Aутор књиге, Између “Велике Албаније” и окупиране Србије – Нови Пазар, Тутин, Ибарски Колашин (1941–1944), историчар др Милутин Живковић, говори за Геополитику
Због једностране примене „Уредбе о уређењу и управи у области Косова“ од стране албанских власти у Дежевском срезу са центром у Новом Пазару, али и спаљивања Ибарског Колашина крајем септембра 1941, већинско српско становништво се диже на устанак. На чело побуне, која је уско била повезана са устанком против окупатора у остатку Србије, стају официри бивше југословенске војске (Радомир Цветић, Драгор Павловић), као и људи Косте Пећанца (Машан Ђуровић). На другој страни, албанска управа на челу са Аћифом Хаџиахметовићем Бљутом, лишена подршке немачког окупатора који се забарикадирао у Косовској Митровици, позива у помоћ Албанце са Косова и Метохије (пре свега оне из Дренице). Затим долази до два велика српска напада на Нови Пазар током новембра и једног мањег у децембру 1941. године. Сви су били окренути против дреничких Албанаца, који су се истицали у насиљу над новопазарским Србима. У међувремену се половином новембра одиграо велики албанско-муслимански напад на Рашку.
Поштовани господине Живковићу, Ваша књига Између “Велике Албаније” и окупиране Србије – Нови Пазар, Тутин, Ибарски Колашин (1941–1944) која је у ствари други том Ваше докторске дисертације, представља заиста драгоцени допринос новијој историји. Шира јавност нема ни приближну представу о политичкој и војној сложености која је владала тим простором током Другог светског рата. На тим просторима се супротстављају и преплићу интереси власти Немачког Рајха, Мусолинијеве Италије, Велике Албаније, Недићеве Србије, чак и НДХ (у Сјеници). Можете ли нам укратко, дати преглед територијално-административне поделе овог краја током Другог светског рата?
- Италијанско-немачка граница на тлу Југославије је једним својим делом пролазила и подручјем Старог Раса/Старе Рашке. Отприлике је ишла линијом Црни Врх – Увац – Јавор – Голија – Нови Пазар – Ибарски Колашин. На тај начин, градови Прибој, Пријепоље, Нова Варош и Сјеница су припали Италијанима и били уврштени у оквире Гувернатората Црне Горе, Тутин је као потпрефектура/срез ушао у границе „Велике Албаније“, док су Нови Пазар, Косовска Митровица и Рашка кроз Косовскомитровачки округ, припали „Недићевој“ Србији.
Одмах по капитулацији Краљевине Југославије почиње насиље над Србима у том крају, а после се та спирала шири и долази до оружаних сукоба на верској и националној основи, у којима страда и хришћанско и муслиманско становништво. Можете ли нам, опет укратко описати шта се догађа на војном плану током 1941. године када борбе ескалирају, имамо нападе српске стране на Нови Пазар и албанско-муслиманске на Рашку. Које српске формације оперишу на тим просторима 1941, и каква је улога у тим догађајима четника и партизана, посебно улога Пећанчевог војводе Машана Ђуровића и Дражиног команданта мајора Радомира Цветића?
- Због једностране примене „Уредбе о уређењу и управи у области Косова“ од стране албанских власти у Дежевском срезу са центром у Новом Пазару, али и спаљивања Ибарског Колашина крајем септембра 1941, већинско српско становништво се диже на устанак. На чело побуне, која је уско била повезана са устанком против окупатора у остатку Србије, стају официри бивше југословенске војске (Радомир Цветић, Драгор Павловић), као и људи Косте Пећанца (Машан Ђуровић). На другој страни, албанска управа на челу са Аћифом Хаџиахметовићем Бљутом, лишена подршке немачког окупатора који се забарикадирао у Косовској Митровици, позива у помоћ Албанце са Косова и Метохије (пре свега оне из Дренице). Затим долази до два велика српска напада на Нови Пазар током новембра и једног мањег у децембру 1941. године. Сви су били окренути против дреничких Албанаца, који су се истицали у насиљу над новопазарским Србима. У међувремену се половином новембра одиграо велики албанско-муслимански напад на Рашку. Биланс ових сукоба је био: 145 попаљених села (114 хришћанских и 31 муслиманско), 394 погинула борца (178 хришћана и 216 муслимана), као и 247 страдалих цивила (200 хришћана и 47 муслимана), више од 27.000 протераних хришћана, односно неколико хиљада расељених муслимана. Притом је уништено 1308 кућа и 4684 помоћних зграда и објекта само у Дежевском срезу.
