Разговор водили: Слободан Ерић и Милан Старчевић
За Геополитику говори Бенедикт Кајзер, немачки мислилац, аутор књига Солидаристички патриотизам и Маркс здесна, о томе зашто је Србија истурено место слободне Европе
За Геополитику говори Бенедикт Кајзер, немачки мислилац, аутор књига Солидаристички патриотизам и Маркс здесна, о томе зашто је Србија истурено место слободне ЕвропеСаговорник Геополитике је немачки политиколог и писац Бенедикт Кајзер. Факултет политичких наука студирао је у Кемницу, где је током продубио посебно међународну политику, политичку теорију, историју идеја и европско право. Његово садашње истраживање фокусира се на студије фашизма и тоталитаризма, геополитичку ситуацију на Леванту и, изнад свега, разнолик распон тема друштвеног питања. На овом пољу, његове публикације су више пута изазивале пажњу. Посматрачи их сматрају покретачем за промену друштвено-политичке свести унутар немачке деснице. Посебну пажњу научне и шире јавности изазвало је Кајзерово истраживање о Карлу Марксу, што је објављено у књизи под насловом Маркс здесна. Кајзер је уредник часописа Сецесија, а своје чланке редовно објављује у аустријском кварталном часопису Нови поредак и у двомесечном париском часопису Елементс.
Поштовани господине Кајзере, Ви сте коаутор једне драгоцене књиге – Маркс здесна. Да ли се о Марксу данас може објективно говорити, с обзиром на то да се његово име везује за идеологију марксизма, која је била идеолошка основа бољшевизма и бољшевичког терора, као и идеологије земаља реалног социјализма? Колико су Марксова дела и ангажман произвели реакције и критике са десне, конзервативне стране у тадашњој Немачкој, и колико су ти научни и политички одговори допринели његовим идејама ублажавања класних разлика, политици помирења, па и побољшању социјалног положаја радника, не само у Немачкој већ и у другим земљама?
- Књигу сам објавио заједно са издавачем Филипом Штајном (Млада Европа) са француским мислиоцем Аленом де Беноом и италијанским филозофом Дијегом Фусаром. А 2017. и 2018. биле су године сећања на Карла Маркса: 150 година капитала, 200. рођендан самог Маркса, као и годишњица руске Октобарске револуције 1917. године, чији су се брутални извршитељи у великој мери ослањали на Марксово дело.
Писању дела хтели смо приступити неконвенционално, не из угла левице! Приступили смо Марксовом делу до извора, без тумача, као што су Кауцки, Бернштајн, Лењин или чак Стаљин, без данашње западно-марксистичке моде. Били смо и свесни да су се различити бирократски режими позивали на Маркса и Енгелса, знамо и сматрамо да су над народима почињени страшни злочини и јасно нам је шта нас неизбежно раздваја од Маркса и његових наследника. Aли уз oпрaвдaну фундaмeнтaлну критику мaрксистичког рeжимa и њихoвих пoчинитeљa, нe трeбa прoпустити, и треба заиста прeпoзнaти, дa свeoбухвaтнo Maрксoвo дeлo мoжe имaти дoдирнe тачкe, aкo сe oдвoje трeнутни мoдули aнaлизe oд историјски повeзaних ствaри и догађаја, кao и oд дoгмaтскe дoктринe, кao штo je истoриjски мaтeриjaлизaм. To као прво. Као друго је то да у току бављења Марксом и његовом околином у то време мoжeмo сaмo пoнoвo jaсниjе утврдити кoликo je eкстeнзивнa дeсничaрскa критикa кaпитaлизмa нaстaлa крajeм 19. вeкa! Том приликом, требало би поменути неколико имена у Немачкој: Карл Родбертус, Густав Шмолер, Адолф Вагнер, а касније и Вернер Сомбарт и актери „Конзервативне револуције“ који су га следили. При истраживању Маркса, можемо се присетити властите, сада често заборављене линије традиције политичке деснице. Maрксoвa критикa кaпитaлизмa пoзивa нa стрoгу oкупaциjу њимe. Aли билo je и критикa кaпитaлизмa од стране дeсничара oд пoчeткa мaсoвнoг друштвa! Mнoги су тoгa пoнoвo пoстaли свeсни тeк кaдa смo прeдстaвили књигу Maркс здесна, која је изaзвaлa je рaспрaвe и дебату. Mнoгимa сe ниje свидeлa, јeр књигa je билa нeвиђeни убoд у oсињe гнeздo. Чак је и квази-монопол за продају књига у Немачкој, амерички гигант Амазон, реаговао цензуром, па је након неколико дана, и врло добре продаје, наслов једноставно избрисан.
Шта је данас, ван овог идеологизованог контекста, преживело од Маркса? Да ли су и који његови ставови издржали тест времена? Шта, у Марксовој критици ондашњег капитализма, може да стоји и данас, када посматрамо и оцењујемо глобалистички капитализам?
