Сећање на Драгоша Калајића, сликара и мислиоца,једног од најзначајнијих српских интелектуалаца у другој половини 20.века
Драгош Калајић је снажно утицао на обликовање интелектуалне биографије многих младих људи који нису желели да се мире са дегенерисаном „религијом бога Мамона“ (Калајићев израз), нити су желели да се поклоне златном телету. Наиме, оне,сад већ далеке, 1989, када је комунизам као скрама конјунктивитиса спадао са очију, Калајићива контрареволуционарна лектира, попут антибиотских очних капи, после година које су појели скакавци шуваровских реформи школства, помагала је да се гледа даље и дубље.
Пише: Владимир Димитријевић
УМЕСТО УВОДА
Постоје две особине нашег народа које су погубне када је у питању вредновање значајних људи: заборавност и незахвалност. Заборављамо, сасвим олако, оне који су себе, на овај или онај начин, уградили у опште дело; ако их се и сетимо, одмахујемо руком као да је оно што су учинили безначајно, или као да је то могао да учини било ко. Како каже један мој познаник, најдубљи израз ове врсте распамећене нехајности је изрека: „Кога нема, без њега се може“. Она би, правилно формулисана, могла да гласи: „Кога нема, без њега се мора“.Али, његово место у заједници вредности не може тек тако бити попуњено. Због тога сам, ето, решио да одужим још један дуг, дуг према сликару и мислиоцу Драгошу Калајићу, који је снажно утицао на обликовање не само моје ране интелектуалне биографије, него и многих других младих људи који нису желели да се мире са дегенерисаном „религијом бога Мамона“ (Калајићев израз), нити су желели да се поклоне златном телету. Наиме, оне, сад већ далеке, 1989, када је комунизам као скрама конјунктивитиса спадао са наших очију, Калајићива контрареволуционарна лектира нам је била попут антибиотских очних капи; оне су нам, после година које су појели скакавци шуваровских реформи школства, помагале да гледамо даље и дубље. О чему све тај човек није писао у свом „Једном погледу на свет“, у фамозној „Дуги“, новинама за „истомишљенике свих боја“! После његових чланака било нам је јасно да фраза Луја Шеснаестог „После мене – потоп“ није значила „Шта ме брига шта ће бити кад ја умрем!“ него „После моје погибије ће потоп крви запљуснути Француску“ (и заиста – у име „слободе, једнакости и братства“, револуционари су убили милион људи); открили смо да су Лењина и бољшевике финансирали монструми са Вол Стрита, који су, зарад пљачке, желели да освоје ресурсе непрегледног царства руског; престали смо да Николаја Другог посматрамо кроз призму монархофобичне пропаганде, и доживели га као Цара Мученика; сазнали смо да прича „секс, дрога и рокенрол“ није била никаква појава омладинског спонтанитета на Западу, него велика специјална операција иза које су стајале обавештајне службе Империје зла; видели каква је моћ међународне масонерије, која је као знак свог тријумфа штампала, још пре Другог светског рата, доларску новчаницу са оком у троуглу изнад 666 циглица зарубљене пирамиде, најављујући тријумф Новог светског поретка, када „просветљени“ треба да владају обичним смртницима, робовима под „жигом звари“... Да, био је то тај Калајић, чију сам необичну фотографију први пут видео још раније, као средњошколац, док је у неким новинама рекламирао Плотинова сабрана дела у издању „Књижевних новина“: у једној руци је држао комплет Плотина, а у другој патике, хотећи ваљда да укаже колико је Плотин материјално приступачан сваком ко тражи мудрост. Морам признати, његово сликарство ми тада (а ни сада) није значило много, јер је (он то никад није ни крио) било илустрација његових идеја, церебрално и лишено емоционалности; али, као његова мисао је била незаобилазна. Поред „Дуге“, Калајић је писао и у крагујевачким „Погледима“, под насловом „Европски секстант“, најављујући светске догађаје на начин озбиљан, и непорецив. Док смо ми овде још увек мислили да је главна оса сукоба уСрбији комунизам−антикомунизам, он нам је показивао шта се иза брда ваља, и откривао да Американци враћају Турке на Балкан (сада је свима очито шта је „неоосманизам“; али, онда то нити је ко знао, нити је помињао, а наши људи су Истамбул доживљавали само као шверцерски центар). Са Калајићем смо, тада, оснивали и подружнице Друштва српско-руског пријатељства (сећам се једне такве вечери у Чачку); и док су у њих хрлили домаћи информбировци (на крају крајева, свако има право на своју верзију Русије), он је причао о Столипину и хусарима, и указивао на Солжењицинов „трећи пут“, да би се избегла, како рече велики научник руски Игор Шафаревич – „два пута ка истом бездану“, комунизам и капитализам. (Узгред, и Шафаревича, писца „Русофобије“ и „Социјализма као појаве светске историје“, Калајић је представио Србима).
