Ауторизовано излагање Јована Б. Душанића на 67. Београдском сајму књиге са представљања његове књиге „Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век“.
Свима вама који сте дошли на презентацију моје књиге Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век изражавам искрену захвалност, као и академику Ранку Поповићу и професору Душку Певуљи који су допутовали из Бањалуке да о књизи говоре. Издавачу књиге, Заводу за уџбенике и наставна средства Републике Српске, изражавам огромну благодарност што су текст високо вредновали и одлучили да књигу објаве у луксузном издању. Са овим бих могао и да завршим своје обраћање, јер сам у књизи рекао оно што сам желео, а пошто сам од модератора добио питање требао бих да на њега одговорим.
После констатације да је ова књига објављена крајем прошле (2023) године и да ће исти издавач ускоро објавити друго допуњено издање, уследило је питање да ли ће бити комплетиран текст о породици Јефтановић који се завршава податком да су Глигоријевог сина Душана усташе ухапсиле (маја 1941) у Сарајеву, пребацили у затвор у Загребу (у истој ћелији са митрополитом Петром Зимоњићем), а затим убили (јун 1941) у логору Јадовно, те да је Душанова супруга Милена са њиховом децом (Ксенијом, Предрагом и Ненадом) отпутовала брату Фрањи Петриновићу у Чиле, где је и живела пре удаје за Душана.
Одговарам потврдно: да хоће. Наиме, у време када је прво издање књиге већ било у штампи успео сам да ступим у контакт са Андреом Јефтановић (Предрага Душанова), која је књижевница и професор универзитета у Чилеу. Андреа ми је обезбедила контакт и са Миленом и Каролином (кћеркама Душанове Ксеније) које такође живе у Чилеу, а касније сам успоставио контакт и са Жаном Спалајковићем из Француске, унуком Глигоријеве старије кћерке Драгице. Сви они су ми помогли да текст ове чувене породице употпуни и новијим подацима (али и породичним фотографијама) у другом допуњеном издању
Андреин отац Предраг имао је десет година када му је отац Душан ухапшен, а потом и убијен у Јадовну. Годину дана после тога, уз много перипетија, његова мајка успева да са децом стигне код брата Фрање у Чиле. Напуштање наших простора у раној младости као и трауматична искуства, непосредно пре тога, утицали су на Предрага да Андреи штуро говори о том периоду. Она је мало знала о породици Јефтановић и једна репортажа и апел са сарајевске телевизије посредно је дошао до ње, подстакнувши код ње озбиљније интересовање за своје претке Јефтановиће.
По избијању Првог светског рата, аустроугарске власти мобилишу Глигоријеве сина Душана и шаљу на италијански фронт. У бици на Пијави, Душан је био тешко рањен и његов суграђанин Давид Албахари га на леђима преноси у пољску болницу и спашава му живот. О томе је сарајевска телевизија Н1 направила (3. августа 2021) необичан и веома занимљив разговор са Давидовим сином Морисом (Необична прича о сату старом 117 година; Албахари из Сарајева тражи власника).
Морис Албахари (1930–2022) каже да је његовог оца аустроугарска војска на почетку рата послала на српски фронт, а Давидов рођени брат Јаков на истом фронту ратовао је у српској војсци, те „су се мој отац и мој стриц на Церу борили један против другога“. После ће Јаков учествовати у повлачењу преко Албаније и касније учествовати у пробоју Солунског фронта и ослобађању отаџбине, а Давид је пребачен на талијански фронт, где ће спасити тешко рањеног Душана. Када је Душан после рањавања дошао свести, извадио је свој џепни сат и рекао Давиду да му сат поклања у знак захвалности што му је спасао живот, али Давид у том тренутку не прихвата поклон.
По завршетку Првог светског рата, Душан у хотелу Европа организује забаву на коју позива саборце из аустроугарске војске, али и војнике који су пробили Солунски фронт и учествовали у ослобађању Сарајева. За ту прилику купио је скупоцен златни сат и обратио се Давиду: „Ниси хтео сат да узмеш на Пијави, ево ти златни сат, а мој отац гледа и одговара: Нећу златни, дај ми сад онај ратни.“ Душан из џепа вади ратни сат Doxa и поклања Давиду.