За разлику од Драже Михаиловића, лик Косте Пећанца, познатог комите у Старој и Јужној Србији и једног од вођа Топличког устанка, се у широј јавности сагледава искључиво кроз колаборацију током Другог светског рата. Да ли се слажете да широј јавности, није довољна позната улога војводе Пећанца у одбрани српског становништва на просторима Јужне Србије, Косова и Метохије, простора Новог Пазара и Ибарског Колашина, кроз војничко деловање, поред осталих и његовог војводе Машана Ђуровића?
- Увек истичем да је војвода Машан Ђуровић прави пример локалног моћника који може да изнедри само катаклизма попут Другог светског рата. Радило се о особи која је од лета 1941. године била у отвореној колаборацији са Немцима, о неформалном господару Рашке и њене околине који се мешао у рад цивилних власти и Недићеве жандармерије, човеку огрезлом у криминал – пљачке, „рекетирања“, малверазције са новцем, убиства, самоиницијативна унапређивања, а изгледа да је имао и личних проблема алкохолизмом. Он на сваком кораку ратује са комунистима, али и са људима генерала Михаиловића, који га је због тога ставио под слово „З“. Са друге страни, Ђуровићеве заслуге за одбрану српског становништва у ибарској долини од Албанаца са Косова и Метохије, односно муслимана из новопазарског и тутинског краја, несумњиве су. Он је на пример, водио одбрану Рашке 16/17. новембра 1941. године од албанско-муслиманског напада. Његов четнички одред, ма какав био у погледу дисциплине, прихватао је избеглице из јужних српских крајева, пружао им уточиште, а често и ухлебљење. Ђуровића су као што је познато, убили Михаиловићеви четници маја 1943. године на Златару. Бојим се да Ваше питање, овакво какво је, нема једноставан одговор.
Како се према простору Новог Пазара, Тутина и Ибарског Колашина односила Влада Милана Недића и шта је предузимала да се заштити српско становништво од албанско-муслиманског терора. Колико се Недић борио за границе тадашње окупиране Србије, видимо да су припадници Недићеве Српске државне страже ушли у Нови Пазар (у малом броју) 1942. године како би обезбедили “границу”, што је изазвало незадовољатво и демонстрације Албанаца и муслимана?
- Основни задатак Недићеве колаборационистичке владе био је да сачува Косовскомитровачки округ (Дежевски, Косовскомитровачки, Вучитрнски, Подујевски и Студенички срез) у оквирима српске државе коју су омеђили Немци после слома Краљевине Југославије. То је значило да се српско становништво на овом простору мора одржати по сваку цену. Проблем је био у томе што су планери „Велике Албаније“ још током 1941. године протерали више десетина хиљада Срба са поменутог простора. Штавише, том егзодусу је у много чему допринела формација албанске жандармерије коју је издржавала управо српска влада. Да би у оваквим условима остварио поменути циљ, генерал Недић се одлучио на донекле хазардерски потез. Српским избеглицама из Косовскомитровачког среза није дат статус избеглица (који су имали Срби утекли са подручја НДХ), а самим тим им је ускраћена и помоћ која је ишла уз њега. То их је приморало да се врате на попаљена огњишта где их је чекало напријатељски настројено муслиманско и албaнско становништво. То је са једне стране, увећало страдање локалних Срба, али је са друге, ипак, оставило ове крајеве у оквирима Србије, односно ван „Велике Албаније“, све до ослобођења.
Каква је улога у овим догађајима посебно 1941, комуниста и партизанског покрета на овим просторима?
