Пише: Слободан Ерић
Протеклог месеца Србију је погодила једна од највећих елементарних непогода у њеној историји – поплава, која је на тренутак у свести људи оживела слике библијског потопа. Изгубљени су људски животи, а материјална штета је огромна. Економска ситуација у земљи је тешка, јер се ова природна непогода само надовезује на друштвене непогоде које су Србију погађале у последње две деценије: санкције, бомбардовање... Без сумње, највећа друштвена непогода је петооктобарски преврат 2000. године, који по последицама по српски народ и државу представља једну велику елементарну непогоду колосалних размера.
Поплаве су пробудиле солидарност, показале да је наш народ, иако уморан од притиска и тешког живота, још увек духовно и емотивно жив и спреман да помогне својим угроженим сународницима, као и да смо, као и више пута у историји, најбољи када нам је најтеже, да залихе племенитости и пожртвовања нису још увек исцрпљене. Треба поздравити и похвалити све наше људе који су помогли у спасавању и евакуацији, материјално или на било који други начин. Све, од руских спасиоца, који су нам први притекли у помоћ, до свих других, јер давање и пожртвовање за друге увек рађају добрим плодовима.
Поред обнове поплављених кућа, инфраструктуре, пружања помоћи најугроженијима, у овом тренутку је најважније да Србија пажљиво анализира узроке ове непогоде и извуче правилне поуке за будућност.
Прво, ова поплава је показала колико су за једну државу важни војска и јавни сектор. Војска је одлично реаговала, али се видело да су њени и људски и технички капацитети лимитирани, што је последице континуираних „реформи“, односно велике друштвене непогоде од 5. октобра 2000, коју сам претходно поменуо.
Друго, низ чудних и тешко објашњивих чињеница, које су пратиле ове српске „монсунске“ кише, и по количини и по географској локацији, указује на основану сумњу да се против Србије води једна врста метеоролошког рата. То налаже држави да ангажује научне институције и да се озбиљно, без икаквих научних и других предрасуда, приступи анализи разних појава, активности и феномена из области геоинжењеринга које потенцијално могу да буду претња за националну безбедност, као и да се формулише стратегија адекватног одговора.
Јер Србији у наредном периоду заиста прети реална опасност, како од природних непогода ‒ нових поплава, земљотреса, суша ‒ тако и друштвених непогода: економског банкрота и социјалних сукоба, који, подстицани и дириговани из иностранства, могу, не дај Боже, да прерасту у грађански рат.
Да би предупредила овај црни сценарио, Србија мора да предузме адекватне мере на државном и духовном плану.
Прво, Србија мора да сачува економски суверенитет, као претпоставку било каквог аутохтоног привредног и националног развоја, што значи да мора у свом власништву задржати земљу, рудне ресурсе и најважније енергетске, привредне и инфраструктурне капацитете.
Економски програм Владе, који је по својој суштини неолиберални, радикално неолиберални, и који подразумева продају странцима „Телекома“, РТБ „Бор“ и ЕПС-а, Србију непогрешиво води у економско самоубиство. Не могу се последице једног лошег економског програма и одсуства системског приступа санирати медијским кампањама и ентузијазмом актуелне власти.
Друго, Србија мора да прекине или суспендује придруживање Европској унији. За Србију је улазак у ЕУ опасан, не само по њен суверенитет ‒ ЕУ и њене највеће чланице признају Косово као независну државу ‒ за Србију је то опасно на духовном плану.
Није спорно само то што је западна управљачка номенклатура против нас, још је више спорно што је та цивилизација постала умногоме богоборачка – против Бога. Ступањем у такав савез ми можемо не само да изгубимо духовни и национални идентитет, већ и Божији благослов и заштиту.
Јер судбина једног народа не зависи само од односа према великим силама, већ и од односа према Богу и поштовања и испуњавања Божијег закона. Зато је поучан Стари завет, који представља историју односа између Бога и изабраног израелског народа. Када су Јевреји поштовали Бога и испуњавали Божији закон, Бог их је штитио и помагао: извео их је из египатског ропства, раздвојио је Црвено море, спровео је мере антипотопа, да би се, када су Јевреји прешли, таласи тог мора поново састали и потопили њихове гонитеље. Када су Јевреји одступали од Божијег закона и уместо правог Бога поштовали идоле, Бог је допуштао глад, невоље и њихово падање у ропство.
Духовни закон је веома једноставан. Због тога, треба да извучемо сви поуке из ових поплава, да се, као што нам говоре наши духовници, трудимо да се покајемо, и да као наши свети преци останемо верни Богу и Светом Сави. Ступањем у ЕУ ми преузимамо обавезу да доносимо и имплементирамо законодавство ове заједнице. Проблем настаје што су неки од тих закона ЕУ, као што су легализовање хомосексуалних права и бракова, у супротности са Божијим законом. А као што рече старац Пајсије, у прошлом броју Геополитике, поводом примера доношења једног таквог противбожанског закона: „Када државни закон изађе (усвоји се, односно донесе се – п. а.), онда последице падају на сваког грађанина, зато што Бог кажњава цео народ. Али када државног закона нема, тада се казна допушта и пада само на особу која је сагрешила“.
Због тога у вођењу јавних послова једне земље није довољна само политика, већ, рекао бих, и теополитика ‒ синтеза политике и теологије, науке о Богу.
Геополитика бр. 75, јун 2014.
