Познати руски и светски филмски редитељ Никита Михалков у ексклузивном интервјуу за „Геополитику“ и „Лидер“
Разговор водила: Сузана Московљевић
„Надам се да ће Америка реално сагледати то парче које може да отцепи и да ће размислити. Америка је лукава и неће то урадити како ми то мислимо, сопственим рукама. И Европа то мора да схвати, јер сви ратови су били далеко од њих. Америка нема генетски страх од рата, ратови се нису водили на њиховој територији. Једно је ратовати у Ираку, Либији, Украјини, а друго… Ја се надам да ће Европа трезвено сагледати ситуацију и одлучити шта ће јој донети већу штету: организована Америка и рат са Русијом или самозаштита и самосталност у вођењу политике са тежиштем на интересима Европе, а не Сједињених Америчких држава.“ Тако говори Никита Сергејевич Михалков док седимо у његовој канцеларији на Малом Козихинском у Москви. Окружују нас породичне фотографије, фрагменти са снимања, фотографије пријатеља и сарадника. Све уклопљено до детаља. Он је веома организован, ни мало уметнички расејан. Има одговоре и на неизговорена питања. Потпуно дефинисан у речима и поступцима. Вест да је проглашен почасним грађанином Београда прима са захвалношћу и уздржано. Лепо је бити у друштву неког ко има такав осећај за меру.
Шта је за Вас отаџбина, шта Вам та реч представља?
- Стање душе.
Буњина је немогуће замислити без кандила. То је руски човек, то је тај лик, али Ви данас имате „велике умове“ који у Бога не верују. Мисле да су господари живота и смрти. Александар Сергејевич Грибоједов је говорио за декабристе да су они колебљиви умови, ни у чему чврсти. Ви сте томе додали „а посебно у вери нису чврсти“. Шта уопште може да пружи, да достигне, неверујући човек?
- Одговорићу Вам речима Василија Васиљевича Розанова, великог филозофа, есејисте, писца, естете, које је рекао: „Човек без вере уопште ми није интересантан“. И мени исто тако такав човек није интересантан. Немамо додирних тачака. Можемо да причамо, нешто као полемишемо, али ако бисмо, на пример, путовали возом три дана, било би јако тешко да пронађемо заједничке теме које би обојици биле интересантне.
Апсолутно сте убеђени да није било трагедије 1917. не би било ни Другог светског рата. Како је могла да изгледа Русија, са свим тим природним и људским потенцијалом, да је нису разрушили?
- У једном моменту, у време Столипина, француски политички аналитичари послали су у Русију своје економисте да виде шта се то овде дешава, каква је ситуација, шта ради Столипин. Он се вратио и поднео извештај да ће средином века Русија бити најмоћнија држава на свету, са најјачом валутом, ауторитетом, и бројиће пола милијарде људи. Потенцијална сила и могућности којима нико неће моћи да се супротстави. Управо из тог разлога био је убијен Столипин и десила се најпре крвава револуција, а убрзо затим и крвави грађански рат. И сада је тако. Грађански ратови не почињу случајно. Добро су планирани и осмишљени у хладним умовима. Не схватати данас да је то тако, то је национални злочин. Ви сте то имали у Југославији, Украјина има сада, и не дај Боже да се то деси Русији.
Да ли је могуће да се то деси?
- Ако се о томе не мисли на време, постоји таква могућност. Зато треба мислити на време, а не кад буде касно.
Сва признања треба одати председнику Путину, али, када сте то рекли, морам да Вас питам постоји ли могућност пропуста када је реч о његовом окружењу. Да ли су они свесни те опасности у пуној мери?
- Не знам Путиново окружење тако добро да бих коментарисао. Хтео бих да буде тако, да буду тога свесни. У последњој емисији Бесогона коју сам управо написао, говоримо о томе колико смо сви паметни „после“, кад се нешто деси, а наравно, треба спречити, треба бити паметан „пре“.
Ви знате да Америка постоји и гради своју економију захваљујући војној индустрији. Како зауставити такву паклену машинерију?
