Проф. др. сц. Мила Алечковић професор психологије, психопатологије и антрополошке психијатрије, писац неколико књига и стотине радова, у опширном интервјуу за Геополитику говори на разне теме, о Србији, Француској, Европи, Светској здравственој организацији, злоупотреби деце али и о свом детињству, младости, као и својој мајци, познатој песникињи Мири Алечковић и о њеним пријатељима, куму Бранку Ћопићу, Десанки Максимовић, Иви Андрићу, Андре Малроу, Сергеју Михалкову, оцу Никите Михалкова, Жан Пол Сартру, Милићу од Мачве, оцу Макарију Дечанском...
Академик, проф. др. сц. Мила Алечковић професор је психологије, психопатологије и антрополошке психијатрије, писац неколико књига и стотине радова. Докторирала је 1994. на Université de Sorbonne sa radom: Le Concept de l’Inconscient dans les théories de psychоlogie et neurologie contemporaines (Појам несвјесног у психолошким и неуролошким теоријама). Члан је SIPE (Société Internationale de Psychopathologie de l’Expression), а 2015. била је председник међународног конгреса за психопатологију експресије. Награђена је француском наградом за психодијагностику.
Сто и двадесет (120) студената дипломирало је под њеним менторством. Држала је предавања по целом свету: Université de Sorbonne, Université de Montréal , University of Pennsylvania, Université de Perpignan, Université de Lausanne (section allemande), Université de Liège, Institut Vigotsky, Moscou, Université catholique à Nimègue à l’invitation du professeur G. Locke, Université de Tripoli, Institut des Sciences Internationales, Pékin. Проф. Мила Алечковић је 2017. изабрана за дописног члана Руске Академије природних наука и ауторка је на десетине емисија с познатим научницима и уметницима под именом: „Бесмртност и стваралаштво с Милом Алечковић“.
Део је друштвено ангажованих европских интелектуалаца а позната је и као утицајнији члан српске дијаспоре у свету. Живи на линији Париз – Београд – Москва. Говори и пише: француски, енглески, руски и шпански језик. Више од две деценије борац је за суверенистичку Европу међу антиглобалистима и слободним људима који се боре против манипулације, отимања деце родитељима, увођења тоталне контроле људи, социјалног инжењеринга и лажи. Посебан део њеног рада односи се на раскринкавање психолошког и психијатријског рата усмереног против народа Европе. Ауторка је многих радова и интервјуа о тзв. ‘црној психијатрији’. Члан је светске групе ‘’ Doctors for Covid Ethics ‘’и добитница антиглобалистичке награде „Хана Арент“.
Најпознатије стручне књиге које је написала су: ПСИХОЛОГИЈА И НАЦИОНАЛНИ ИНТЕРЕС, СТВАРАЛАЧКА ЛИЧНОСТ И МОРАЛ, INCONSCIENT, PSYCHANALYSE ET PSYCHOLOGIE DE L’ART, СРБИЈО, ЛАЖУ ТЕ О ЕВРОПИ, ОСВЕТА ОТЕТЕ ДЕЦЕ. У припреми је књига: ЦРНА ПСИХИЈАТРИЈА И ЦРНЕ ДИЈАГНОЗЕ.
Дете је отац човека кажу психолози. Како Ви памтите своје одрастање и детињство? Које су особе, догађаји, слике које су га обележили?
- Моје детињство је било срећно, иако сам од малена имала чудне снове. То ме је ваљда и определило да прво интересовање из клинике буде однос неуролошког и психолошког у сновима. Мајка ми је чак говорила да сам, као мала, сањала нешто што је могло да личи на концентрациони ратни логор, на основу цртежа који сам направила и објашњења које сам родитељима дала после једног кошмарног буђења. У то време имала сам пет година нисам могла да знам да је моја рођена тетка, односно очева рођена сестра Вида убијена у логору у Новој Градишки. Родитељи су ми то рекли много касније...
Отац је хтео да се зовем Људмила, а мајка је хтела да се зовем Милица, и на крају ми је име дала Десанка Максимовић која је казала мајци : "Знаш Миро, то мора да буде неко име које је и српско и руско, истовремено. Зваће се Мила". Мој брат је добио име Срђа по Срђи Злопоглеђи из народних песама, а причали су ми да је он, као мали, увек био благ и помирљив и није се „срдио“, док сам се ја свађала и узимала му играчке. Ето, тако су та наша имена испала обрнуто поклоњена! Он је требало да се зове Милан, а ја Срђана!
У књизи мајчиних успомена, описани су сви ликови из мог и братовљевог детињства. Десанка је описана и овековечена у оним моментима које људи недовољно познају, и то у стварним животним ситуацијама, конкретне животне и песничке борбе. У књизи су и белешке које је мајка оставила о свом куму Бранку Ћопићу и свим анегдотама везаним за њега, затим о Иви Андрићу чији је потпредседник у Савезу писаца Југославије после рата једно време била и са којим је дуго сарађивала. Остале белешке односе се на мајчиног доброг пријатеља Сергеја Михалкова, некада писаца за децу који је код нас често долазио, а свет га данас зна по славном сину Никити Михалкову. Затим ту су сећања на Андре Малроа кога је мајка такође добро знала и виђала у Паризу и који ју је и предложио за прву француску Легију части 1969. године у Паризу, али будући да Малро није могао да дође у Београд из политичких разлога, уручена јој је 71. године у Београду са потписом чувеног Де Головог адмирала Кабанијеа. Све то данас стоји код мене у спомен соби. Затим, у књизи су успомене на највећу песникињу Панџаба Амриту Притам, која је такође долазила код нас, па на грузијску националну пеникињу Медеју Кахидзе, затим на Сердара Леополда Сенгора који је мајку одликовао Великим сенегалским лавом само зато што му је једном у Паризу рекла: "Кад ћеш већ једном бити посланик у својој деколонијализованој земљи!" (он је дотле био посланик на француској листи, под француским патронатом) а на крају је постао председник у својој земљи! Те белешке пуне су стварних животних анегдота, комичних, или трагичних, али које људи не знају. У њима је и Жан Пол Сартр са својом Симон де Бовоар, јер су и они прошли кроз наш дом, уз једну, такође, смешну епизоду у којој су се свађали ко ће где да спава, јер је Сартр тврдио да они спавају у засебним креветима! Мајка им је онда преко Удружења писаца резервисала хотел. Ту је био, такође, и амерички писац Артур Милер. Била сам зачуђена како су они у мемоарима сви добро психолошки описани. У белешкама је и мајчин добар пријатељ Михајло Марковић, с којим је увек причала и комеморирала о "ратовима у којима су учествовали", затим ту је Милић од Мачве, па Вангелија Димитровна Гуштерова - звана Ванга, коју је такође добро познавала. У књизи су и послератни отац Макарије Дечански код кога је, на Косово, мајка редовно одлазила. Ликови тих људи и многи други, су на неки начин били моје детињство.
