Изванредна историјска открића из рукописне заоставштине Иве Андрића.
Пише: Маја Радонић
Како су комунистичке власти почетком педесетих година прошлог века брижљиво и плански градиле нови, југословенски културни идентитет, као пут као идеолошкој, али и духовној промени становништва? Иза кратког текста, сачуваног захваљујући Андрићевој систематичности и одговорности према написаном, крије се читава историја у малом једне прећутане изложбе из времена ФНРЈ, али и непосредна потврда о јасно заснованој културној политици југословенске комунистичке државе и начину на који је (вештачки) грађен југословенски културни идентитет!
Kада је почетком педесетих година прошлог века комунистичка Југославија правила заокрет у својој спољној политици од совјетске Русије ка Западу, културна политика је постала један од главних стубова нове државне оријентације. Иако се иза званичног наратива о „братству и јединству“ и полетној изградњи земље „радника и сељака“ то није могло видети, комунистичке власти су брижљиво и плански градиле нови, југословенски културни идентитет, као пут као идеолошкој, али и духовној промени становништва. До приче о стварању тог новог идентитета води и један загонетан, по теми јединствен дактилотекст из рукописне заоставштине Иве Андрића, која се чува у Архиву САНУ. Накнадно назван „Предговор једном каталогу“ због Андрићеве руком исписане напомене Писано за предговор једном каталогу, али није штампано, јер сам повукао, овај кратки есеј занимљив је из најмање два разлога – у њему се Андрић бави старим српским рукописним књигама, тачније задоцнелим преписивачима и њиховим записима на маргинама књига, које види као „вапаје упућене потомству“; такође, из текста и пропратних писама упућених Лули Вучо и Марку Ристићу, произлази да је писан за предговор каталогу (непознате) изложбе југословенске књиге у иностранству, као и да Лула и Марко учествују (или помажу) у организовању загонетне изложбе. Испоставиће се да се иза кратког текста, сачуваног захваљујући Андрићевој систематичности и одговорности према написаном, крије читава историја у малом једне прећутане изложбе из времена ФНРЈ, али и непосредна потврда о јасно заснованој културној политици југословенске комунистичке државе и начину на који је (вештачки) грађен југословенски културни идентитет.
ВЕЛИКИ ЗАОКРЕТ ПОСЛЕ „ВЕЛИКОГ ПРЕКИДА“ На питања да ли је изложба уопште одржана, и ако јесте, када и где, нема одговора у Андрићевој преписци са пријатељем Марком Ристићем, као ни брачним паром Вучо, венчаним кумовима и пријатељима Андрића и Милице Бабић. Док о изложби југословенске уметности у Паризу одржаној 1950. године постоје бројни натписи и извори, о изложби југословенске књиге у иностранству 1954. нема помена у шире доступним изворима. Први „ знак поред пута“ пронађен је у књизи Мирослава Перишића Дипломатија и култура: Југославија: преломна 1950: једно историјско искуство, у којој се, између осталог, спомиње и изложба Југословенска књига кроз векове из 1954, у организацији Комисије за културне везе са иностранством Владе ФНРЈ у преломним педесетим годинама прошлог века, када се културна политика нове Југославије окреће западним земљама и промоцији културног наслеђа народа који живе у њој. Председник ове утицајне Комисије од 1953. до 1960. био је управо Марко Ристић, а у њеном чланству је био и Иво Андрић, као представник Српске академије наука. Први председник Комисије је био Родољуб Чолаковић, а чланови су били, између осталих, Иво Фрол, Митра Митровић, Борис Зихерл, Јосип Лукатели, Милутин Миланковић, Божидар Јакац, Александар Вучо, др Хуго Клајн, Жорж Скригин, Марко Челебоновић, Крсто Хегедушић и др. Комисија је основана ради изласка у свет и отварања за културне утицаје са Запада, као и афирмације традиције и културе Југославије, што је постало приоритет не само културне него и спољне политике земље ради стицања нове позиције у западном свету. Велики заокрет уследио је као последица раскида блиских веза комунистичке Југославије са совјетском Русијом 1948. године и тежњом да се дистанцира од тзв. источног блока и докаже своју отвореност за западне вредности.