Наравно, као православни хришћанин, Калајићу сам замерао његов непоправљиви паганизам (о чему сам писао у својој књизи „Царство Божје и царство празнине“, објављеној на Цетињу 1998). У првој фази свог интелектуалног живота, пре ратова за Српство 1991−1995, он је био радикални антихришћанин, који је, у предговору за дела Јулијана Одступника, нападао учење о свеопштем васкрсењу из мртвих, жалећи Римску империју коју је хришћанство, наводно, срушило (а, у ствари, обновило ју је, јер је Источна римска империја, Византија, трајала још хиљаду година после пада старог Рима под ударима варвара). Касније, не напуштајући своје неоплатонистичко многобоштво, ублажио је оштрицу критике на рачун хришћанске вере, и прихватио православље као државотворну идеологију, кадру да помогне у обнови руске и српске заједнице. Заступао је, без пардона, геополитику Савеза православних народа (попут нашег угледног мислиоца из дијаспоре, др Марка С. Марковића, кога је такође поштовао). Причао ми је да му је деда био професор Карловачке богословије, апологета др Милош Парента; али, очито је његов лични пут ка Христу био препречен раним усвајањем погледа на свет традиционалиста, предвођених Ренеом Геноном и Јулијусом Еволом, које је настојао да представи нашој читалачкој публици. А и Генон и Евола нису се, за живота, срели с Христом: Генон, разочарани масон који је у европском слободнбом зидарству на крају видео само контраинцијатичку псеудоморфозу „примордијалне традиције“ (па се због тога обратио у ислам, умирући као шеик у Каиру) и Евола, који је дигао „побуну против модерног света“, више су били прецизни дијагностичари апокалиптичног сутона западне цивлизације него што су могли да понуде решења за спасење од смртног ропца (о њима у озбиљној студији Марка Сеџвика „Побуна против модерног света“, Укронија, Београд, 2006). Али, њихови увиди су драгоцени; и као што је Јуџин Роуз (потоњи јеромонах Серафим), један од најзначајнијих православних мислилаца 20. века, читајући Генона схватио да је његов сопствени пут кроз далекоисточне религије погрешан јер их на Западу представљају у „контраинцијатичком“ (како каже Гита Мехта, „карма-кола“) издању, тако је и Калајић, својим супротстављањем идеологији нихилистичке револуције трговаца и банкара, многим православним Србима помогао да узму праве књиге у руке и да почну да мисле својом главом.