- Надам се да ће Америка реално сагледати то парче које може да отцепи и да ће размислити. Америка је лукава и неће то урадити како ми мислимо, сопственим рукама. И Европа то мора да схвати, јер сви ратови су били од њих далеко. Америка нема генетски страх од рата. Ратови се нису водили на њиховој територији. Једно је ратовати у Ираку, Либији, Украјини, а друго… Ја се надам да ће Европа трезвено сагледати ситуацију и одлучити шта ће јој донети већу штету: организована Америка и рат са Русијом или самозаштита и самосталност у вођењу политике са тежиштем на интересима Европе, а не Сједињених Америчких Држава.
Русија је прилично толерантна када су у питању различите нације и вере. Ви не изједначавате православље и националност, једну крв? Имате на својој територији и доста муслимана.
- Мислим да православље није национално обележје. То су одређена правила којих се човек држи, а имате различите народе, узмите на пример Копте. Русија је реално мост између Истока и Запада. Руски ислам је нешто сасвим друго у односу на оно што се дешава данас. Кад видим џамију усред брезове шуме, то изгледа неспојиво, али ако на том месту где је џамија живе људи по осамсто година, ви схватате да ће они ту земљу, ту брезову шуму и тај руски пејзаж бранити аутоматима, исто као и ја.
Вратићу се на тему „криза вере“. Узроци грубости леже пре свега у нашим душама, васпитању, навикама да се на одређени начин понашамо према блиским људима. Наши напори често су усмерени ка спољашњој манифестацији вере. Како бисте Ви одговорили на питање како и због чега живети?
- То је веома лепо рекао Иван Иљин: живети треба ради онога због чега вреди и умрети. У томе је све.
Русија је бесконачна и различита. Та бесконачност ствара осећај слободе. Где се Ви осећате боље: у провинцији или у Москви?
- Добро ми је где год се говори руски. У Русији ми је свуда добро. Ја провинције знам, волим, осећам… Као што Русија мирно прихвата западну културу, али и утицаје са истока, исто тако и ја потпуно мирно и једнако лепо доживљавам руска села, шуме, градове, поља… Где год је присутан руски дух, мени је комфорно. Захвалан сам Богу што сам рођен у земљи којој практично ништа не недостаје, има све.
Уметност и религија се преплићу. Рекла бих да се филмови данас деле на хришћанске и нехришћанске. Да ли централна питања хришћанске вере интересују публику?
- Ствар је у томе да хришћански филмови не морају имати садржаје попут крстова, попова, молитвеног појања. Надам се да ја снимам хришћанске филмове, чак и када је реч о филмовима „Свој међу странцима“ или „Родбина“, за које би се рекло да немају везе с темом. Али хришћански филмови, литература, музика, мислим на православне, не морају имати ту тематику. Православац чита и пише православно и не значи да треба непрестано да чита Житија Светих, Псалтир или Јеванђеље. Толстој, који је на крају одстрањен од цркве, био је апсолутно велики хришћански писац. Достојевски тим пре. Зато мислим да је православље, да је вера, у суштини свега, о чему год ми говорили. И одмах се види да ли човек припада тој категорији или не. По књигама које пише, по филмовима које снима… То се види одмах. Зато је по мени, како год гледали, у основи руског уметника и човека уопште – катарза.
Ви сте велики пријатељ са нашим Емиром Кустурицом. Рецимо да то што Ви радите већим углавном разумем, а његове филмове углавном не разумем. Потпуно сте различити.
- И не треба да будемо исти. Има једна дивна прича из манастира када је монах дотрчао до игумана: „Оче, лепо сам ти говорио да не узимаш Петра! Погледај шта ради у цркви!? Он је монах! Говорио сам ти да не узимаш циркузанта. У циркусу је радио. Дођи да видиш!“ Кренули су да виде, а овај простро ћилим пред олтаром и ради салто. Игуман се окрене, па каже: „Ништа ти не разумеш, будало. То је његов дар, послушање. Њему је то дар од Бога. Он тако разговара са Богом“.
Да. Није на нама да судимо.
- Кустурица на један начин прича са Богом, ја на сасвим други. То уопште не утиче на мој однос према њему. Да, његови су филмови другачији, сасвим другачији, али то су прави балкански филмови и треба да буду другачији.
