Геополитика се сећа двојице великана народне музике, шумадијских орфеја, Драгише Недовића и Обрена Пјевовића
Највећи број људи у Србији и на просторима бивше Југославије мисли да су песме „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, “Обраше се виногради“, “Јутрос ми је ружа процветала“, “Текла река Лепеница“, „Стани, стани, Ибар водо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, “Ајд д идемо, Радо“, „Коме шумиш, ој Мораво“, као и „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, “Стаде се цвијеће росом китити“, „Кад си била, мала Маре“ – из Србије, Босне, Далмације. Оне су, заиста, постале тако прихваћене да су потпуно понародњене. Али, њихов извор се ипак зна – био је то српски песник и певач, крагујевачки геније, Драгиша Недовић.
Пише: Владимир Димитријевић
Пишући предговор за музичку драму „Међулушко благо“, коју је стварао са својим братом, композитором Светомиром, Момчило Настасијевић је тврдио да ако човек не зна одакле је, па крене у свет да тражи свој завичај, треба само да ослушкује песме крајева кроз које пролази: на коју мелодију задрхти, те је мајке син. У мом животу, за то је било доказа. Наиме, деведесетих година прошлог века, кад сам се бавио проблемом секти у Србији, упознао сам младића који је, након комунистичког васпитања које је добио у кући, упао у опасну тоталитарну секту, „Деца Бога“, с којом је раскрстио у Италији. Кад је побегао, без средстава за живот, обрео се у Аустрији, где су му помагале две религиозне породице – једна протестантска, друга римокатоличка, које су редовно ишле у своје храмове на молитву. Гледајући ревност Аустријанаца према својој вери, и мој познаник је пожелео да се моли Богу – али није знао ниједну православну молитву, чак ни „Оче наш“, јер га нико, никад, није молитви учио. Враћајући се у Србију, у којој ће постати православни хришћанин, овај младић је, уместо молитве, свако вече певао:“Ој, Мораво, моје село равно“... И било му је лакше, и осећао је да га матерња мелодија води Богу. Музика је веома важна у људском животу. Митски певач, Орфеј, њоме је кротио дивље звери, па чак и пакленог пса, Кербера. Од стања музике у држави, зависи стање саме државе, говорио је Конфучије. Зато се Настасијевић и прибојавао доба у коме би матерња мелодија могла да ишчезне, а музика би се целом човечанству наметала из неколико емисионих врела. Србима се, на несрећу, у добу титоистичког самозаборава, десило много тога што је допринело да изгубe додир са мелодијским исконом . Па ипак, и у најтежа времена било је људи који су чували тајни пламен нашег музичког предања, и који су, у наше име, отпевали дубину србске душе. Међу њима су и јунаци ове повести: Драгиша Недовић и Обрен Пјевовић... ИЗВОРНЕ ПЕСМЕ? ДА, АЛИ ИЗВОР ИМ СЕ ЗНА! Народна поезија је, пре свега, анонимна (не зна се аутор, преносила се с колена на колено). Али, њени аутори,чија су имена углавном заборављена, били су обдарени појединци, који су, на основу претходног искуства колективног стваралаштва, саздавали нешто ново, што је улазило у општу ризницу и трајно остајало зарад преношења будућима. Вук Караџић нам је то показао, пишући о својим певачима, попут Филипа Вишњића, Тешана Подруговића, Старца Милије и других...Они су стварали у складу са десетерачким предањем, али заслуга за значајне епске творевине у коначном уобличењу је, свакако, њихова: јер, „Бановић Страхиња“ је песма која има преко двадесет верзија, и у свакој од њих велики јунак кажњава своју неверну жену, а само код Старца Милије, у најлепшој и најпознатијој верзији, он јој прашта...Дакле, јесте народно, али је и песниково, подједнако... Највећи број људи у Србији и на просторима бивше Југославије мисли да су песме „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, “Обраше се виногради“, “Јутрос ми је ружа процветала“, “Текла река Лепеница“, „Стани, стани, Ибар водо“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „На Морави воденица стара“, “Ајд д идемо, Радо“, “Косио сам сено доле крај Мораве“, „Танкосава“, „Коме шумиш, ој Мораво“, као и „У лијепом старом граду Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Из Босне се једна пјесма чује“, “Босанске ме пјесме занијеше“, “Стаде се цвијеће росом китити“, „Кад си била, мала Маре“, „О, липа ти незнанко“, итд. изворне народне песме – из Србије, Босне, Далмације. Оне су, заиста, постале тако прихваћене да су потпуно понародњене. Али, њихов извор се ипак зна – био је то српски песник и певач, крагујевачки геније, Драгиша Недовић.