Драгош Калајић и Оља Ивањицки
РАДНА БИОГРАФИЈА
Своју „радну биографију“ Драгош Калајић је носио са ноншаланцијом, изазивачки, као да живи бонвивански; али, у питању је био човек који ради, и то ради озбиљно и упорно. На себи и око себе. Рођен је 1943. године у Београду. Дипломирао је 1966. године на римској Академији лепих уметности, с највишим оценама. Одбранио је дипломски рад из историје уметности, са темом о иконолошком значењу двојне перспективе једне Учелове фреске. Био је члан редакције угледног београдског часописа „Дело“, за који је, између осталог, приредио, што сâм, што у сарадњи с Божом Вукадиновићем, низ темата: „Мит и савременост“, „Ин мемориам Леонид Шејка“, „Мит, традиција, савременост“, „Јапан, традиција и савременост“, „Уметност, алхемија“, „Индија, традиција и савременост“, „Утопија“ „Езотерија“, „Ислам“. Седамдесетих година 20. века објављује у разним листовима и часописима, од „Књижевне речи“ и НИН-а, до чачанског „Градца“, како огледе из историје и теорије уметности, тако и философско-културолошка разматрања. За Други програм Телевизије Београд 1978−1979. урадио је низ једносатних ТВ есеја и репортажа, међу којима се истичу „Планетарна култура“, „Салвадор Дали“, „Хенри Мур и путеви савремене скулптуре“, „У крупном плану: Иља Глазунов“. Снимио је и осам епизода културолошке серије „Огледало 20. века“. У Београду је приредио низ ауторских изложби-теза, међу којима су, за време БИТЕФ-а 1975. и 1976, биле оне посвећене постмодерни и поставанагарди. Излагао је, поред престонице, у Загребу, Милану, Бриселу, итд.
Најбољи другови: Драгош Калајић и Александар Лончар (у средини), са Чедомиром Едренићем, колекционаром
Осамдесетих година 20. века, поред својих уобичајених активности, посветио се нарочито раду у листу „Дуга“, где је излазио његов „Један поглед на свет“. Почетком деведесетих година 20. века, када се српски народ нашао на удару Новог светског поретка, Калајић умногоме еволуира: од прилично анационалног езотеричара-космполите, који се, на трагу Генона и Фритјофа Шуона, живо интересовао чак и за ислам (чак је присуствовао и дервишким трансичним ритуалима на просторима бивше СФРЈ), он постаје декларисани борац за српску ствар, препознајући у свом народу људе са линија последње одбране индоевропске традиције, сакралне тријаде свештеник−ратник−ратар. Додуше, тај његов пут се могао наслутити: у свом огледу „Традиција будућности“, писаном деценију и по пре почетка распада СФРЈ, Калајић је писао: „Култ оца и предака, огњишта и отаџбине, јесте једна од најкарактеристичнијих одлика Индоевропљана. Заједница није везана урбаном агломерацијом, дакле једном материјалном везом, већ је повезана духовном солидарношћу“. Стално је у Крајини и Босни и Херцеговини, на првим линијама фронта, па ће, скупа са Момом Капором, приликом НАТО бомбардовања српских положаја 1995, бити озрачен осиромашеним уранијумом и оболети од тумора, чије ће последице, до последњег тренутка, јуначки носити. Води оштре полемике са домаћим натофилима, маскираним у заговорнике западних вредности. Настоји да истину о свом народу пренесе у иностранство: сарађује са Угом Гауденцијем и људима окупљеним око новина „Ринашита“, са Алексадром Дугином и другим руским геополитичарима, а за време НАТО бомбардовања Србије 1999. у Италији објашњава, веома успешно, због чега Србију заиста нападају. Чињеница је да је био близак појединим круговима војске, и да је, бар извесно време, покушавао да саветује Слободана Милошевића и његову жену (наравно, то није ишло јер је брачни пар Милошевић−Марковић имао сасвим другачији поглед на свет, недовољно уобличен да се суочи са изазовима апокалиптичног тоталитаризма Новог поретка). Калајић то није радио као многи, који су данас перјанице жутокраке коалиције „За европску Турску“ (пардон, „Србију“) – са циљем личног богаћења и живота на грбачи свог народа. Циљ му је био да његов народ и држава остану на путу самобитности и независности, да не падну у страху идолопоклонства пред златно теле Вол Стрита. Зато је, у то доба, био дописник „Политике“ из Рима, јер је, на одличном италијанском, умео и да пита и да одговара.
Умро је 2005. године. Иза њега су остале, између осталог, књиге „Упориште-рехабилитација структуре интегралног човека“ (Београд 1971, забрањена од стране комунистичког режима), „Мапа (анти)утопија)“, „Смак света“, „Русија устаје“, „Издана Европа“, „Америчко зло“ (1 и 2), „Европска идеологија“. Писао је и романе, занимљиво штиво какве су књиге „Последњи Европљани“ и „Српска деца Царства“.