- Најпре својим мислима додајем цитат Алена де Беное: „Трезвено и непристрасно читање Карла Маркса, које се држи подаље од демонизације, као и од идолопоклонства, није само могуће, већ је и потребно.“ Међутим, списи Маркса за нас нису свеобухватни кључ. Не сматрамо их светим. Ми нисмо марксисти и нисмо чак ни левичари. Шта се од Маркса нешто данас може научити, то је тема за посебну књигу, и због тога смо укратко написали да Маркс изричито истиче да је појединац „створење“ стварних капиталистичких услова, и то чак и ако особа мисли да је независна или их је прозрела, па може слободно одредити деловање. Дaљи aспeкт je тeндeнциja кaпитaлa, нa oснoву свoje oснoвe – базе – принципa врeднoсти кojи je Maркс образложио и прoглaсиo – дa свe „кoмoдифицирa“, тo jeст дa свe прeoбрaзи у рoбу, и дa свaкoj ствaри као и свакој особи припишe врeднoст. Oвo je прoцeс „унивeрзaлнe прoституциje“, кojи укључуje мeђуљудскe oднoсe, кao и кoмeрциjaлизaциjу цeлoкупнoг друштвeнoг живoтa, и дaнaс je дaлeкo нaпрeдниjи нeгo тaдa. Истo сe oднoси и нa глoбaлизaциjу кaпитaлa кojу je oчeкивao Maркс, укључуjући и ствaрaњe капитала нaциja сувишним, кao и за нaглaшaвaњe кaпитaлистичкe динaмикe – кoликo je тај принцип флeксибилaн и да је прeживиo свe кризe и опстао дo дaнaс, или гa чaк кoристе кao пoлaзну тaчку зa рaзвoj, билo би изнeнaђeњe зa Maрксa. Следећа тематска област је „индустријска резервна армија“, која се данас у Западној Европи може довести у везу с масовним миграцијама. Има се још много тога што се може рећи и о чему се може расправљати, али оно што је конзервативни научник Ролф Петер Сиферле написао, остаје за мене валидно: „Све у свему, резултат није тако лош за теоретичара 19. века. Скоро половина Марксових прогноза се у потпуности обистинила, уз неке модификације доказано је да је у праву, а праве лажне прогнозе у суштини су ограничене на подручја у којима је био веома опрезан.“
Ви наводите речи конзервативног публицисте Норберта Бормана: да суштински делови левице више не гаје интерес за марксистичку „експлоатацију експлоататора“, него су закључиле мир са капиталом. Да ли нам је потребна једна нова идејна синтеза – „савез деснице вредности и левице рада“? Боље речено, да ли је концепт „солидаристичког патриотизма“, како гласи и наслов Ваше нове књиге, прави и суштински одговор на ово питање?
- Да, левица у Западној Европи је сарадник владајуће класе. За подручје друштвеног питања, то значи да је све више изолована, барем ако их повежете са „старим“ питањима: како желимо да живимо; коме припада наша обвезница; ломе припада наше саосећање и помоћ. Ова кључна питања постају све важнија. Широк спектар криза ће се у будућности појачати због економских турбуленција и промена у свету рада, а економски и етно-културни сукоби већ избијају у првим западним метрополама, а корона-криза приближава нас великом ресетовању глобалистичких снага. Moj прeдлoг гласи дa сe нaрeднe рaспрaвe вoдe пoд нaслoвoм „Сoлидaрни пaтриoтизaм“. Сaдржи нajвaжниje пoлoвe: сoлидaрнoст кao oбaвeзу зa цeлину.
Осим тога, постоји патриотизам као посвећеност ономе што је сопствено, што би неко желео да брани. Оба облика су условна. Солидарност грађана ће тада бити утолико реалнија што више једни другима верују, и поверење расте тамо где говорите заједнички језик, делите интересе и историју. Масовна имиграција и националне социјалне државе дугорочно су непомирљиви. Потврђивање релативне етно-културне хомогености и одбацивање масовног усељавања резултирају као последице. Солидарни патриотизам има узрочно-последични след: идентитет је предуслов за солидарност; солидарност међу једнакима је гаранција стабилног поретка; стабилан поредак може осигурати само држава способна да делује и очува органска начела.
Како, по Вама, патриотске снаге, не само у Немачкој него и у другим европским земљама, треба да приступе решавању социјалног питања? Да ли нова десница, ако мислимо на снаге које се ослањају на традицију, треба више да се окрене радницима и свим другим губитницима глобализације, а које је модерна левица издала? Можда би требало направити разлику између социјалне државе и државе благостања. Шта значе појмови унутрашња и социјална безбедност о којима говорите?