ДРАГИША НЕДОВИЋ: СИРОМАШАН КАО СЛАВУЈ
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода. Обрео се у Босни где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“. После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики. Стихови су гласили: “Устај, испрати ме, морам да путујем, /у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем, /зашто сам те саму оставио младу“. После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“- „скршену гитару“ ), прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу „Кад си била, мала Маре“ и „О,липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина, и одведе га са собом. Недовић тада испева: “О липа ти незнанко/ из којег си града? /А ча ћеш ти у Сплиту?
/Ча тражиш тамо врага? “И дода, патриотски (чак локал – патриотски): “Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“...Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: “Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради. Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима. Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника. Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи. Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају. Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује, па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: “Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: “Како живе директори, ја живим као пас. Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: “О мом животу мало когод знаде, /да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди, /песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду. Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега 12 година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима. Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал њему у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
ОБРЕН ПЈЕВОВИЋ, ЗАТОЧНИК ШУМАДИЈЕ
Обрен Пјевовић, песник, текстописац и композитор из Мрчајеваца код Чачка, рођен је 1919. године у селу Доња Горевница, а у Мрчајевцима (чије се име, захваљујући њему, „песмом пронело“ ) живео је од 1941. године до смрти, 1995. Био је пореклом од Пјевовића из Прилика код Ивањице, из музикалне породице, чији је предак,Раја, прозван Пјево због песме којом је тешио косаче и раденике по Златибору, још за „турског вакта“ (субаша је увек, за време радова које му је обављала раја, тражио да им Пјево пева, да их „разговори“). Богом обдарен, завршивши основну школу, Обрен Пјевовић је остао на њиви и ливади, али је писао и певао. Препознао га је чувар србских културних огњишта, Драгиша Витошевић, и уврстио га у своју епохалну књигу „Орфеј међу шљивама“, антологију србских песника са села, објављену 1963. године. Било је то доба када је само Гружа имала тридесетак сељака – песника, али и мноштво добрих наивних ликовних уметника, и када се Србство будило из послератне коме џелатског титоизма. Пјевовић је, у то доба, стварао...Иза њега остадоше „Моравско предвечерје“, “Дуга ли је Јелица планина“, “Ој,Мораво, тија реко“, „Кафу ми, драга, испеци“, “Еј, да ми је“, „Шумадија“, “Мрчајевци“,итд. Његове песме су певали Мирослав Илић, Добривоје Топаловић, Снежана Ђуришић, Цуне Гојковић... Као композитора, прославила га је „Девојка из града“, за коју је текст написао још један „Орфеј међу шљивама“, Добрица Ерић, а коју је отпевао Пјевовићев миљеник, Мирослав Илић.
СЕЋАЊА МИШУЛЕ ПЕТРОВИЋА
Мишула Петровић, осамдесетих година прошлог века оснивач прве приватне музичке издавачке куће у Србији, „Звукови галаксије“, данас власник регионалне ТВ Галаскија 32 у Чачку, годинама је певао у чачанској фолклорној групи „Бећари“, са којом је Обрен Пјевовић радо сарађивао и коју је звао „Шумадијске делије“. Његова сећања на чика Обрена, како га зове, и данас су жива и свежа, као да се све јуче дешавало. О великану србске народне музике прича радо, и полетно, наглашавајући да је он, кроз музику, био национални радник, у доба кад се све србско гасило и затирало, или, касније, маргинализовало и потцењивало. Да га чујемо: „Обрен Пјевовић је, пре свега, био велики Србин. Он се надахнућем напајао