Луиза Гелтс, уметнички фотограф из Русије, говори за Геополитику
Разговор водила: Катарина Бунтић-Марковић
Болеро, Луиза Гелтс
Можете ли нам укратко описати Ваш уметнички сензибилитет који се пројављује кроз Вашу особену естетику, која нам помаже да кроз Ваше фотографије упознамо један чудесан свет лепоте, цвећа, пејзажа, манастира...? Он је ту, око нас, али га ми не видимо услед уметничке неосетљивости, обамрлости и притиска брзог живота.
- Мислим да сваки човек види и може да разликује дивно од ужасног, лепо од ружног. У сваком од нас постоји осећање хармоније, јер то је главна компонента лепоте, она живи или барем дрема у нашим душама. Једноставно, врева свакодневице одузима нам време да у потпуности уживамо у лепотама света око нас, те тако напослетку сасвим престајемо да примећујемо свет око нас. Задатак уметности, било то сликарство, поезија или фотографија, јесте да заустави тренутке лепог, позивајући људе да се на тренутак удаље од животне вреве и погледају свет очима уметника. Ако се посматрачу свиди оно што види, он ће сигурно чешће и с већом пажњом гледати и на људе и на природу, постаће бољи и трпељивији према ближњима. А ако би се краће одговорило на ваше питање – сви смо ми у суштини уметници, само што треба да се потрудимо да не скривамо у себи ту особину, већ да је откривамо и делимо с другима.
Ваше фотографије и Ваше стваралаштво стоје насупрот духу модерне уметности коју бисмо умногоме могли означити као естетику ружног, подземног, апстрактног... Колико празнину и безнађе савременог човека одражава модерна уметност? Шта мислите о овој нашој паралели?
- Одговор на ово питање ће вероватно бити у складу с мојим претходним одговором. Једном је један философ рекао: „Ми смо оно о чему мислимо“. Другим речима, може се рећи да смо ми одраз тога како живимо, одраз нашег духовног стања, наших мисли и жеља. Сада је свет постао врло груб и примитиван. Људе у већој мери брине материјална страна живота неголи духовна. И то се у потпуности одражава и у савременој књижевности и у савременој уметности, иако не сматрам да је то уметност, пре је то жеља да човек изрази себе и своје место у овом свету. Наравно, материјална страна нашег живота није неважна и новац је потребан... Али, клањати се новцу као идолу у најмању руку је богохулно. У том случају човек више губи него што добија. Дај Боже да човек дође к себи и преуреди свој свет, да почне да се клања лепоти, а не хартији с воденим жигом. У противном, чека нас назадовање. Задатак стваралаца је да ни по коју цену то не дозволе и да се према својој снази супротстављају том пропадању.
Суза Господа, Луиза Гелтс
Како налазите инспирацију и како бирате мотиве за Ваше фотографије, како настају Ваши радови?
- Не могу једнозначно да одговорим на ваше питање – на њега увек одговарам различито. Теме Still lifes ми понекад долазе одмах, а понекад идеја у мени сазрева месецима. Понекад, идеја која ми је настала у уму никако не може да се оствари у животу. И зато је нисам без разлога назвала управо енглеским изразомStill lifes, а не француским Nature morte. За мене је то ипак ЖИВОТ.
У свету постоји појам „руска душа“ који у себи садржи синтезу једне духовне и уметничке хиперсензибилности. Како Ви гледате на овај појам и везу руске душе и уметности?
- Да, постоји такав појам (кажем уз осмех). Али мени се чини да осећај за лепо није национална црта. Он постоји ван граница националности и управо зато права уметност, нарочито визуелна – сликарство, фотографија, примењена уметност – и уједињује људе, јер је разумљива на било којем језику. Што се тиче синтезе духовне и уметничке хиперсензибилности код Руса, стваралаштво људи из било које земље прожето је неким особеностима повезаним с језиком, животним условима, свакодневницом, историјом, традицијом народа, и тако даље. Управо зато ми помало различито доживљавамо ове или оне моменте живота, на различите начине се односимо према њему... Али уметност и лепоту у уметности ми видимо и ценимо једнако зато што смо, иако се васпитавамо у различитим условима, сви ми људи, и осећај за лепо и тежња према њему у нама су подједнако развијени, јер нам је то својство Богом дато.
Да ли Ваша уметничка креативност проистиче из талента Ваше личности, из Ваше храбрости, и животне радозналости? Били сте шампион у скијању на води, имате црвени појас у каратеу, бавили сте се иконописањем... Реците нам нешто ближе о вези Ваше животне и уметничке биографије.
- Од свега што сте набројали једино иконописац нисам била. Просто ми се указала срећна прилика да фотографишем те чудесне ствараоце и духовне људе. У детињству сам одрастала као јако болесно дете. Имала сам болест плућа. Родитељи су ми унапред наменили музичку будућност. Учила сам да свирам клавир, завршила сам музичку школу, са шест година сам учествовала на озбиљним концертима, касније сам се чак уписала на конзерваторијум, али сам на време подигла своје документе, схвативши да то није за мене. Паралелно с музиком похађала сам и ликовну школу. Морам да кажем да ми је сликарство било ближе по духу.