БЕОГРАД – АДМИНИСТРАТИВНИ, А ЗАГРЕБ – КУЛТУРНИ ЦЕНТАР Изложба Југословенска књига кроз векове одржана је у Копенхагену, Стокхолму и Ослу крајем 1954. и почетком 1955. године, а у Лондону је почетком марта изложбу отворио амбасадор Владимир Велебит. Изложба је до данас остала мало позната домаћој јавности, а у једином објављеном тексту о изложби у Библиотекару, Вера Васић бележи да о њој „јавност скоро није била ни обавештена чак ни преко библиотекарских листова“. Покушај да се изложба одржи у Паризу, у време посете Маршала Тита Француској, није успео, јер није било слободних термина у Националној библиотеци, а према преписци секретара Комисије Иве Фрола и Милана Дединца, саветника амбасаде ФНРЈ у Паризу, други изложбени простори нису прихваћени. Из живе преписке коју из Београда током 1954. води секретар Фрол (ређе Марко Ристић) са Матком Ројнићем, управником Свеучилишне и народне књижнице у Загребу, Мирком Рупелом, управником Народне и Универзитетске библиотеке из Љубљане, Јелком Мишић, библиотекарком из Загреба, те дипломатским представницима ФНРЈ у Шведској, Данској, Норвешкој, Великој Британији и Француској, а која се налази у Архиву Југославије, види се да је изложба Југословенска књига кроз векове замишљена тако да западној јавности представи најстарије и највредније рукописне књиге средњовековне баштине, преко инкунабула до првих штампаних књига, све до репрезентативних савремених издања. Прегледом преписке, записника и извештаја у фонду Савезне комисије за културне везе са иностранством Архива Југославије, добија се јасна слика како је текла организација изложбе, како су били постављени међусобни односи организатора из три републике, као и на који начин се у комунистичкој Југославији градио културни идентитет нове државе. Иако је седиште Комисије било у Београду, главне одлуке и начин презентовања културне баштине на изложби Југословенска књига кроз векове креирани су у Загребу и Љубљани. Београд је позициониран као административни и оперативни, а Загреб као културни центар нове државе. Културна политика која се водила у Београду тежила је стварању јединственог југословенског идентитета, док су Хрватска и Словенија задржавале и инсистирале на својим посебностима и засебним културним идентитетима, чак и у наоко неважним детаљима (библиотекарка Јелка Мишић из Загреба шаље Комисији у Београд службене дописе насловљене искључиво „Комисији за културне везе са иноземством“, иако је у питању званични назив савезне комисије који се, по правилу, не преименује у документима). То је био наставак већ постављених међусобних односа, као и 1950, када је одржана изложба Уметност на тлу Југославије у Музеју француских споменика у Палати Шајо, чувена по одјеку у домаћој и европској јавности. По избору академика Светозара Радојчића, представљена је српска средњовековна уметност, а вођа поставке и писац предговора за каталог био је хрватски књижевник Мирослав Крлежа. Уметничка грађа, према Крлежиној замисли и класификацији, била је распоређена на следећи начин: 1. Хрватска умјетност, 2. Македонска умјетност, 3. Богумилска умјетност, 4. и 5. Српска умјетност, 6. Словенска умјетност. У тексту предговора Крлежа, између осталог, истиче тзв. богумилску уметност као најоригиналнију код „јужних Славена“, док српско наслеђе назива српско-македонским наслеђем, насталим под утицајем „бизантске умјетности“.
АНДРИЋ ПОВЛАЧИ ТЕКСТ ПРЕДГОВОРА КАТАЛОГУ Први проблеми са Загребом настали су одмах по приспећу списка репрезентативних српских средњовековних рукописних књига предложених за изложбу из Београда. Матко Ројнић оштро протестује и доводи у питање одржавање изложбе због несразмере у броју старих српских књига у односу на хрватске. Неспоразуми се ређају и око уређивања каталога, преноса књига, писања предговора и пропагандног материјала, па Марко Ристић позива на састанак у Београд, али Ројнић и Рупел одбијају „из здравствених разлога“. Ристић на крају организује хитан састанак у Загребу крајем септембра 1954, а са њим у Загреб долазе Милица Продановић и Лула Вучо, која је учествовала у организацији изложбе Уметност на тлу Југославије 1950. Договорено је да другог писца предговора каталогу изложбе изабере Марко Ристић (стручни предговор је писао др Мирко Рупел), те су по повратку из Загреба Марко и Лула замолили Андрића да напише текст предговора. Како Андрић у писму Ристићу од 12. октобра наводи да је лакше говорити о нечему него то написати, те додаје: Ви сте тако желели, јасно је да је пристао и послао текст Марку и Лули. Ипак, из бројних ограда и недоумица изражених у Андрићевим писмима пријатељима и сарадницима, види се да је ближи одлуци да текст повуче: Може бити да ће требати нешто мењати или можда и цео одбацити, пише у писму Лули, док Ристићу наводи како је спремио нешто текста и додаје како не зна да ли је добар, тј. подесан за сврху којој треба да послужи, и наставља у истом тону, замоливши га да лично погледа превод ако до њега дође. После Андрићеве одлуке да повуче текст, Ристић је у наредних десетак дана написао предговор за каталог на енглеском језику.