Како је изгледао Београд у време Вашег студирања?
- Београд, мој град у коме сам барем две стотине година, био је некада много романтичнији него данас. На клиничкој психологији коју сам у то време студирала, упис је био врло тежак и сећам се да сам имала велику трему јер смо морали да полажемо бројне тестове. То су биле јако озбиљне студије са великим професорима којих данас више нема. Није се све плаћало као данас, није било испитних рокова сваког месеца да би се што више наплаћивало студентима, имали смо само два испитна рока, пролећни и јесењи.
У нашу кућу долазиле су моје колеге из читаве бивше Југославије, а такође смо повремено , између часова, ручали у ресторану поред факултета који се звао „Загреб“, а ми студенти смо га звали „Три костура“. Тиме је речено каква је била храна, али нама је то тада било мање важно.
Завршила сам студије убрзано, годину дана пре моје генерације са просеком скоро десет, превела епистемолошке и математичке есеје Жана Пијажеа, добила због тог рада стипендију француске владе и пошла на пут.
Када сам наставила студије у Француској, сећам се да су Французи били зачуђени колико смо ми ствари знали, и руску неуролошку школу, и америчке школе и француска истраживања, све, све...Упркос томе, они су били јако поносни на своју клинику тако да сам морала, поред упоредног студирања и философије, да полажем и бројне медицинске предмете. Цела моја стипендија одлазила је на куповину књига, радила сам дању и ноћу, а у Београд бих долазила само кратко, лети. И Београд и Париз су градови моје најраније младости и често сањам, односно у сну видим помешане улице ова два града.
Направите паралелу између Београда/ Париза у коме сте се усавршавали и школовали.
- Поред отаџбине Србије, Француска је земља моје младости и школовања. Београд и Париз су за мене, као што рекох, у простору сна, исти град. Али, данас се то више не може поредити, солидарност је нестала и овде и тамо. Париз је у време мојих студија био изузетно солидаран, боемски, уметнички град у коме је увек било побуна и штрајкова, али не као данас, већ би се све завршавало за пар дана. Митеран би одмах устукнуо, чим би људи изашли на улице, он је попуштао, обарао би се одмах неки лош закон. Посебно је поштовања било према научницима и ствараоцима. Ја сам, ето, скромни потомак песника, сликара и лекара и стваралаштво је за мене пут преживљавања. А сви моји бивши пацијенти којима сам помогла радећи у Француској, сећају се да је њихов поклоњени живот почињао онда када бисмо заједно пронашли неки дар, јер сам увек спајала лечење са стваралаштвом. У Француској сам провела укупно скоро три деценије. Тамо сам наставила школовање, тамо сам докторирала, а после и радила. Мој муж је Француз, из породице судија и адвоката, а по оцу је даљи потомак Лафајета, велике француске личности, кога иначе он у историјском смислу не воли и када је љут у шали често каже: „Да није било њега, не би настала Америка...“
Моје матично Друштво, односно Институт коме одавно, и дан данас припадам, јесте Светско Друштво за Психопатологију Експресије и психотерапију уметношћу, које води пријатељ, француски неуропсихијатар, а основао га је, још давно, чувени психолог Жан Делеј (Jean Delay), из болнице Света Ана у Паризу, где је и данас седиште. Колеге су ми на Конгресу у Тулузу поверили да организујем светски конгрес тамо где ја изаберем, а ја сам, наравно, изабрала Србију и 2015.сам била председник Интернационалног Конгреса психопатологије Експресије и Арт Терапије на коме је учествовало 17 земаља. Ја и данас радим са њима, само сам рад и предавања свела на једну трећину јер сам сада већи део времена у Србији.
Француска је и даље земља медицине и зато су у недавној пентагонској Ковид операцији, њени највећи научници и нобеловци, као Лук Монтење, били највише нападани, јер су говорили истину о великој превари чије смо жртве били.
Али лагано пропадање Француске почело је одмах после Де Гола, давне 1973. године када је омогућено приватним банкама да могу да дају позајмице француској држави. То је, у ствари, англосаксонски систем добро познат у Енглеској и Америци. Ту су почеле све катастрофе са продајом француског дуга другим земљама, паралелно са дивљањем банке Ротшилд која је убрзо преузела сву „левичарску “ штампу. Рокфелер се побринуо за ону „десну“, а као што знамо Ротшилд и Рокфелер су били и остали у банкарско-родбинским односима. Тако је створен један непробојан банкарско-пљачкашко олигархијско-спекулатиувни тоталитарни систем који је избрисао сваку разлику између тзв. левице и тзв. деснице, и који и данас влада над осиромашеним и покраденим народом. Сада тај хибрид Америка и Брисел покушавају да наметну Србији коју воде необразовани, неискусни и похлепни политиканти, те нема ни шансе да они било шта од овога схвате.
Ја данас припадам групи која се зове „Европа народа и слободе“(EuropeofFreedomandNations, L’EuropedesNationsetdeLibеrté). Та група руши све анти-народне про-бриселске и про-америчке указе и наредбе у ЕУ парламенту.
Јасно је да Брисел није Европа него корумпирана бирократија. Европа је легенда о Гралу, а не "Bank of England". У Европи још увек постоје национални Парламенти и они, што се код нас не зна, у 70 посто случајева, гласају против бриселских директива и наредби .
Зато треба рећи каква је крвава борба народа, а и понешто од онога што је тамо добро.
На пример, у тој правој, небриселској Европи, у коју наша власт већ двадесет и три године лажно путује, поред свега што је негативно, и даље је, немогуће да вам јавна предузећа обрачунавају камату на камату, као да су банке! У Србији то раде и Инфостан, и Телеком, и ЕПС, и сви други. У Француској се ово сматра криминалом. У тој правој, небриселској Француској паркинг сервис чини стварно неке услуге, односно стварно је сервис. У Србији он нити прави места, нити ишта обележава, речју не ради ништа, већ само скаче из грма и наплаћује! У тој правој небриселској Француској антене мобилне телефоније уопште не смеју да буду у људским насељима, јер имају штетне последице по људски мозак, а ево их код нас одмах поред Скупштине на крововима, читава шума антена! У небриселској Француској приватни изабрани лекари наплаћују из социјалног осигурања, а код нас сиромашан човек нема избора. У правој Француској недопустиво је да се уз рачуне плаћају некакве провизије. Плаћа се само оно што је потрошено, ни динар више. Скоро никада се не дешава да вам пошаљу лажни рачун. Банке дају годишњу камату од 2 посто, а исте те стране банке у Србији стављају камату и до 20 посто, јер им је то власт у Србији омогућила!
У тој и таквој Француској генетски модификовани производи су и даље, упркос Макроновим лобијима, најстроже забрањени, а казна се креће и до 15 година затвора . У Француској је, такође, упркос великом злу „Макроније“ немогуће човека избацити из куће, још увек не постоје извршитељи који то смеју да ураде. Отимање деце по моделу „Барневернета“ (које је резервисано за сиромашне земље) такође не постоји, социјални радници су много мање обесни, а судије не зависе од власти .
