Ивици Дачићу, првом заменику премијера и министру спољних послова, биле су потребне две године да схвати да постављању нових услова за улазак Србије у Европску унију нема краја, и да је то поступак без икаквих изгледа да ће се икада окончати.
Најпре је Влада Србије била присиљена да у Бриселу са владом самозване државе косметских Арбанаса закључује срамне, понижавајуће и, што је нарочито важно, противуставне споразуме како би се тако приближила ЕУ. А када је пре две године углављен кључни Бриселски споразум (под називом „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“), Александар Вучић, Ивица Дачић и остали српски главари поверовали су да, ако тај споразум изврше, више неће бити нових услова.
Преварили су се, јер се испоставило да су они одговорни не само за примену оних уговорних одредаба чије испуњење од њих зависи, него и оних које треба да изврши самозвана косметска држава. Једна од њих, иначе од изузетне важности за Србе на Космету, била је образовање Заједнице српских општина. Она ни после две године од закључења Бриселског споразума није успостављена не због тога што Срби и српска Влада то нису хтели, него што то самозвана косметска влада није допустила.
Притом су се Арбанаси правдали да се на територији њихове суверене и независне државе могу успоставити само оне институције које су изричито предвиђене њеним уставом и законима. А како Заједница српских општина није, она се не може основати док се њихов устав не промени. Све до тада та Заједница може постојати само као неформални скуп српских градоначелника, а да се чак ни као невладина организација не може регистровати. Званичници ЕУ не само што неће да започну преговоре о приступању Србије, иако је наша Влада све учинила што се од ње захтевало, него чак нису спремни да било шта пребаце влади самозваног Космета, тек да се зна на чијој су они страни.
У зло доба Ивица Дачић је јавно признао, иако је то бар неколико година раније сазнао у усменим разговорима с европским званичницима, да поред услова који утврђују органи ЕУ у Бриселу, свака чланица може поставити и своје додатне услове. У томе за сада предњачи Немачка, којој је посебно стало да Србију до краја понизи, а од самозваног Космета направи у сваком погледу праву државу. Зато захтева да се Космету одобри посебан телефонски позивни број, који имају само чланице УН.
Посебну пажњу заслужују немачки услови који са становишта косметске државности немају никаквог смисла, али као такви понижавају Србију. Такав је захтев да се на граничним прелазима између Космета и остатка Србије изграде зидани објекти, којих, колико је то нама познато, нема на граничним прелазима између Србије и Босне и Херцеговине и ове државе и Хрватске, а да то чак ни Немцима не смета.
Следећи услов је не само понижавајући, него и злонамеран. Немци захтевају да се са моста на Ибру између северног и јужног дела Косовске Митровице уклони такозвани Парк мира. Раније ту није била никаква препрека све док специјална оружана јединица Арбанаса није прешла преко овог моста у намери да запоседне све граничне прелазе. То је нагнало Србе да на том мосту подигну бетонску баријеру, а потом су на захтев наше Владе уместо ње ставили жардињере, насули земљу и засадили цвеће, чиме су онемогућили пролазак моторних возила. Од тада Арбанаси, који нападају, рањавају и пљачкају Србе, пешке прелазе преко овог моста. Уколико би се на захтев Немачке овај Парк мира уклонио, њихов злочиначки посао биће знатно олакшан, пошто ће у северни део Косовске Митровице долазити и из њега одлазити моторним возилом. То је оно „добро“ које Немачка жели Србима на северу Косова.
Поставља се, наравно, питање шта је сврха ових неумесних, па и злонамерних додатних услова. Прва је понижење Срба и Србије. То посебно желе владе Немачке, Сједињених Америчких Држава и Велике Британије. Ова последња чак покушава да на некакав састанак балканских министара доведе и Хашима Тачија у Београд, тек да провери шта све Срби и српска Влада могу да издрже.
Друга сврха је оглашавање ко је европски миљеник а ко презрени парија. За ЕУ и САД миљеници су самозвани Космет и Албанија. Они све могу и нико их ни на шта не присиљава. И то је разлог што самозвани Космет неће да дозволи образовање Заједнице српских општина, на шта се иначе Бриселским споразумом обавезао, док премијер Албаније Еди Рама учестало говори о уједињењу Космета и Албаније, иако су, по ЕУ, међудржавне границе „неприкосновене“. Када би, међутим, српска Влада изјавила да ће се ускоро ујединити Србија и Република Српска, Атлантски пакт би одмах запретио агресијом.
Геополитика бр. 86, мај 2015.
