Одлуком министра одбране господина Шутановца да војнике Војске Србије пошаље на војне маневре НАТО у Грузију удара се бестидан шамар Русији, која је већ годинама изложена НАТО провокацијама – а војне вежбе у Грузији нису ништа друго до безочна провокација. Тиме се Србија солидарише са руским непријатељима, са истим онима који су – какве ли ироније! – и непријатељи саме Србије... а забада нож у леђа Русима који су од почетка били једина велика сила која се доследно залаже за решење косовског питања у складу са међународним правом. Ово је у истој равни са слањем српског контингента у хабзбуршку војску на фронту против Руса у Галицији.
(Србија је у међувремену отказала учешће у маневрима у Грузији)
пише: др Срђа Трифковић
Таман кад човек помисли да је Србија тако ниско пала да ниже не може, да је толико осрамоћена да јој срамотније не може бити, деси се нешто довољно страшно да нас подсети да и од зла има горе, да дно још није дотакнуто. Пример представља одлука министра одбране г. Шутановца да војнике Војске Србије пошаље на војне маневре НАТО пакта у Грузију.
Ово је вест која се прима прво са неверицом, затим гневом, а потом и стидом.
Као прво, та скандалозна одлука пада у сред периода од 78 дана – који је започео 24. марта – када би цела Србија требало да молитвено обележава десету годишњицу своје Голготе под НАТО бомбама, када би требало да се и народ и држава са пијететом сећају невиних жртава агресије и да се подсећају на то ко је то ову земљу напао без права и повода, на правди Бога, да би јој потом отео најсветију седмину њене територије.
Као друго, том се одлуком удара бестидан шамар Русији, која је већ годинама изложена НАТО провокацијама – а војне вежбе у Грузији нису ништа друго до безочна провокација. Тиме се Србија солидарише са руским непријатељима, са истим онима који су – какве ли ироније! – и непријатељи саме Србије... а забада нож у леђа Русима који су од почетка били једина велика сила која се доследно залаже за решење косовског питања у складу са међународним правом. Ово је у истој равни са слањем српског контингента у хабзбуршку војску на фронту против Руса у Галицији.
Као треће, том се одлуком крши закон и Устав саме Србије, чији су посланици огромном већином гласова усвојили резолуцију о неутралности земље. Како истиче Српски сабор „Двери“ у свом захтеву за смену Шутановца, овом је одлуком у Србији „укинута парламентарна демократија и уведен режим војне хунте са министром војним на челу “. Нажалост, укидање парламентарне демократије у земљи Србији траје већ подуже: сећа ли се још ко споразума Вука Драшковића са генералним секретаром НАТО Схефером из јула 2005. о неограниченом праву транзита НАТО снага кроз Србију? Што се „режима војне хунте“ тиче, њему није на челу ни војни ни ма коју други српски министар, баш као што на стварном челу источнонемачког или пољског режима пре пола века нису били ни Немци ни Пољаци.
Најгоре је од свега да ова срамотна одлука нема апсолутно никакву позитивну страну. Колаборација са страним моћником – под условом да морала нема као релевантне категорије – може да се и те како исплати, као што су се Хрвати и Албанци уверили 1941.-1945. и од 1991. наовамо. Србија пак нема ни од колаборантског улагивања никакве користи, јер кројачима њене судбине у Брислу и Вашингтону нису потребни београдски пулени, већ само лакеји. Пулен може да се нада некој вајдици у свом забрану, а лакеј само договореној плати и евентуалном бакшишу. Уосталом, као што смо се уверили, Србија није ништа добила уласком у тзв. Партнерство за мир. (Тзв, јер баш као што Свето римско царство није било ни свето, ни римско, ни царство, тако и „партнерство за мир“... нити је „партнерство“, нити служи „миру“.)
Шта би Србија добила евентуалним уласком у НАТО, мимо воље својих грађана и њихових демократски изабраних представника, мимо морала и логике?
Србија би тиме постала саучесник у сопственом черечењу. Изгубила би оно једино шта јој је после рата 1999. преостало: морална надмоћ жртве грубе агресије. Уласком у НАТО Србија би, не прећутно него експлицитно, прихватила став да је војна интервенција против ње пре десет година била оправдана, са свим последицама које из таквог признања произилазе. Наравно, у Београду смо имали тада, а имамо и данас, корифеје „друге Србије“ који управо тако мисле и злурадо се сеире на Шутановчев срамни потез. Међутим, ако би једна тако судбоносна одлука као што је приступање НАТО пакту била подложна демократском одлучивању грађана – а морала би да буде – нема никакве сумње да би је они са гнушањем одбили.
