Др Славенко Терзић, научни саветник у Историјском институту САНУ, у интервјуу за Геополитику
Има се утисак да је питање националне и државне стратегије у свим областима друштва у рукама једне групе НВО које стоје у тесној вези са амбасадама великих западних сила у Београду.
Поштовани господине Терзићу, како бисте могли да оцените политичке и економске прилике у земљи, и уопште стање наше нације?
- Није лако у кратким цртама оценити стање наше и земље и нације у целини. Изостала су дубинска социолошка, економска и друга истраживања која би осветлила размере унутрашњих друштвених поремећаја. Нисам економиста, али као грађанин пратим процес потпуне економске деструкције земље. На првом месту то је уништавање великих и моћних предузећа, која су била стубови економског развитка земље и региона. Тај процес пратила је и прати приватизација, типична за дивљи бездушни капитализам. Појединци или групе су преко ноћи постали власници изузетно вредних фабрика и предузећа, да би се након годину-две показало да се суочавамо са бестијалним лицем капитализма: затечена средства у предузећима су углавном продавана, или у неким случајевима извезена напоље, радници избачени на улицу, производња је по правилу сведена на минимум или је потпуно стала, да би се све то на крају претворило у једну велику економску, социјалну, па и психолошку агонију (имали смо трагичне примере самоповређивања, а још нико није, колико је мени познато, истражио повезаност социјално-психолошких фактора са повећаним бројем самоубистава). Или узмите на пример банкарски систем: уништене су готово све водеће домаће банке да би се отворио простор инвазији страних банака, којима очигледно није стало до инвестирања у домаћу производњу, већ до брзог стицања капитала који се пребацује у матичне банке вани. Довољно је прошетати Кнез Михаиловом улицом у Београду или главним улицама градова у унутрашњости, и видети да се уместо некадашњих домаћих банака, робних кућа, мноштва продавница домаће робе, или, на пример, књижара, данас налазе луксузне просторије страних банака или страни скупи бутици. Наша вредна предузећа у великом броју случаја давана су у бесцење; купци тих великих и за економску будућност земље предузећа од стратешког значаја, купују често људи из суседних земаља, које ни у прошлости а ни сада нису показале добре намере према Србији, укључујући и њихову куповину више хиљада хектара нашег плодног земљишта. Најстрашније је то што су људи који су били креатори такве приватизације углавном бивши министри из данашње водеће владајуће странке и дела њених коалиционих партнера. Зашто се не поставља питање њихове одговорности за такву несумњиво криминалну активност широких размера? Сви видимо последице, а нико не покреће питање кривичне одговорности министара и других високих државних чиновника који су доносили одлуке и чак еуфорично нас уверавали у огромне предности брзе и тоталне приватизације. Уочљиво је такође да је армија од око 700 000, неки кажу и милион незапослених људи, апатична и анемична, да није социјално организована, нема никакве радничке солидарности, а постојећа синдикална структура је све друго само не аутентични тумач интереса социјално обесправљених и понижених.
Што се тиче политичких прилика, оне су такође илустрација општег стања земље. Наше и економске и политичке прилике у основи су последица протектората који су САД, НАТО и ЕУ успоставиле над Србијом, мада се може говорити и о целом балканском региону. Природно је да мале државе и народи своје политичке циљеве морају остваривати имајући у виду политичку реалност данас у свету, али не по цену елементарног националног достојанства и изневеравања основних националних и државних интереса. Повремено се код наших политичких првака помињала тзв. „црвена линија“ у одбрани ових интереса, али је то било само на речима. Има се утисак да је питање националне и државне стратегије у свим областима друштва у рукама једне групе НВО које стоје у тесној вези са амбасадама великих западних сила у Београду. Не знам да ли постоји негде у свету пример тако недипломатског и чак дрског мешања у унутрашње ствари земље, као што то чине поједини амбасадори западних држава овде. Еврофанатизам је постао наша нова религија. У унутрашњем политичком животу доминира у основи безначелност. И политички програми и понашања на јавној сцени су мање-више слични са ретким изузецима политичке доследности. Нема здраве конкуренције идеја и политичких програма. Нема нових политичких визија. Медијски простор је под потпуном контролом водеће владајуће странке, једна група подобних „експерата“ и „аналитичара“ присутна је на свим телевизијама, радио-станицима и у листовима. Ова земља има толико мудрих и образованих људи, не само у САНУ и на Универзитету, да је готово невероватно да уредницима поменутих медија не пада на памет да би било логично да се чује и глас тих људи о општем стању нације и државе. Ми гледамо и слушамо само један глас, једно мишљење. Нема дијалога, нема озбиљног стручног дијалога о будућности земље и народа. Имамо нову идеологизацију друштва, листе неподобних, партијску државу – ништа мање партијску од оне комунистичке.
