих живот не вреди ништа.
Париз,16. новембар 2015.
Превод:Вукица Ђурђевац-Грујић
(Аутор је пуковник у пензији Француске армије, аутор књига „Европа је умрла у Приштини“ и носилац Ордена Светог Саве СПЦ због заслуга у спасавању монахиња манастира Девич 1999. године.)
Геополитика број 94, јануар 2016.
