Адријан Салбучи, аргентински истраживач и писац, један од најеминентнијих проучавалаца глобализма, аутор књиге „Светски планери: Скривено лице глобализације“, говори за „Геополитику“
Разговор водили: Слободан Ерић и Биљана Ђоровић
Адријан Салбучи (Adrian Salbuchi), истраживач, писац, предавач, један је од најеминентнијих проучавалаца глобализма и успостављања светске владе. Након боравка у САД и Британији вратио се у родну Аргентину, у Буенос Аирес, који је захваљујући Салбучијевом деловању постао центар међународног покрета „Друга република“, основаног са циљем освешћивања и покретања на акцију зомбираног човечанства планете. Адриан Салбучи је својим анализама структуре моћи, политичке, економске и финансијске глобализације у бројним студијама, од којих су на енглески језик преведене три („Светски планери: скривено лице глобализације“, „Добро дошли у џинглу: домен и опстанак у Новом Светском поретку“, као и „Долазећа светска влада: трагедија и нада?“) показао на који начин „господари моћи“ успевају да реализују своје краткорочне, средњорочне и дугорочне циљеве. Салбучи је домаћин неколико радијских емисија од којих су најзначајније „El Traductor Radial“ и „Bienvenidos a la Jungla“. Међународна организација Freedom Force International доделилa је Адријану Салбучију титулу једног од највећих бораца за слободу човечанства и сместила га у своју „Дворану славних“ (Freedom Force Hall of Honor).
Поштовани господине Салбучи, Ви сте писали о великом утицају неформалних центара моћи, попут грубе Билдерберг и Трилатералне комисије, на глобалне процесе. Да ли се заиста најважније одлуке, које се тичу судбине данашњег света, доносе у овим телима, која не подлежу никаквој законодавној и парламентарној контроли?
- Постоји веома интригантна, сложена, моћна и разноврсна глобална мрежа приватних организација, НВО, саветодавних и истраживачких центара и корпорација које раде заједно на уређивању глобалних финансијских, економских, политичких, медијских, индустријских и војних снага, на веома специфичне начине и у веома специфичним правцима.
Основни феномен који се крије иза овога је нешто што ја зовем „приватизацијом моћи“, што значи да док су током неколико векова моћ – они који доносе коначне одлуке о кључним регионалним, националним и глобалним питањима – углавном били људи који су водили наше државе-нације, данас је то промењено и кључно и коначно доношење одлука је одузето од националних влада и преузето од стране ових приватних ентитета, било индивидуално, било у целини.
То је довело до тешких последица по човечанство, јер, док су раније председници, премијери па чак и краљеви били одговорни за своје одлуке и дела, а социјалне и политичке промене су могле бити спроведене од стране „нас људи“, изгласавајући смену својих вођа или чак збацивање монарха, данас то више не постоји, јер Приватна моћ контролише све, укључујући премијере, председнике и краљеве.
Када се „ми људи“ уморимо од једне поставке „демократских лидера“, приватна моћ просто уведе (или их гађа) новом поставком политичара, са нијансу другачијим идеолошким бојама, али која ће и даље наставити да ради исто.
У Сједињеним Државама видимо смењивање између демократа и републиканаца, у Великој Британији смењују се конзервативци и лабуристи, у Немачкој социјалдемократе и хришћанске демократе. Ипак, они само чине две стране истог новчића. Ове две стране истог новчића (једна страна мало налево, друга страна мало надесно, али обе „политички коректне“) су манифестација „јавне моћи“ кроз „демократију“ коју контролише новац. Они су потпуно послушни „новчићу“ који је поседује и контролише Приватна моћ.
Билдерберг група и Трилатерална комисија коју помињете заједно са Саветом о спољним односима CFR, Краљевским институтом међународних питања („Chatham House“), Светски економски форум, Брукингс, Хадсон и Хуверс институти су делови ове глобалне приватне мреже моћи.