Постоји ли у нашој историји аналогна ситуација стању у коме се данас налази Србија?
- Мислим да не постоји. Ако говоримо о новијој историји Србије и Срба, а ту мислим на последња два века, стање са којим се суочавамо је потпуно нов изазов. Период Српске револуције с почетка 19. века је био на свој начин драматичан, врло компликован у међународном погледу, јер се наш национални покрет нашао у вртлогу супростављених интерса великих сила. Али су се фронтови знали: на једној страни је био српски покрет, а на другој – Османлије. Слично је и у Првом светском рату. У тој страшној голготи Србија се брани од агресије Аустроугарске и Централних сила, и фронтови су видљиви; чак и кад су се војска и народ повукли преко Албаније, знало се да је земља под окупацијом. Циљеви окупатора су били јасни и, како би се данас рекло, „транспарентни“. Други светски рат је био компликованији, јер уз окупатора који је силом освојио и разбио Краљевину Југославију, а територију Србије свео на тзв. Недићеву Србију, имали смо трагичан и крвави братоубилачки рат. Последице тога погубног грађанског рата биле су страшне и оне се и данас осећају. Али окупатор није крио своје циљеве. Он их је саопштавао без увијања и прикривања. Ситуација са којом се ова земља суочава од почетка разбијања југословенске државе, а нарочито од НАТО агресије 1999. и након 5. октобра 2000. сведочи о томе да јавне изјаве водећих политичких људи и аналитичара западних сила о демократизацији и тзв. „транзицији“ у пракси видимо као безочну и криминалну политику двојних стандарда, кршења елементарних норми међународног права, претварање земаља бивше Југославије у отворене (као што су БиХ) или прикривене протекторате, са крајњим циљем да се оне претворе у колоније, чије ће становништво рафинираном пропагандом апсолутно занемарити своје интересе, а туђе, односно њихове интересе, „пригрлити“ као своје. Узвишена цивилизацијска начела као што су демократија, људска права, људске слободе, слобода говора и избора постали су само параван за мешање страних чиновника, „консултаната“, не само у важне државне сфере одбране, спољње политике, економске стратегије, него и у друге, на први поглед мање „осетљиве“ области, као што су образовање, наука, култура, медији, па чак и у најситније поре друштва. Све ово упућује на закључак да ми имамо један „меки“ протекторат који ову земљу саплиће да учини било који корак који је у интересу њене будућности.
Како оцењујете учинак владајуће структуре у Србији коју чине не само странке на власти, него и један број утицајних људи из медија, привредног живота, невладиних организација, „аналитичара“, утицајних представника дипломатског кора и међународних организација?
- У одговору на прво питање већ сам у суштини указао на главне проблеме. Очигледно је да постоји једна привилегована политичка номенклатура којој припадају и личности које су се на мистериозан начин обогатиле готово преко ноћи, али и људи из медија који су такође дотирани са страних извора. Тај релативно узак круг политичких личности и нових капиталиста тесно је повезан са својим политичким менторима и носиоцима економске моћи на страни, и више му је стало до интереса њихових покровитеља, него до националних и државних интереса земље у којој делују и послују. Кратко речено, цео пројекат демократизације друштва, реформи, економског просперитета, доживео је суноврат. Интензивна политичка пропаганда и коришћење свих медија у ту сврху, као на пример најављивање готово сваке недеље „нових инвестиционих циклуса“, „новог оптимизма“ и нових стратешких патнера, не може да прикрије све дубљу социјалну и моралну кризу друштва. Та номенклатура не жели да види реално стање друштва, верујући да је политичка пропаганда толико моћно средство да може да засени стварност. Један од феномена тзв. транзиције су и десетине и стотине агенција чије задатке, а поготово резултате, нико још није успео да објасни. Зачуђује да цео овај процес урушавања једног друштвеног модела, без икаквих изгледа да се изгради здрав стабилан социјално праведан а вредносно подстицајан нов концепт друштва, није био предмет дугих и свестранијих социолошких, политиколошких, психолошких, економских, стручних истраживања уопште. Група НВО постала је апсолутни арбитар у вредновању свих друштвених појава и процеса. Имамо толико озбиљних научних института, толико кадрова са универзитета – где је њихова реч? Нема дијалога о најважнијим друштвеним и националним питањима, нарочито га нема у најважнијим медијима, каквих на пример има у водећим светским ТВ кућама. Када сте видели неки добар округли сто стручних људи о толиким проблемима који су стајали и стоје пред нама? Свака критичка мисао, мислим на стручну критичку мисао, гурнута је у страну.
