Пише: проф. др Коста Чавошки
За Србе је то била заветна мисао о ослобођењу и уједињењу, како би се сви Срби нашли под једним државним кровом, док је за Хрвате југословенство била једина могућност да из пораженог пређу у победнички табор
Једва да треба рећи да је лако бити проницљив и паметан када све прође. То се управо односи и на ова моја запажања о судбини негдашње Југославије.
Моја проучавања историје Рима, којима сам посветио пет-шест својих најбољих година, навела су ме на закључак да се ваљаност неке државе просуђује и по дужини њеног трајања. Древни Рим постојао је више од дванаест векова, док је Источно Римско Царство (потоња Византија) постојало скоро хиљаду година, што све заједно износи двадесет и два века.
Негдашња Југославија једва да је постојала седамдесет три године, а да није издржала ниједно ратно искушење – ни оно 1941. ни потоње 1991. године. То ме наводи на закључак да државу која није била кадра да издржи бар сто година – није ни требало стварати.
Сада када се углавном све зна, изузев улоге моћних страних чинилаца коју крију најповерљивије тајне архиве, поставља се питање шта је довело до њеног распада.
Први и, по мом суду, најважнији разлог јесте изостанак чврстог и постојаног народног и државног идентитета негдашње Југославије, који, да би био делотворан, мора у себи имати и нечег митског. Када је у првом веку пре Христа својом Енеидом требало да обезбеди болан прелаз од републиканског поретка, преко двају триумвирата до принципата односно самодржавља, Вергилије је прибегао Тројанској легенди, можда и због тога да би Римљане што оштрије разликовао од Хелена. А потом је та Тројанска легенда постала транскултурни и трансисторијски узор за све нове европске народе и државе. Француска је за свог утемељивача имала Франкуса (Francus), Пријамовог сина; Данска се позивала на Дануса (Danus), Ирска је имала Хиберуса (Hiberus), док је Саксо (Saxo) сматран родоначелником Саксоније. У том митском разумевању свог прапочетка није изостала ни Британија. После Енеиног путовања из Троје за Рим, Брут (Brutus) је путовао из Рима за Енглеску и на Темзи основао град Тројновант (Troynovant), који је касније назван Лондоном. Сви ти народи, изузев Саксонаца, и данас постоје у својим државама.
По замисли твораца прве, па и друге Југославије, њена основа требало је да буде југословенство, да не кажем братство и јединство. Брзо се, међутим, показало да далеко заједничко порекло и језичка сродност нису довољна чврста и постојана основа те нове државе. И што је било још горе, различити народи различито су разумевали разлоге свог уласка у ту заједничку државу. За Србе је то била заветна мисао о ослобођењу и уједињењу, како би се сви Срби нашли на окупу, под једним државним кровом, док је за Хрвате југословенство, односно замисао о једном народу којег чине три племена, била једина могућност да из пораженог пређу у победнички табор (Срби су били победници), како би избегли худу судбину којој су били изложени Аустријанци и Мађари. Уз то, за Хрвате је то био једини начин да сачувају своје приморске области, које су Лондонским уговором из 1915. године биле зајемчене Италији.
Иако се југословенство још дуго времена проповедало и неговало, његов учинак, изузев у српском народу, био је скоро никакав. Нарочито су Хрвати и Словенци разумевали Југославију као транзитну станицу до успостављања своје потпуне државне независности. Напослетку се Југославија распала после првих озбиљних ратних сукоба 1991. године зато што није било Југословена који ће да је бране. А Срби који су учествовали у том рату нису то чинили због очувања Југославије, већ због заштите и голог опстанка својих сународника на територији ондашње Хрватске и Босне и Херцеговине.
Други пресудни разлог распада Југославије било је њено унутрашње уређење, то јест федерализам који је преображен у конфедерацију. Било је током протекла три века више конфедерација, али се ниједна није одржала, док су се две – америчка и швајцарска – преобратиле у праве федерације. Југославија је ишла обрнутим путем. Још пре стварања прве Југославије хрватски челници упорно су захтевали дуално уређење, попут оног на којем је почивала двојна монархија (Аустроугарска), која је била реална унија. По њима, Хрвати и Словенци, као католици, чинили би једну државу, док би другу чинили православни Срби па би обе биле у неком лабавом савезу. Сличне замисли појавиле су се и приликом доношења Видовданског устава од 1921. године.