Наравно, не треба заборавити Калајића као сликара. О његовом сликарству упутно је писао Бранко Кукић, у свом огледу „У трагању за изгубљеним Јединством / Пут Драгоша Калајића“ („Градац“, 24−25/1978). У њему је навео омиљеног Калајићевог мислиоца, Јукија Мишиму, који је рекао: „Ја сам потомак сељака и самураја. Радим као сељак, а чувам морал самураја“. Кукић је истакао да се Калајић у својој књизи „Мапа (анти)утопија“, на изложби слика „Северњача“ и у ТВ серији „Огледало 20. века“ упорно и успешно борио против „традиције разарања која је сама себи циљ“, а за Традицију која је идеја „преношења бити у њеном савршенству“. По Кукићу, Калајић је, симболичким порукама својих слика, опредељен за патријархално-урански поглед на свет, за вертикалу, тзв. AXISMUNDI, за звезду Северњачу (као тачку интегритета), Хипербореју као земљу индоевропских коренова (зато је био близак Црњанском, чији је поглед на свет такође трагао за хиперборејском звездом у „бескрајном, плавом кругу“). На његовим сликама појављивали су се и орао и самурај, симболи соларног. По Кукићу, на Калајића је утицао период у близини „медиалиста“, нарочито Леонида Шејке, који је модерну уметност, инкарнацију нихилизма, оставио на „ђубришту“, определивши се за „сликарство као облик молитве“ и потрагу за целовитошћу.
Драгош Калајић испред слике Дочек Фонтинбраса дарованог дубровачким соколом
САША ГАЈИЋ О ДРАГОШУ КАЛАЈИЋУ
Наш познати геополитичар млађе генерације, Саша Гајић, у часопису „Нова српска политичка мисао“ (1−4/2006), посвећеном „Десној Србији“, објавио је до сада најозбиљнији оглед о Калајићу као политичком мислиоцу. Подсећајући да су га политички противници називали „салонским фашистом“, због његовог снажно израженог десног опредељења, Гајић указује на Калајићев стваралачки пут који изнова треба да буде прегледан и протумачен, овога пута много „изнијансираније“. Основи Калајићеве геополитичке мисли састоје се у следећем: „(...)Иза међудржавних и идеолошких спорова у 20. веку и главног антагонизма на линији капитализам−социјализам, одвијају се важнији и дуготрајнији процеси који детерминишу политичку стварност, а којој су све друге поделе само медијуми или параван. У позадини ових често површних или пак лажних подела, од 1914. наовамо траје један велики рат који се води различитим интензитетом и средствима, а то је онај који силе „атлантске плутократије“, банкара и финасијских мешетара, воде против европских народа у циљу „наметања новог светског поретка“ и „свођења човека у кострети економске животиње“. Главна мета освајачких покрета „атлантизма“ је евроазијски континент, „у коме почивају ум и срце света, посматраног под светлом метагеографског симболизма“. Ова „борба континената“ пролази попречно кроз саме континенте и државе, кроз народе и групе људи“, каже Гајић. Иза атлантизма, тврдио је Калајић, стоји јудео-протестантизам, заснован на „трговачком“ односу човека са Богом, где је материјално богатство симбол Божје милости. Плутократски кругови су формирали псеудоимперију САД и наметнули лаж доларске економије, да би светом завладали путем комбиновања војне силе и корумпирања елита нација које треба потчинити. Крајњи циљ атлантистичких освајача је Русија, коју треба поробити и опљачкати. Срби су, у борбама Трећег светског рата (а оглед о Трећем светском рату Калајић је објавио још 1993!) међу првима на удару, управо као народ који треба сломити пре удара на Русију; они су, иако бројно мали, захваљујући својој херојској традицији успели да понесу крст борбе против глобалистичког тоталитаризма, и тиме дали времена за оно о чему је Калајић сањао: словенски савез на челу са Русијом, који би могао да почива на начелима „православног капитализма“, који би уживао „сировинску и производну аутаркију“.