Чују се “аргументи” да би за Србију тобоже било рискантно да она од свих балканских земаља једина не буде у НАТО. Има лаика који наседају тези да би требало ући у НАТО савез, е да би Србија била праведније третирана од савремених светских моћника. За такав став нема емпиријске потврде. Чланство у НАТО данас не гарантује да ће сукоби међу чланицама бити вредновани на правичан и уравнотежен начин, баш као што чланство у Тројном пакту није спасло Румунију губитка Трансилваније 1940.
Турска је 1974. године извршила илегалну инвазију Кипра и етнички је очистила Грке са северног дела острва. Ово је, наравно, изазвало дубоки гнев у Грчкој и било је било катастрофално по грчке националне интересе, али је Грчка била немоћна да ма шта учини. Обе земље су чланице НАТО, али то није значило да су уживале једнак третман. Напротив, током читаве кипарске кризе било је јасно да америчка страна нагиње Турској, не зато што су Турци у овом случају имали право и правду на својој страни већ зато што су САД сматрале Турску далеко важнијим стратешким партнером.
Поборници уласка у НАТО такође помињу европске интеграционе токове из којих Србија не треба да буде искључена. Међутим, ако Србији и треба европска интеграција – што је у најмању руку дискутабилно – треба бити начисто да Северноатлантски савез није предуслов чланства у ЕУ. Од 27 земаља чланица чак шест њих (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Малта, Кипар) нису у НАТО и немају намеру да траже чланство, нити ико на њих врши притисак да то учине.
Уласком у НАТО савез једна држава пристаје на ограничење свог суверенитета. У њој више ни формално неће постојати ниједна служба, ниједан документ са назнаком ”Строго поверљиво”, који неће бити подложни увиду и контроли спољних фактора. Истини за вољу, америчким обавештајцима ионако више није потребно да информације добијене од својих локалних доушника плаћају готовином или кафанским вечерама, они их већ са пуним правом траже и добијају.
Партнерство за мир, као што смо се уверили, представљало је само први корак у процесу који захтева потпуно подвргавање војске ”цивилној контроли” по рецептури г. Шутановца. Када видимо ко су ”контролори”, домаћи који су нам барем донекле знани и њихове иностране газде који то нису, схватићемо катастрофалне последице таквог захвата. Све је то у духу решености актуелних власти у Београду да разграде све институције, од Војске до САНУ и Универзитета, у којима концепт дефинисања и очувања српских националних интереса још увек није сасвим искорењен.
И са финансијске стране улазак у НАТО био би прескупо плаћен. Као што знамо на основу искустава других источноевропских земаља, уласком НАТО једна земља се обавезује да своје војне ефективе прилагоди извесним стандардима. Ионако оскудни ресурси Србије били би изложени притиску да се набави опрема првенствено америчког порекла која је ужасно скупа и за стварне потребе одбране земље непотребна. Како би Србији помогли ловци Ф-16 за сузбијање албанског тероризма у Бујановцу и Прешеву? Као што смо видели у случају Мађарске, Пољске и Чешке, милијарде долара потрошене на чланство у НАТО нису чак ни подложне јавној дебати.
Са становишта САД – као главног фактора у НАТО – сви бивши источноевропски
сателити Совјетског Савеза сада се третирају као сателити Америке, као саучесници на послу стратешког опкољавања Русије и као контратежа старој Европи унутар Европске уније. Са становишта тренутно непостојеће, али у неко време будуће вазда могуће националне стратегије, стављање Србије у то и такво друштво било би равно злочину без преседана у историји ове нације.
Српске земље географски, економски и културно припадају и медитеранском и подунавско-панонском и централноевропском подручју. Срби у тим оквирима треба да процењују своје интересе и стварају своја билатерална савезништва. Улазак у НАТО трајно би спречио евентуални такав процес. Србија би себи везала руке уласком у организацију која после краха Совјетског Савеза нема никакво оправдање за свој опстанак – изузев као помоћно оруђе очувања глобалне хегемоније режима у Вашингтону. Није искључено да би била обавезна да саучествује у војним интервенцијама попут оне којој је и сама била подвргнута, или пак да шаље своје војне контингенте у састав некаквих ”коалиција вољних” у пустињама Арабије или забитима Централне Азије.
Основна обавеза доносилаца политичких одлука Србије јесте пред сопственим грађанима, а не пред некаквом мистичном међународном заједницом. Та обавеза укључује дефинисање и унапређивање националних интереса на прагматичан, стручан и пре свега неидеолошки, вредносно неутралан начин. Загриженост Шутановца и њему сличних носилаца власти у Београду за прилаз једној стратешки бесмисленој, у делима злокобној и морално банкротираној организацији као што је то НАТО, која оличава идеологију глобалног хегемонизма постмодерног неолиберализма, има једну корисну страну. Она додатно потврђује чињеницу да он (и они) рачуне за свој рад не полажу у самом Београду, већ негде другде. Како радили, тако им Бог платио...
Геополитика број 30 1.5.2009.
