пише: проф. др Јасмина Вујић
Жељка Бутуровић је недавно у Политици објавила диван чланак ”Научни радник”, где са правом наводи: ”Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је ,,наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине” (Интервју Б92, 19. јул 2010). И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?”
Одговор је одмах сутрадан стигао из Министарства за науку кроз уста Дарка Ђукића, који упореди науку са фудбалском лоптом: ”Такође, да бисте били добар фудбалер нема никакве потребе да знате сваки детаљ о материјалу од кога је лопта направљена, технолошком процесу и цени коштања производње. Ваш посао је да дајете голове. Тако је у сваком послу, па и у науци. Врло леп пример како бивши ”научник” а садашњи ”администратор” види улогу научника и науке. Ђукић, који истиче да је докторирао нанофизику, заборавља да наведе да је тренутни ”саветник” министра Ђелића, и да ли се и где уопште бавио науком?
Сама чињеница да је Ђелић потпредседник Владе за европске интеграције (са две трећине времена) и министар за науку (са једном трећином) показује колико се вреднује наука у Србији. Како је министар углавном на путу 90% свог времена, стратегију праве ”саветници” као Ђукић, и ”државни секретари” постављени не по стручности и знању него по припадности одређеним странкама.
На жалост, министарства су подељена између странака по вертикали, и никоме се нико не меша у ресор. То доводи до тога да стратегија коју прави Министарство за енергетику, нема везе са стратегијом коју прави Министарство за науку, нема везе са стратегијом коју праве Динкићева министарства...Крајњи резултат је, ако свако министарство вуче у различитом правцу, очигледно је да не може да се стигне до заједничког циља. И тако већ дуже време Србија тумара бесциљно у сваком ”ресору”.
Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме да се стратегија научно-истраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди,..) једне земље, а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље због ограничених могућности, морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу оно мало средства која се издвајају за науку. Говорити о нано технологији у Србији је бацање и оно мало стредстава које министар позајмљује из иностранства. Одрживи развој науке не може да се заснива на бесомучном задуживању. Није највећи проблем у томе што министар за науку не зна много о свом ресору, он је могао да се ослони на мишљења стотина научника нашег порекла који се баве науком широм света, као и мишљења изванредних нестраначких научника у Србији, који мисле својом главом. Али, како истиче колега Владимир Глишин у једном од коментара:
”Међутим, да додам нешто што стварно представља легло интелектуалног бешчашћа у Министарству за науку Србије. Наиме, од стране министра Ђелића (потписао премијер Цветковић) именовани су нови чланови управних одбора у научним институтима. Погодите по коме кључу? Два представника из ДС-а, један из Г17 и један из СПС-а! У једном институту напр. за председника Управног одбора именован је један бивши ДС министар који ће део Института да приватизује а онда погодите ко ће тај део Института да откупи? То је уједно и квиз питање за читаоце ове рубрике!”
Само да допуним колегу Глишина - институт који он спомиње је Институт ”Винча”, а тренутно се спроводи цепање овог јединог мултидисциплинарног института у Србији, који је у току свог шездесетогодишњег постојања изнедрио десетине хиљада изванредних стручњака и научника, а зарад распродаје и приватизације некретнина.
(ауторка је декан Факултета за нуклеарну технику Универзитета Беркли у САД)