Левооки Драгош Калајић на ратишту на Купресу 1994. године
Калајић је, по Гајићу, своје основне идеје примио од европских традиционалиста, попут Еволе и Генона, који су, у неку руку, били претече и европске Нове деснице, истовремено антикапиталистичке и антисоцијалистичке, зато што је и у једном и у другом поретку видела победу десакрализацију човека и космоса. Нова десница је (и Калајић с њом, сматра Гајић) одувек била европски оријентисана, али је сматрала да је Европска унија плод левичарског нихилизма, због кога уједињење Старог континента није почело од интегралне човечности индоевропског наслеђа (Грчка, Рим, средњовековно витештво), него од политике и економије, што ће допринети њеном даљем разједињењу. И Калајић је, као и представници Нове деснице, сматрао да је „плуралистички“ паганизам ближи истинској „хуманитас“, док је логоцентрично и монотеистичко хришћанство било „тоталитарно“. (Код Калајића је, рекосмо, дошло до ублажавања ставова према хришћанском погледу на свет захваљујући увиду у државотворну потентност православног „византизма“.)
Саша Гајић сматра да се Калајићев допринос нашој политичкој култури не може превидети, почев од чињеница да је он политикологији и културологији приступио са позиција европске мисли, која је у нас, под комунизмом, била забрањена. Он је имао и просветитељску улогу јер је домаћу јавност упознао са врхунским умовима западне философије: Шпенглером, Вајнингером, Де Ружмоном. Када је осамдесетих рушен комунизам, Калајић је многе младе Србе спасао од баналног одушевљења идеологијом неспутаног либерализма и слободног тржишта. Оно што га је спречавало да постане разумљивији ширем кругу реципијената, по Гајићу, је недовољно доречена алтернатива коју је нудио либералном капитализму, као и „исфорсирани неопаганизам, поза у опхођењу и високопарна реторика“, што је око њега каткад стварало карикатуралне епигоне. Ипак, његови критичари, примитивни популаризатори другосрбијанског циркуског квазилевичарсва, превиђају да је Калајић био „модерна и западњачка појава на српским просторима“, „домаћа варијанта постмодерне европске деснице“. По Гајићу, он је на страну Срба у рату стао зато што се њихова борба уклапала у Калајићев поглед на свет, и зато што је свој народ доживео као „последње Европљане“ у борби против атлантистичке лихварске цивлизације, концлогора са маском Дизниленда, у чијем средишту је храм огавног бога Мамона. Гајић сматра да је тиме Калајић доказао своје словенско и православно порекло, и да је животом и делима, сасвим словенски, био доследнији учењу својих учитеља (попут Еволе и Генона), него они сами. Ту ДОСЛЕДНОСТ му не могу оспорити на најогорченији идеолошки противници.
Драгош Калајић са руским сликаром Иљом Глазуновим
ШТА ДАНАС ЧИТАТИ ОД КАЛАЈИЋА?
