Истина је љубав - Михајло Јашић, издавач: Neopress, Београд 2021, препев на енглески; Кристина Јањетовић, илустрације; Оливера Протић
Језик је помоћно средство срца, а поезија начин његове организације ради опстанка човечанства у којем појединац истовремено игра главну и споредну улогу. Први глас који пуштамо долазећи на овај свет најављује сједињење са језиком који из њега настаје и траје као оно једино што заиста имамо: једно „можда“ да будемо бољи. Језик од тада до вечности лута од срца до корица и преко чаробног „можда“ застајкује по мрачним и мемљивим ћошковима, меандрима и голим ливадама, ровари дроб наш насушни опорим својим сугласницима, гони нас одразу у изразу, пише наше песме, сриче молитве, плете тканицу фатума. Пред нама је песнички рукопис који то свом жестином садржаја, једнако као и деликатном језичком динамиком доказује и превазилази у сусрет онострaном, до места сједињења предмета, средстава обраде и субјекта који опажа, сведочи и пролонгира. Јашићева интензивност, пре свега у карактерном сензибилитету, могло би се рећи преосетљивости али не и пристрасности, у доживљајима једнако доступним његовим савременицима (на овом месту свесно изостављамо генерички појам „живота“), започиње један језик који веома кратко, можда и пре самоиспољавања бива ауторски, а затим прераста у широко постављен речник бола који је саграђен од препознатљивих тропова, описан сасвим личним, али не и затвореним референцама тешког, али ипак неспорног разумевања света у којем „разлике не ћуте“. Управо на том месту, његова неконтролисано испољена преосетљивост претвара се у интимну исповест конкретном читаоцу који преко ње лако стиже до емпатијског поистовећења да би преко језичких хриди, довољно опасно рањен стигао до поенте пре своје, Јашићеве и смрти песничког текста која у многим овим песмама значи почетак вечног живота опеваног предмета. Зато су ови језичко-егзистенцијално-покајнички записи некада кратки и себично штури према језику који је заустављен пред одлучујућом реченицом која носи разрешење, а некада толико распричани и непотребно самозапретени да вишак свега постојећег претварају у упитаност смисла певања без новогрођења.
Све сједињено у овој књизи налази меру у језику и полупаном човеку који га изговара, пише и нариче баш као што све што примамо од света и људи није истина о нама, о њима и свету, као што све што не разумемо није доказ наше недостатности, као што све оно што разумемо и доказујемо није основао стварења људскости и радости, просветљења и проналаска души довољног за 10 Михајло Јашић мир и смирај. Храброст коју је Јашић испољио одлуком да се језиком оголи до крајњих граница онога што у њему ствара немир није од ове књиге направило „испричану причу“. Она је само још један доказ да људскост обитава у сазнању да прикривањем и лажима не можемо променити ствари и померити их од онoга што оне заправо јесу без обзира на моћ језика који их претвара о „оно друго“ и разума који вешто управља промашеним пројектом лицемерја и изобличене слике. Напротив,крајња доступност у језику и његовој форми, зауставља нас пред језгровитом тајном могућности да се порицањем и одрицањем отворе макар и последња врата или већ тешко засути пролаз оном једном „можда“ из којег можемо бити бољи људи на згариштима крајње своје искрености колико до сада нисмо били и нисмо могли бити ни у примислима. Тако се и ова Јашићева књига чита као већ прочитана о ономе који је чита, а не као запис са патоса онога који пише. Она нам доноси оштрину посекотине свежег и хладног зрака без кога наш живот изгледа као ужегло сведочанство минулог, али нада из ње провирује као тек рођена за нас. Само тако треба читати ову књигу и она ће бити боља и важнија него што као ауторско дело једног аутора написана на језику сасвим аутентичном, бива и траје ван таквог читања. Михајло Јашић, превише дечак да престане да машта и довољно стар да храбро рашива истине смрти којима је од рођења пришивен судбини вечитог трагача за обећаним човеком. Михајлов живот распетје између поезије и прозе. Поезије коју чује свом својом нутрином и прозе, коју не штедећи се живи свом својом жестином.Молитве у песмама које чује и изговара док из немилосрдног постојања трга помешане оловне кораке и опоре уздахе и болног отрежњења у сред ноћне тмине.Јашић као архајски витез до последње капи крви од буђења чува чистог дечака бранећи га од наглих налета јаве, закључава га дубоко у своје срце а затим одлучно гази улицама човечанства сударајући се са утварама нацртаним издајом, одевеним нечовештвом и настањеним у свеколикој беди рода. Михајло Јашић собом носи и иза себе оставља осмех упитаности, неверице и покајања, обећавајући свету и себи да неће одустати, од Београда до Америке, од наивности до још веће наивности, искрено верујући да није важно какви смо били него какви можемо бити ако желимо да будемо оно што још нисмо. Или, довољно је рећи, Михајло Јашић, песник!
Ђорђе Д.Сибиновић