Морис наглашава да је ово и прича „о бесмислу ратова у којим се браћа и пријатељи боре један против другога“ и каже да су му отац Давид и стриц Јаков доста причали о доброј атмосфери која је владала на забави у хотелу Европа, да је било и шале на рачун ситуације у којој су се не својом вољом нашли, те наводи и један детаљ. Душан је својим саборцима из аустроугарске војске предложио да ће он, када у салу после њих буде улазила и мања група оних који су били у српској војсци (међу којима и Давидов брат Јаков), на немачком оштро и гласно издати војничку команду „мирно“, те да тада сви устану, салутирају, поклоне се српским војницима и викну „живели ослободиоци“.
На крају је Морис, преко телевизијског екрана, држећи сат и показујући га како би га камерман боље снимио, поручио: „Молим, ако ико има од Јефтановића, потомак неки, да му га вратим, јер ја ћу умрети, сат неће ни у музеј отићи, пропашће, а било би ми га јако жао да се загуби.“ Репортерка завршава ову репортажу речима: „Најпознатији Јефтановић (Глигорије) имао је четири сина: Перу, Манојла, Душана и Здравка. Верује се да директних потомака данас немају.“
Годину дана после (17. јуна 2022) иста репортерка на истој телевизији је обавестила гледаоце да је у Сарајево на сусрет са Морисом из далеког Чилеа стигла Андреа Јефтановић, кћерка Душановог сина Предрага, и да је „контакт између Мориса и Андрее остварен тек када су се јавили потомци породице Хаџиристић – породице која и данас има улицу у Сарајеву, симболично, она води од Деспића куће до хотела Европа.“ Напоменимо само да су Јефтановићи били и у родбинским односима са тада такође угледним трговачким породицама Хаџиристић и Деспић – једна Глигоријева сестра (Мара) удала се за Јову Деспића, а друга (Јелка) за Ристу Хаџиристића. Андреа Јефтановић ће у разговору за београдски лист Политика (Сат који је преживео три рата, 1. август 2023) о сусрету у Сарајеву са Морисом Албахаријем изјавити: „Наш сусрет био је магичан. Нажалост, преминуо је три месеца после нашег сусрета. Сат који ми је дао још увек ради, још од Првог светског рата.“
Приликом посете Србији и Босни и Херцеговини Андреа Јефтановић је у интервјуу (Треба сачувати успомену и заоставштину наше породице) за агенцију Срна (14. јули 2022), на бази породичних сећања, саопштила: „Као и већина сарајевских Срба, тако су и Јефтановићи преко ноћи постали непожељни у свом граду. На почетку рата усташе су одвеле деда Душана у затвор… Бака је једног дана добила писмо у којем је писало да ће сви бити побијени ако деца не пређу у католицизам. Она је то урадила, али се ни тада није осећала безбедно. Њен богати брат из Чилеа упозорио је да би са децом одмах требала напустити Сарајево, што је она и урадила.“ Отпутовала је код своје родбине у Хрватску, а потом код брата Фрање у Чиле.
У другом проширеном издању књиге биће доста нових занимљивих података, а ја ћу овом приликом кратко говорити о једном од њих. Не само синови Глигорија, него и његове кћерке стекле су одлично европско образовање. Млађа кћерка Круница-Круна удала се за Милана Сршкића, који је докторирао право у Бечу и био министар у неколико влада Краљевине Југославије, а у две и председник владе, док је старија кћерка Драгица била је супруга Мирослава Спалајковића који је на Сорбони из међународног права одбранио докторску дисертација која је била запажена и награђена, а касније и објављена као књига.
Мирослав Спалајковић био је један од најзначајнијих српских дипломата у првој половини ХХ века. Између осталог, био је посланик у Бугарској (1911-1913, где активно учествује у склапању Балканског савеза), Русији (одлази у јануару 1914. и на том месту остаје у наредних шест бурних година – Први светски рат, Фебруарска и Октобарска револуција) и Француској (1922-1935, у то време најзначајнијој дипломатској дестинацији).
За ову прилику подсетићу на један занимљив детаљ, који је мало познат у нашој јавности, а који се догодио (у јануару 1918. године) на првом пријему који је В. И. Лењин уприличио за стране дипломате после Октобарске револуције. Тада се Мирослав Спалајковић обратио В. И. Лењину, повишеним тоном, рекавши му да је бандит који је осрамотио словенску расу и да му пљује у лице, о чему је писала западна штампа, а неки од учесника тог састанка о томе су писали у својим мемоарима.