Данас треба поново читати Калајића, који је већ шест година одсутан из овог света, и видети да је човек заиста био врхунски аналитичар збивања у свету и код нас, као и „футуролог“ без премца. То се дâ једноставно доказати: његове књиге, писане пре више од три деценије, актуелније су и сада од „тлапњи“ домаћих другосрбијанаца и евроинтегративаца. Требало би, можда, почети од „Мапе (анти)утопија“, у којој Калајић излаже настојање западних антиелита да се изврши хомосексуализација човечанства, да би се створио нови андрогин, биће лишено својстава, стерилни робот масовне културе. Ту је, свакако, „Смак света“, објављен 1979. године. Још онда Калајић увиђа опасност компјутеризације, којом људи одустају од самих себе и пристају на вулгарну ламетријевску антропологију (човек је машина). Лажни хуманисти, учи нас Калајић, човека не доживљавају као боголико биће, због чега користе машинске изразе кад говоре о њему: МЕМОРИЈА, СЕНЗИБИЛНОСТ, ИМПУЛС, ПРАЖЊЕЊЕ, МЕХАНИЗМИ, ПСИХИЧКИ АПАРАТ, СТРУКТУРЕ, ШОК. Калајић је знао да су речи оснивача модерне кибернетике, Норберта Винера, својеврсна претња човечанству: „МОДЕРНИ СИСТЕМ КОМУНИКАЦИЈА УЧИНИО ЈЕ НЕИЗБЕЖНИМ СТВАРАЊЕ ЈЕДНЕ СВЕТСКЕ ДРЖАВЕ“, говорио је Винер. Па нас је Калајић упозорио да је моћ масовних медија толика да њихов утицај више уопште не зависи од садржаја поруке. Сама везаност за екран већ је хипнотичка, макар се човек не слагао с оним што види. Док су речи, каже он, некад ОТКРИВАЛЕ СВЕТ, данас су смеће које затрпава смисао. Калајић нам је већ 1979. објаснио пермисивно друштво као друштво у коме су бескрајно мале маније усклађене са бескрајно великим системом оргија, које човеку дарује слободу, али слободу бесмислену, неупотребљиву за добро. Нарочито је упутно прочитати одредницу „Трилатерална комисија“ („Смак света“ је писан као својеврсни речник пропасти Запада). Запажајући да савремени човек слути катастрофу, али не зна да живи у њој јер је инфантилан и уверен да трка за материјалном коришћу може да замени етику, Калајић запажа да се из такве средине регрутује лажна елита, која, кад добије политичке изборе, изгледа бесмислено срећно и насмејано „што јасно сведочи о њиховој душевној и интелектуалној незрелости или аморалности која тражи привилегије тамо где би требало носити највеће тежине одговорности“ (погледајте само наше лутке и лутане из марионетског позоришта владајуће коалиције – Србију дупке сахрањују, а они ведри и насмејани, као Барбике и Кенови). Калајић запажа да су тријумфу квазиелита допринели и интелектуалци, претворени у преторијанце лажних идеологија. Наравно, он зна да су „видљиви врхови западних система само привид ’естаблишмнента’, нека врста ’кулисе’ иза које делују реалне децизионалне снаге“. Комисије, попут Трилатералне, на чијем челу стоји клан Рокфелера, припадају тим снагама; но, пошто је њихов пут, пут либералног капитализма, већ осуђен на пропаст, Калајић упозорава на судбину жреца Новог светског поретка (али, и на нашу судбину): „Оснивајући своју аксиологију на антивредностима, ти жреци су савршено ефикасни у свим доменима чудовишних инверзија и разарања, али су зато и потпуно немоћни пред задацима грађења, јер такви задаци захтевају чврсте темеље, сачињене од већ уништеног материјала вредности. Другим речима, ’тајна наднационална влада’ није способна да консолидује свој тријумф. Она то и не може, зато што је друго значење тријумфа – катастрофа Запада. Ипак, жреци нису исцрпили све своје катастрофичке могућности и моћи. Неки од тих жреца данас већ отворено признају да је трећи светски рат − ’једини излаз’. С лицем загњуреним у руке очајања, Солжењицин мрмља да је Запад већ изгубио тај трећи светски рат“. (ЧИТАОЧЕ, ДОК ГЛЕДАШ ПОХОД РУШИТЕЉА СВЕТОМ, ОД СРБИЈЕ,ПРЕКО АВГАНИСТАНА И ИРАКА, ДО ЛИБИЈЕ, И, УСКОРО, СИРИЈЕ, ИРАНА И РУСИЈЕ – СЕТИ СЕ, КАЛАЈИЋ ЈЕ ОВО НАПИСАО 1979. ГОДИНЕ! У то време, у Југославији су плаћени интелектуалци булазнили о самоуправљању, несврстаности и „социјализму с људским лицем“...)
Последња Калајићева књига,писана пред смрт овог „човека на граници“ јесте „Европска идеологија“: у њој је јасно показано шта су основе праве Европе, Европе отаџбина, како рече Де Гол, „од Атлантика до Урала“ и како је евроунијатска идеологија лаж и смрт за истинску Европу. Наравно, не смеју се заборавити ни његове књиге –„пророчанства“: „Русија устаје“ је написао док је Русија лежала у глибу јељциновског саморазарања, а „америчко зло“ је разобличио док се многима тамо привиђао демократски рај. Још тада је Калајић, рекосмо, знао да Американци на Балкан враћају Турке, и да од наше ЕУ будућности нема ништа. (Чему се, наравно, радовао, знајући шта заиста јесте ЕУтопија) .
