Др Зоран Петровић Пироћанац, научни сарадник у Институту за политичке студије, говори за Геополитику
Питајте стручњаке са Рударског факултета у Београду, па ћете се и сами уверити да се од свега што поседујемо у нашој кући Србији, више од 60%, налази у тлу Космета. Осим угља, коjeг има за сад доказаних резерви око 20 милијарди тона, а тврди се да практично читава област лежи на угљу, ту су и веома скупи стратешки елементи, попут кадмијума, кобалта, никла, итд. Нема ни у једној земљи света таквих политичара-лудака који би то препустили другом, како то чине српски лидери.
Написали сте једну врсту геополитичке трилогије: „Геополитику енергије“, „Геополитику хране“ и „Геополитику воде“. Шта је био мотив да класичној геополитици придружите енергију, воду и храну и због чега су оне важне?
- Геополитика спада у најмлађе друштвене науке (настала je у Немачкој, 1899). У нашој земљи и даље не заузима место које би требало да запоседне, јер у свим озбиљним државама нико не може да води ефикасну спољну политику ако, као у Србији, покуша да игнорише знања геополитике.
Истовремено, ова млада и моћна наука развија се невероватним убрзањем, пре свега својим мултидисциплинарним методом. У 21. столећу, она је несумњиво једна од наука које су у свој појмовни и методолошки апарат унеле најширу гаму друштвених наука. Данас геополитолог мора да проучава не само војне вештине и географију, већ и геоекономију, социологију, демографију, религијска кретања, цивилно друштво, расправе о климатским променама, да има и футуристичка обележја, да предвиђа, итд.
Упустио сам се, пионирски, у поменута глобална питања, воду, храну и енергију, као суштинске проблеме човечанства, који ће умногоме променити међународне односе. То јесу незаобилазне теме савремене геополитике, а ја сам, написавши те књиге, које сада даље други аутори треба да надмаше новим радовима, био у улози early warning
истраживача (оног који врши функцију раног упозоравања). Зато што наша држава, као и у много чему другом, има недопустивих зјапећих рупа у поимању и вођењу онога што се назива state management.
Недавно је представљена Ваша најновија књига, „Геополитика енергије“. Видимо да све озбиљне државе велику пажњу посвећују енергији. Какво је стање у Србији по питању енергије, и да ли у нашој земљи неко брине о „енергетској безбедности“?
- Политичка класа Србије, од времена Тита, од Д. Марковића,П. Стамболића, И. Стамболића, С. Милошевића, до З. Ђинђића, В. Коштунице и Б. Тадића 2011, није изнедрила успешне екипе државотворно мислећих лидера. Немамо ни даље на сцени људе који се жртвују за државу, који су слуге грађана, који имају осећај за историјско време, за обавезу да, бивајући државни челници, буду запамћени као људи који су постигли резултате на ползу државе и грађана. И који не страхују да чак и страдају у име тих принципа. Све политичке гарнитуре до данас јесу катастрофално испод захтеваних стандарда државног управљања у нашем добу невероватног убрзања човечанства, када се на планети стварају друштва знања (knowledge society.)
Неспремна је Србија, недовољно политички образована, ретко мудра и никад кадра да издржи и истрпи, на својим плећима, бранећи свој народ, сваки атак на њен суверенитет. Тако српска политичка класа једнако исказује и недопустиве слабости и у домену енергетске безбедности.
Ово столеће обележавају људска права, а међу њима је одрживи развој једно од темељних људских права. У ОУН кажу да нема одрживог развоја ако свака земља и народ не изборе и ресурсни суверенитет. А на власт у Србији стално се пењу људи које спољни фактори врло лако престроје да раде за њих, а не на ползу сопственог народа.
Знам и ја да су притисци често несношљиви, али народ у Србији не треба да бира на чело државе оне који нису у стању (увек)стићи, (каткад)и утећи, и (увек) на страшну мјесту постојати. Пред нашим очима тужно превладавају само политички специмени лако корозивни на корупцију, и они које тимови за планирање сценарија лако фасцинирају и „прешалтују“ у активности које увек резултирају даљим опадањем и чак ентропијом наше државе и друштва.
На промоцији књиге рекли сте да се најмање 60% наших енергетских и сировинских резерви налази на Косову и Метохији, а да наша политичка класа ту врсту аргументације није користила у борби да сачувамо нашу јужну српску покрајину. Молимо Вас да за наше читаоце ближе појасните ту своју оцену.
