Пише: Ђорђе Вукадиновић
1.
Има нешто готово мазохистичко и депресивно у размишљању и писању о српској политичкој сцени данас. А још је депресивније када тај поглед компарирамо са светом око нас,у којем све ври од догађаја и врца од историје и политике (са великим „И“ и великим „П“), разуме се, са свим изазовима, опасностима, али и приликама које из таквог глобалног врења могу произаћи.
Данашњи свет се, реално гледано, налази усред процеса великих тектонских промена које мењају владајуће односе и појмове. Чак и пре овог најновијег украјинског заоштравања које је односе између Русије и Запада довело на ивицу ножа, било је јасно да се човечанство креће у правцу могућег глобалног сукоба (што, наравно, не значи да ће он избити данас или сутра). А чак и „мејнстрим“ аналитичари све чешће о могућем рату говоре као о реалној опцији. При томе, тај рат не мора нужно бити „врућ“, оружани, са тенковима и ракетама (мада ни он уопште није искључен), него превасходно медијски, економски и идеолошки. Заправо, кад мало боље погледамо, видећемо да су елементи сва ова три рата већ увелико присутни и да је са избијањем украјинске кризе дошло до њихове ескалације.
Насупрот томе, чини се као да су Србија и Срби своје битке, победе и поразе, страсти и узлете оставили далеко иза себе, у геополитичким урвинама и беспућу двадесетог века. И сада, као поражена држава, умор(е)на нација и дезоријентисана популација, вегетирају негде на маргини живота, историје и светских збивања.
Ово се може учинити сувише грубом или сувише песимистичком сликом само неком ко је преспавао последњу деценију (односно две), или, пак, онима, релативно малобројним, који од актуелне политике имају директне користи, па им зато све делује лепше и ружичастије. Остали немају много дилеме. Сем, евентуално, око тога ко је од српских политичких актера последњих четврт века и у коликој мери допринео општем посрнућу.
Али око описа постојећег стања готово да нема спора. Сви се слажу да је земља девастирана, држава покрадена, привреда уништена, институције разваљене, систем вредности поремећен, елита корумпирана, народ апатичан, интелигенција пасивизирана, подељена и неутицајна.
2.
Постоји само једно, ако не баш потпуно оправдање, а оно барем једна значајна олакшавајућа околност. Србија је, наиме, током претходних година заиста била подвргнута бруталном „специјалном третману“ од стране победника у глобалном хладном рату, који је овде испробавао не само различите врсте конвенционалног оружја, него и бројне технике специјалног, медијског и психолошког ратовања. Тако да је тренутно стање државе, нације, медија и елите умногоме резултат овог спољашњег „инжењеринга“, почев од санкција и „хуманитарног бомбардовања“, па до наметања влада и кључних политичких и економских решења, при чему готово да није лако пресудити шта је изазвало теже последице – поменуте санкције и бомбардовање током деведесетих, или, пак, ово касније (постпетооктобарско) „пријатељство“ и полуокупација.
А актуелна влада?
Актуелна, тј. „нова“ и „најновија“ (Вучићева) влада је само продужетак „старе“, то јест, одлазеће Вучићеве владе. А обе су само радикализовани продужетак политике која се – некада са више, а некад са мање ентузијазма – у Србији води последњих четрнаест година, то јест, након петооктобарског преврата. То је политика готово искључиво оријентисана на Запад, са чланством у ЕУ као апсолутним приоритетом и (нео)либералном економском политиком и приватизацијом као ултимативним и врховним циљем.
За малобројне трезвене посматраче, тај курс није превелико изненађење – мада се мора рећи да су чак и они (да не кажем, ми) били помало изненађени убрзањем и бескрупулозношћу са којом је поменути курс спровођен у претходних годину и по дана.
Чак и највећи скептици у погледу напредњачке политике, они који од почетка нису имали илузије о томе шта стоји иза „пројекта СНС“ и подршке коју је он добио од западних амбасада и центара моћи у Бриселу и Вашингтону, и који су (да не кажем, који смо) због тог свог исправног увида понекад били несхваћени, па чак и нападани од напредњачких лобиста и једног дела (псеудо)патриотске јавности, чак ни они нису могли да претпоставе колика државна штета ће бити направљена за овако кратко време. И како ће, комбинацијом политичке узурпације и медијске манипулације, Александар Вучић успети да за ту штету још буде и награђен са милион и седамсто хиљада гласова и апсолутном победом на мартовским ванредним парламентарним изборима.
3.
У чему се све огледа национална и државна погубност ове власти?
Постоје ту очигледни и мање очигледни аспекти, при чему је тешко рећи који од њих су тежи и национално погубнији.
С једне стране, имамо оно што је очигледно. Потписивање Бриселског споразума, који је управо ових дана навршио годину дана, и којим је Београд фактички – а, заправо, и формално – прихватио суверенитет Приштине над читавом територијом Косова и Метохије и брутално сломио отпор Срба са севера Покрајине који су се том споразуму противили.