Награда Светозар Марковић за публицистику 1995. године
КО ЈЕ БИО ДРАГОШ КАЛАЈИЋ?
Са свим својим ограничењима, паганским позама и, повремено, идеолошким дводимензионалностима, Драгош Калајић је, пре свега и изнад свега, био Србин: и то Србин крајишник, граничар. „Крајинати“ значи „ратовати“, а српске земље су увек и свагда биле крајине, гранична ратна подручја .„Ој, Крајино, крвава хаљино,/ с тебе вазда започиње кавга./ С крвљу ручаш и с крвљу вечераш,/ све крваве бројиш залогаје“, певали су наши јунаци у Босанској Крајини. И префињени сликар, истраживач езотерије и „перенијалне философије“ није могао а да се не нађе у том крајишком вихору, крајем 20. и почетком 21. века („толико напредног да му је припала част да буде последњи“, рекао би Владимир Соловјов). Био је то човек самосвестан, и одан идеји. У рат је ушао управо због оданости идеји. У руци држим његов интервју, дат „Гласу недеље“ 18. новембра 1998. Што би покојник рекао, „читам и преписујем“: „Политичка елита суочила се са распадом Југославије потпуно неспремна. Уздала се у добронамерност и захвалност такозваних „историјских савезника“, заборављајући да су се ти „савезници“ према Србима понели, још током Другог светског рата, горе него Трећи рајх, изручујући нас, цинично и бездушно, комунистичкој страховлади, и немилосрдно нас бомбардујући(...)Част изузецима, али старије генерације су углавном неупотребљиве за изазове које суочавамо и који нас тек очекују. Основна црта старијих генерације је нека врста сенилног инфантилизма. Они су деценијама живели у илузијама и самообмани о свету у коме живимо. Ваља се сетити да су и Наполеонови генерали били двадесетогодишњаци“, говорио је Калајић.
Новинар га је питао колико има истине у тврдњи Калајићевих непријатеља да је он „професионални Србин“,који се добро окористио својим „србовањем“. Интервјуисани је мирно одговорио:„Они, једноставно, изгледа нису у стању да схвате да постоје људи спремни да мисле и делају савршено бесплатно, покренути идејним или идеалним побудама“. А затим је навео три материјалне добити које је стекао од почетка деведесетих због свог рада за Српство:четрдесет аустралијских долара, које му је, јер зна да је код нас тешко, послао један српски рудар с најдаљег континента; факс-машина, половна, коју му је послао Србин из Чикага, и џип „пајеро“, непознатог дародавца из Лондона, који је Калајић одмах поклонио Сарајевско-романијском корпусу јер је тај корпус „издржао најжешће ударе преко тридесет непријатељскихофанзива“.О себи је рекао, без патетике и лажне скромности:„Ја добро знам да су моја знања једва просечна а моје способности осредње, али упоређен са првацима издаје међу овдашњим мондијалистима, ја изгледам као интелектуални и морални горостас“.Одужујући дуг човеку од кога сам се много чему учио (не прихватајући, како рекох, његов „патос паганизма“), завршавам „крајишничком“ Калајићевом поруком из поменутог интервјуа:„Сваки веродостојни Србин мора да се суочи са питањем: да ли би остао непоколебљив и на изгубљеном месту српства без икакве наде.Ја себе васпитавам да живим без ослањања на штаке наде и оптимизма, дакле – са делотворним песимизмом“. Делотворни песимизам је, дакле, наша последња шанса; јер, како је певао Хелдерлин,„где је опасност, расте и оно спасоносно“. А Бог ће, по речимапатријарха Павла,помоћи –ако буде имао коме да помогне.Наше је да будемо „непоколебљиви и на изгубљеном месту српства без икакве наде“.
Геополитика бр. 45, октобар 2011.