Прва Југославија једва да је потрајала осамнаест година, а већ је 1939. уочи Другог светског рата њено унутрашњег уређење радикално промењено стварањем Бановине Хрватске, која је била corpus separatum. За хрватске челнике, то је био само почетак конфедерализације Југославије зарад стварања независне државе Хрватске, док су српски политичари, у својој наивности и незнању, поверовали да ће у предстојећем рату задобити лојалност Хрвата. Грдно су се преварили. Већ четвртог дана по нападу сила Осовине на Југославију, проглашена је Независна Држава Хрватска, а немачки тенкови једва да су могли да прођу улицама Загреба од гомила цвећа које су бацали одушевљени Хрвати.
Семе раздора Југославије посејано је 1943. године одлуком АВНОЈ-а о њеној федерализацији, тако што су проглашена два нова народа, а сами Срби разбијени у више федералних јединица. Па ни то није било довољно. Године 1971. Југославија је најпре уставним амандманима кренула путем конфедерализације, да би Уставом од 1974. године постала права конфедерација. Њен распад и суноврат уследио је 1991. године.
Такође треба подсетити да су разградња и распад Југославије изведени под видом њене страначке плурализације и демократизације, што су моћни страни чиниоци радо прихватили. Нарочито су словеначки и хрватски политичари и други угледници тврдили да прави страначки плурализам није могућан у оквирима Југославије, али да ће бити врло успешан и делотворан у оквирима мање-више независних република.
После худе судбине коју су, поред Југославије доживеле још две федерације – Совјетски Савез и Чехословачка (о Кипру да и не говоримо) –више никоме не би препоручио федерализам. Америчка федерација, која је у другој половини XIX века створила прву нову нацију, опстала је пошто ни у једној федералној јединици, због великих миграција и мешања становништва, нису устаљени било какав локални идентитет и патриотизам, док у Швајцарској, и поред битне различитости између Немаца, Француза, Италијана и Реторомана, ипак постоји какав-такав, вековима стваран, швајцарски идентитет. Уз то су два кључна народа – Немци и Французи – подељени у више кантона.
Ово је прилика да се још једном укаже на погубне последице до којих може довести увођење било какве регионализације и – не дај боже! – федерализације Србије. Док је била под Аустријом, а потом и Аустроугарском, Војводина, која је успостављена као територијална, а одмах потом се свела на персоналну, црквену и просветну аутономију, имала је искључиво српски идентитет. Под Јосипом Брозом, иако је без икаквих ваљаних разлога успостављена у оквиру српске државе, она је почела да поприма посебан војвођанерски идентитет. Томе је, поред осталог, требало да допринесе успостављање Војвођанске академије наука и уметности, издавање Војвођанске енциклопедије и томе слично, а није био далеко дан када би се увели и војвођански језик и правопис.
Зашто то и овом приликом износим? Зато што међу нама има и оних који би Србију демократизовали тако што ће је регионализовати. Па ако је то толико добро и некакав европски узор, зашто се још нису регионализовали наши суседи: Бугарска, Румунија, Мађарска и Хрватска? У нас има и таквих појединаца који се залажу да Војводина добије скоро неограничену законодавну, извршну и судску власт, којима располажу само суверене државе. И све би то требало учинити под видом демократизације Србије.
Штавише, у оквиру такозваног Вучићевог унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је доживео потпуни неуспех, појавиле су се и наивне незналице и ноторне будале чији су предлози не само глупи, него и штетни. Тако један математичар предлаже успостављање конфедерације Македоније, Албаније, самозваног Космета, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Србије да би се решило косметско питање. А један професор уставног права предлаже да се успостави реална унија (попут Аустроугарске) самозваног Космета и Србије.
Како је то Сантајана једном приметио, они који заборављају своју историју, биће принуђени да је понове. Худа судбина прве и друге Југославије требало би једном за свагда да нам буде наук.
(Излагање на промоцији књиге „Историја једна утопије: 100 година од стварања Југославије“, издавачке куће Catena mundi)
Геополитика број 107, јул-август 2018.