из Србије, са њених поља и ливада, са река и планина, са лица њених девојака и младића. Стално је имао у виду целину србске традиције – од ношњи и обичаја до државотворства. Писао је одличну поезију, и својим песмама је чувао националну свест... Ево вам једног примера: у доба када су Хаџи Продан и Танаско Рајић били скоро заборављени, осим, што би се рекло, пригодних манифестација, чика Обрен је написао песму са оваквим стиховима: “Недалеко више града Чачка /где је била та буна горачка,/ Ивањица и Јелица знају /шта скривају у свом загрљају./ Имаш момке кршне ко дивове, /све потомке Хаџи Проданове,/ а девојке као руже маја,/ у ношњама свога родног краја./ Кад се лето предаје јесени,/ а трубач се Драгачевац жени,/ а момци се и девојке љубе/ у част прве драгачевске трубе“...Пазите, све је обухваћено: и Горачићка буна, она кад су сељаци у драгачевског селу Горачићима гинули, бранећи, од обреновићевске власти, општински печат, па Ивањица и Јелица – „класична“, непокорена Србија, па Хаџи Продан и његови потомци, младићи, девојачка лепота...И свему је додао Драгачевски сабор трубача, који је шездесетих година прошлог века и покренут као србска манифестација у црквеној порти у Гучи, и који комунисти, због трубе и шајкаче, уопште нису гледали са симпатијама... Једном другари и ја певамо ту песму у чувеној чачанској кафани „код Шора“, а мени прилази милиционер и пита: “Петровићу, о каквој то буни певате, где је била буна?“ Ја пробам да ударим на шалу: “Ма, на Сувом брегу (део Чачка, нап.В.Д.), код Аца кафеџије“. А милиционер ће мени: “Немојте да певате ни о каквој буни, јер ћу морати да вас пријавим“. Младим људима то данас може да изгледа сумануто, али у то време су људи добијали по месец дана затвора за певање „Ој, војводо Синђелићу“... Причало се да је чика Обрен и чувену песму „Проговори, слико“ посветио Дражи Михаиловићу. „Проговори, слико, да још једном чујем драги глас, /Проговори, најмилија моја, у твом гласу да пронађем спас“ је требало да се слуша као „Проговори, слико, да још једном чујем Дражин глас“. Његови су, за време рата, били „дражиновци“ . И стварно, једном кад је Добривоје Топаловић ту песму певао у некој кафани у Тополи, упадне милиција, и стргне столњак с једног стола, где је група веселих Срба уживала – кад, испод столњака: Дражина слика. А чика Обрен је волео Дражу. Тада су претили Добривоју Топаловићу, свашта је могло да буде... Била је 1984., и у Дому културе у Чачку скупе се легенде наше народне музике, Мирослав, Топаловић, Маринко Роквић – да певају чика Обренове песме. Повод – четрдесетогодишњица његовог стваралаштва...РТС је све снимао, али после, као, изгубили снимке. Остао је звучни запис, и он дође код мене, у „Звуке галаксије“, да ја то објавим...А за омот за касету сликао се у порти мрчајевачке цркве, у народној ношњи и са наочарима...Пита ме: “Мишула, на кога ти ја сад личим? “Ја кажем: “На Дражу“, а њему мило. Провоцирао је комунисте. Било је то 1969, после слетања „Апола“ на месец. (Чика Обрен се спрдао: “Спавам јадна у дрвени кревет, а мој Миле у Аполо девет“) ...Те године, новинар ТВ Београда, Шћекић, дође у Мрчајевце да сними емисију „Има ли Бога у Мрчајевцима?“ Чувени поп Миле, таст Мирослава Илића, исприча како народ и даље верује у Бога и обавља обреде, а и комунисти крштавају децу – ноћу...На питање да ли се и даље славе Божић и Васкрс, свештеник (који је касније погинуо у саобраћајној несрећи, под „загонетним околностима“), каже, отприлике: “Славе се...Наш сељак заврће уши прасету за ову грађанску Нову годину, да се чује да скичи, али га пече за Божић“...У тој емисији говорио је и чика Обрен Пјевовић, прилично јасно и гласно...Нису га волели комунисти ...Често су га приводили на информативне разговоре... Па онда она чувена песма коју пева Мирослав Илић: “Негде у Србији, на брду Љубићу, /тамо где је спомен Танаску Рајићу/ што га жарко сунце умилније сија- /дотле се простире моја Шумадија“...И онда набраја места шумадијска – само то набрајање буди у човеку родољубље...