Мене барем људи знају по томе што стално критикујем Европску унију и њене указе и зато сам овом приликом хтела да кажем истину, да постоје и неке добре ствари, а да Србија одатле преузима само оно што је најгоре.
Молим Вас поделите са нама своје сећање на проф. др Владету Јеротића. Како га Ви лично памтите? Са њим сте обилазали многе манастире у Србији и стручно сарађивали?
- Владета Јеротић ме је у ствари једини звао док сам живела у Француској да са њим обилазим наше манастире. Кад год би негде гостовао са свештеницима и писцима, јављао би се и питао ме да ли и ја могу да им се придружим. Наравно да сам ишла, јер ми имамо изузетно јаку традицију, не само уметности, него и лечења по манастирима. Студеница и Хиландар биле су после Кордобе прве болнице у Европи, чак и психијатријска лечилишта. Међу болесницима у дванаестом веку постојали су лепрозни, кугави и, већ тада, такозвани „умоболни“.
Владета Јеротић ме је замолио такође да напишем приказ и предговор његове књиге „Само дела љубави остају“ и ја сам то са задовољством учинила. Када сам на Коларчевом Универзитету представљала књигу „У Дому моје мајке“, учествовао је као говорник. Увек ми је говорио: београдска публика вас воли…, јер су сале биле препуне. У ствари, волели су и поштовали њега. Он је од класичног лекара образованог у Немачкој и Швајцарској прешао велики пут до самоостварења и окретања духовности коју данашњи лекари уопште више немају. Не само да немају духовност, него немају ни етику. А лекар без етике је потенцијални убица, што смо видели последњих година у ковид операцији. У ствари, прави лекар, поготово лекар душе, мора да зна све дисциплине, да поседује стваралачки дар, емпатију, и много љубави...Он је „врач“, како каже руски језик, јер је свако право излечење тајна, а некада и мистерија. Владета је заслужан што је поново успостављена веза психијатрије и наших духовника. То је било изузетно значајно и за лекаре и за свештенике, јер пацијенте није могуће до краја излечити ако им се на крају не врати вера, вера у било ком облику, или просто смисао живота.
Песник је рекао: "Русија се не може умом појмити, у њу се може само веровати..." Како Ви осећате, промишљате и размишљате данас о Русији, с обзиром да је Ваш отац био Рус, познати сликар и да део ваше породице данас живи у Русији.
- Стихове Тјутчева сам рецитовала на руском , али сам поновила исти тај стих и за наш српски народ, само бих убацила реч „Србија“, уместо „Русија“: Србију умом не појмимо… и тд.
Мој отац Сава био је Србин, али бака по мајци му је руског корена. Школовао се на Академији архитектуре и сликарства у предратном (Други светски рат) Загребу, а касније су му сестре Вида и Љубица страдале од усташа. Мој отац је цео живот био везан за Русију и он је хтео да брат и ја научимо руски језик, иако је Југославија тада била окренута ка тзв. Западу, а ми смо од малена учили француски језик. На скоро свим сликарским платнима мога оца у даљини се налазе руске црквице и позлаћене куполице. Један део моје породице и данас живи у Москви и, у ово тешко време, у контакту смо скоро сваке вечери преко „Телеграма“.
Данашњи рат против Русије мени је тешко пао, а најтеже од свега русофобија која је преплавила бриселску Европу, мада све то доживљавам као неко понављање историје.
Већ у књизи етнопсихолошких есеја из 2002. О Дому и Искону, а касније и у књизи политичких есеја КО то прича о Европи ?, описала сам како Европу видимо ми који смо у њој дуго живели. Ја Европу волим, али волим ону Велику Европу са Русијом на великом евроазијском простору који и јесте један исти, огромни континент. Нема Бетовена без Бородина, нити Хемингвеја без Толстоја.
Ми Срби расејања у Француској у шали смо увек говорили да Рокфелер држи десну, а Ротшилд леву штампу. Већ негде од деведесетих година прошлога века, односно од времена ратова на Балкану, у телевизијским емисијама почела је одређена цензура политичке стране коју је бомбардово НАТО (тада српске), али још увек сте, на пример, могли да будете позвани на главна медија да говорите, иако би вас политички нападали. Потом је цензура у главним медијима постајала све већа и све јача, све до данас када супротна страна од оне коју подржава пентагонска политика у рату у Украјини уопште више нигде не може да буде позвана. Данас је цензура тотална када је реч о државним медијима у Европи. Програм „Русија Данас“ је као што знате забрањен и демонетаризован, односно све финансије су прекинуте и данас је цензура, када је реч о рату против Русије, тотална. С друге стране, колико знам у Русији приказ западних медија још увек постоји.
У Макроновој Француској постоји потпуно погрешна перцепција руске политике и на делу је страшна сатанизација Владимира Путина, али они у ствари нису свесни да је Путин у контексту руске политике према Западу и даље релативно умерен и да би могли да се суоче са нечим много екстремнијим...Русофобија је у моди и њу промовишу интелектуални шарлатани какав је на пример Бернар Анри Леви и разни други НАТО интелектуалци.
За сада у Француској још нема суђења за деликт мишљења или за вербални деликт, јер је то барем у земљи каква је Француска немогуће, али не искључује се да ће власт и ово желети да уведе.
Међутим француско друштво има јако велику традицију слободе од раније, тако да слободна yu-tube медија као на пример TV LIBERTE , LA REVUE DE PRESSE INTERNATIONALE PIERRE JOVANOVIC, DIALOGUE FRANCO-RUSSE , GEOPRAGMA CAROLINE GALAKTEROS , медија која зову Де Головог унука PIERRE DE GAULLE, и др. имају тоталну слободу говора. У Америци су то разни слободни канали, а посебно они где говори KENNEDY JUNIOR, у Канади интернет канал CARL BROCHU EN DIRECT и многи други веома објективно расправљају о свему. У ствари једина слобода да се говори о данашњој ситуацији на Западу налази се у алтернативним медијима које не финансира ни Пентагон, ни Европска Унија, ни Давос, ни Светска здравствена организација, ни Фармако-мафија. Али у такозваним државним медијима , у односу на две ствари више нема никаквих слобода: Ковид 19 пандемија и рат у Русији. Наравно, одмах можете да закључите да су ове две ствари у вези. Ја већ пуне четири године говорим на неколико језика да је Ковид пандемија била у ствари ментална операција, или боље рећи МК (Mind control) операција која је радила са програмом трауматизма и социјалним инжењерингом како би застрашене људе на целој планети натерала да прихвате укидање свих слобода, а таква операција у историји је увек рађена када је спреман неки рат. Чим је 2019. почела „Ковид операција“ и чим сам видела да је у Француској цела пандемијска прича проглашена „државном тајном 50 година“, знала сам одмах да је то припремање јавног мњења на то да је умирање људи сваки дан нормално, а то је у ствари била завршна припрема за рат са Русијом. Мислим да је то све спремљено већ 2008. године, односно чим је пропао амерички Wall Street. Они који знају историју знају да је банкарски крах увек претходио ратовима и чим би дошло до тог краха знало се да ће почети неки нови рат, само још није било извесно где. Међутим Збигњев Бжежински је то био одавно најавио и чини ми се да је рат са Русијом који је де факто почео 2014. године био само генерална проба за оно што се смерало пре него што је Русија започела војну интервенцију. Пентагон је припремио рат, а Пентагон је припремио и целу Ковид 19 причу. Ето, тако је склопљења једначина.