Када већ говоримо о утицају и присуству „страног фактора“ у Србији, реците нам да ли се на основу политике у последње две деценије, пре свега, западних сила, могу наслутити њихови планови, и могу ли се покушати предвидети потези према Косову и Метохију, Војводини, Србији у целини?
- Наравно да је било могуће, и то не само у последње две деценије, било је могуће много раније. Проблем је у томе што није постојала политичка воља да се ствари виде онаквим какве јесу, и нарочито да се сагледају њихове последице. Јер процес разбијања југословенске државе почео је много пре деведесетих година. Док се не отворе тајни архиви, пре свих архиви великих сила али и архиви домаћих тајних служби, ми не можемо поуздано утврдити ко је све којим средствима и на који начин радио на разбијању југословенске државе и разбијању Републике Србије. Ми сада знамо да су САД већ на завршетку Другог светског рата користиле не само немачке научнике за своје нуклеаране и друге програме, него да су на челу са генералом Геленом велики број немачких нациста, међу њима и доказаних вршиоца ратних злочина, укључиле у обавештајне пројекте усмерена према СССР-у. Зар Џафер Дева, министар у албанским фашистичко-нацистичким владама и оснивач тзв. Друге призренске лиге (1943), није добио азил у САД и тамо основао тзв. Трећу призренску лигу? Сепаратистичко-терористички покрет албанске мањине у Србији имао је снажну подршку не само Титове хрватско-словеначке номенклатуре и њихових сателита по другим републикама, него и снажну подршку већег броја западних сила. О томе постоје бројни подаци и у нашим архивима. Узмите на пример политичку ликвидацију Александра Ранковића, који је додуше имао и сам активну улогу у инсталирању система чија је жртва постао. Један страни западни дипломата у Београду 1966. године каже да објављени материјал са Брионског пленума „треба да послужи да се јавност обмане и упути на неважне ствари, будући да је Пленум у ствари ликвидирао Александра Ранковића на националној основи. Кардељ је успео да на своју страну придобије Гошњака, односно Бакарића, и они су уверили Тита да Ранковића и Стефановића треба политички дисквалификовати“. Овај дипломата је додао: „Словенија је до сада била у саставу СФРЈ као федерална држава, а сад ће иступити. Биће у саставу СФРЈ али на принципу конфедерације“. Проблем је у томе што Србија и Срби нису никада успевали да јасно дефинишу свој национални интерес и да на цивилизован, аргументован и мудар начин уобличе стратегију одбране својих интереса. У обе Југославије српски политичари нису успевали да се носе са својим противницима у земљи, који су по правилу имали јаку подршку са стране. После слома царске Русије, Срби су остали без мање или више поузданог савезника на пољу међународних односа, али за многе ствари су криви и сами Срби. Узмите један, на први поглед можда недовољно важан, податак: док су Албанија, Бугарска али друге суседне земље имале више својих научних историјских часописа на страним језицима које су слали у свет окупљјући око њих европске и светске балканологе, Србија и Срби су потпуно потцењивали значај ове врсте научних истраживања. Све до данас, од стране свих политичких гарнитура. Наши суседи су деценијама доказивали своја историјска права на наше територије, представљајући сваку идеју формирања српске националне државе као империјални пројекат „Велике Србије“. То је била подлога за планетарну политичку пропаганду против Срба већ крајем осамдесетих, а нарочито током деведесетих година. Политичка карта коју су САД, НАТО и ЕУ исцртали на територији бивше Југославије умногоме личи на границе из 1941. успостављење након нацистичко-фашистичке окупације. Наравно, циљ је потпуна политичка и свака друга неутрализација српског фактора на Балкану − као део ширих геополитичких планова усмерених према Русији, Блиском истоку, Средњој Азији. Ми нисмо никад довољно пажљиво и темељно пратили ове процесе, нити то данас чинимо; ми ни данас немамо озбиљне студије суседних народа, наравно са циљем да се идентификују и предвиде изазови који угрожавају