- Питајте стручњаке са Рударског факултета у Београду, па ћете се и сами уверити да се од свега што поседујемо у нашој кући Србији, више од 60% налази у тлу Космета. Осим угља, кога има засад доказаних резерви од око 20 милијарди тона, а тврди се да практично читава област лежи на угљу, ту су и веома скупи стратешки елементи, попут кадмијума, кобалта, никла, итд. Или једна од најбољих вода планете, у Сиринићкој жупи. Нема ни у једној земљи света таквих политичара-лудака који би то препустили другом, како то чине српски лидери. Преговори са Албанцима − Шиптарима у Бечу, под паском међународних организација, били су најбољи доказ моје тврдње о политичком инвалидитету и лошем материјалу од ког су саздани наши лидери. О свему су разговарали у Бечу, осим о нашим ресурсима на Космету. То ће у историји Србије бити забележено као један од најкретенскијих, или најкукавичкијих и велеиздајничкијих потеза лидера српског народа. Заиста нисам кадар да се определим шта је од тога било узрок овог саморазарајућег политичког понашања. Није нико овластио Тадића, Коштуницу, Драшковића и Јеремића, као српске делегате, да на тацни предају наше ресурсе Шиптарима, Енглезима и ко зна још којим енергетским предаторима који долазе на гозбу у нашу јужну покрајину. Како су лакомислено (или бивајући „обрађени“ да на то пристану) прихватили да срамно ћуте око тог суштинског момента преговора. Да као права размажена деца „круга двојке“, узурпатори власти, некомпетентни за врхунску политику, без геополитичких знања, курсисти Лондона и Вашингтона, „хипер-класа“ ситних чиновника НАТО света, тако хладно бацају стогодишње напоре и страдања и херојства наших прадедова под ноге. Ко им је то дозволио? Који их је то народ за то овластио? Да им Соња Бисерко и остали идеолошки шкарт стаљинистичког доба који гамиже политичком сценом Србије већ две деценије, да им такви буду налогодавци и преносиоци задатака из Вашингтона? То је исувише опасно и глупаво од њих, а неће се никако завршити како су се надали. Биће пре она порука коју сам чуо у емисији на Радио Београду, у детињству: „Издајице свога рода, однела вас мутна вода!“
Сведоци смо да је политичка класа спремна да зарад својих политичких интереса распрода националне ресурсе. Да ли Вам је познато које су велике светске корпорације заинтересоване зе ресурсе у Србији, и како сачувати национално богатство и право и могућност за одрживи развој нашег народа?
- То су, пре осталих, енглеске, немачке, америчке, француске, италијанске корпорације. Али, Енглези пре свих, Горди (и подмукли) Албион. У „Њујорк тајмсу“ од 24. 3.2008, објављен је илустративан текст за моју тврдњу да чим се негде појаве Енглези, дери кожу на шиљак. Такво је историјско искуство Срба у последња два столећа са енглеском Круном. У поменутом тексту насловљеним „Новорођена нација бори се за економску аутономију“ пише и ово: „Британски геолози који воде скорашњу процену косовских ресурса, кажу да територија има велике количине минерала, укључујући лежишта никла, олова, цинка, кадмијума, боксита и чак мале жице злата“. У том пасусу вам је све. Лешинари стижу да провере чега за пљачку има, па ће на крaју и Шиптари да цвиле, јер богати данас сиромашнима више ни мрвице не дају. А ми ћемо, ако их не спречимо, ускоро куповати нашу струју од Енглеза и других алавих придошлих у нашу кућу. Перверзија достиже кулминцију податком да Србија и у 2011. отплаћује 700 милиона долара кредита за градњу термоцентрале Косово 2. А ми ћемо приде да купујемо струју од њих. Зато наше комшије Шиптари треба да се већ једном прену, и они ће постати робље, и за њих ће остајати бедне мрвице. Боље је да траже излаз са нама, него са Енглезима и Америма, иако су им они помогли да победе у првој четвртини историјског (непотребног) надметања наша два народа.
На почетку „Геополитике енергије“ написао сам, уверен сам, кључну
истиниту реченицу: „Србима моћни геополитички предатори отимају виталне ресурсе на Космету и то је суштина свих геополитичких маневара у протеклих двадесет година на Југоистоку Европе.“ И тога треба заувек да се држимо у нашој државној политици, да то увек говоримо, и да не пристанемо никад на легализовање ове пљачке.
Храна је велика шанса за Србију. Пољопривреда је, чини се, једини привредни сектор који бележи раст извоза последњих година. Али и ту вребају велике опасности: куповање великих земљишних комплекса од стране странаца, увођење генетски модификоване хране. Каква су Ваша сазнања по овом питању?