Они располажу стотинама – чак и хиљадама – лобија и политичких акционих група, као што је Америчко-израелски комитет за јавна питања, Светски јеврејски конгрес, Америчко-јеврејски комитет, Масонска ложа B’Nai B’Rith, Антидефамациона лига, које заузврат све финансирају велике банке – „Голдман Сакс“, „HSBC“, „Сити Корп“, „АИГ“ и нафтни фармацеутски, рударски и прехрамбени гиганти. Они се сви заједно састају са једном сврхом и праксом: да на силу повуку све нације да се на крају споје у истинску Светску владу у којој би сва моћ и доношење одлука били у рукама приватних ентитета који би контролисали све, укључујући „демократске“ изборне процесе.
Ово је и постигнуто на изопачен начин – тако што су постављени читави политички системи који су у пуној зависности од моћи новца – политичких кампања, медијских извештавања, политичких услуга итд. да би се то затим називало демократијом. То је начин на који такозвана демократија „функционише“ од земље до земље, што значи да све земље, било да су у Европи, Америци, Африци или Азији, заврше тако што имају „најбољу демократију коју новац може да купи“, што наравно, уопште и није демократија...
Да ли мегаломанске амбиције таквих глобалних елита, усредсређених на контролисање света на сваком могућем нивоу, могу довести до потпуног уништења светске сигурности?
- То је одлично речено. Јавна моћ, макар у одређеној мери, у изузетним случајевима, може одразити „вољу народа“, али приватна моћ је наравно много изнад контроле већине јавности. „Ми људи“ никад нећемо „гласати“ за председника „Ексона“, „Голдман Сакса“, „Ербаса“, „Монсанта“, „БП“ или „Ројал Дач Шела“, Трилатералне комисије... А управо су то они ентитети који генеришу огромна финансијска средства која су неопходна да би били сигурни да ће њихови одабрани кандидати увек бити изабрани, било да је у питању Обама, Камерон, Обама, Оланд, Киршнер, Буш или Блер... Толико много новца у приватним рукама је дефинитивно недемократско, чак и антидемократско, јер се ове корпорације слажу око уобичајених стратегија (то је оно што ЦФР, Трилатерална Комисија и Билдерберг раде), онда њихов удар и контрола над националним државама постаје огромна.
Како оцењујете грађански рат у Украјини? Шта је коначни циљ САД и НАТО-а, који су у Кијеву организовали државни преврат и који активно помажу, не само Порошенка и Јацењука већ и декларисане нацисте из Западне Украјине?
- Овде се западне силе дефинитивно играју ватром. Када је бивши СССР имплодирао, његов војни савез под називом Варшавски пакт је такође расформиран. Тада је било логично да и НАТО добровољно престане да постоји јер је разлог што је био створен као европски одбрамбени систем после Другог светског рата у основи да „да држи Американце унутра, Немце доле, а Русе напољу“.
Међутим, уместо да НАТО нестане, као што би се након пада Берлинског зида могло очекивати, тако да бисмо могли живети у „бољем нежнијем свету“ како је архилицемер Џорџ В. Буш видео у својој „визији“ на свом инаугурационом говору 1993, западне силе су утрошиле последњих двадесет година на ојачавање НАТО-а и војно опкољавање Русије.
Пољска, Мађарска и балтичке државе и друге земље централне Европе су сукцесивно припале прозападном омоту кроз чланство у НАТО-у, и апсорпцијом у ЕУ. Ипак, када је Запад покушао да уведе Украјину у НАТО, тада је себе преценио јер Русија никада неће прихватити да НАТО контролише и милитаризује Украјину, на њеном прагу, у потпуности знајући да ће, ако то Западу пође за руком, следећа мета напада бити сама Русија. Украјина је за Русију „блиско иностранство“ и позиционирање НАТО снага у Украјини би било исто као када би Русија планирала да склопи савез са Мексиком, стављајући га под своју војну контролу баш на америчком прагу.
Разумљиво је да би то било неприхватљиво за САД. САД би биле спремне да ризикују нуклеарни рат ако би Русија позиционирала своју војску у Мексику – као што је Кенедијева администрација ризиковала нуклеарни рат током кубанске кризе 1961. године. Према томе, ако би Украјина доспела под контролу НАТО-а, присилила би Русију на екстремну ситуацију, чак и ризик нуклеарног рата.
