Васпитач који дозвољава насиље занемарује основно људско право. Такође, жртва насилног чина мора осетити одлучном интервенцијом васпитача да је тај чин осуђен, да је она сама заштићена и да ће добити утеху и задовољење.
Пише: др Рудолф Хензел
Увод
Поводом напада на друге особе (масовних убистава) у Сједињеним Америчким Државама, Немачкој и Србији, пружићу одговоре из перспективе личне психологије на важна питања која нису била промишљана од стране друштва као целине у прошлости.
Чинећи то, укључићу и допринос расправи који сам написао пре двадесет једну годину као главни у "Саветодавној служби за државне школе за баварску престоницу Минхен" поводом насиља у Немачкој, који сматрам да је и даље подесан.
Чланак је био насловљен " За свесне етичко-моралне вредности образовања". (1)
За сада, само ћу одговорити на питање: Да ли би васпитачи требало да постављају ограничења адолесцентима?
Важња питања о којима би требало размишљати!
1. Да ли би вредностима требало учити адолесценте и ако да, којим и од стране кога? Или би деца и адолесценти требало сами да сазнају шта је добро за њих?
2. Да ли су поштење, обзирност, поузданост, мотивација, марљивост, осећај одговорности и заједништва и даље вредне врлине којим би требало подучавати младе људе? Или су оне у супротности са "самоспознајом" и само воде ка слепој подређености ауторитативним структурама?
3. Да ли требало да постављамо границе деци и младим људима? Или би требало сами да досегну своје границе испробавањем ствари? Да ли би васпитачи требало да се умешају када деца и омладина жели да "реши" своје проблеме насиљем? Или би требало да верујемо у "саморегулацију"?
4. Да ли је добро за младе људе да гледају све врсте насиља на свим каналима по цео дан? И да ли такав утицај има штетне последице на њихов развој и да ли би стога требало да буде заустављен?
Да ли би васпитачи требало да постављају границе адолесцентима?
Наравно да је део васпитачевог задатка да постави границе адолесцентима. Преко открића истраживања о развојним условима позитивних друштвених понашања - посебно резултата истраживања о стиловима родитељства - сада знамо који родитељски стилови могу омогућити висок степен спремности на сарадњу, услужности, пријатељства и сигурности детета.
Америчка развојна психолошкиња и водећа истраживачица у пољу дечијег узгоја Диана Баумринд (1927-2018) назива овај родитељски стил "ауторитативним". (2) Ово се односи на родитељске праксе које се карактеришу топлином, љубављу и приврженошћу, али такође и успешним регулаторним методама које су суздржавају од грубости и телесног кажњавања, али доследно употребљавају аргументом подржане стратегије, праћење усклађености са договореним правилима, интервенисње у случају лошег понашања, учење детета личним примером и укључивањем у позитивне друштвене активности.
На изненађење неких присталица такозваног антиауторитативног родитељства, откривено је да је попустљив стил родитељства резултирао истим недруштвеним, несарадљивим и агресивним понашањем деце колико и занемарљив стил родитељства.
Одрасли који су сведоци насилног понашања детета или младе особе морају му се стога супротставити под свим околностима и захтевати његово исправљање, јер би одсуство супротстављања и суздржавање од предузимања таквих поступка било протумачено од стране младе особе као одобравање њеног или његовог поступка.
Васпитач који дозвољава насиље занемарује основно људско право. Такође, жртва насилног чина мора осетити одлучном интервенцијом васпитача да је тај чин осуђен, да је она сама заштићена и да ће добити утеху и задовољење.
Починилац насиља који прође некажњено такође учи овим охрабривањем да се насиље исплати и употребиће га поново. Ако, с друге стране, мора да се суочи са својим злочином, развије исправан начин да се поправи, он ће саосећати са својом жртвом и изградиће праг инхибиције против поновне употребе насиља.
(1) Др. Hänsel Rudolf (2002) За свесно етичко-морално учење вредности. Допринос расправи о Ерфурту. Централни педагошко-психолошки саветодавни центар за школе у државној престоници и округа Минхен
(2)https://de.m.wikipedia.org/wiki/Diana_Baumrind
Др Rudolf Hänsel је школски ректор, образовни научник и квалификовани психолог. Након универзитетских студија, постаје академски учитељ у образовању одраслих. Као пензионисан, радио је као психотерапеут у сопственој пракси. У својим књигама и стручним чланцима, позива на свесно етичко-морално учење вредности као и образовање за јавно добро и мир. За своје заслуге за Србију, награђен је државном наградом "Капетан Миша Анастасијевић" од стране Универзитета у Београду и Новом Саду 2021. године.