У свему томе медицина је била узета само као таоц. У историји се увек понављала једна иста једначна а она гласи: крах банака, социјални инжењеринг као припрема популација неким трауматизмом за рат, односно психолошки рат, затим физички рат који почиње, еугенички експерименти који се у међувремену обавезно раде (овог пута је то био генски третман, односно лажне вакцине), затим долази програм депопулације који је промовисао још енглески научник Роберт Томас Малтус и на крају рата, за оне који остану живи, неки „Маршалов план“. Сви ратови западних земаља у историји, имали су овакву агенду. Једино што је извесно то је да овога пута неће бити потпуно исто, јер се ера америчког долара полако завршава.
Наравно, ми научници који смо на почетку упозоравали ДА ЈЕ КОВИД 19 ОПЕРАЦИЈА ВЕЗАНА ЗА РАТ И ДА ЈЕ ОНА У СТВАРИ БИЛА ПРИПРЕМА ЗА РАТ, нисмо нигде у Европи могли да говоримо у званичним медијима (морам да додам да ни у Србији тада није било ништа боље, јер је Србија данас окупирана колонија).
Бојим се да све те земље Запада чији су велики умови писали о слободи полако укидају цело своје наслеђе. Када год ме неко пита о тзв. вредностима Европске уније, ја кажем да те вредности Уније уопште не постоје. У Европи заиста постоје неке вредности слободе и достојанства човека, али то су вредности појединачних историјских мислилаца и личности, а не вредности Уније. То су вредности које су установили Монтењ, Боесије, Монтескије, Да Винчи, Микеланђело, Токвил, Кант, Сартр и други разнолики мислиоци који су сви наследници древних култура, завршно са античком. Они су вековима својим делима стварали моралне вредности које су касније уткане у такозвану повељу од правима човека, али данашња Европска унија, када погледате ко је води, о томе мало шта зна.
Данас су деца великих бивших умова на пример Дајана Џонстон, америчка избеглица у Паризу, Мишел Чосудовски из Канаде, Наталија Нарочницкаја из Института у Паризу, Јелена Гускова (из Москве), Петер Хандке из Париза, Џон Лауфленд из Париза, Клаудио Мути и Уго Гаудензи из Италије, Тијери Месијан (писац „Велике преваре“ о рушењу кула 11. сеп-тембра) са Блиског истока, а Ив Батај из Француске и Србије...
За разлику од њих, зар мислите да неки Трудо, да неки Бил Гејтс, неки Фаучи, неки Макрон, неки Шваб, нека Бербок, неки Зеленски знају шта су моралне вредности? Ови последњи имају профил психопата, психосексуално изопачених људи и социјалних некрофила. Они су производ специјалног програма који у западним земљама траје већ више деценија а који је радио на томе да најгоре психопатолошке профиле, болесних, зависних, дрогирних, перверзних или криминалних личности уведе у високу политику. То је био добро простудиран програм свесног, утилитарног и намерног бирања најгорих профила како би банкарски кругови који су иза њих имали послушне марионете и пајаце гласноговорнике, а они би настављли да даље воде све ратове, који су вековни обртни замајац великог и прљавог капитала. Јер да није било тих ратова, већина западних земаља никада не би постала богата.
Међутим, огроман број Француза данас не жели рат са Русијом. Унук Де Гола, који се зове Пјер Де Гол недавно је одржао храбар говор и у Француској, а и у Русији, чија је прва реченица била: „Мој деда (генерал Де Гол) никада не би слао оружје против Русије...“
Поделите са нашим читаоцима причу о Вашем летовању на Црном мору, у Јалти Одеси и причу о писаћем столу Лава Николајевича Толстоја?
- То сећање је вероватно најлепши део мог детињства. Великим делом детињство смо проводили у Русији. Мајка је имала књиге за децу преведене на руски језик, у чему јој је помогао њен пријатељ дечји писац Сергеј Михалков (отац данас славног синеасте Никите Михалкова), а пошто рубља тада ван Русије није ништа вредела, Руси би јој уместо хонорара понудили летовање на Криму. Мој тата није ишао са нама, он би само рекао: Поздравите Русију! Много пута смо били на Јалти на Црном мору и то је најлепше време читавог мог живота, иако је везано за доба дугачких редова, и сиромаштва у коме је тада била Совјетска Русија у односу на масовну потрошњу Запада. Сећам се како смо путовали до Симферопоља и Севастопоља, сећам се града Јалте, великог „Ботаническог Сада“ са свим врстама биља, дрвећа и животиња. Сећам се јаких таласа узбурканог црног мора, сећам се дворца Ластавичјег гнезда, пионирског кампа и великог Дома Творчества у коме смо били смештени. То није био хотел, јер тада тамо није било хотела, него посебно место где су бесплатно смештани писци из пријатељских земаља. А оно што је најинтересантније, јесте да је тај Дом Творчества у ствари био летњиковац Лава Толстоја! И данас ми се учини да видим мамину маму, моју бака Драгу, која је летовала с нама како ставља своје ствари на стилски сто у соби у коју улазимо, а ја у том тренутку, као мало дете, да се направим важна, вичем: „Склони торбу, оштетићеш сто писца Толстоја“! Наравно, сви комади намештаја били су добро заштићени и постојао је одвојени музејски део… Касније, већ у студентским данима, пропутовала сам скоро цео свет и нигде на тзв. Западу нисам видела неки сличан хотел, односно смештај за госте какав је био овај Дом Творчества на Јалти.
У то време слој такозваних новобогатих грађана у послератној Југославији показивао је неку врсту подсмеха и презира према Совјетској Русији, посебно после раскида са Информбироом, као неки општи тренд понашања. Неки су тај осећај имали због раскида са Совјеском Русијом, што је било схватљиво, а неки зато што су веровали да је пут Југославије само на богатом Западу. Наравно, све се то одразило и на нас децу. Ја сам била ученица управо у експерименталној српско-француској школи „Владислав Рибникар“, која се тада звала „Слободан Принцип-Сељо“.
