За Геополитику говори Лорета Наполеони, аутор правог бестселера у анализи савременог света, под насловом
ОЛОШ ЕКОНОМИЈА
Политика је изгубила контролу над економијом у последњих двадесет година. То је последица глобализације. Према томе, описала сам како се ова економија у последњих двадесет година развијала и претворила у неконтролисану силу, која, заправо, ради како против демократије, тако и против нас.
разговор водио: Слободан Ерић
Бољем разумевању глобализованог, комплексног и противречног света у којем живимо, између осталог, дoпринеле су и две храбре и умне жене. Једну од њих смо представили у прошлом броју − Наоми Клајн, аутора „Доктрине шока“ − а у овом броју представљамо ништа мање интересантну и квалитетну Лорету Наполеони, аутора правог бестселера „Олош економија – тамна страна новог светског поретка“, која је поред многих других језика, преведена и на српски, у издању куће Hesperia еdu. Госпођа Лорета Наполеони изашла је у сусрет нашој молби и дала интервју за читаоце магазина Геополитика.
Госпођо Наполеони, написали сте једну заиста сјајну и инспиративну књигу која се зове „Олош економија“. Молимо Вас на почетку да нашим читаоцима објасните зашто Ваша књига носи такав наслов и шта је у ствари Олош економија, каква је то економија...?
- Књигу сам написала након своје опсервације процеса како се економија у свету мења у процесу глобализације, у неку врсту силе која се може тим именом назвати − олош. Не мора то да буде обавезно негативна сила, већ сила над којом нема никакве контроле. Та реч може бити и позитивна и негативна. У случају економије, наравно, негативна је, јер је политика изгубила контролу над економијом у последњих двадесет година. То је последица глобализације. Према томе, описала сам како се ова економија у последњих двадесет година развијала и претворила у неконтролисану силу, која, заправо, ради како против демократије, тако и против нас. Веома мали број људи је успео да има користи од ове економије. У питању су људи којима је одговарало да делају у условима одсуства било које врсте регулатива, правила. Узмимо као пример руске олигархе − ето такав је концепт у питању.
Пад комунизма је пропраћен и покривен великим речима и политичким фразама о победи „демократије“; ипак, Ви указујете на неке од озбиљних последица процеса разградње социјализма − „проституцију“ жена из земаља источног блока.
- У књизи сам написала да је оно што се догодило заправо политички вакуум, који је настао за време транзиције. Овај вакуум попунили су „олош“ предузимачи, попут руских олигарха. Прави проблем је што је транзиција наступила веома брзо, и њеним током је руководио Запад, који наравно није имао концепт шта је централно планирана привреда. Запад, примера ради, није знао да Русија нема благајну (централну финанјсиску институцију), као што то није имала већина земаља Источне Европе, пошто комунистичком друштву, наравно није то потребно. Сматрам да су ово елементи који показују како је транзиција у стварности постала извор једног правно неуређеног окружења, у коме су ти „олош“ предузетници могли несметано да делају. То је један аспект.
Други аспект је прелазак неких елемената номенклатуре у организовани криминал. Наравно, номенклатура је била у идеалном положају да то уради. Централно планирана привреда при крају ових режима постајала је део диктаторских режима. Ова два елемента комбинована су заједно. Наравно, проституција је била једна од најпрофитабилнијих. Знате, словенске жене су изузетно лепе, мушкарци гаје фантазије према њима, па је идеја била да се искористе све ове жене које су остале без посла, након колапса совјетског друштва, па самим тим и привреде. Ове жене биле су очајне, мушкарци су отишли на Запад у потрази за послом, а оне су остале саме да брину о деци, болеснима и старима. Многе од њих увучене су у проституцију обећањима о бољем животу на Западу. У исто време, Запад, који је „ослободио“ Исток, поздрављао је то. То је требало да промени начин на који људи посматрају проституцију, одједном је она постала нешто што уопште није толико лоше!
Коначно, етичко питање за све нас, а које сте Ви поставили: да ли је друштво које прихвата културу „секса на продају“ заиста добро друштво?
- Не, наравно; мислим да сва друштва не само да прихватају и користе секс на продају, него га и стављају на пиједестал обожавања, што шаље поруку да се ради о друштву у коме не можете добити секс без плаћања, што и није тако лепо. Зар не?
Како је дошло до тога да након пада Берлинског зида државе изгубе контролу над својим економијама? Како је могуће да су неке приватне корпорације, криминални лобији, удружени приватни интереси јачи од држава?
