Проф. др Радослав Гаћиновић, научни саветник у Институту за политичке студије у Београду за Геополитику
Никада озбиљна држава која жели добре односе са свима и која не жели да води ратове, не ступа у такав уговорни однос као што је чланство у западној војној алијанси, јер Америка и НАТО су званично прихватили доктрину превентивних ратова, што значи да би и Србија мимо своје воље морала учествовати у ратовима које поведе НАТО, можда и против њених најискренијих пријатеља. НАТО је првенствено антируски савез а историја потврђује да је Русија највећи српски пријатељ.
Поштовани професоре, концепт и будућа стратегија безбедности Србије последњих година је предмет расправе у нашој јавности. Многи сматрају да ће наша земља своје безбедносне интересе најбоље заштити уласком у НАТО пакт. Шта Ви о томе мислите, с којим ће се безбедносним изазовима суочавати Србија у наредном периоду, па с тим и у вези каква је Ваша визија стратегија Србије у области безбедности и заштите националних и државних интереса?
- Срби никада нису били у војним блоковима, за разлику од других европских народа. Никада озбиљна држава која жели добре односе са свима и која не жели да води ратове, не ступа у такав уговорни однос као што је чланство у западној војној алијанси, јер Америка и НАТО су званично прихватили доктрину превентивних ратова, што значи да би и Србија мимо своје воље морала учествовати у ратовима које поведе НАТО, можда и против њених најискренијих пријатеља. НАТО је првенствено антируски савез а историја потврђује да је Русија највећи српски пријатељ. Бесмислено је, дакле, веровати да би Србија уласком у НАТО доживела ренесансу у безбедносном и политичком смислу. Имајући у виду балканске турбуленције и перфидну политичку ''игру'' неких западних сила може се претпоставити да ће Србија у наредном периоду бити суочена са многим безбедносним изазовима. Прво, Србија се никада не може помирити да је КиМ независна држава, с друге стране, Албанци се неће задовољити сецесијом Косова и Метохије од Србије, они ће у првој фази усмерити све своје активности ка стварању ''великог Косова'' и од делова Македоније, Црне Горе и југоисточне Србије, а након тога би највероватније градили неки савез са Албанијом. У том случају територија под контролом Албанаца би била близу 50.000 квадратних км (као површина БиХ) на којој би живело 6 - 6,5 милиона Албанаца. Наведени процес стварања велике Албанске државе на Балкану додатно би подстакло даљу националну препотентност Албанаца и највероватније отворени сукоб са Србијом, Македонијом или Грчком, што би неминовно водило ка Трећем балканском рату. Ово је упозорење првенствено Европи, а онда и ОУН. Друго, ЕУ већ ''отвара'' питање Рашке области, како они кажу Санџака, што може додатно компликовати безбедност Балкана и Србије, а у току је ''обједињавање'' општина са већинским мађарским живљем у Војводини (Ада, Кањижа, Сента, Суботица, Бачка Паланка, Мали Иђош) што би могао бити увод у бурне догађаје и неке нове проблеме Србије са великим безбедносним изазовима и ризицима. Просто, чини се да нема краја условљавању, понижавању и обмањивању Србије, наводно у циљу њеног тобожњег чланства у ЕУ у које мало ко искрено верује.
Одбрана Косова и Метохије као и улазак у ЕУ су дефинисани као два најважнија приоритета у политици државног руководства. Да ли је могуће истовремено постизање ова два циља, како оцењујете нашу политику према Косову и Метохији, посебно у светлу чињенице да је Србија у свој предлог Резолуције о Косову у УН (у септембру ове године) уградила и ставове Европске уније?