- Изузев Студеничког среза са центром у Рашки и донекле Косовске Митровице, КПЈ није имала великог утицаја на простору Косовскомитровачког округа. Ово се поготово односило на Дежевски срез, као и Тутинску потпрефектуру и Ибарски Колашин који су били делови „Велике Албаније“. Стога је и њихова улога у верско-етничким борбама на линији Нови Пазар – Рашка била мала. Копаонички партизански одред је углавном оперисао у долини Ибра где је имао неколико окршаја са албанском жандармеријом, некада и у садејству са четницима Машана Ђуровића. Да не би нарушавали прокламовану матрицу „братства-јединства“ комунисти нису узели учешћа у првом српском нападу на Нови Пазар 4. новембра 1941. године (повукли се из борбе). Затим их четници Машана Ђуровића и Радомира Цветића, потискују из ибарске долине, па ће са ових простора бити одсутни све до лета 1944. године.
Реците нам нешто о личности Тихомира Шарковића, предратног народног посланика који је заступао Србе код Недића али и предузимао и дипломатске кораке и сретао се албанским и муслиманским вођама, како би се постигао неки договор или примирје. Да ли је и на другој страни било људи који су се залагали за неку врсту договора и споразума имеђу муслимана и Срба?
- Тихомир Шарковић је био богати индустријалац из старе рашчанске породице, учесник Балканских и Првог светског рата. У међуратном периоду је био народни посланик и сенатор Краљевине Југославије. Заслужан је у много чему за прихватање српских избеглица из новопазарског, тутинског и колашинског краја у Студеничком срезу, чији је број, поменуо сам, био огроман. Преко својих предратних веза са Аћифом Бљутом и Џафером Девом покушао је да одгоди сукобе, али није успео. Његов упоран рад на мирењу хришћана и муслимана препознао је и генерал Михаиловић, који га је половином 1944. године овластио за преговоре са представницима албанских власти у Новом Пазару и Косовској Митровици. Ова Шарковићева мисија је, пре свега због све веће снаге јединца НОВЈ, била донекле успешнија од оне из 1941. године. На муслиманској страни је такође било људи који су препознали погубност братоубилачког рата. Један од њих је био Рамо Мујовић Црнишанин. Но, њихов глас није имао јачег одјека међу локалним муслиманским живљем, којим су до ослобођења управљали људи попут Аћифа Бљуте, Ферат-бег Драге, Бајазита Бољетинија и(ли) Ахмета Даце.
Како оцењујете лик и дело Аћифа Хаџиахметовића Бљуте, коме су Бошњаци у Новом Пазару пре неколико година подигли спомен плочу. Како објашњавате да су се муслимани, данашњи Бошњаци, сагласили са влашћу и доминацијом Албанаца у Новом Пазару. Да ли је било муслимана који су другачије мислили?
- Аћиф Бљута, етнички Албанац, био је капетан турске војске, угледни члан „Џемијета“, народни посланик Краљевине Југославије и богати новопазарски трговац. Речју, кључна политичка фигура ових крајева током међуратног периода. Но, био је и стуб колаборационистичког режима у Новом Пазару, али и Тутину, током окупације Србије у Другом светском рату. Он се такође јавља и као горљиви заступник ширења „Велике Албаније“ на простор Новог Пазара и Косовске Митровице. То јасно показује његово држање током рата, иако је добар део новопазарских муслимана одбацио политику албанизације и био окренут према Босни. Бљута је стрељан 21. јануара 1945. године као ратни злочинац. Колико је мени познато још увек није рехабилитован.
Јавности је мало позната чињеница да је окупацијом Старе Рашке враћен феудални систем, као и да су многи Срби са тих простора, као у средњем веку, агама и беговима морали поново да плаћају “ушур” - порез?
- Враћање кастинског система у Европи половином 20. века, представља историјски феномен. Српски сељаци из околине Новог Пазара су се на тај начин осећали исто као када су пар деценија раније били у много чему обесправљени, поданици османске империје. Стога су се између осталог и дигли на оружје. Са друге стране међутим, ревитализацију феудалних односа дозволила је колаборационистичка Комесарска управа из Београда, додуше само до краја 1941. године. То новопазарским агама и беговима није много значило, па су наставили да узимају „ушур“ (¼ годишњег производа у житарицама, стоци, сену, воћу, поврћу итд) до ослобођења. Србима у тутинском и рожајском крају било је још теже. Они су плаћали како „ушур“ агама и беговима, тако и десетак албанској држави чији су били грађани. Из овог угла, заиста је изгледало да се овај простор вратио неколико стотина година уназад.