Истовремено, од фамозне „заједнице српских општина“, којом су се српски бриселски преговарачи толико хвалили и поносили, ни даље нема ништа, то јест, и даље је мртво слово на папиру, а то је био дословно једини сегмент споразума који се тицао обавеза Приштине и представљала какву-такву концесију Београду. (Иако се и ту водило рачуна да њено оснивање буде у складу са косовским „уставом и важећим законом“ и да не нарушава косовски правни поредак). Заправо, није била у питању никаква концесија, већ више „смоквин лист“ за који је власт у Београду, за невољу, могла да се хвата и са њим маше, бранећи се од оптужби да су, заправо, потписали издају и капитулацију.
Све остало, међутим, није било чак ни тај смоквин лист. „Јединствена косовска полиција“, „интегрисање правосуђа у оквире косовског правног система“, локални избори, „споразум“ о енергетици и телекомуникацијама – ако се споразумом може звати давање Косову међународног телефонског броја и предавање у надлежност Приштини хидроенергетског система „Газиводе“. Укратко, све је било моделовано по укусу и вољи Брисела и Приштине, и све је до последњег испуњено, имплементирано и одрађено.
Укључујући и тачку 14 Бриселског споразума, по којој се „обе стране обавезују да неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране“.
Да ништа друго лоше нису направили, да је све остало било национално и државно беспрекорно – а далеко је од тога – већ ово што је урађено на Косову и што је урађено Србима са севера КиМ више је него довољно да имена Дачића и Вучића буду црним словима уписана у историји и националном сећању. Али то, на жалост, нипошто није све.
4.
Нова/стара влада Вучића и Дачића не само да је фактички напустила политику „и Косово и ЕУ“, коју је, макар декларативно и недоследно, спроводила влада Бориса Тадића, него је, штавише, још и радикализовала Тадићеву оријентацију „Европа без алтернативе“, коју су, иначе, и Вучић и Дачић (а о Томиславу Николићу да ни не говоримо) жестоко критиковали док су били у опозицији.
Никада у Србији ЕУ пропаганда није била жешћа него данас, и никада противници и критичари Европске уније и НАТО-а нису имали мање медијског и политичког простора.
Коначно, а у вези са претходним, још један мање видљив али вероватно најпогубнији резултат досадашње Вучићеве владавине јесте тихо, али константно „кување жабе“, односно превођење једног великог процента бирача из евроскептичке у евроентузијастичку позицију. Ти људи, махом ниже образовани и слабијег имовног стања, годинама су били лојална изборна база Шешељевих радикала и, делимично, Милошевићевих социјалиста. Нису се претерано разумевали у високу политику, али су имали један у основи здрав и готово инстинктиван патриотски став, били су изразито проруски и „анти-хашки“ настројени, мрзели НАТО и били скептични према ЕУ.
Чак и у времену интензивне про-ЕУ пропаганде (као што је било у периодима 2001−2003. и 2008−2012.) ово патриотско језгро је остајало углавном нетакнуто и било не само главни извор политичке снаге СРС-а, него и највећа препрека – понекад и претња – владајућем политичком „мејнстриму“ да не оде предалеко у свом западњаштву. Све се, међутим, променило након што су Николић и Вучић променили страну. И то не само у том смислу што су напустили Шешеља (то је мањи проблем и може се бар донекле правдати или разумети), него што су напустили и своја скоро дводеценијска политичка и национална уверења.
Поготово је Вучић у том погледу био конвертитски радикалан и са фанатизмом једног готово верског преобраћеника почео да велича ЕУ, Макса Вебера, западну рационалност, Хелмута Кола, Немачку и „реформе“ по укусу и рецептури ММФ-а. И оно национално језгро, које је годинама одолевало док су главни протагонисти еврофилије били Д(О)С-овски политичари и интелектуалци, коначно је почело да се топи и попушта.
Патриотизам је почео да клеца пред „реформама“ и „бољим животом“, а успомена на Војислава Шешеља у Хашком трибуналу избледела је пред медијском кампањом и сликом Мирослава Мишковића у Београдском ЦЗ-у. Иако стање још увек није тако алармантно, истраживања већ другу годину бележе одређени пад готово свих патриотских параметара – од (не)спремности да се призна независност Косова, до пораста евроентузијазма, па чак и благог успона подршке уласку у НАТО код све бројније армије напредњачких и екс-радикалских гласача. Нису они постали Бог зна колики „европејци“, али нису више ни патриоте. И то перфидно круњење спонтаног национализма и патриотизма код ових друштвених слојева можда је, уз Бриселски споразум, највећа последица и „тековина“ досадашње Вучићеве владавине.
5.
Шта се може рећи о персоналном саставу нове владе?