У даљем развоју догађаја поводом кризе у Украјини чини се да је од посебне важности улога Немачке, која у Европи има улогу централног геополитичког и индустријског средишта. Сведоци смо да се један део немачке интелектуалне и привредне елите противи санкцијама Русији. Колико Немачка у вођењу спољне политике има слободу, колико је суверенитет Берлина и даље ограничен из Вашингтона? Да ли Немачка моћна индустрије жели да изађе из све више лимитираног евро-атлантског привредног амбијента и да пословно сарађује са другим економијама – рецимо, земљама БРИКС-а?
- Случај са Украјином је посебно гнусан, ако имамо у виду да је режим Јацењука и Порошенка наметнут од стране Запада након државног удара којим је уклоњена демократски изабрана влада. Јацењук је већ био трилатерални портпарол када је одржао кључни говор на састанку Трилатералне комисије у октобру 2013, а Порошенко је мултимилијардер са двоструким (израелско-украјинским) држављанством. И даље задњу реч у свим кључним питањима има новац.
Немачка изгледа као да има важну улогу у односима Запада са Украјином и са Русијом. Немачка је кључна сила централне Европе и може делати као арбитар у неким питањима где има престиж, попут „посредовања“ у односима између Запада и Русије. Проблем је што Немачка има веома ограничене могућности јер, будући да је изгубила у Другом светском рату, њена политичка (и војна) ограничења тону дубоко у само срце немачке структуре моћи.
Ипак, немачки кредибилитет је високо vis-a-vis у Русији, јер док Немачка лежи дубоко унутар западне структуре моћи, Русија такође има моћан глас у питањима Немачке и њених унутрашњих питања. Коначно, данашња Немачка се уздигла захваљујући посебном зеленом светлу које је немачко уједињење добило 1989. године од стране Совјетског Савеза.
Немачка би могла бити веома важна за Русију, али она има врло ограничен суверенитет у политичким питањима, тако да влада Ангеле Меркел може само да себи обезбеди „луксуз“ да има неутралнији и умеренији став у свим стварима које се тичу Русије. Поред тога, немачки индустријски и политички утицај може бити спровођен докле год она и даље опстане као европска индустријска сила чије су корпоративне структуре веома моћне и добро заступљене у Трилатералној комисији, Билдерберг групи и светском економском форуму, где се одлучује о многим кључним питањима, на много вишем нивоу од Меркелове и немачког Бундестага... Одлуке које доноси елита Приватне моћи постају и званична немачка спољна политика као што се десило у САД, Великој Британији и ЕУ.
Како оцењујете позицију Русије поводом рата у Украjини, и све оштрији сукоб Москве и Вашингтона? Зашто је Русија данас главна мета напада глобалиста? Колико је опстанак Русије битан, не само као једне велике и суверене земље, већ као и алтернативе постмодернистичкој западној цивилизацији, али и као некој врсти ослонца свим слободољубивим снага у свету?
- Русија има један, и само један избор: да повуче црвену линију испред САД/НАТО-а, стављајући кристално јасно до знања да је ʼУкрајина у саставу НАТО-аʼ опција која је неприхватљива за Русију, те да су „све опције дефинитвно на столу“ како би се осигурало да руска безбедност не буде угрожена од стране тако драматичне прерасподеле моћи.
Појачана напетост у односима између Вашингтона и Москве генерисана је од стране Вашингтона и Запада, који је перманентни агресор на Блиском истоку и другде, укључујући главног руског савезника у региону, Сирију, у Украјини са санкцијама против Русије (које су снажно поделили ЕУ). Иронично, после седамдесет година формалног атеистичког комунизма – који није имао никаквих трансценденталних вредности – током последњих двадесет година Русија је поново пронашла своју душу, која је тесно везана са православним хришћанством. Владимир Путин – па чак и да је само из политичких разлога –јасно је водио Русију стазом промовисања ових вредности и супротстављајући се изопаченостима које бујају на Западу.
Према томе, велика већина слободољубивих и ментално и духовно здравих људи данас перципира Запад као мрачни извор пропагирања сваке врсте криминала и изопаченог понашања: било да је то константно холивудско пропагирање насиља, дрога и опсесије сексом, или противприродне хомосексуалне перверзности, или насилне антихришћанске, антиисламске политике и антивредности.