- На почетку XXI века, интензивније него икада се врши притисак на српско руководство да се одрекне своје најзначајније територије. Ниједан српски политичар нема ни легалитет и легитимитет да потпише сецесију Косова и Метохије, тј. отимање 10.887 квадратних километара или 12,3 % територије Србије. Јер, ако би званична власт Србије прихватила потписом отцепљење Косова и Метохије од Србије, ти делови српске територије би били изгубљени за сва времена. Посматрано са историјског аспекта Космет не може постати самостална држава. Срби су се током велике сеобе индоевропских народа коначно настанили на простор Балканског полуострва, тј. на простор данашњег Косова и Метохије у VII веку. О уласку Косова и Метохије у састав српске државе сведочи Немањино Житије које је написао Свети Сава на пoчетку XIII века. Приштина је била центар средњовековне српске феудалне државе за време краља Милутина од 1282 – 1321, а једно време Призрен је био престоница српских царева Душана и Уроша. Поред тога у Пећи је у периодима од 1346 – 1457 и 1557 – 1766 било средиште Српске православне цркве (Пећка Патријаршија). Када су Турци заузели Косово и Метохију 1455. године падом Новог Брда пописали су затечено становништво, које је било скоро све Српско, само је било 2 – 3 % Албанаца западно од Ђаковице. У средњем веку није постојало посебно име за територију данашњег Косова и Метохије, осим општег имена Србија. Посматрано с политичко-правног аспекта, Косово и Метохија, такође не може бити самостална држава, јер никада на просторима Косова и Метохије није било елемената Албанске државности. Границе са суседима није одређивала Србија, већ међународна заједница на основу етничке структуре становништа и турских дефтера. Те границе су одређене на Лондонској конференцији 1913. године, а ревизијом су коначно потврђене на конференцији у Фиренци 26. јула 1926. године. Срби имају уставно и историјско право на Косову и Метохији, које је увек старије од етничког права, а и међународно право је на страни Србије, јер Повеља ОУН забрањује насилно отимање делова суверених земаља. Бројност једне националне заједнице се не одређује њеним бројним стањем у оквиру једног дела државе, већ њеним бројним стањем у оквиру целе државе, па и на основу тог критеријума Албанци су национална мањина у Србији. Нигде у свету до сада национална мањина није имала право на своју државу. Једна национална заједница не може сама за себе одређивати да ли је народ или национална мањина. Без обзира на те чињенице процес отимања Косова и Метохије је у завршној фази. Сад власт улаже напоре да сачува суверенитет над Косовом и Метохијом, али узалуд, касно је. Истовремено жели улазак у ЕУ. Просто је немогуће остварити оба циља, поготову што је од 27 земаља ЕУ Косово као независну државу признало 22 државе, као и због незапамћене подршке САД сепаратистичко-терористичком покрету на КиМ.
Садашње стање у коме се налази нације није само производ делатност наших непријатеља већ озбиљних пропуста нашег народа односно политичких елита које су га водиле. Реците нам које су по Вама наше највеће националне грешке?
- У историји српског народа било је много грешака, тешко се свих и сетити. Али, ипак највеће грешке су по мом мишљењу стварање Краљевине СХС, јер у том периоду постојала шанса да се први а и последњи пут у историји направи српска држава на њеним етничким просторима. Велике силе су се са поштовањем односиле према јунаштву и храбрости српске војске у балканским ратовима и Првом светском рату. Углед Србије је било тада највећи у историји. Тада нажалост, нису уважене препоруке славних српских војвода. Велике грешке су и 27. март 1941. године, доношење Закона о забрани повратка протераних Срба на Косово и Метохију, а с друге стране отварају се границе за насељавање Космета и Македоније Албанцима из читавог света. Само за пар година на простор КиМ и Македоиније доселило око 100.000 Албанаца без држављанства Србије и Македоније и драстично је нарушена етничка структура становништва у тим регионима. Устав 1974. године је у суштини антисрпски устав. Не постоји ни један пример у свету да су аутономне покрајине у саставу неке републике а да за све одговарају федерацији и да репулика у чијем су саставу покрајине ништа не може предузети на територији покрајине без конзензуса на нивоу Федерације. Агресија НАТО пакта на Србију такође је неспремно дочекана. Јер, ако је морало доћи до агресије зашто се није спремала држава за одбрану. Полиција се наоружавала, опремала а од 1981. године војска је бачена на маргине по питању опремљености савременим борбеним средствима. Зна се да војска једино може државу одбранити од спољне агресије а не полиција која за такве операције није била ни обучена.
Чини се, да се између осталог у нашој јавности, не сагледавају довољно последице односа Комунистичке партије Југославије према српском народу, имајући у виду њену делатност као опозиционе партије између два светска рата, а касније и као странка која је у једнопартијском систему СФРЈ пресудно утицала на догађаје и судбину нашег народа у другој половини 20.века?
- Највећи проблеми Србије имају корене у прошлим временима, управо из времена владавине КПЈ. Изгледа да је Србија као земља са бурном историјом и славним традицијама била трн у оку осталим од којих је нажалост створена Краљевина СХС - СФРЈ. У другој половини XX века скоро сва правна акта, чак и Устав су донесени на штету Србије. Чини се да је тај тренд настављен на почетку XXI века када је Српски народ под већим притиском него икада. У протеклим временима главни удари на Србију стизали су изнутра и споља, а на почетку XXI то се наставља. Јер, је у тренду поданички однос на срећу појединих политичких елита према западним силама а то све на штету српског народа. Подаништво у креирању државне политике је веома опасно, јер државу чини понизном без разлога, и представља је неспособном за самостално функционисање. Поданик све даје а ништа не узима, па је са аспекта националних интереса велики штеточина. Поданик није поуздан савезник, поданик је у државничком смислу човек без својег ја! Ако грађани Србије допусте да само НАТО поданици одлучују о њиховој судбини, остаћемо по мом мишљењу и без државе и без свога идентитета.