Ништа специјално. Персонални састав, личност, способности и квалификације нових министара прилично су небитни у ситуацији када један човек одлучује дословно о свему – не рачунајући оно о чему одлучују страни саветници и амбасадори. Другим речима, биће то влада Александра Вучића и Светске банке (односно ММФ-а) и једино ће од та два фактора зависити. А министри ће – већини је то јасно, мада се увек нађе неко ко то не схвата или не прихвата – ту углавном бити само извршиоци воље, помоћници, саветници или секретари. Неки од њих су потпуно непознати, неки познати само као партијски апаратчици, а има и оних који су, попут Вујовића, Удовичића или Тасовца, заиста афирмисани у својој струци – што још увек не значи и да су, тј. да ће да буду и добри министри.
Три министра долазе из глобалних финансијских институција (с тим што су Душан Вујовић и Кори Удовички солидно котирани професионалци Империје, док је у звезде ковани Лазар Крстић апсолутни почетник, аматер и марионета), што већ по себи довољно говори о томе чија је Влада, где јој је седиште и ко ће се, уз Вучића, у њој опште још нешто питати. Али и независно од персоналних решења, јасно је да ће Влада спроводити неолибералну политику кресања плата и пензија, отпуштања из државног сектора и распродаје преосталих државних ресурса (на првом месту „Телекома“, па и делова ЕПС-а), не би ли тако обезбедила новац за свој опстанак и испунила Вучићева обећања – не обећања дата бирачима, него онима који су му дозволили концентрацију власти и расписивање ванредних избора.
Узгред, међу онима који ће се (уз Вучића) у Влади још нешто питати нема Ивице Дачића – он се, уосталом, није много питао чак ни у претходној влади, којој је формално стајао на челу и у којој је објективно располагао значајним ингеренцијама и полугама моћи. Дачић дакле остаје у игри − додуше, скрајнут и поприлично понижен. Али ту је, ту ће (за сада) и остати, са надом да ће се Вучић, импулсиван какав јесте, можда негде преиграти, а он поново вратити на сцену на велика врата (можда као председнички кандидат?) и у великом стилу.
6.
Да ли су Руси имали одлучујућу улогу у томе да се Дачић и СПС ипак нађу у Влади и, уопште, колики ће бити руски утицај на нову власт и српску политику?
Ово је, заправо, можда најтеже питање. Руски утицај свакако постоји, али нипошто није толики колико то поједини режимски лобисти, свесни наклоности највећег дела бирачког тела према Русији, покушавају да представе. (По принципу: „Срби воле Русе. Руси подржавају СНС и Вучића. Дакле, сви Срби такође треба да воле и подржавају Вучића и СНС“.) Уосталом, и приликом формирања прошле („старе“) владе Дачића и Вучића, многи су ту владу проглашавали за „руску творевину“, а она је водила изразито прозападну и пробриселску политику (за шта су јој признање више пута одавали Јелко Кацин, Штефан Филе и други ЕУ званичници), тихо је опструирала „Јужни ток“ и интензивирала сарадњу са НАТО-ом и Националном гардом Охаја.
Русија, већ традиционално, СПС и Ивицу Дачића препознаје као свој главни ослонац у српској политици (други су били радикали, а трећи ДСС – али су захваљујући сопственим грешкама и једни и други испали из комбинације). И упркос не баш сјајном искуству, сигурно су били заинтересовани да се они нађу и новој влади. Зорана Михајловић, која је највише иритирала Русе, померена је са места министра енергетике, а на њено место постављен Александар Антић, Дачићев човек од поверења и, узгред речено, човек који се енергетиком никада није бавио, нити са њом има икакве везе. С друге стране, из Владе је избачен проруски кадар и Николићев пријатељ Милан Бачевић, а највероватније ни за Душана Бајатовића неће бити места у „Србијагасу“. Такође, као што је већ поменуто, сви економско-финансијски ресори су у рукама вашингтонске осовине: ММФ − Светска банка, ЕУ остаје главни спољнополитички приоритет, а Берлин, Брисел и Вашингтон главни спољнополитички савезници и ослонци (и) ове владе.
Другим речима, судећи по првим наговештајима и овим сменама, односно постављењима, Москва ће највероватније успети да заштити Јужни ток као свој превасходни и стратешки интерес у региону. А све остало ће бити у домену пријатељске реторике и медијског дима за унутрашњеполитичку употребу.
7.
Коначно, да ли је могућ другачији развој догађаја – у смислу да, притиснут беспарицом и новим геополитичким околностима, Вучић покуша да се врати на старе позиције, каже историјско „не“ својим менторима и истински се окрене ка Русији?
Разуме се да је могуће. Али заиста није много вероватно. Тачније, то би представљало прворазредно чудо и сензацију, упоредиву једино са величином и радикалношћу преокрета из 2008. када су Николић и Вучић окренули ћурак, разбили СРС као најјачу опозициону и проруску странку, и из анти-ЕУ прешли у еврофилни табор. С тим што сада, као што је, надам се, у овом тексту довољно јасно образложено, чак и када би се, којим чудом, поново обрнули, не би било могуће ни издалека анулирати све катастрофалне националне, политичке и психолошке последице изазване њиховим претходним заокретом.
Геополитика бр. 74, мај 2014.