Једном сам чула од старијег брата за скијање на води, о момцима и девојкама који се тиме баве, о њиховој храбрости и вештини... И, не рекавши ништа родитељима (они тешко да би ми то дозволили), отишла сам и учланила се у ту секцију. Родитељи су за то сазнали тек кроз неколико месеци, а тада је већ било касно да ме од тога одговоре, а и била сам болесна далеко мање. Зато су родитељи морали да се помире с мојом улогом спортисткиње. Двадесет година сам посветила овом спорту. Десет година сам се такмичила као члан репрезентације земље, било је ту и успеха. Била сам једанаест пута шампион Русије, освајала победе на различитим међународним такмичењима, била спортски мајстор међународне класе, и тако даље... Затим сам завршила Академију за физичку културу и паралелно са својим наступима почела сам да тренирам децу. Међу мојим ученицима има шампиона света и Европе. А мени су доделили звање заслужног тренера Русије. Чинило се да је преда мном блистава спортска каријера... Али, на једном наступу сам сломила кичму. Скоро две године сам била практично прикована за постељу. У почетку ме је обузела паника, страх од безизлазне ситуације... А затим ми је, не знам зашто, на памет пала мисао да тако нешто не може да се догоди, да постоји излаз, да ћу моћи да устанем. Ту је наравно била и помоћ пријатеља и најближих. Почела сам помало да се бавим гимнастиком. И устала сам. Наравно, каријера „великог“ спорта за мене је већ била завршена.
Сетила сам се своје стваралачке младости. Волим цвеће, поново сам почела да се бавим сликарством и флористиком. Узела сам кредит од банке и отишла у Париз да учим флористику. Вратила сам се као дипломирани флориста. Али ме чежња за спортом и активним кретањем ипак није напуштала. Учланила сам се у секцију каратеа (због нечега ме је тај спорт од детињства јако привлачио). У почетку је било врло тешко и болно, али су свакодневни тренинзи и упорност дали резултате, па сам чак учествовала у међународним такмичењима, где сам и добила свој црвени појас. Тек је после тога мој тренер сазнао да поседујем инвалидност друге групе због прелома кичме. На каратеу не само да сам осетила да сам поново истински здрав човек, него сам и пронашла своју љубав.
Лицем у лице, Луиза Гелтс
А фотографијом сам почела да се бавим сасвим случајно. Мој муж је на једној конференцији о ИТ технологијама добио фотоапарат. Пошто није имао када да снима, ја сам га узела у руке и, како се после испоставило, заувек сам се заљубила у фотографију. Открила сам себи тај чудесни свет невероватних стваралачких могућности.
Реците нам нешто више о Вашем пореклу. Познато је да су многи државници, уметници немачког порекла оставили веома богат траг у руској култури. Да ли и Ви настављате ту величанствену и чудесну традицију?
- Што се мене тиче, то није сасвим тако. Мој отац је Рус, а мама је немачког порекла. Али ја сам, мада сам се родила у Немачкој, добила руско васпитање и образовање. Себе сматрам правом Рускињом. Волим руску културу, руски језик, блиска ми је и занимљива руска историја. Мој муж, писац Александар Асмолов (www.asmolov.ru), који је прилично познат и у Русији и у иностранству, много и занимљиво пише о историји нашег народа. Поносим се тиме што сам Рускиња.
Какве су Ваше представе о Србији? Да ли нешто знате о нашем народу, као и о богатом културном наслеђу и везама између Србије и Русије?
- Треба рећи да у нашој земљи, на моју велику жалост, људи врло мало знају о Србији. Понешто се дâ чути из штурих телевизијских емисија; код нас има врло мало литературе о вашој земљи. Историју вашег народа помало познајемо из школских уџбеника. Углавном је то турско освајање у 14. веку, Србија под јармом Османске империје, ослободилачки рат, борба за независност почетком 19. века. Улога Срба у Другом светском рату – ослободилачки рат 1941. године. Стварање Југославије и њен распад. Тешке деведесете године, код нас се то звало Косовским питањем и падом Милошевића. И наравно, данашња, независна Србија.Никад нисам била у Србији, али се надам да ћу сигурно тамо отићи. Када сам студирала флористику у Паризу, са мном су биле и две Српкиње. Тамо је било студената из петнаест земаља света (осим мене, из Русије никога није било). И ето, те девојке из Србије су ми биле најближе. Осетила сам да имамо много тога заједничког. Наравно, знам да су Срби православни хришћани, али нас није само то зближавало. Наше душе су сличне. Ми смо јако блиски по духу и доживљају света, предусретљивости, милосрђу и саосећању. Најзанимљивије је било то што смо разговарале свака на свом језику и при томе смо се одлично разумеле. Када су нам се студије завршиле, растале смо се са сузама у очима. То никада нећу заборавити.
http://luiza-gelts.ru/
Превод: Зоран Буљугић
Геополитика бр. 64