минимум српских државних интереса, имајући у виду и економску будућност, и научно-технолошку стратегију и културни идентитет у целини. Мислим да креатори процеса дезинтеграције Србије нису још завршили свој посао и да су им на дневном реду простори Рашке области, Врањске котлине, Источне Србије и, наравно, Војводине. Њихов крајњи циљ је свођење српског државног простора на Шумадију, на некадашњи Београдски пашалук. Униженој, осакаћеној и на разне начине уцењеној Србији нуди се тзв. „блистава европска будућност, без алтернативе“. Најгоре од свега што овакви пројекти са стране имају своје заговорнике међу Србима који се представљају као првоборци „демократске транзиције“. Подсећам вас на групу амбасадора западних сила који чине „групу пријатеља Санџака“, турско директно мешање у унутрашње ствари Србије на простору Рашке области, наводно на „позив“ званичне Србије, нескривено јавно залагање представника власти у Врањској котлини насељеној албанском мањином за прикључење Великој Албанији, румунско проглашавање Срба влашког порекла у источној Србији за Румуне, а о мађарским нескривеним претензијама према северним областима Србије, и инфилтрацији неонацистичке идеологије међу мађарском мањином да и не говорим. Све се то спроводи под ореолом „демократске транзиције Југоисточне Европе“ јер, кажу наши протектори, када уђемо у Европску унију „границе ће бити потпуно неважне“. Опасно је градити будућност на илузијама и наивном веровању да се свет наједном радикално променио, када видимо свуда наоколо да се ратује, отима, пљачка, уништава и да међународно право готово никад није било бачено под ноге као што је данас.
Који су мотиви оних који у српском друштву, у суштини, спроводе политику Запада?
- Мотиви су различити: од оних чисто материјалних, до вере да се чини нешто што тражи „цивилизовани и демократски свет“. При томе је сасвим јасно да има много тога на шта можемо и треба да се угледамо, када је реч пре свега о развијеним европским земљама, рецимо, у погледу функционисања правне државе и уопште закона, места науке, културе и образовања у тим земљама, социјалне политике у земљама као што је на пример Шведска и неке друге, улоге синдиката у заштити права запослених, мање-више јасних правила игре у политичком животу, бриге о културном наслеђу, и много тога у свакодневном животу људи. Дакле, много тога има што је у нашем интересу, без обзира да ли ћемо или нећемо ући у Европску унију. Али овде је једна група људи направила „добар посао“ играјући улогу продужене руке водећих западних политичких центара моћи, дајући у суштини логистичку подршку политичким плановима не само политичког преобликовања, него и преобликовања културног идентитета, менталног склопа нације. Они заправо желе да аболирају водеће западне земље, заправо њихове лидере, за многе злочине према нама – од разбијања југословенске државе, распиривања грађанских ратова, бомбардовања Републике Српске Крајине и Републике Српске, агресије НАТО-а на Србију 1999. – до насилног отимања дела Србије и заташкавања најмонструознијих злочина над Србима, као што је вађење органа и многа слична звесрства на простору бивше Југославије и у Албанији. Они су опседнути мисијом „денацификације“ српског друштва, праве „црне листе“ свих који по њима мисле национално и државотворно.
Ово је нов врло опасан феномен у нашем друштву. Ако би се следио овакав идеолошки прилаз, неко би сада могао да прави сличну „књигу“ за период пре 1987. или за период после 2000. Али куда нас то води? Чији је интерес да овде непрекидно постоје дубоке поделе и да нема краја унутрашњим разрачунавањима и обрачунима? Да ли је то због тога да се прикрију планови и носиоци оних који раде о глави овоме народу и овој држави?
Ако погледамо ставове западних сила и других земаља према Србији у последњих двадесет година, да ли се ту нешто суштински променило према српским националним интересима, или постоји континуитет у деловању према Србији, рецимо, Велике Британије, Немачке? Како оцењујете понашање других великих сила − САД, Француске, Русије, Кине?