“Сваком своје село умилније сија – а село је моје цела Шумадија“... Кроз своје песме он је упозоравао шта се дешава са Србијом и Србима. Узмите само ону „Мрчајевци, моје родно село, /твоје име песмом се пронело“...Обратите пажњу на стихове: “На обали покрај реке наше, /колибе нам све празне осташе, /све је мање скоро сваког дана/ крај Мораве вредних баштована. /Све је мање воденица, удавача, љубљеница,/ па се бринем, мила мати,/ ко ће са мном још певати“... Једном, кад је требало да будемо пратећи вокали Срећку Јововићу, певачу из Чачка, који је у у Дому синдиката у Београду требало да пева чика Обренове песме, а да то снима РТВ Београд, дођу ови с телевизије и траже од нас да скинемо шајкаче...Обрен им каже, јавно (то је ваљда негде и изашло ): “Ако господа која су излизала задњицу седећи у Београду наложе нама, Србима, да без гаћа идемо у Београд, ми ћемо ићи и без гаћа, а без наше народне ношње нећемо...Питају ме да ли сам националиста ...Ја више волим моје Мрчајевце од Чачка, а Чачак више од Шумадије, а Шумадију више од Београда, а Београд више од Загреба, а Загреб више од Беча...Ако је то национализам, ја сам националиста“... А 1980. године, у јеку позног титоизма, ТВ Београд реши да сними шоу програм у коме ће Оливера Катарина, у народној ношњи, уз нашу пратњу, да изведе сплет Обренових песама. Ту је први пут отпевана и она песма о Мрчајевцима. У емисији је учествовао и глумац Љуба Тадић...Три дана траје снимање...И ту навале да нам поскидају шајкаче - Обрен се није дао, и Жико Илић, отац Мирослава Илића, па њих нису ни дирали...Е, али, чика Обрен се жестоко побунио кад смо се пред њим појавили са, како он рече, „усташким“ брчићима. Налепили нам бркове, штуцоване, за снимање. Оштро каже: “Ове усташке бркове нећу да видим на мојим Шумадинцима!“ “Па, добро, чика Обрене, какви сад усташки бркови?“ А он каже: “Зна се какав је шумадијски брк: раван и заковрчен на крају, ушиљен увис, а усташки брк је као обрнуто латинично У (U) испод носа“. И они су морали да га послушају“. Пазио је на сваки детаљ: кад је у једној његовој песми Оливера певала о девојци која жање, и носи сукњу „чипканицу“, чика Обрен је исправи и каже да је то „чипкарица“, па онда објасни појам...Није дозвољавао да се мења нагласак ниједној речи...У кући је био окачио на зид као упозорење: “Моје песме не дајем дерачима и берачима пара, него онима који знају да певају“. И ако му тражиш песму, он те провери, па, ако не знаш да певаш – он неће да ти да“. Мишула Петровић наставља о Пјевовићевој озбиљности у чувању нашег музичког предања: “Он је форсирао певање изворних певачких група из његовог краја – Мрчајеваца, Катрге...Увежбао их је у четворогласном појању, све по „Пе-Есу“, као код Мокрањца, основни тон, терца, квинта, октава...Чланови његових мушких група певали су у црквеним хоровима...“И опет се наш саговорник враћа на почетак своје приче: “Обрен Пјевовић је био велики родољуб. Године 1987. он компонује песму „Отаџбино наша драга“, у којој помене имена 28 србских јунака, са рефреном „Отаџбино, теби хвала /за витезе што си нама дала“. Песму је снимио само свештенички хор Епархије жичке...У то време, чика Обрену се учини да је и Слободан Милошевић један од тих јунака, па каже нама, кад смо са Срећком Јововићем имали концерт у Краљеву, да додамо: “И видара наших дана, /Милошевић Слободана“...После месец дана, зове ме и каже: “Мишула, није оно нако, немој више то да певате“...Како ли је знао, не знам ни сам...Нека шумадијска интуиција, шта ли? Од свог рада је могао да се обогати, да „намлати“ пара и пара...Није хтео. Кад се разболео од тумора, није имао од чега да се лечи, па су му пријатељи слали помоћ. Кад сам му ја послао 1 000 марака, он узме колико му је требало за лекове, а остало врати... Такав је био Обрен Пјевовић – велики Србин и велики човек...“
ШУМАДИЈСТВО КАО СВЕЧОВЕШТВО