Реците нам нешто о историјском значају стварања Републике Српске, актуелном стању и искушењима кроз које пролази РС у периоду тзв. ,,постдејтонске Босне», о односима Београда и Бањалуке, о нашим заједничким интересима, потреби сарадње и заједничкој стратегији...?
- Република Српска је највећа тековина целокупног српског народа у XX веку. Она са економског, политичког и геополитичког аспекта има изузетни значај за Србију. Зато је сарадња Србије и Републике Српске на свим пољима неопходна. Она мора бити искрена, трајна и обострана. Јака Република Српска значи и јака Србија и обрнуто.
Професоре, како оцењујете тренутно политичко и економско стање у нашој земљи, стање духа нације, шта по Вама треба чинити како би се изашло из кризе и очували национални и државни интереси?
- Познато је свима да у Србији након приватизације најтеже живе радници. Већина њих није сигурна до када ће радити да ли ће примити зарађену плату. Држава је распродала имовину људима који имају новац а већина нема знање ни искуство у руковођењу привредним субјектима. У таквим околностима радници постају колатерална штета за газду и велики терет за државу који тако сиромашна не може да га носи.
Политичка криза је обично наставак економске кризе. Још када је држава изложена сталном притиску споља, влада обично не може трезвено да функционише, и тада у земљи завлада неизвесност, ишче-кивање, а људи постају нервозни и уморни. Тешко је дати одговор на питање како изаћи из тих проблема, али сигурно да су предуслови за то, прво, треба дефинисати витални национални интерес, затим дефинисати развојну стратегију, бранити и стално градити национални идентитет, а систем безбедности ставити у функцију државе и безбедности њених грађана.
Антрфиле:
Потомак вође Младе Босне
Ви сте пореклом из једне угледне националне породице, Ваш предак је Владимир Гаћиновић, један од организатора и идеолога Младе Босне. Реците нам нешто више о овој великој националној организацији што можда не знамо и шта сте Ви наследили и кроз живот понели од овог великог националног наслеђа који је стварао Ваш предак Владимир Гаћиновић?
- Млада Босна је била уистину једна напредна организација, она је постала ослободилачки покрет, чији су чланови били припадници свих народа у БиХ. Знате, Иво Андрић, Тин Ујевић, Мухамед Мехмедбашић....поред многих су били чланови ''Младе Босне''. Тачно, Владимир Гаћиновић је био вођа најнапредније ослободилачке организације ''Млада Босна'' на почетку XX века, чији су чланови били прави хероји тога времена. Њихова патриотска свест као основа и филозофска мисао као политичка надградња коју је зачинио револуционарни дух и понос свакога од њих, значајно доприносе формирању њихових ставова и опредељења за борбу.
Што се мене лично тиче ја сам поносан што сам рођен у јуначкој источној Херцеговини и што припадам породици која је кроз историју увек била против окупатора. Из моје породице сам понео све оне карактеристике које данас чине моју личност. Док постојим бићу уверења да су слобода и част највеће вредности. Велики је понос имати Владимира као свог претка, али и велика обавеза читаве породице.
Кад ме питате шта сам кроз живот понео од великог националног наслеђа Владимира Гаћиновића, па мислим да сам наследио између осталог: самокритичност и одговорност, велики осећај родољубља, професионализам и национални понос.
Антрфиле:
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Проф. др Радослав Гаћиновић, Научни саветник у Институту за политичке студије у Београду, рођен је у селу Мека Груда, општина Билећа. Основну школу је завршио у родном селу, средњу школу у Требињу, а у Београду је дипломирао на Војној академији. Магистрирао је на Факултету политичких наука у Загребу, а докторску дисертацију одбранио на Правном факултету у Београду. Аутор је књига: Супротстављање диверзантским активностима; Тероризам и пропаганда; Како против тероризма – два издања; Савремени тероризам; Насиље у Југославији; Отимање Косова и Метохије; Тероризам; Антитероризам; Увод у студије безбедности; Политичко насиље и глобализација; Тероризам у политичкој и правној теорији, више од 70 научних радова у домаћим и страним научним часописима. Такође, учестовао је и учествује у више научно-истраживачких пројеката.
Глоса:
Подаништво у креирању државне политике је веома опасно, јер државу чини понизном без разлога, и представља је неспособном за самостално функционисање. Поданик све даје а ништа не узима, па је са аспекта националних интереса велики штеточина. Ако грађани Србије допусте да само НАТО поданици одлучују о њиховој судбини, остаћемо по мом мишљењу и без државе и без свога идентитета.
Глоса:
Познато је свима да у Србији након приватизације најтеже живе радници. Већина њих није сигурна до када ће радити да ли ће примити зарађену плату. Држава је распродала имовину људима који имају новац а већина нема знање ни искуство у руковођењу привредним субјектима. У таквим околностима радници постају колатерална штета за газду и велики терет за државу која тако сиромашна не може да га носи.