- Апсолутно, мислим да је то управо оно што се догодило у многим земљама. Не бих само рекла „криминалне организације“, рекла бих „илегалне“, које могу бити и опет олигарси који су успели толико новца да стекну да су постали моћнији од саме владе. Ово је такође нешто што се догађало током транзиције. Ове владе су биле у друштвима која су била у комадићима, све се распадало; узмимо Бугарску као пример. Једина која се може издвојити је Источна Немачка; након уједињења, присаједињена је Западној Немачкој. Наравно, ова је платила велику количину новца и било им је потребно двадесет година како би успели да доведу Источну Немачку у исту линију са Западном, то је сасвим различита прича од оних које су се догађале у, примера ради, Румунији или Бугарској.
Објасните за наше читаоце још једно откриће из Ваше књиге, и велики парадокс, да највеће комунистичка земља − Кина, финансира највећу капиталистичку земљу − САД. Која је тајна те економске и финансијске алхемије?
- Искрено, мислим да је Кина, заправо, веома пажљиво посматрала развој догађаја у бившем совјетском блоку. Они су зауставили спонтани револт догађајима на тргу Тјанмен 1989.године, што, иначе, датира неколико месеци пре пада Берлинског зида. Они су то урадили сходно своме схватању да транзиција мора бити веома спора и такође да то мора бити транзиција која је умногоме базирана на чињеници да ће привреда бити контролисана од стране државе, и никако другачије. Видели смо шта се догодило у Совјетском Савезу. Идеја је била да се привуче капитал са стране, како би могао започети процес индустријализације. Класична индустријализација је у великој мери, како је Маркс назвао, примарна акумулација, и то је управо оно што су они радили. У овом процесу, Кина је почела да производи велико богатство које није обавезно било редистрибуирано онако како би можда требало бити у демократском друштву, макар у почетку. Произвести велико богатство за државу, која потом то богатство инвестира у дуг САД. Управо је она и највећи купац робе која се у Кини производи. Дакле, САД купује робу из Кине и то је оно што је успело да одржи да се одвија процес индустријализације. У замену је кинеска влада откупљивала амерички дуг; на известан начин, ово је размена платног биланса, где је у извесном смислу дозволила САД да и даље купује робу која је произведена у Кини. Наравно, данас смо дошли до једне тачке, коју бих назвала криминалном, где Кина поседује највећи, огроман део америчког дуга. Америчка привреда је, у великој мери, у потчињеном положају кинеским финансијама.
Сведоци смо да се производња сели на Исток, што је један од узрока кризе САД и Европе. Како Запад мисли да промени ту кривуљу и тенденцију опадања моћи, и да ли Запад, уопште, има решење за постојећу кризу?
- Не мислим да Запад има решење за постојећу економску кризу! По мом мишљењу, нико нема решење за тренутну финансијску кризу. Сматрам да је то флуидно и да у упливавамо у Нови светски поредак. Нико заправо ни не зна како ће тај Нови светски поредак изгледати, нарочито данас када пратимо догађаје на Блиском Истоку. Рекла бих да „олош економија“ у овом тренутку редизајнира свет, и, нажалост, ово је један од најозбиљнијих стадијума овог процеса. Тај процес је, под бројем један, непредвидљив, али, такође вапи за фундаменталним променама. Морамо се вратити натраг у етичке вредности, вредности сутрашњице, а ја једноставно не видим да се то дешава у овом моменту. Дакле, да, још увек нисмо изашли из процеса.
У току су велики друштвени потреси у арапским земљама. Да ли је то аутентичан израз социјалног незадовољства грађана у арапским земљама или је реч о још једним, умногоме са стране диригованим, обојеним револуцијама?
- Мислим да јесте револуција, али модерна револуција. Не боре се заправо за идеале. Погледајмо за шта се они боре: за послове, будућност, место за живот, на неки начин захтеви су буржоаски. Не боре се дакле за идеале. Интересантно је потпуно одсуство исламиста у овој револуцији. Они су потпуно фанатични, али изгледа да имају одређене идеале, који јесу погрешни, али они не траже материјално, док је ова револуција резервисана за материјалне ствари. Ово је још један знак како се свет мења − људи су све мање заинтересовани за слободу и демократију, а више за богатство.
Да ли имате прилике да пратите стање у Србији, у њеној економији, која је, према нашем мишљењу, у прилично јадном стању, и која је неупоредиво боље стајала у време економских санкција, него у садашњем времену економских слобода? Како уопште видите позицију Срба и Србије, као и улогу САД и Европе око стварања „независног Косова“?