Шумадија је била „класична“ Србија: у њу су динарци, оштри и љути као црногорско – херцеговачки камен с кога су стизали, улазили као у постељу, да се одморе од мука које су преживели, и као у плодну њиву, у којој је увек имало шта да се ради и од чега да се живи. Шумадија их је припитомљавала, али у њима није убијала устаничку будност – само јој је додавала свест о општем, „пијемонтском“, свесрбском. До јуче племенски аутистични, Срби са динарских планина у Шумадији постајали су државотворни Србијанци: није нимало чудно да је ту почело 1804, а наставило се 1815; да смо, шумадијско коло играјући, дочекали 1867, кад је кнез Михаило примио кључеве Београда од турских окупатора, и 1878, кад смо постали независна држава, и 1912, кад смо осветили Косово, и 1918, кад смо се вратили са Солунског фронта, као победници (чија елита, на несрећу, није умела да победу сачува, него ју је утопила у „јутопију“). Шумадија је, својом лепотом, била стуб великог храма светосавског народа и тврђава за одбрану идентитета. Зато је Брозови комунисти нису волели, и зато су је маргинализовали и ругали јој се, зовући њене солунце „солунашима“ и бунцајући о „великосрбском хегемонизму“. Каква је била та домаћинска, „аполонска“ Шумадија, туђа сваком распојасаном дионисизму (који се, мутантски, појавио из „пастирског рока“ и претворио у турбо-фолк ), данас мелодијски знамо, између осталог, из песама Драгише Недовића и Обрена Пјевовића. „Обраше се виногради доле крај Тополе/ дошло време да се узме који кога воле“...“Јесен дође, ја се не ожених/ често мајка говорила мени: /“Сине Раде, девојака доста,/ ти ми, сине,неожењен оста“...“На Морави воденица стара, /у њој има цура помељара“...“Девојке из Груже лепе су ко руже/ Оне носе, нано, јелек и опанке/ Лепе ли су, нано, Гружанке сељанке. /Кад фрула засвира и коло заигра/ у колу је, нано, играти милина“...“Ноћ силази низ гране орове, /свици пале села и шорове/.../Ој, Мораво, песмо преодавна, /за час тиха, за час водоплавна, /сватове си многе превозила, /извор-водом бистром напојила“...“Волесмо се ја и она, ја и она/ сиротица и сирома. /Сиротица нема дара, нема дара, /ја сирома немам пара.../Ој, Мораво, тија водо – то остајеш, а ја одо“...“Еј,да ми је да јутарња будем роса, /ти по роси газиш боса“...Задрхтимо на те песме, затреперимо – те смо мајке синови...Мајке Шумадије, лепотице наше усталасане, чедне и чаробне, која, као Милица из лирске народне песме „Српска девојка“, „нит је луда, нит одвише мудра/ нити вила да збија облаке, /већ девојка, да гледа преда се“...Шумадијско коло, древна игра у којој се саборно преплиће ногама и крочи онако како сунце небом иде, као и шумадијски славски колач, који се окреће у славу Божју онако како сунце путује, младићи – дивови, спремни да и да живе и да мру за завичај и отаџбину, девојке – цветови, домаћини жуљевитих руку у белим кошуљама и њихове смерне кућанице, старци и старице очију влажних од тужне мудрости овог света загледаног у онај: све то, слухом, читамо из стихова Недовићевих и Пјевовићевих...Кад томе додамо шумадијско свечовештво, које је Недовића одвело у Босну, да запева „Вишеграде, граде, где је моја драга?“ или „Прођох Босном кроз градове, /ал не нађох срцу мира“, и у Далмацију, да изрази медитерански дух лепршавости под сунцем које трепери и позива у таласе - добијамо пуну слику о овој двојици заточника земље Орашца и Опленца, нежној као пелуд са пуцета грожђа и, кад затреба, оштрој као команда: “За мном, јунаци!“ Драгиша Недовић и Обрен Пјевовић били су шумадијски Орфеји, који су кротили таму и зверство у временима тамним и озвереним, у којима су Срби присуствовали многим својим поразима и пропастима. Високо носећи стегове звучне лепоте, они су у слуху својих земљака, где год се чује лепи србски језик (макар га, до апсурда, искривљавали и преименовали они који би да забораве своје порекло), подизали уточишта и прибежишта, за одмор од страве свакодневице и поглед у славу Србина, човека Божјег, ратара и ратника, који је, у суштини, био и остао велико дете, каткад неваспитано и бучно, али увек наивно, спремно да заплаче над туђом муком и да се жртвује за вишње. Крагујевачки и мрчајевачки славуј, Драгиша и Обрен,стегоноше античког уметничког идеала (Добро је Лепо је Истинито ), с правом очекују да им се, кад их се сетимо, запали свећа за покој душе. Заслужни су то шумадијски – самим тим, и свесрбски - синови... А такви се не смеју заборавити.
Геополитика број 54, јул-август 2012.