- Постоји несумњив континуитет одређених геополитичких схватања у односу према Србији и српском народу у целини. Још од Српске револуције 1804. године Аустрија, а касније Аутроугарска је у српском ослободилачком покрету видела опасност по своје интересе на Балкану. Настојала је на све могуће начине да га онемогући и компромитује пред Европом, нарочито у периоду од Берлинског конгреса (1878.) до стварања југословенске државе (1918). Уједињена Немачка је крајем 19. и почетком 20. века стала иза аустроугарске политике на Балкану. Аустроугарска је подржавала претензије околних народа на Балкану према српским територијама, али и све врсте регионализама и партикуларне свести међу самим Србима. Данашњи однос западних сила према Србима је у великој мери комбинација аустроугарског и пангерманског наслеђа на Балкану, с једне стране, и англосаксонског схватања да је свако јачање српског фактора на Балкану аутоматски јачање руског утицаја у овом региону. Ватикан доследно подржава хрватске амбиције на Балкану, и цени да је дошао тренутак да настави вишевековну политику превођења „заблуделих шизматика у праву веру“. На темељима старих геополитичких империјалних концепција настала је гомила предрасуда у односу према Србима, од којих су многе оживљене последњих неколико деценија („бизантинци“, традиција неспојива са традицијом европске културе, „агресивност својствена византијском духовном и политичко-религиозном наслеђу“, и томе слично). Наполеон је још почетком 19. века рекао да би прелазак само једног руског војника на десну обалу Дунава био катастрофа за европску цивилизацију. Савремена политика САД према Србима и Балкану темељи се у доброј мери на овим геополитичким традицијама. Француска је у свести Срба дуго времена узимана као „историјски савезник“, али многи аргументи, нарочито последњих година, указују да Француска следи америчку политику према Србима. С друге стране, Русија је била једини доследни спољнополитички савезник Срба у борби за своје ослобођење и уједињење, али је и било примера (Сан Стефански уговор) када је Русија животне интересе Срба жртвовала ради споразума са другим великим силама у погледу Балкана. Русија и данас остаје традиционални савезник Срба, али нисам сигуран да има било какву јаснију и дугорочнију стратегију према Балкану. Руски приоритети су по свему судећи на другим странама, а Балкан би опет могао бити простор за „договарање“. Током деведесетих година, и нарочито током агресије НАТО-а на Србију, руска адмнистрација се више борила за америчке и западне, него за своје интересе. То је изневерило српска очекивања. Русија тада није схватила да се главна борба на Балкану води ради обезебеђења позиција за сигурније наступање према руским просторима. Ипак, делује охрабрујуће привредно присуство Русије последњих година, као и могућности српског извоза у Русију. За поштовање је доследан кинески став у погледу начелних питања око Косова и Метохије и других, али Кина је далеко, и у глобалном одмеравању позиција на светској карти Србија нема посебан значај за Кину.
Ви сте из Рашке области. Како оцењујете понашање муфтије Зукорлића, и реаговање, односно нереаговање, државе?
- Први проблем видим у томе што Срби након скоро сто година од ослобођења овог дела Србије од турске власти и даље овај део Србије називају „санџаком“, што је османски административно-управни назив. То је озбиљан проблем, јер и у симболичком смислу, а у новије време и у пракси, стиче се утисак да је Турска „остала“, иако је већ сто година нема државно-правно у овом делу Балкана. Из те идентификације са турским наслеђем родио се тзв. „санџачки проблем“. Највећи део муслиманског становништва Рашке области или југозападне Србије су Срби који су током османске власти исламизовани. Та традиција се и данас чува у тамошњим породицама, иако се она на све могуће начине потискује. Мањи део становништва на Пештеру населили су почетком 18. века Клименти. У Београду се врло слабо познају обележја овог простора, као уосталом и неких других подручја са којих се Србија из потпуно неразумљивих разлога „повлачи“. Период турске власти, а затим и Први и Други светски рат оставили су тешко наслеђе, али нема ниједног разлога да се на разуман и цивилизован начин не ради на интеграцији становништва овог дела Србије у све друштвене токове. Оно што данас ради млади муфтија из Новог Пазара је врло опасна и неодговорна ствар: систематски се подгрева и конструише анимозитет према Србији и Србима, измишљају се „геноциди“ у Рашкој области над муслиманским становништвом, а доказани сарадници нациста и великоалбански идеолози, као што је био Аћиф Хаџиахметовић, проглашавају се за „браниоце Санџака“. Треба само погледати књигу „Како се калио Санџак“, објављену у Франкфурту на Мајни. Сваког дана се рађа једна велика продукција различитих памфлета који на отворен начин распирују мржњу према свему што је српско. У Београду се проблем заобилази, потцењује, у медијима се даје простор младом муфтији и кругу око њега, док се не чују озбиљни и разумни људи са тог простора који Србију сматрају својом земљом. Наравно, проблем који се тамо ствара је део ширих политичких комбинација под покровитељством Турске и САД.