Људима који имају власт и новац лакше је да подигну високе бедеме и не допусте да их додирне туђа мука, а таман посла да је упију и приме. У том случају, Ви не би требао да ходате по земљи, а ипак сте, тако ми се бар учинило на Кустендорфу, довољно отворени, спремни да чујете друге. Како утицати да се ситуација глобално промени набоље?
- Сви ми тражимо религиозна упоришта. На пример, не суди да ти не би било суђено. Или: дели, имаћеш више… Али та потреба мора да постоји у човеку. Потреба је важна. Понављам увек речи Чехова: „Сваки човек треба да има пред вратима неког ко ће куцати чекићем и својом несрећом“. Неког коме треба помоћи. Чехов је то знао. И сваки успешан човек, тако ме је мајка васпитавала, а ја своју децу, треба да пореди свој живот са онима који живе лошије од њега, а не са онима који живе боље. Имаћете много мање проблема тако, јер много је више оних који живе лошије од вас. Радуј се и хвали Бога за све. И тада ћеш осетити потребу да поделиш, само ако чујеш тај чекић пред вратима. То је индивидуална ствар. Не волим те који иду около и траже новац, премда би, по хришћанској традицији, требало дати свакоме. Трудим да чујем човека коме је помоћ потребна, трудим се да чујем тај глас. Не само да чујем, него и да помогнем. Али у једном тренутку питао сам свештеника: „Оче, немогуће је… Толико их има, сви траже, како свима дати?“ А он ми одговара: „То је твоја ствар. Сам решаваш. Верујеш – помози; не верујеш – не помажи. То је само твоје. Ти решаваш, а Господ расуђује. Не ради ништа механички… Свима дати само да те оставе на миру не можеш. Поразмисли. Ако имаш потребу уради, ако немаш, немој.“
Какво место данас у свету заузима руска уметност и како политичка ситуација на то утиче?
- Данашњи свет је устројен тако да одбија све што је везано са руском уметношћу, са Русијом уопште. Било да је то филозофија, уметност, политика… Видимо да нас и нашу земљу претварају у монструме, што је веома опасно, и само молим Бога да то не утиче на нас. Да се не почнемо односити према себи тако како се други односе према нама. Мислим, наравно, на Запад. Али, свеједно, право је право. Утицај руске уметности је јасан. Достојевски ће увек остати Достојевски, а Мусоргски (прљави) ће увек бити Мусоргски. И Суриков ће остати Суриков. Могу они један период да се праве да то не примећују, али не могу да избришу.
У ком правцу иде руска култура, мислим првенствено на духовну културу?
- Ја се веома надам да интернет неће потпуно сломити неутралност руске деце. То је огроман проблем, та униформизација света, сви под опште стандарде. То је веома опасно. Видите како се Кина брани од тога, како штити кичму нације. Развија се економски, технички, али задржава апсолутну индивидуалност, менталитет остаје кинески. То је веома важно код великог народа који, кад се креће напред, не руши историју коју има иза себе. Ми падамо у искушења, лупамо се песницом у груди, ломимо старо. Заборављамо и одбацујемо прошлост. Кина ништа не одбацује, зато је једна од најмоћнијих сила која се данас супротставља глобалном упливу западне цивилизације у све. Кина остаје на свом месту. Волео бих да Русија, раме уз раме са њом, одбрани своју националну самоспознају.
Рекло би се да сте у пријатељским односима са председником Руске Федерације Владимиром Владимировичем Путином. Да ли је некада тражио савет од Вас?
- Не, није се десило да је тражио савет од мене. Пуно смо разговарали, на разне теме, ја сам износио своје виђење различитих ситуација и слушао сам шта он о томе мисли. Ласкало би ми да могу да кажем да је Путин тражио савет од мене, али тога није било. Довољно ми је што могу са њим да разматрам одређена питања равноправно, да износим своје мишљење о стварима које знам добро, о којима он зна мање а можда му је корисно. На пример о професији режисера, глумца, или о односима у оквиру уметничких организација. Као што је мени бескрајно интересантно да од њега чујем шта се дешавало на Криму или док је радио у Немачкој. Наши контакти немају технички карактер. Причамо на разне теме кад се видимо. Нажалост, то је веома ретко, зато што је он презаузет, и ти сусрети су јако драгоцени за мене.