- На Западу су грађански покрети већ небројено пута доказали да су ГМО штетни за човека и за будућност човечанства. Само поткупљени научници тамо минимизују опасност од ГМО-а. Ни један научник од угледа не ради за „Монсанто“, „Дипон“ и остале троваче планете. И увек треба понављати: „Монсанто“ и америчка влада још нису одговарали за злочине у Вијетнаму од пре четрдесет година. „Монсанто“ је изумео „оранж агенс“, хемијски производ који је уништавао биљаке, животиње и људе у Вијетнаму, где се и данас људи рађају са конгениталним малформацијама. Они су одвратни криминалци, њих треба склонити са лица планете, кажњавати.
И, видите, то вам је мерило и за нашу ситуацију. Ко овде хвали „Монсанто“ и сличне троваче и увознике модификоване соје, кукуруза и намирница, тај ради за њих. Ако је та особа научник, такав више не треба у њих да се убраја, ако је из сфере политике, из министарства пољопривреде, здравља, и слично, тог треба непрестано откривати јавности, жигосати као најстрашнијег злочинца против човечности. Истовремено, треба осуђивати и сељаке, и комбинате, и друге пољопривредне фирме, који пристају на та тровања због нешто пара, и који не размишљају да лагано убијају и своју децу и унучад. Јавност треба сензибилизовати да се томе директно супротставља, по сваку цену. Французи су годинама упадали у њиве са засејаним модифкованим кукурузом, сојом и другим биљкама, и све уништавали. И ишли свесно у затворе, све док нису принудили државу да се одрекне ГМО, да их потпуно забрани, упркос Амерканцима, које Француска углавном, у свему другом, слуша.
Решење је само немилосрдни обрачун са таквим ђавољим изумом.Треба уништавати такве усеве, треба организовати грађанску обавештајну службу за откривање ГМ усева и производа, и све одмах уништавати. Једино тако ћемо одбранити наша будућа поколења од ове сатанске пошасти. Не може човек да буде Господ, да одређује васељенски поредак.
Желим да подсетим да сте Ви у првом броју Геополитике објавили један важан текст о водама, о, у европским оквирима, огромним подводним резервоарима питке воде испод Плитвичких језера, што даје посредна објашњења око разрешења ситуације у Републици Српској Крајини. Није то био први пут да сте објавили стратегијски важне чињенице и да сте били визионар. Како стојимо са водама, и каква наша стратегија треба да буде поводом очувања овог важног националног ресурса?
- Није то визионарство, већ нормалан осећај дужности према свима који живе у нашој Србији и око ње. Ја сам убеђени доситејевац, од основне школе. Доношење нових кромпира, које је најпре у Србију донео Доситеј Обрадовић, првенствено у домену образовања − то је дужност и логична тежња сваког мислећег и образованог човека.
А вода је једна од суштинских брига сваког друштва. Најважнији мој апел јавности јесте да, као и код општенародног бунта против ГМО, наш став треба да је идентичан за очување наших вода. Ње ће бити све мање, и мора се обезбедити да сваки човек може да је пије, а да за њу не плаћа. То је оквир борбе коју ја заговарам. Не може никакав приватник, тајкун, приватна компанија, да ставља шапу на изворишта воде. И да једног дана чак, када воде заиста буде толико скупоцена да ће се златом плаћати, ти типови постављају приватне војске које ће пуцати у жедне грађане и спречавати да утоле жеђ, ако су без пара. То време које се ближи, а о томе су многи озбиљни стручњаци говорили по свету, већ је доба наше деце, близу је.
Водe су опште добро (common goods, biens communs) и тако припадају човечанству. Они који продају воду, наше заједничко власништво, непријатељи су човека. Њиховој финансијској алавости легитимно је да супротставимо сваки протест, укључујући и силу, ту нема никакве даље расправе. Треба непрестано на ово подсећати политичку класу Србије, да се не играју главом омогућујући приватном капиталу да тргује чак и нашом заједничком водом.
Како оцењујете економско и политичко стање у земљи, стање нације? То је питање које често упућујемо нашим саговорницима, очекујући да нам они, поред дијагнозе и коментара постојеће ситуације, представе своја размишљања и план за будућност. Дакле, шта нам ваља чинити?
- Србија је историјски запала у период тешке ентропије која прети чак њеном буквалном биолошком преживљавању. Ентропијом, тј, галопирајућим пропадањем, захваћени су сви сегменти нашег друштва, до великих дубина: политика, култура, војска, чак и Црква.