Каталог за изложбу са 257 описаних књига и 10 репродукција старих књига штампан је (само) на енглеском језику у 3.000 примерака и дистрибуиран у земљама у којима се изложба организовала, а из преписке Комисије сазнајемо да су Ројнић, Рупел, Ристић, Фрол и други непосредни учесници организације изложбе добили по један примерак. То донекле објашњава чињеницу да у фондовима библиотека не постоји ниједан примерак каталога. The Yugoslav Book through the Ages пронађен је у Легату Марка Ристића, који се налази у Библиотеци САНУ. На последњој страници каталога наводи се да је аутор изложбе Матко Ројнић, а уредници каталога Дејан Медаковић, Јелка Мишић и Мирко Рупел. Према подацима из преписке Комисије, за концепцију изложбе били су задужени Ђорђе Сп. Радојичић, који је поводом изложбе написао чланак „Југословенске рукописне и штампане књиге писане ћириличким писмом“, као и Милица Продановић, али њихова имена нису наведена у каталогу изложбе.
ВЕШТАЧКО ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ КУЛТУРНИХ БАШТИНА На изложби Југословенска књига кроз векове стару српску рукописну књигу писану ћирилицом представили су Супрасаљски зборник (фотографијом), факсимилно издање Мирослављевог јеванђеља, Минхенски псалтир (фотографијом), Четворојеванђеља С.А.Н. бр. 69, као и фотографије Призренског јеванђеља и српске Александриде који су изгорели 1941. године у Народној библиотеци у Београду. Од рукописних књига писаних глагољицом изложени су Закон Винодолски, Истарски развод, фотографија Мисала кнеза Новака и репродукција Мисала војводе Хрвоја, а словеначка рукописна књига представљена је Брижинским споменицима. Запањујуће мали број изложених старих српских рукописних књига очигледно је у вези са прихваћеном примедбом Матка Ројнића о несразмери у броју старих српских књига у односу на хрватске. С обзиром на уочену хрватску и словеначку супремацију у културној политици ФНРЈ, као и вештачко изједначавање културних баштина конститутивних народа, које је подразумевало умањење српске баштине и(ли) њено једнострано утапање у југословенски идентитет, број изложених српских рукописних књига је драстично смањен и изједначен са бројем хрватских и једном словеначком рукописном књигом. Старе српске штампане књиге од 15. до 18. века биле су заступљене већим бројем експоната, а представљени су, између осталих, прва српска инкунабула Октоих првогласник, затим Октоих петогласник и Псалтир из Црнојевићеве штампарије на Цетињу, као и репрезентативна издања из 18. века.
Када је у питању период друге половине XIX и почетка XX века, који би показао процват српске књижевности и издаваштва, уредници изложбе и каталога су га приказали тако што су напустили хронолошки приказ, и поставили једно поред других савремена и издања с краја XIX и почетка XX века, па се (слично као и са старим српским рукописним књигама) уочава изненађујући изостанак бројних издања значајних српских писаца из тог периода. Тако XIX век у српској књижевности репрезентују (само) Јован Пачић, Јоаким Вујић, Вук Караџић и Јевстатије Михаилович са Одбраном језика српског, док је Петар Петровић Његош са Горским вијенцем описан као „један од најбољих јужнословенских песника“, а Јаков Игњатовић као „писац из Војводине“. Испод Вука је Франце Прешерн, „највећи словеначки песник, затим Петар Прерадовић, „један од најистакнутијих хрватских писаца XIX века, а Смрт Смаил аге Ченгића Ивана Мажуранића представљено је као „једно од најпознатијих дела хрватске књижевности“. Организатори изложбе су се определили да XIX и XX век прикажу претежно кроз бројна издања зборника, часописа, енциклопедија, приручника и научних монографија, па су место на изложби нашли Славеносербски магазин, Љубљанске новице, Новице хорвацке, Даница хорвацка и др, као и бројна издања загребачке ЈАЗУ, неколика издања САНУ, а ту су и дела Антуна Барца, Франца Кидрича и Дневник Владимира Дедијера, између осталих. Ратне писце представљају Матеј Бор и Иван Горан Ковачић, а следе и бројна правописно-језичка издања на македонском словеначком и хрватском језику. Дела српских писаца до Првог светског рата једноставно нема, а прећутана су и међуратна издања српске књижевности (са изузетком антологије Немогуће из 1930. и надреалистичког програма Коче Поповића и Марка Ристића). Очигледно је тражен (и пронађен) начин да се не прикаже огромна несразмера у развоју књижевности и издаваштва у том периоду између српске и књижевности осталих народа који су после Великог рата ушли у састав Југославије, односно између једне вековима развијане националне књижевности и књижевности које су се тек формирале код народа који крајем XIX и почетком XX века нису имали своје државе (поједини ни дефинисан културни идентитет), као ни услове за културни развој.