Француски посланик Нуленс, у својим мемоарима, записаће да је после његовог излагања „српски посланик г. Спалајковић, који се још од почетка пријема с муком савладавао, нагло устао и, упирући кажипрстом, окренут према Лењину на мање од метар од лица, ’олакшао душу’ жестоко жигошући издају максималиста: ’Ви сте бандити’, викао је на врхунцу гнева; ’срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице!’ Док сам ја устајао да умирим г. Спалајковића, Лењин га је нетремице гледао својим косим очима…“
Секретар француске амбасаде Де Робјен записао је да је Мирослав Спалајковић, „који се од почетка тешко уздржавао, скочио напред и, стиснутих песница, жестоко сасуо на Лењина и његове саучеснике оштре прекоре да су издали Србију… Тај енергични говор изненадио је Лењина који је, видећи да извесне дипломате покушавају да зауставе свог српског колегу, рекао: ‘Пустите, више волим увреде г. Спалајковића од уобичајене реторике других дипломата. Он барем говори то што мисли.’“
За догађај су се заинтересовали дописници западних листова. Француске новине су (17. јануара 1918) писале да је Спалајковић „изнео истинску оптужницу, дирљиву и оштру, против руског напуштања Србије“. Италијански дописник је (23. јануара 1918) известио да је после Лењинове тврдње да су Румуни издали Русију, Спалајковић узвикнуо: „Како се усуђујете да говорите о савезничкој издаји? Ви сте се осрамотили за сва времена! Ја вам пљујем у лице!“
Мирослав Спалајковић ће о састанку са Лењином опширније писати тек током Другог светског рата: „Дођемо тако до пред Смољни. Ту видимо ватре. Греју се бољшевички војници. Разузурени, с пушкама и митраљезима… Видимо свуд наоколо прљавштину, коре од поморанџи, отпатке од цигарета. Тако смо се попели на први спрат. Видимо понегде неку разбарушену женску главу, промаља се да види ко је, и по нека мушка глава, разбојничка. Тако смо прошли кроз неколико ходника све док нисмо дошли до једне собе где су спремили неколико клупа и столица да нас приме. У предсобљу поскидасмо своје бунде. Ту је било једно двадесетак бољшевичких бандита наоружаних, прави разбојници…. После Нуланса узе реч Лењин, па сасвим хладно одговори. У његовим речима било је прилично цинизма. Тај цинизам ме је све више и више узрујавао… Онда мени прекипе. Устадох и ударих руком по столу: ‘Доста с лажима, издајниче! Ви водите руски народ у нова понижења, у нове срамоте. Ја вам кажем отворено да заслужујете да вам се пљуне у лице. Ето какви су ваши принципи! Ако имате уопште руске крви у себи, ако осећате штогод за част и достојанство овог народа уштедите му ову љагу, ослободите тога човека који је савезник. Ако га ви не сматрате за савезника, цео руски народ га сматра за свог савезника.‘ Тако сам завршио свој говор. Сви се дипломате поплашише. После смо чули да су стражари кад су чули вику хтели да упадну…“
У Личном фонду Мирослава Спалајковића (Државни архив Србије), налазе се и два писма упућена Спалајковићу у којима се изражава дивљење за његово понашање на састанку са Лењином. Никола Вујић пише (из Монте Карла, 29. септембра 1933) да је управо из чланка господина Нуланса у француском Illustration-у сазнао за Мирослављево „бестрашно понашање“ према Лењину. Он му изражава „усхићење и дивљење овоме вашем витешком дејству; више него икад видим у Вама оличавање оног правог српског јунака којим се може поносити не само Отаџбина него и целокупно Словенство“. У другом писму (из Париза, 23. септембра 1933, на руском језику) Григориј Петрович Столповски такође пише да је из Нулансових сећања сазнао за његов наступ на састанку који је Лењин имао са иностраним посланицима 1918. године. Због тога Столповски жели да изрази велико дивљење и поштовање према њему, истичући да се не може боље и смисленије изразити, од онога што је Мирослав Спалајковић тада рекао о бољшевицима: да су „срамота словенског народа“.
Још једном се свима захваљујем што сте учествовали на представљању моје књиге Утемељивачи Републике Српске – на прелазу из XIX у XX век на 67. Међународном сајму књига у Београду.
Извор: Стање ствари