И на крају неизбежно питање − Косово и Метохија.
- Стање данашње окупације једног дела Србије и проглашење „државе Косово“ на том простору је противправан и илегалан чин. То је јасно свим људима на свету који држе до елементарних норми међународног права и међународних односа. „Косовски пример“ је као на длану разоткрио право лице САД, НАТО-а и ЕУ, пале су све маске и разобличене су све велике теорије о људским правима и демократији. Пред лицем тог „великог света“ дешава се један велики злочин над српским народом и свиме што је он вековима стварао на том простору. Од Србије ће се тражити да призна ту криминалну НАТО конструкцију. Није искључено да ће косовски Албанци уз благослов НАТО-а кренути у обрачун са Србима у северном делу Косова и Метохије. Уочљиво је да се врло организовано ради на „прихватању реалности“, а то значи да се, поред тзв. Признања, Косово као симбол српског идентитета, косовске теме и косовски мотиви у српској народној традицији, књижевности, уметности, целокупном духовном наслеђу, једноставно избришу из српских образовних и културних програма и народне свести. То је најопаснији изазов. Забрињавајуће је губљење осећаја солидарности у српском народу са српским страдањима и патњама данас на Косову и Метохији. Међународни односи нису статични. Они се мењају. Мења се и однос снага у свету. Треба веровати да ће доћи време када ће се пружити прилика за реинтеграцију овог дела Србије, наравно у складу са основним принципима међународног права, јер у противном свет ће се претворити у џунглу у којој ће свака мањина на свету тражити да НАТО подржи њену побуну против државе у којој живи и да јој подари нову „државицу“. Данас је на Балкану на сцени пројекат Велике Албаније. Почело је са отимањем дела Србије, али на томе се неће стати.
Ујединимо се културом
Како оцењујете однос Србије према најближем окружењу, новоформираним државама: Хрватској, Словенији, БиХ, Црној Гори? Да ли је време да Србија у новим условима предузима акције културно-просветног карактера као у 19. веку, и шта о томе можемо научити?
- Мала Србија пре 1912. имала је током 19. и почетком 20. века прилично јасан и заокружен програм националног рада у околним српским земљама. После 1918. а нарочито после 1945. Србија више нема програм српске културне, просветне и других видова интеграције. У тих седам деценија заједничке државе, Срби су изгубили много времена и својим опортунизмом, каријеризмом, понекад и незнањем и неспособношћу, омогућили су снажне процесе дезинтеграције српског народа, однарођавања, јачања регионалне свести. Ако се томе додају ненадокнадиви демографски губици у Првом и Другом светском рату, геноцид над Србима у НДХ, протеривање са простора данашње БЈР Македоније 1941−1945, са Косова и Метохије од 1941. до данас, стално потискивање из Хрватске у периоду после 1945, а да не говоримо о етничком чишћењу од 1991. па наовамо, потискивање из БиХ од краја шездесетих година 20. века – онда се могу схватити размере растројства српског националног корпуса у 20. веку. У Црној Гори је после 1945. политички инсталирана црногорска нација, тиме што су дотадашњи Срби у Црној Гори партијском директивом проглашени за Црногорце у националном смислу. Последњих двадесетак година конструише се нов црногорски идентитет на антисрпској основи. На тим огромним рушевинама и бројним облицима страдања српског народа тешко је сада градити једну целовиту стратегију српског културног и духовног простора. Ако се још томе дода хипотека „великосрпства“, односно да сваки покушај природног повезивања Срба бива проглашен за тежњу ка стварању „Велике Србије“, како од суседа тако и у истој мери и од западних протектора, онда је јасно да је стање у том погледу испуњено многим препрекама. Међутим, и у таквим околностима садашња Србија не користи ни оне могућности које јој стоје на располагању, наступа исувише бојажљиво, стидљиво, партијски, без било какве дугорочније темељније уобличене статегије културног, образовног, привредног, информативног и сваког другог вида повезивања. Програм српске културне интеграције треба да буде темељ такве активности. Подразумева се да тај посао треба да се заснива на знању и стручном разумевању културних процеса. Велики српски научник Стојан Новаковић објавио је у дубровачком „Срђу“ 1908. један кратак али програмски текст под насловом „Ујединимо се културом!“ Није изгубио на актуелности.
Геополитика бр. 43, 1.август 2011.