Мајка је тих давних година молила свог француског пријатеља Андре Малроа, министра културе, да француска држава пошаље у Југославију професоре које би сама Француска платила, тако да нашу децу од малена ти наставници бесплатно уче француском језику. То је управо та данас несрећна школа, која заиста у оно време јесте била елитистичка. Већина родитеља који су децу уписивали у њу били су заиста права образована елита онога времена, међутим било је и оних који су децу давали у познату школу, искључиво као снобови. Деца таквих људи су у кући слушала подсмевања према Совјетској Русији и то после, сасвим разумљиво, репродуковала у школи. Тако памтим да су ме неки од другара у школском разреду, у оно време где смо ми кобајаги били „Запад“, подругљиво питала зашто сам летовала у СССР-у, док су они летовали по градовима и хотелима Европе. Иако сам ја, за разлику од њих и пре њих била још у српско-француском обданишту (мени је француски језик већ тада био као матерњи), мајка је ипак инсистирала да идемо у Русију, јер смо тамо имали родбину. Било ми је жао због оваквих осећања јер је наше летовање на Јалти заиста био сан снова, а ја то никоме од њих нисам могла да објасним. Неретко бих се уплакана вратила из школе, и питала бих мајку зашто је реакција другова била подсмешљива. Сећам се само да би ми она мирно одговорила: Немој да плачеш Мико, схватићеш једног дана колико је вредело твоје детињство на Криму…
Данас, када се сетим њених речи и тог раја на земљи, јер град Јалта, Ластавичје гнездо и цео Крим јесу заиста рај на земљи, све емоције ми се опет врате и понекад себи допустим дечије сузе у знак ове давне успомене...
Какво је Ваше промишљање о савременом актуелном тренутку везаном за Русију? Кажу политички аналитичари да ће август месец бити пресудан у украјинско - руском сукобу. Какве су Ваше процене ?
- Прво што морам да кажем у вези Русије то је да је јако добро што је Русија изашла из такозване „Светске здравствене организације“, јер ова институција више није ни светска, а још мање здравствена. Ту организацију је данас већински купио Бил Гејц (Bill Gates), лажни филантроп, а прави Малтузијанац који већ деценијама ради на програму редуцирања становништва и броја људи на планети, финансијски криминалац, спекулатор, посредни трговац белим робљем и децом, и психопатолошки поремећен човек, кога ја зовем Бил Гејцбелс.
Будући да он поседује своје мафијашке кругове готово у свим земљама света, наравно да их је било и у Русији и ја сам ових неколико година уназад са тугом гледала пристајање руске стране на све захтеве светских фармако-криминалаца на челу са Антонијем Фаучијем и Бил Гејцом који су заправо радили на Пентагонском програму развоја биолошког оружја и редуцирања броја људи. Када је лекар Кагански који је у Русији истраживао руску вакцину наводно скочио са четрнаестог спрата у Петрограду, при чему му је нађен убод ножа у леђа, било је јасно да је фармако-мафија деловала и на руском тржишту. Будући да сам члан светске групе „Doctors for Covid Ethics“, ми све откривамо и све се сазнаје. Тестирајући разне отрове и примењујући на људима експериментални генски третман (реч је о новом типу експерименталне нано-еугенике) глобалисти су убили много људи за ових неколико година. Наравно, то је и био циљ који Давос група мултинационалаца спроводи у програму ресетовања читаве планете због краха долара, краја западне империје и велике беде која на Западу долази. Од почетка је било јасно да је тзв. пандемија служила да се број људи у свету смањи, као и да се популације свуда припреме за надолазећи рат. Ја сам о томе говорила на неколико језика већ од краја 2019. године, али цензура је била страшна и ГАФТА (Google , Amazon, Facebook, Twitter...) ми је цензурисала више од 30 видео предавања. Светска здравствена организација је данас злоупотребљена од политичке, војне и фармако мафије и зато је било крајње време да Русија изађе из тог програма.
Друга ствар која је добра у Русији јесте политика према породици, заштита деце и прогонство свих педокриминалних и транс програма. Русија је прва земља која се званично супротставила норвешком програму „Барневернета“, у ствари програму отимања деце од родитеља и трговине децом иза које стоје разни амерички фондови. Обдусман за децу у Русији, Павел Астахов је први о томе проговорио још пре више година, када је Барневернет отимао у Норвешкој руску децу. Тек тада се сазнало шта они у ствари раде са децом.
То је данас политика Русије, а сутра можда спас за читаво човечанство. Изузетно је важно да је Русија забранила хомо, транс, и било какав други прозелитизам над малолетном децом и што не прихвата програме које данас шири управо Светска здравствена организација, уз учешће, на жалост, чак и Уједињених Нација. Читав свет је поробљен програмима финансијских криминалаца и психијатријски болесних људи и нека противтежа томе мора да се успостави да бисмо остали у животу. Ово је доба нихилизма, перверзија и нагона смрти мањине човечансва против већинских народа. Када те болеснике чујете да кажу да се боре против дискриминације „јер је Сатана дискриминисан, а и њему треба дати право да се изрази“, онда закључујете да свет под чизмом западних сила постаје огроман психијатријски азил под ведрим небом. Али, то је у ствари стари малтузијански (Thomas Robert Malthus) пројекат оних који желе да на земљи остане што мањи број људи.
Исто тако је добро то што се руски председник у својим говорима често обраћа европским народима који су такође велике жртве пљачки и лажи. Без обзира што западна политика жели да изолује Русију, јасно је да је данас већина човечанства на супротној страни од тих покушаја. Али важно је спасавати и европске народе у којима живи много добрих и интелигентних људи који су жртве глобалистичког насиља. Русија никако не треба да дозволи реторику: Запад наспрам Русије. Требало би инсистирати на психолошкој реторици: ГЛОБАЛИСТИЧКИ САТАНИЗАМ наспрам СЛОБОДНОГ СВЕТА И ПОВРАТКА СОЛИДАРНОСТИ И ДУХОВНОСТИ. Ово је важно због тога што у западним земљама живи јако много духовних људи који се муче и боре као и ми и те људе не треба напустити. Наш добар пријатељ професор Александар Дугин, рецимо, има јако много пријатеља на Западу.
С друге стране, Русија је данас у рату и вероватно има посебну геополитичку агенду. Мени се чини да политика на Балкану није довољно агресивна (у позитивном смислу речи), за разлику од западних земаља које комплетно држе Балкан. Русија је допустила да неке земље, а последња међу њима Црна Гора уђе у НАТО, а могла је да то избалансира. Сада је фактички остала само Србија која није у НАТО савезу, али Србија има криминалну и корумпирану власт која би све урадила да Србија уђе у НАТО и да уведе санкције Русији. Ја не мислим да Србија треба да буде колонија ни Запада ни Истока, нити треба да уђе у неку нову Коминтерну, али једноставно нема равнотеже. Америка, Енглеска и Европска Унија финансирају своје партнере у Србији, а руска страна не помаже довољно патриотске кругове у Србији. Руски Дом ради на култури, али то није довољно. Потребно је помагати политику према породици, деци, програм који је против транс и хомо патолошког прозелитизма над децом, треба те програме озбиљно помоћи у Србији. Нешто је почело, рецимо супруг и ја смо уз још један део српских породица носиоци велике Грамате за допринос породици добијене од руске власти. То је јако добро, али није довољно. Мислим да цео тај програм мора да буде много агресивнији на читавом Балкану. Будући да је данашња Србија мала, и да је окружена НАТО базама и НАТО земљама, добро би било да се успостави нека равнотежа тако што би центар у Нишу за специјалне операције прерастао у неку врсту озбиљне руске станице која би управо држала равнотежу на Балкану. Треба помоћи Србима на Косову и натерати власт у Србији да одбаци „француско-немачки“ (у ствари амерички) план и да престане са свим преговорима, замрзне конфликт на Косову све док се не заврши рат у Украјини.