Влада господина Путина је заузела веома јасан и чврст став против тих изопачености, које имају застрашујуће друштвене и хумане последице широм Запада, нарочито међу његовом „секс, дрога и рокенрол“ антикултуром која упропашћује омладину.
Србија је десет година пружала отпор Америци, ЕУ и НАТО-у, али је након државног преврата 2000. године, под притиском Запада, урушила своју суверену позицију. Српски премијер се пре неколико дана похвалио новим аранжманом и подршком коју његовој влади даје Међународни монетарни фонд. Да ли добијање нових аранжмана од ММФ-а може представљати било шта друго до пут у дубљу пропаст?
- ММФ ради заједно са Светском банком и америчком Банком федералних резерви да би промовисао финансијски систем који се заснива на каматама, који тежи томе да креира вештачке огромне јавне дугове унутар готово сваке земље, чинећи да тај дуг расте у огромној мери тако да после не може ни да буде отплаћен. У том моменту ММФ се понаша као нека врста „полиције за отплату дуга“ – намеће огромне финансијске, фискалне и економске деформације које воде до социјалних тешкоћа, незапослености, осиромашења у земљи за земљом: Аргентини, Бразилу, Индонезији, Русији, Шпанији, Италији, Исланду, Ирској, Пољској, Грчкој, Кипру, Мексику, па чак и САД и Британији. Начин на који систем приватне моћи функционише је да најпре одреде локалне политичаре у свакој земљи и такозване „експерте“ који су спремни да воде своје земље по агенди глобалне елите моћи. Затим се они постављају, промовишу и катапултирају на моћне државне позиције – постају председници, премијери, министри, гувернери и секретари државе – кроз огромне количине новца које се уливају у медије, кампање и лобирање.
То је прича Аргентине и многих других латиноамеричких земаља које су непотребно пале у замку дуга и од тада морају да одвоје лавовски део од труда својих радника подижући обавезни порез, трговинске вишкове и фондове како би сервисирали ове дугове. А ако им то не успе, онда глобални банкстери намећу нове зајмове по још горим условима које заузврат ствари чине све горим и горим.
Јавни дугови су затворени перверзни круг који се храни собом и расте као малигни тумор, завршавајући се метастазом читавог социјалног и економског тела, водећи сигурној смрти читавих нација.
С обзиром на Вашу непристрасну и принципијелну позицију слободног мислиоца и осведочене благонаклоности према грађанима Србије, и имајући у виду негативно искуство које је Аргентина имала са ММФ-ом, какав би био Ваш савет Влади Србије, а шта српском народу?
- У више наврата смо препоручивали земљама попут Грчке и Кипра да се не предају глобалним банкстерима, да се врате својим сувереним валутама због могућности да издају бескаматни новац за финансирање социјално конструктивних пројеката (инфраструктура, становање, здравство и образовање), чиме би се проширила економија као део концепта националног суверенитета. Дужничке кризе не настају ни због каквих „грешака“: оне су посебно креиране да би контролисале, ослабиле и, ако је потребно, уништиле земље. Ми смо то назвали „Шајлок фактором“ по узору на лихвара Шајлока из драме Вилијама Шекспира „Млетачки трговац“, када Шајлок позајмљује новац трговцу Антонију, тражећи да потпише правни документ где би залог зајмопримца био у облику „килограма меса“.
Ако дужник Антонио не би вратио главницу договореног дана, тада би залог морао да буде плаћен тј. Антонио је био везан уговорном обавезом да дâ килограм свог сопственог меса. Јавни дуг функционише на исти начин: кредитори не желе да одређене нације отплате своје дугове пошто би то означавало губитак контроле на њиховим многим „килограмима меса“ тј. у овом случају природним ресурсима, територијом и друштвом, итд.
И, глобалисти би радије – као и лихвар Шајлок – желели да виде да њихове земље НИСУ у стању да отплате своје дугове, пошто би им то омогућило окидач за многе „килограме меса“ – клаузуле залога до којих им је заиста стало – територијалном контролом, експлоатацијом природних ресурса, разоружавањем – како би се нације ослабиле, а они преузели контролу над њиховим политичким системима, медијима, образовањем, инфраструктуром и свим облицима социјалног живота.