Срби имају изреку „Бог на небу, на земљи Русија“. То је тако вековима. Шта данас за Русију представља Србија?
- Не знам за Русију, знам за себе. Постоје две земље, осим Русије, где бих могао да проведем дужи период. То су Србија и Шпанија. Моја дадиља је била Шпанкиња и од детињства сам задојен шпанском културом. Србија је за мене осмех. Волим Србе и Србију, то ми је нешто топло, братско, драго.
Колико су Срби и Руси блиски по менталитету?
- Веома, веома блиски. Има ствари које су сасвим различите. Али, нисмо научили да не верујемо у осмех, како се то не верује на Западу. У томе смо исти. И то много значи.
У тим високим круговима у којима се Ви крећете, и тамо се верује у искрен осмех?
- Немам ја у виду светске пријеме и политику, говорим о руском карактеру.
А ја Вас питам за односе у тим круговима.
- Не крећем се тако често у тим круговима. Не волим тамо да будем. Осмеси су ми ближи.
Ово су тешка времена. Знате да Србију Запад понижава више од двадесет година. Зашто баш православље изазива такве реакције, толику нетрпељивост од стране западне цивилизације?
- Зато што се апсолутно не уклапа у представу човека са Запада шта је добро, а шта лоше. „Злочин и казну“ они виде као детективски роман у коме младић секиром убија старицу. А тих петсто страница после, где пише о душевном стању тог човека, после убиства, то више није предмет интересовања. Мислим да Запад неће да троши време да схвати шта је то руски човек и руска душа. Тајанствена руска душа. Медвед, вотка, Цигани, корупција и бескрајно пространство. И то је за њих све. На тему православља, када су Александру Невском Латини предлагали да га заштите од Монгола, он је изабрао да плати данак, али да не иде под крило Латина. То је величанствен политички поступак правог руског човека. Није пао у искушење тренутног побољшања, него је изабрао да остане под монголским јармом и сачува веру православну. То није било урађено случајно и то нам нису опростили.
Хоће ли се Срби окренути Русији?
- Не знам, ја сам врло скептичан према Европској унији. Они мисле, ако се тамо обједини двадесет пет стараца, испашће један младић. Неће испасти. Биће само један добар хоспис. Они једва трпе једни друге, али се чврсто држе. Принуђени су да буду лојални, али љубави тамо нема. Интерес и ништа више. Видимо шта се дешава са Грчком. Углавном проблеми избијају у земљама блиским православљу.
Били сте у Србији више пута. Како Вам изгледа ситуација код нас?
- Не знам, претпоследњи пут кад сам био срео сам се са вашим премијером. Учинило ми се да је самосталан. Разумем и околности које руководство земље ломе преко колена, али имали су снаге да не уведу санкције Русији. Нису их увели, иако су се ломили. Значи да имају снаге, тај српски дух им не дâ да прекораче границу у последњем моменту. Тако да, надам се да ће са распадом Европске уније и Србија бити самосталнија.
Шта мислите о белој идеји Ивана Иљина? Враћа ли се Русија идејама Свете Русије?
-Иван Иљин је педесет-шездесет година пре него је дошло до тога написао шта ће бити са Русијом кад завлада бољшевизам. Он је буквално нацртао све што се сада дешава у Украјини. Он пише да је потребна диктатура одговорних људи. Задивљујућа мисао. Говори о вертикали власти и хоризонтали културе и економије. То је крст, то је православље. Ако се та вертикала власти и хоризонтала културе и економије сачува, ако се тај крст сачува, и ми ћемо бити сачувани, наш поглед на свет. И православље, разуме се.
Геополитика број 84, март 2015.
ФОТО: Часлав Вукојичић
„Лидер“
„Лидер“ је пословни магазин и једини српско-руски часопис који излази на територији Руске Федерације. „Лидер“ прати рад српских компанија и незаобилазни је део српског пословног амбијента у Русији, посебно грађевинског сектора. Идејни творац, директор и главни уредник магазина „Лидер“ је Сузана (Јовановић) Московљевић.