Такође, Русија има средстава и када се заврши овај несрећни рат, требало би да руска страна постави на ноге и финансира један велики НИРНБЕРГ СУД број 2 на коме ће бити суђени не само новокомпоновани нацисти, него и сви они који су бомбардовали Југославију и Србију, убили Гадафија, терали здраве људе и децу у целом свету да у тело примају експерименталну нано-еугенику и биолошке отрове. Сведоци из читавог света јављали би се да сведоче на том суду. Зашто тај Нирнберг 2 сутра не би био баш у Одеси? Одеса ће по мом мишљењу бити Волгоград овога рата.
Ја знам да ће из овог трагичног рата Русија изаћи као победник, да ли у августу или после августа, али после много жртава цивила на свим странама. Знам да ће кад-тад бити нека нова Јалта и нова подела геополитичких зона. Али, поред геополитичке поделе, важно је обновити стару, односно нову слику света у којој ће психијатријске и духовне перверзије опет бити враћене у категорију болести (педокриминалитет, транс-егзибиционизам, зоофилија, некрофилија итд...) и у којој ће породица са мајком и оцем бити обновљена. Мора се такође поново вратити свет социјалне солидарности коју је православље и пре разних политичких левица, увек проповедало. Треба одузети моћ пљачкашким банкама и створити развојне банке са новом монетом базираној опет на златној основи, уклонити зеленаштво, вратити барем неке духовне вредности, обновити породицу. Без овога, човечанство неће преживети. Од Зороастризма па до данас Добро и Зло су супротстављени и та борба не престаје. Данашњи рат је само опредмећење Зла преко бројних проводника зла које чине психолошки лоше структурирани и слаби људи. Нагон смрти делује преко њих и он је одавно на делу. Зато сви ми јаки морамо да их зауставимо и да у „савезу душа“ покренемо удружену снагу нагона живота.
С обзиром да сте психолог по вокацији, морам да Вас питам, а Ви сте адекватан саговорник за то, како да се људи данас у Србији избаве од: страха за личну егзистенцију, поплаве разних информација са медија (електронских, писаних и интернета) и како да се поново радују обичним, малим стварима (лето у Београду, читање књига, дружење са пријатељима) који чине живот лепшим?
- Само солидарност живот људи чини лепим. Проћи ћемо кроз нужно чишћење као што је то увек у историји бивало и неке нове генерације после нас, имаће можда бар мало племенитији свет, рецимо, барем неких педесет година! Толико успе нагон живота да ослободи човечанство пре него што га нагон смрти поново не нападне...Али то су циклуси космоса којима управљају принцип разарања и принцип стварања, како би рекао Емпедокле, или још древни Зороастризам. У свим злим временима многи људи се „прозле“, како је говорила Десанка Максимовић. Они се углавном деле у две категорије. У једној су они који имају притајене садистичке црте у себи и који само чекају тренутак када ће моћи да их испоље. У другој групи су они који су слаби и уплашени, идентификовани са агресором и они се увек подвлаче под сваки ауторитет. Њихово детињство је било репресивно, морали су стално да слушају без објашњења и без разумевања, а на себи касније у животу нису могли много да ураде јер или немају нарочито високу интелигенцију, или једноставно немају никакву духовност и креативност које једине спасавају људе од лудила и поремећаја. Они из прве групе јесу психопате (са психопатском цртом, или чак читавим карактером) и њима је задовољство да друге тиранишу и малтретирају. Ови из друге категорије су просто слабе и лоше структуриране, инфантилне личности и они нису активно, него пасивно агресивни.
Не смете само спустити главу и слепо послушати нелогичности и нехуманости погнуте главе, морате се увек одупрети! Кад год можете, изађите на црту насилницима, како се то каже. Не бојте се, они су обично велике кукавице и чим осете већу енергију, повлаче се. Наравно, треба и похвалити оне добре и храбре, хумане људе који можда немају моћ, али имају људско разумевање.
Да, свет је у свим ратовима страдао, не толико због неколицине зликоваца које је лако било елиминисати, него због тих „који су само радили свој посао“. Родитељи ће се пробудити када им објасните да њихова деца могу да буду у смртној опасности. Због чега бисте ви дозволили експеримент на вашем детету? Због чега бисте дозволили прозелитизам над децом, педокриминалаца, травестита и осталих патологија?
Због свега овога, остали су психички нормални само они људи који не гледају званичну телевизију. Мој савет је био од почетка: не купујте штампу коју држи власт у Србији и не гледајте њихове телевизије. Данас један интервју нас који говоримо истину има много већу гледаност и читаност од званичних телевизија које све мање људи гледа и слуша. Та медија која плаћа фармако мафија су већ пропала, знају да их све мање људи гледа и зато су тако агресивни. То је тужно, јер је Србија некада имала добру науку и медицину. Рођени мајчин ујак био је дуго декан медицинског факултета и код њега су полагали биохемију сви из бивше Југославије. Он је пре Другог светског рата радио у лабораторији у Паризу са кћерком Марије Кири. Данас ретко ко може негде да се усавршава, ситуација је ужасна, јер су људи на власти отерали све оне који су нешто знали.
У временима великог насиља или ратова, када дође до колективних хистерија, делирија и психоза, обрачун често иде према колективном архетипу Христовог распећа и жртвовања неке невине особе. Тада се сви устреме против те једне личности да би колективно спрали кривицу са себе и дешаржирали се психички. Тај механизам одбране (наравно, неуспешан, јер не отклања симптом) познат је вековима. Сада је то, рецимо, случај са новинарем Таблоида који је ушао у седму деценију живота, Милованом Бркићем кога власт малтретира нарученом пресудом за вербални деликт и држањем у затвору. Ви који сте против поновног увођења вербалног деликта, немојте да ћутите, реагујте, солидаришите се! Јер ко брани , биће брањен, а ко ћути, биће остављен.
Обесни људи на власти у Србији све више и више провоцирају народ. Они у ствари сами иду ка свом крају који ће бити ужасан. Цитирала сам још раније Достојевског: зликовце њихово несвесно тера ка казни, а француски писац Лафонтен каже: на судбину наилазимо баш оним путевима које изаберемо да бисмо јој утекли.