Анализа политичке класе (у коју сам се одавно упустио, а сада радим на писању књиге радног наслова „Nomenclaturia Serbica“) показује да је у веома дугом периоду Србија у политичкој класи имала висок проценат „шкарта“, који се увек некако домогао највиших државних дужности. Тај континуитет негативне селекције у најважнијим сегментима политичког и друштвеног живота, рак-рана српског друштва, јесте објашњење тоталног дебакла српске државе деценијама, још од пре комунистичког периода. И у овом часу Србијом царују неквалитетни, корумпирани, алави, од туђих интереса ангажовани кадрови, на раду у државним институцијама. По одурном принципу наметања коалиционих кадрова по сваку цену, макар Србија пропала, држава истом великом брзином срља на зачеље свих могућих економских листа-показатеља планете. Тонемо, уз берлусконијевску безобзирност и неморалност већине лидера, уз незајажљиву омни- корупцију, силништво личног богатства скоројевића.
А нигде на видику нема снага преврата, нигде тачке прелома, тог оздрављујућег истоирјског момента за сваки народ планете, после година безперспективности и општег јада. Тако је бивало у читавој историји човечанства, а баш о таквим ломовима гледамо призоре из Туниса, Египта, Јемена, крајем јануара 2011. Тврдим да ће ове и наредних година бити и других сличних сцена бунта народа, проузрокованих неподношљивим осећањем преварености од политичке класе, и решености да се живот врати у оквире људског и достојанственог.
Та циклична енергија бунта, која се понавља кроз читаву историју, ето, хвала Богу, није усахнула ни у наше доба. И уз све ризике које носи, таква енергија је најбржи пут да се сви натерају на поновно промишљање перформанси и стандарда друштва у коме највећа већина људи жели да живи. Ипак је највећи узрок незадовољства алавост богатих и моћних и тотално апстраховање људске несреће. А човек 21. столећа жели да заштити општа добра: храну, воду и енергију, на које бесомучно атакују мултинационалне злочиначке корпорације и велике банке. Уз свесни ризик да ме многи критикују, кажем на крају: таква неправична и изопачена друштва могу истински да врате у равнотежу само насилни грађански бунтови, дубоко је моје убеђење.
антрфиле
Осећај националне дужности
Желим да подсетим да сте Ви у првом броју Геополитике објавили један важан текст о водама, о, у европским оквирима, огромним подводним резервоарима питке воде испод Плитвичких језера, што даје посредна објашњења око разрешења ситуације у Републици Српској Крајини. Није то био први пут да сте објавили стратегијски важне чињенице и да сте били визионар. Како стојимо са водама, и каква наша стратегија треба да буде поводом очувања овог важног националног ресурса?
- Није то визионарство, већ нормалан осећај дужности према свима који живе у нашој Србији и око ње. Ја сам убеђени доситејевац, од основне школе. Доношење нових кромпира, које је најпре у Србију донео Доситеј Обрадовић, првенствено у домену образовања − то је дужност и логична тежња сваког мислећег и образованог човека.
А вода је једна од суштинских брига сваког друштва. Најважнији мој апел јавности јесте да, као и код општенародног бунта против ГМО, наш став треба да је идентичан за очување наших вода. Ње ће бити све мање, и мора се обезбедити да сваки човек може да је пије, а да за њу не плаћа. То је оквир борбе коју ја заговарам. Не може никакав приватник, тајкун, приватна компанија, да ставља шапу на изворишта воде. И да једног дана чак, када воде заиста буде толико скупоцена да ће се златом плаћати, ти типови постављају приватне војске које ће пуцати у жедне грађане и спречавати да утоле жеђ, ако су без пара. То време које се ближи, а о томе су многи озбиљни стручњаци говорили по свету, већ је доба наше деце, близу је.
Водe су опште добро (common goods, biens communs) и тако припадају човечанству. Они који продају воду, наше заједничко власништво, непријатељи су човека. Њиховој финансијској алавости легитимно је да супротставимо сваки протест, укључујући и силу, ту нема никакве даље расправе. Треба непрестано на ово подсећати политичку класу Србије, да се не играју главом омогућујући приватном капиталу да тргује чак и нашом заједничком водом.
Геополитика енергије
Књигу др Зорана Петровића Пироћанца „Геополитика енергије“ можете да наручите на телефоне 011/2403-440 и 064/245-2085, у Крфској 7 у Београду, као и у Институту за политичке студије, Светозара Марковића 36/4. Цена књиге је 800 динара.