Због чега владе раде на уништењу сопствених земаља и људи – предајући их у чељусти главном оруђу за њихову пропаст и уништење – ММФ-у и Светској банци?
- Проблем је у томе што националне владе долазе на власт преко новчане моћи која има различиту агенду за сваку земљу и увек је супротна ономе што је опште добро и интерес народа.
Да ли су планери Новог светског поретка за 2015. одлучили да интензивирају своју водећу методологију – „фолс флег“ терор? Каква је улога „напада“ на „Шарли Ебдо“ 7. јануара у Паризу?
- Нажалост, тако је. Пошто се глобалној елити убрзано затвара широк спектар могућности у циљу наметања воље на Блиском истоку и читавом свету преко једне Светске владе, они добијају напад панике, па понављају „фолс флег“ догађаје како би промовисали високопрофилне шок-догађаје који би им пружили прилику да наставе да демонизују читаву гарнитуру њихових непријатеља: ислам, Русију, БРИКС, и одређене играче, који у различитим деловима света имају једну заједничку карактеристику – не прихватају олако њихове империјалистичке планове.
Једанаест дана након операције „Шарли Ебдо“ у Паризу, Алберто Нисман, аргентински јавни тужилац у случају бомбардовања јеврејског центра АМИА, које се одиграло 18. јула 1994, при чему је погинуло 85-оро људи и рањено на стотине, према званичној верзији, починио је самоубиство. „Самоубиство“Алберта Нисмана прозвали сте „најзамршенијим случајем корупције у Аргентини у последње две деценије“? Ко је и зашто „самоубио“ Алберта Нисмана 18. јануара ове године?
- Случај државног тужиоца Нисмана у Аргентини је веома сложено питање. Тужилац Нисман је покушавао да наметне непостојећу „иранску везу“ по питању терористичког бомбардовања (изведеног 1994. године помоћу аутомобила-бомбе) јеврејске зграде у којој су била седишта приватне организације АМИА и њене сестринске организације ДАИА у Буенос Аиресу. Наметање „иранске везе“ било је засновано на лажним доказима којима су га снабдевали америчка ЦИА и израелски Мосад. Упркос веома великој подршци локалних и међународних медија, Нисман никада није успео да пронађе ни мрвицу чврстих доказа како би повезао Иран са тим нападом. Овај случај се отеже двадесет једну годину. Првих десет година провели су покушавајући да измисле лажну „сиријску везу“ која је такође морала да буде одбачена и све је морало бити одбачено након што је федерални судија Хуан Галеано био смењен и опозван због корумпираног вођења овог случаја. У оба случаја – било да се ради о сиријској или иранској вези – све се врти око непостојећег аутомобила-бомбе, који нико никада није видео, и нико није могао да произведе.
Председник ДАИА – која представља политичку лоби руку за сестринску организацију АМИА – Рубен Бераха, који је завршио у затвору због преваре између осталог због тога што је подмитио са 400.000 долара Карлоса Телелдина, мутног локалног продавца половних аутомобила који је продао наводни аутомобил-бомбу наводним оперативцима Хезболаха, како би лажно оптужио три полицајца из Буенос Аиреса да су представљали „локалну везу“ која би најпре водила до Сирије, потом до Хезболаха и коначно до Ирана.