- Мислим да је проблем у Србији што је у току периода санкција земља имала неку врсту аутаркичне привреде. У ово време свеопште глобализације, то је и најбољи начин за опстанак. Уколико нисте гигант, и не можете одређивати услове, попут Кине или чак и САД, ако сте мала земља попут Србије, онда је најбољи начин да будете аутаркични, како бисте били у стању да макар задовољите потребе сопствене популације. Наравно, када су санкције подигнуте, трговина је поново почела. Србија је веома јединствена, рекла бих; она јесте мала земља и земља која би могла у принципу бити самодовољна. Штавише, током санкција, била је у бољем стању него данас. Чињеница је да је отварање за трговину земљу поставило као неку врсту такмичара са остатком света. У таквим условима, мала земља нема шансе. То је ново правило економије. Узмите, на пример, Кину. Она мора да се снабде ресурсима како би успела да задовољи потребе 1,4 милијарде људи. Ви сте конкурент и оваквој врсти индивидуе. Тако да, дефинитивно, у више унутрашњем погледу – не бих рекла аутаркичној политици, већ у унутрашњем гледању, привреда би више добробити донела, не само Србији, него и другим малим земљама. Погледајмо, примера ради, Мађарску. У овом моменту та земља се налази у потпуном економском хаосу. Сасвим сигурно јој је било много боље пре овог „отварања“. У Мађарској, такође, постоје веома јаке силе које су на известан начин носталгичне за комунистичким режимом. Наравно, комунистички режим је имао много недостатака, али, у исто време, и много предности. Данас је неопходно пронаћи равнотежу између прошлости и садашњости.
Када говоримо о Косову и Метохији, мислим да су САД, а такође и Велика Британија, манипулисале тамошњом ситуацијом, у складу са сопственим интересима. Сматрам то трагедијом. Мислим да такве ствари не би никада смеле догађти. Државе би морале да имају право да саме одлучују. Ситуација на Косову би морала да буде решена искључиво од стране људи на Косову, и наравно од стране Србије, јер Косово јесте део Србије. Ово је унутрашње питање.
Нешто слично се догодило између Шпаније и Каталоније. Наравно, тамо није био развој ситуације као на Косову. О томе сам писала у својој књизи „Терор инк“, приповедам причу о стварима које се дешавале у присуству исламских фундаменталиста, Ал каиде, финансирања муџахедина у области Албаније и Косова. Дакле, постојале су те групе, и вехабије такође, које су гомилале новац. Поред тога, осуђујем оба: како исламске фундаменталистичке групе, али тако и присуство Запада, који диктира сопствене услове. Замислите да Запад нареди Мадриду да би Каталонија требало да буде независна. То би било просто незамисливо!
Мислим да би на исти начин требало приступити проблему Србије и Косова – то је ваш проблем који треба да решите ви сами!
На крају, шта Вам даје снагу да са таквом енергијом ширите истину? Који су идеје и циљеви светионик који Вас држи на том Вашем храбром курсу у бури немирног света у коме живимо? Како људи реагују на Ваше ставове, да ли се плашите за себе због речи које изговарате?
- Не бојим се, јер, искрено, велике силе нису заинтересоване за речи, већ за дела, а ја само ширим истину. Зашто то радим? Заиста искрено верујем у правду. Сматрам да то морам радити, не могу да стојим и гледам шта се дешава без реакције на то, или уз порицање да се све то дешава. Мислим да постоји велика, велика неправда свуда у свету, велика манипулација, а то се, у великој мери, може приписати незнању. Просечна особа није диктаторијална, није опресивна, напротив. Велике силе представљају то сасвим супротно. Рећи ћу вам једну реченицу коју сам од некога чула одмах после 11. септембра, када помислите на то колико је незнања у свету; дакле, та особа ми је рекла: „нападају нас јер смо толико добри, јер смо успешни у ширењу слободе свуда у свету, па они желе да нас униште.“ Видите, то нема никаквог смисла. Зар не? Ако сте већ толико добри, и ако ширите слободу, зашто би ико желео да вас уништи? Видите ли на шта мислим? Американци немају представу о томе шта Сједињене Државе раде ван граница њихове земље, исто то важи и за Британију. Зато радим то што радим.
Превод: Катарина Бунтић-Марковић
Модерно доба сачињено од варваризма
Ви указујете да „коегзистирају“ демократија и ропство. Да ли ми крупним корацима, истовремено, напредујемо у технолошку будућност, и назад, у неку врсту обновљеног варварства?
- Да, рекла бих да је у овом моменту модерно доба сачињено од варваризма. Данас смо мање богати у духовном или идеолошком смислу. Размислите само: ако би Вас данас неко запитао ко су највећи философи модерног доба – не бисте знали, јер их и нема. Зар не? Нема ни великих интелектуалаца, такође. Засигурно, Ноам Чомски је један од њих, али Ноам Чомски говори исту ствар коју је говорио и пре тридесет-четрдесет година. Дакле, он је ту усамљен, нема дебата, ничега. Да, рекла бих да је ово модерно доба, у том смислу, нови варваризам. Немојте заборавити, неопходно је да паднемо на дно како бисмо се поново уздигли. Запад још увек није пао, али, нажалост, мислим да хоће.
Геополитика бр.39, 1. март 2011.