Поред Загреба, немачка војска је 1941.године свечано дочекана и у Новом Пазару. И не само то. Велики број младића из Новог Пазара, Тутина, Сјенице, и тог краја је пришао немачким СС дивизијама Ханџар и Скендербег. Како то објашњавате и да ли се приближно зна број припадника ових дивизија из Новог Пазара, Тутина и Ибарског Колашина?
- Када је у питању ступање војно способних муслимана из Новог Пазара и Тутина у СС снаге, битна су три момента. Први је могућност ефикасније борбе против Срба, други, економске привилегије и трећи, идеолошка одређеност (најслабији фактор). Што се тиче припадника 13. СС дивизије „Ханџар“ и 21. СС дивизије „Скендербег“ њих је по досадашњим истраживањима, било око 150. Далеко већи број је оних који су ступили у помоћну СС полицију/ХИПО, која је била потчињена Команди СС у Србији. Ту се ради о 388 бораца. Међутим, за још 123 лица знамо да су служила у СС-у, али не и у којим јединицама.
Коју сте архивску грађу користили у писању ове књиге?
- За потребе монографије истраживао сам у неколико архива широм Србије (Војни архив, Архив Југославије, Архив Србије, Јеврејски историјски музеј, Историјски архив Београд, Историјски архив Краљево, Историјски архив „Рас“ Нови Пазар), али и у иностранству (Државни архив Албаније у Тирани, Архив министарства иностраних послова у Берлину и Архив историјског одељења Генералштаба Републике Италије у Риму).
Онај ко не учи из историје, осуђен је да је понавља. Како гледате на данашње стање на Балкану, да ли постоји могућност да нам се догоди неке врсте репризе историје. Видимо да албански лидери говоре о уједињењу Косова и Албаније (Велике Албаније), да Сулејман Угљанин посећује албанске власти у Приштини и тражи посебан "статус за Санџак"...?
-Данас смо заиста сведоци да пројекат „Велике Албаније“, исти онај за који су многи тврдили да никада није постојао, улази у завршну фазу. Мишљења сам да Албанци имају право да раде у правцу стварања етничке државе у границама у којим сматрају да би требало да постоји, као што су то раније чинили Срби, Бугари, Грци. Проблем је у томе што се њихове намере сударају са интересима свих околних народа. Ту даље, лежи њихово легитимно право да заштите своје интересе и супроставе се настанку „Велике Албаније“. Ово се у много чему односи на српски народ и Србију, али и Македонију, Грчку и Црну Гору. Пошто је ово очигледна пат позиција, бојим се да ће и у наредном периоду овде одлучивати велике силе, док ће крилатица „Балкан балканским народима“ и даље остати недосањани сан. Што се тиче Угљанинових изјава ја их не би подробније коментарисао, обзиром да се ради о политичару локалног карактера, који често мења мишљење и ставове. Оно што ме чуди је то што Бошњаци са овог простора данас у први план избацују људе попут Бљуте, а не оне који су радили на братским односима између хришћана и муслимана попут Рама Мујовића, Рамиза Коца, Рифата Бурџевића и др.
Биографија
Милутин Живковић је рођен 13.маја 1986.године у Краљеву. Дипломирао је и докторирао је на Филозофском факултету у Београду на Катедри за историју Југославије. Од 2011. године ангажован је на пројекту Института за српску културу из Лепосавића у звању истраживач-сарадник. Године 2018. добио је звање научног-сарадника. Аутор је неколико десетина научних чланака као и монографије “Независна држава Хрватска у Србији 1941. Усташки режим у Прибоју, Пријепољу, Новој вароши и Сјеници (април-септембар 1941)”.
Геополитика број 108, април 2019.године