Лав Толстој каже: „Бог види, али чека.“ Од чега зависи то Божије чекање? Од спремности човека на борбу. Ми још нисмо сви спремни на ту борбу. Ми грцамо, ропћемо, али још нисмо сви спремни на борбу. Јер, борба нису кукање, нити вербална критика, борба настаје онда када сте спремни да извршитељу који вам дође на врата кажете: „преко мог прага нећеш прећи“, као што је „Уједињени народ Србије“ изашао пре неки дан када су извршитељи хтели да избаце породицу Павловић. Борба постоји када уђете у отворени сукоб са сваком олигархијском битангом и гоните је поименце где год можете јавно да говорите, и када успевате да продрмате људе око себе да исто тако чине. То је борба, а не наше роптање.
Родитељи треба такође да стану иза своје деце која су против режима. У студентском бунту далеке 1968. године моја сестра је, као и многи други студенти, била ухапшена, а мајка, која је у рату имала чин мајора и знали су је тада сви у Србији, није хтела да остане код куће, него је отишла у затвор да спава поред сестре, рекавши полицији: „Ви сте ухапсили мене“. Ко је данас спреман да се жртвује? Ни за своју се децу људи више не жртвују, а камоли за друге. Овај предаторски капитализам направио је звери од људи и нико више није солидаран, само погну главу, побегну и кажу: добро је што се то мени није десило…Али, десиће се свима који сагињу главу.
Србија је данас de facto, продата, сви тајкуни и олигарси пребацили су опљачкану имовину српског народа и државе после лажних и муњевитих приватизација, право у Лондон сити и његову банку. Владају страх, збуњеност, конформизам и себичлук. То су иначе омиљене особине сваког предаторског система какав је уведен у Србију. Уведен је грабљиви капитализам из 18. века (овоме би се чак и Рикардо и Смит крстили), са свим патологијама које он, на психолошком плану, са собом носи. Свако српско дете тада је постало Оливер Твист. То је допринело да најгоре структуре личности (манипулатори и психопате) испливају на површину и завладају Србијом. Данас зато има доста психопатије (за психопату су други људи само средство преко кога безосећајно гази и он не може да осети ни кривицу, нити кајање, а још мање самилост), али има и доста „слуђености“, тачније речено, схизофрених црта. На жалост, има и лажног, надуваног Ега, када се позивамо на Цара Душана и његову снагу, а нисмо способни да одбијемо понизност обичним политичким „ћатама“, социјалним центрима који отимају децу, или насиљу извршитеља.
Била је Србија у историји и у тежим ситуацијама, али су то биле ситуације отвореног рата, набијања на колац, вешања и стрељања родољуба. Црква је тада играла своју улогу коју данас више, на жалост, не игра. На пример, моју мајку је од батина и мучења у Гестапоу, извукла Српска Патријаршија. Данас је све неутралисано, све је разједињено, сви су евазивни, сви само гледају да побегну једни од других. Уништено је везивно ткиво нашег народа, а то је оно што велики капитал редовно ради како би створио црве-потрошаче, насупрот интегрисаним и јаким личностима. Пљачкашком капиталу потребни су инсекти, а не људска и хумана бића. Потребни су им „трећи полови“, педокриминалци, зоофили, некрофили., јер се на њима јако добро зарађује, а увек се нађу неки идиоти који очигледну психопатологију бране као „људска права“.
Питање је, наравно, како да се Срби реше окупатора са што мање губитака?
- Знањем, информисаношћу и храброшћу. Прво морате да научите да препознате манипулацију, да се од ње одбраните, јер је то највећи и најважнији део борбе. Треба угасити телевизоре, не гледати званичне канале, посебно не „политичке емисије и дуеле“, јер је то све унапред намештено. Гледајте само научне емисије и емисије из културе, а политичке информације тражите на интернету. Светска манипулаторска финансијерија и трулеж пашће сама од себе, као и њени вазалчићи у Србији. Само треба бити довољно паметан и дочекати то. Постоји више типова борбе. Један је овај отворени облик дестабилизовања светских лопова који ја желим да охрабрим у Србији преко правих и смелих акција. Други је тих и мудар начин копања замке светским уништитељима. За овај други начин борбе потребан је широки хришћански савез душа свих наших правих пријатеља у свету, али и јако добра обавештеност. Ми нисмо сами. Када дође позив наших правих и добро обавештених пријатеља из света шта да се чини, придружимо се тим акцијама. Они су спремили технике борбе против банака и лопова, против светске олигархијске кремарије, против монструма и уништитеља слободног света. Не заборавите шта је Сорош одговорио када су га питали да каже када је у животу зарадио највише пара? Његов одговор био је, дословно: „Онда када је крв текла улицама!“. Само заједничка уједињена акција свих антиглобалиста у свету ове зликовце може да сруши, а онда ће марионете у Србији саме да попадају..
Национални интерес
Већина нас повратника, или Срба расејања који држе до матице, национални интерес Србије данас најконкретније видимо овако:
Наш први национални интерес био би да се што пре конфискује имовина свих оних који су оштетили српски буџет, тј. тзв. "општинску сламу". Све те велике лопове треба пустити на слободу, уопште их не треба затварати, нити нам треба гиљотина Дантона и Робеспјера, само им треба све одузети. Онда нека буду слободни, па нека поново стичу, будући да су даровити за бизнис.
Друга ствар јесте не журити никако са коначним решавањем питања Косова, јер ништа није готово и све се може поништити. За то време људима који тамо раде дати стимулације и позвати све Србе расејања родом са КИМ да се враћају .
Трећа ствар јесте избацити стране банке које у Србији имају годишњу камату и до 20 посто, а у самој Европи, за своје грађане ту камату спусте на 2 посто. Наравно, они пљачкају наше грађане, зато што им је то власт у Србији омогућила, другачије не би могли.
Треба из ТВ програма избацити све емисије типа "Велики брат, Преживели, Острво Колонта, Фарма" и сличне чија је прадомовина Северна Америка, а које у ствари представљају психолошке "Скинерове кавезе" за пацове и њихово условљавање, тј. за контролу и моделовање понашања. Људи који се овде јављају због новца потсећају ме на чувени филм из времена велике кризе у Америци тридесетих година прошлога века "Коње убијају зар не ?" Сећате се, организован је бал да најсиромашнијима додели награду, тј. нешто новца за преживљавање, али пријављени парови играли су бескрајно дуго и на крају падали изгладнели и мртви. Последњи пар који је победио, пре него што добија награду, пуца себи у главу. Сврха тих опасних емисија у Србији јесте диверзија и скривање надолазеће беде.
Такође, треба увести велики порез на "шунд" и "кич".
У Србији треба потпуно да се регенерише школство и да се врати достојанство учитељу, наставнику и професору. Наши универзитети треба да личе на Ломоносов и Сорбону, а не на неке помодне америчке курсаџијске школе где се купују дипломе и где размажена богата деца "оцењују" професоре. Све продавце и купце диплома треба пронаћи и похапсити.