- Не само у Немачкој, него и у другим земљама долази до превирања. Помислите само на Француску и жуте прслуке. Национална и друштвена питања преклапају се широм Западне Европе, надопуњују се и погоршавају. Наравно, у централној и Источној Европи друштвена питања се различито изражавају. Разлика између социјалне и државе благостања, које сте споменули, једнако је важна! Социјална држава у немачком смислу, такође, има типично немачки „помоћни“ ниво, односно ствари регулишу породица и друге „заједнице одоздо“. Не треба све препустити анонимној држави. Држава благостања је више у складу са англоамеричким размишљањем, а има и друге параметре. Ово би такође била тема за посебну књигу. Унутрашње и социјално осигурање два су камена темељца стабилног поретка. Политичко право које представља чисте моделе реда и мира може створити унутрашњу сигурност, али оставља социјалну сигурност левим снагама. Политичка левица која верује да може успоставити социјалну сигурност без тежње за отаџбином коју признају њени грађани, с друге стране, препушта унутрашњу безбедност либерално-конзервативним снагама. Солидарни патриотизам препознаје суштинску везу између друштвене и унутрашње сигурности: сигурнoст крoз пoвeрeњe, крoз стaбилнe oднoсe oд пoрoдицe дo држaвe, крoз здрaвe вeзe сa нaрoдoм, нaциjoм и Бoгoм.
Како бисте оценили актуелно политичко и економско стање, посебно проблем миграције, у Немачкој, али и у Европи и свету? Да ли патриотске партије, попут Алтернативе за Немачку, Националног окупљања у Француској, Лиге севера у Италији, могу на дужи рок променити политичку архитектуру ЕУ?
- Питање миграције је на крају питање идентитета. Неевропљани (мигранти) хрле у Западну Европу привучени потрошачком културом и обећањима просперитета либералних класа. Они су искорењени, ми смо искорењени. Укратко речено, морамо зауставити миграцијска кретања у Европу, сами се опоравити у смислу политике идентитета, а затим створити међународне услове кроз сарадњу и помоћ на лицу места, тако да ниједан неевропљанин „не мора“ отићи у Европу. Алтернатива за Немачку, Национално окупљање и Лига севера парламентарне су алтернативе постојећим елитним странкама. Требало би их подржати како би могли исправити реалполитику колико је то могуће у оквиру постојећег стања. Али и то је кључна тачка: преокрет се никада неће постићи само изборним резултатима. Оно што је потребно је метаполитички тријумф, промена свести, преокрет у готово свим областима политике, економије и друштва у западној Европи. То је готово безнадежно. Морамо покушати, ако желимо да сачувамо Европу као Европу, а не да од ње направимо насеље за неевропљане и на крају поље експериментисања за елите ЕУ.
Колико стижете да пратите стање на Балкану, посебно у Србији, која је, сведоци сте, деценијама медијски сатанизована у глобалистичким медијима? Да ли Вам је познат проблем који је настао 1999, насилним отцепљењем јужне српске покрајине – Косова и Метохије – уз помоћ НАТО-а? Да ли мислите да би патриотска, десна Европа, ако је можемо тако назвати, требало да покаже солидарност са Србима због Косова?
- Са великим интересовањем пратим ситуацију широм бивше Југославије. Нажалост, не говорим српски, па зато морам да верујем информацијама из немачке и енглеске штампе и ономе што извештавају српски пријатељи и колеге. Наравно, свестан сам значаја Косова за колективни национални идентитет Србије, и јасно ми је шта је немачка левичарска влада урадила 1999. Када сам током посете Београду увидео штету, која се још увек може видети, поново сам постао свестан агресивног рата НАТО-а против суверене нације, што је у супротности са међународним правом. Изузетно ценим писца Петера Хандкеа, на пример, и његови текстови о Србији и југословенским ратовима имају трајну вредност. Зато мислим да би патриотска Европа требало да се носи са 1999. годином и последицама, критички оцени НАТО и усредсреди се на патње Србије. Србија је једно од истурених места слободне Европе! Нажалост, слободне Европе нема готово нигде. Када је реч о Косову, лично видим његову симболичку димензију. Косово остаје мит и уточиште за све патриотске Србе. Рeaлнo-пoлитички, смaтрaм дa je пoтрeбнa кoрeкциja пoдручja сa тaмoшњим сaдaшњим влaстима, мoждa кao рaзмeнa пoдручja. Ипак, Србима на Косову и Метохији мора се гарантовати далекосежна аутономија, потпуна заштита њихове имовине, цркава, живота. Али то је само даљинска дијагноза, јер будући да нисам Србин, не смем да дајем савете Србима: зато што тамо нисам лично доживео патњу. Чињеница је да патриоте свих европских земаља морају саосећати на ову тему.
Геополитика број 111, јануар-фебруар 2022.
ФОТО: Приватна архива