Међу савременим издањима на изложби се нашла Андрићева Травничка хроника у издању Државног издавачког завода Југославије из 1945, описана као „најбоље дело једног од најважнијих савремених југословенских писаца“, док су Баладе Петрице Керемпуха Мирослава Крлеже „поема најважнијег живог хрватског писца“. Непосредно пре Крлеже и Андрића, приказана су новија издања дела Димитра Митрева, Франца Кидрича, Ивана Цанкара, Ивана Тавчара, Отона Жупанчича, Марина Држића и Иване Брлић Мажуранић, уз доследно навођење националне припадности (македонска, словеначка, хрватска). Све наведено јасно доказује неупитно хрватско и словеначко првенство у питањима културне политике, убацивање српске културне традиције (у овом случају књижевне) у Прокрустову постељу југословенског културног идентитета који је подразумевао преименовање и утапање српске баштине у југословенску, уз истовремено доследно и недвосмислено истицање словеначке, хрватске и македонске (тек формиране под засебним именом) баштине, које су брижљиво чувале и истицале своја национална имена. О реченом сведочи и податак да се под редним бројем један у каталогу налазе Брижински споменици „најстарији словеначки рукопис писан словеначким језиком“, настао крајем X века, у исто време када и Супрасаљски зборник, описан као „ћирилични рукопис македонског порекла“, а следи га Мирослављево јеванђеље као „ћирилични рукопис кнеза Мирослава“. Настојање да се на свим местима на којима је то могуће уклони придев српски, или у каснијим периодима замени придевима југословенски, војвођански, јужнословенски итд., јасно се види чак и кроз површно читање описа изложених књига.
После изложбе Југословенска књига кроз векове сличних изложби није било, јер се очигледно кроз рад на овој изложби показало да је веома тешко направити непостојећу, тј. вештачку равнотежу између националних књижевних баштина, а истовремено приказати да је та баштина постојала кроз векове, сачувана у репрезентативном облику вредном излагања.
Вративши се Андрићевом есеју о српским рукописним књигама, писаном импресионистички, уз цитате записа убогих дијака на српскословенском језику чије је жалбе, уздахе и мале исповести писац ослушнуо и осетио, јасно је зашто текст није био подобан предговор каталогу овако конципиране изложбе. Знао је то и Андрић, па је есеј о књигама преписиваним у тами османлијских времена, уз топот Агаренских коња, писан са саосећањем за Попа Петра (Плови, пловче, пиши, грешни попе Петре), Богоја, коме изсухоше се хартије на ветру тере се зле пишу, Дијака Рајка, који је писао у великој нужди и печали и све знане и незнане дијаке, повучен из штампе, али и сачуван у Андрићевој рукописној заоставштини као путоказ за разумевање једног прошлог времена, а самим тим и садашњости.
КРЛЕЖА, „НЕПОЗНАТ И МАЛО ПРЕВОЂЕН“
О познатом фаворизовању Крлеже у односу на Андрића код југословенских власти сведочи и кратка „забелешка о разговору са Харијем Мартинсоном, чланом Шведске академије наука одржаном 8. априла 1960“ Вјере Влаховић, аташеа за штампу амбасаде у Шведској, сачувана у Архиву Југославије. Она наводи да се Мартинсон бори за Андрића кога изузетно цени и предвиђа да ће те године бити други у конкуренцији за Нобелову награду, али да ће следеће (1961) добити награду. Међутим, он као једину тешкоћу за Андрића види у томе што је са југословенске стране поднета кандидатура за Крлежу и Андрића заједно, па би се награда поделила, што је до тада само једном учињено, а захтевало би још четири-пет година чекања, јер је Крлежа непознат и мало превођен. Иначе, Савез југословенских писаца је од 1958. до 1961. кандидовао Крлежу и Андрића за Нобелову награду, али се Андрић од 1959. издваја и добија појединачне кандидатуре од слависте из Бордоа Жоржа Лисијанија, шведских академика Харија Мартинсона и Ејвинда Јонсона, слависте из Кембриџа Елизабет Хил, професора из Гетеборга Ленарта Брајтхолца и шведског писца и потоњег академика Јоханеса Едфелта.
Извор: Печат