Наш народ је тренутно уморан и умртвљен, уплашен. Али, после овог мамурлука, који личи на сан Обломова у Русији, наступиће бес и нова ерупција побуне, јер су људи презадужени и гладни.
Волела бих да се људи пробуде и да једни друге помогну. Чак и када је безбожан, српски народ још увек верује у Христа болесних и сиромашних, парафразираћу Бјелинског и његову дијагнозу дату руском народу.
Два етнопсихијатријска склопа
Иначе, у нашем народу постоје два главна етнопсихијатријска типа: рајетински тип и борилачки- хајдучко-ускочки тип. Док је први последица тешке историје и идентификације са агресором (ово је један од најлошијих несвесних механизама одбране личности) и подразумева: конформизам, слепу послушност, љубљење чизме султану, сагињање главе, савијање пред силом, неморал, лицемерје, дволичност, подказивања других људи итд…, дотле је цела наша славна историја дужна овом другом борилачком, побуњеничком, некада и виолентном, хајдучком склопу. Захваљујући том другом, ми смо се ослободили и опстали до данас.
Најбољи и најсветији у нашем народу јесте управо тај свети немир који стреми ка правди. Оно што је лоше, то су дуги периоди депресије, спавања и инерције. Али, када се наш народ пробуди, нико више не може да га ућутка. То је она "неписана правда", наспрам "десет пута исписане венецијанске неправде"!
Што се тиче Срба у расејању, њих могу да уједине само стваралаштво, наука, уметност и духовност. Сви политички покушаји окупљања Срба у свету су пропали, али сви Срби могу да се уједине око четири парадигматска имена која су стубови светске науке, а то су Никола Тесла, Михајло Пупин, Милутин Миланковић и Милева Марић-Ајнштајн .
Тај дух стваралаштва је српски саборни дух. Може да нас уједини само тежња ка висинама у науци, духовности и уметности. Ми имамо Стратимировића, Текелију, Вука, Његоша, Андрића, Панчића, Мокрањца, Црњанског, Цвијића, Ксенију Атанасијевић, и друге бројне небеске ратнике, али на проналасцима Тесле, Пупина, Миланковића и Милеве Марић (чији је отац, Милош, био брат моје баке по мајци) уче се студенти целог света. Они образују децу других народа и зато су бесмртни.
Ваша порука читаоцима
- Мој омиљени научник, кога предајем студентима, отац руске неурофизиологије, Владимир Бехтејерев, говорио је: Смерти њет! Нешто слично писао је и Црњански: „Не постоји смрт, постоје само сеобе“.
А ја ћу, за крај, рећи мом српском народу и свим нашим пријатељима: Будимо заједно и храбри. Не постоје диктатори, постоје само робови и уплашени људи!
Весна Павловић
Црна психијатрија и псиоп операције
Над Србима се такође спроводе различите „псиоп“ операције. Ово је данас релативно лако.
Таласи нашег мозга (гама /око 40 херца/, бета /од 15 до 30 херца/, алфа/9 до 14 херца/, тета/4 до 8 херца/, делта/1-3 херца/ /) су нека врста електромагнетних таласа, а на таласе се, наравно, итекако делује. Нервни импулси су хемијско-електрични импулси и наш мозак је, у ствари, једна врста електране. Не заборавите да је политичко и економско поробљавање људи везано за многе циничне теорије и програме оних који су осмишљавали како да смање број гладних људи на земљи. Један од аутора који је још у 18. веку предлагао нешто тако био је, већ поменути, Роберт Малтус, познат по својој идеји да је, за добробит рационалне економије, потребно повремено елиминисати, односно убијати одређене „паразитске“ популације које живе у богатим крајевима света.
Ако се већ сви ти цинични програми спроводе, врло вероватно је да се делује и на људски мозак. Уосталом, психолошки рат постоји још од времена Сун Цуа и тридесет и шест кинеских древних стратегија „како да се добије рат, а да се не одапне ниједна стрела“. Деловање психонеуролошким методама јесте данас, у неким сегментима, већ добро истражена техника. Ја сам у Француској радила једно време на истраживањима ових појава, а у Србији сам, у раду „Несвесно, латерализација и психонеурологија“ предложила научну поделу ових истраживања, како би се то велико потискивање наших колега и неспремност да овом темом почну да се баве, најзад прекинули. Да би се схватила злоупотреба људског мозга, потребно је рећи нешто и о недовољно истраженим психолошким и психофизичким феноменима, јер се читаво ово поље потенцијално користи за манипулацију. Још зен-будисти, а затим Аристотел, Платон, Плотин, Плутарх и Стоици, занимали су се за психолошке и умне појаве које ми данас описујемо као „парапсихолошке феномене“.
Парацелзијус је био поставио хипотезу о тзв. „астралној светлости“. У 18. веку, Француз Антон Месмер развио је учење о „животињском магнетизму“ у оквиру кога је проучавао везу космичких тела и тела на земљи. У 19. веку у Француској, Жан Мартин Шарко установио је учење о хипнози (која данас више не спада у необјашњене, него у потпуно објашњене неуролошке феномене). И психолог Шарл Рише и песник Гете такође су се занимали за оваква истраживања. Алан Кардек вршио је испитивања у пољу које је у оно време звао „спиритизам“, а Виљам Крукс који је 1907. добио Нобелову награду за хемију, у метапсихичком домену („метапсихочко“ је његов израз ), експериментално је истраживао психолошке енергије људи. Џозеф Банкс Рајн истраживао је екстрасензорну перцепцију, а од 1934. године почињу озбиљна научна истраживања ових појава. Наш велики геније Никола Тесла такође спада у истраживаче у овом пољу, међутим посебно охрабрење свим научницима заинтересованима за необјашњене феномене (а самим тим и за каснија истраживања било какве могућности манипулације мозговима), дала су два великана руске неурофизиологије, који су смело приступили оваквим истраживањина: Иван Сеченов и Владимир Бехтјерев. Ја њихова открића предајем студентима. Најзад, геније свих генија, наш Никола Тесла, дао нам је сва оруђа која данас могу да се употребе, али и да се злоупотребе на, рецимо, политичким непријатељима. Не треба ово ништа да нас чуди. Вратимо се на природу таласа људског мозга и све ће нам бити јасно. После америчког програма такозване „контроле ума“ (Монарх, Артичоке и др), Алфа, Бета, Делта и Зед програма, после експеримената Стенли Милграма, Џерија Калсберга и Соломона Аша (Stenley Milgram, Jerry Kalsberg; Solomon Asch), све што се данас ради у планетарној равни, само је наставак ових програма, усавршен деловањем на даљину, електромагнетним таласима и новим нано технологијама. Управо завршавам књигу о овим операцијама под називом: Црна Психијатрија и црне дијагнозе политичара.