Иако су бивши председник Нестор Киршнер и његова супруга Кристина Кришнер, данашња председница Аргентине, у почетку подржавали господина Нисмана и дозволили да фарса наорасте почетком 2006, почетком 2013. председница Киршнер се предомислила у вези ове, за њу све више срамне ситуације. Због тога је потписала „Меморандум сагласности“ са Ираном да формира неутралну међународну комисију за истраживање бомбардовања. То је довело Нисмана и међународне и локалне ционистичке организације до лудила. Господин Нисман је почетком ове године упао у замку када је формално оптужио председницу Киршнер да прикрива Иранце, након чега је био у обавези да на отвореном јавном саслушању у аргентинском конгресу „отвори карте и покаже доказе“. То је било планирано за понедељак, 19. јануар, и означило би почетак краја за „иранску везу“. Авај, међутим, Нисман је убијен 18. јануара. По свему судећи, егзекутори су били из самог Мосада, како би „иранској вези“ продужили живот. Видите, ако је сиријска веза отпала пре десет година, а иранској је то требало да се догоди данас, онда остаје још само једна очигледна веза: ИЗРАЕЛСКА. Другим речима бомбардовање зграде АМИА/ДАИА је било „фолс-флег“ операција која је изведена због насилних унутрашњих сукоба циониста око палестинског питања 90-их. Та унутрашња борба испољила се осамнаест месеци након бомбардовања зграде – новембра 1995, када је бивши израелски премијер, миротворац Исак Рабин, био убијен на улицама Тел Авива, не од стране неког исламског фундаменталисте нити неонацисте, већ Амира Јигала (Amir Ygal), ултрадесничарског израелског ционисте, повезаног са покретом илегалних досељеника и Шин-Бет тајном службом...
Но, то су само Ваше претпоставке за овај тежак случај у Аргентини, за које је такође тешко прибавити доказе. Анализе Новог светског поретка разоткривају историјске лажи као инструмент за доминацију светом. Које су лажи најважније за успостављање Новог светског поретка и који су главни шаблони фалсификовања историјских догађаја?
- Глобални рат у коме сви страдамо је заправо психолошки рат у коме су људски умови заслепљени и условљени како не би могли видети и разумети ко су прави непријатељи радних људи, и да на крају своје најгоре непријатеље посматрају као пријатеље. Овде кључну улогу играју локални и глобални медији, а као што знамо, медији су потпуно потчињени сили приватног новца.
Да ли бисте могли представити нашим читаоцима садржај Ваше нове књиге, „Долазећа светска влада: трагедија и нада“?
- Ова књига у суштини описује како нас ови дугорочни процеси присиљавају да се уклопимо у долазећу Светску владу, њену методологију, као и које су кључне прекретнице и главни играчи. Информације о овој књизи доступне су на мом сајту www.asalbuchi.com.ar или на мејлу
Због чега је Аргентина толико интересантна за предаторе Новог светског поретка који су је претворили у лабораторију за тестирање „глобализације у пракси“?
- У основи зато што је Аргентина прва награда за глобалну елиту, с обзиром на наше огромно и непроцењиво богатство у природним ресурсима: храни, води за пиће, нафти, гасу, минералима... Готово неограниченим... Додатна чињеница је да је Аргентина имала снажне суверене владе у прошлости, нарочито од 1945. до 1955, у време председника Хуана Доминга Перона. Његов пример аргентински народ и даље сматра светлим и великим, упркос слици коју намећу корумпиране политичке класе и мејнстрим медији. Такође, овакву позицију је одредио и Фокландски рат 1982. у коме се Аргентина борила не само против војне армаде Британије, потапајући и оштећујући многе њихове ратне бродове у јужном Атлантику, већ смо се индиректно борили и против САД.
Да ли ће свет и човечанство потонути у тами тоталитарног Новог светског поретка? Да ли човечанство има будућност или ће нестати услед техно и биоинжењеринга и других типова „тихог рата“, које већина популације не види, пошто је контролисана од стране моћних полуга орвелијанско-хаксллијевског система? Где лежи највећи потенцијал за борбу против наметнутог система Новог светског поретка и његове патолошке амбиције да контролише, трансформише и уништи човечанство?
- Јасно је да смо у том ризику јер напади глобалне елите против свих наших земаља постају све више груби, насилни и изопачени. Добра вест је да се захваљујући друштвеним медијима и интернету повећао приступ извештавањима алтернативних медија, тако да можемо да чујемо и ставове из земаља као што су Русија, Иран, Србија, Кина, Венецуела и остале, па чак и веома луцидне алтернативне медије у самим западним земљама. Ми смо на критичној раскрсници у историји човечанства, испуњеној великим опасностима и тешким слутњама. Међутим, рат још није изгубљен, и многе битке су пред нама. Хајде да се уверимо да смо отворили очи, будимо заједно и освојимо оне битке које ће нам, на крају, омогућити да победимо у овом глобалном рату.
Геополитика број 84, март 2015.
