Бранислав Матић, песник, о српском путу и повратку на Косово за Геополитику.
Поштовани господине Матићу, недавно сте објавили нову књигу поезије под насловом Острво, у издању Српске књижевне задруге. Пошто су новинарство и уређивање часописа и књига Ваша примарна професионална делатност, које кључне идеје и осећања сте желели да изразите кроз поетску форму? Да ли у данашњем времену хиперпродукције информација, папир на коме су одштампани стихови може да се пробије до читаоца кроз електронски лавиринт телефонских, Вибер, Месинџер, порука, Фејсбук и Инстаграм профила...?
- Одувек је моје призвање и назначење било песничко, одувек сам човека и свет сагледавао књижевним оком. Моја вертикала осовљена је у језику. („Не живим у овом граду него у овом језику / и не ходам овом улицом него овом окатом реченицом...“) У свему што сам радио био сам, дубље од свега, песник. А песници не живе од поезије, него за њу.
Знате ли неког великог и важног српског песника који је живео од поезије?
Судбина истинског песника данас слична је судбини „јуродивих Христа ради“. Светина им се подсмева, сажаљева их, удељује милостињу. Надмени шарлатани, надуване лутке лажних књижевних величина, комесари из којекаквих удби, ложа, партија, заобилазе их с гнушањем. А истински песник спасава их у својим тужним очима. Зна да би у само једној његовој сузи сви они могли заувек канути у прашину.
Уз свештеника, истински песник је последња од великих древних фигура која није одступила. Остао је ту да чува теменос, свети круг и свету ватру богочовечанства. Песник и данас спасава свет од потпуног пада у подљудску баналност, у брзину без дубине, у технику без светости, у живот без смисла и наде. Песник је извршилац обреда. Зато он нема избора: не сме одустати. То није ствар тиража и лајкова него духа, завета и врлине. Ако га не открију, истински песник тиме не губи ништа. Губе они који га нису открили.
Писали сте за већи број листова и часописа, а чини се да сте своју престоничку новинарску каријеру најплодоносније остварили у двонедељнику Дуга – листу који је умногоме јединствен у историји српског и југословенског новинарства. Молим Вас да нам из данашње перспективе оцените не само значај Дуге већ и да покушате да откријете уређивачку тајну и шмек Дуге, као и да нам, колико то простор дозвољава, осветлите личности неких од Дугиних уредника и новинара, а посебно Драгоша Калајића, са којим сте непосредно сарађивали и на чију сте иницијативу почели да пишете за Дугу.
- Године 1987, као уредник студентског листа Политиколог, послао сам питања Драгошу Калајићу, једном од најзначајнијих мислилаца европске Европе у последњој трећини XX века. Слободан Ерић и ја желели смо да направимо велики интервју са њим за дуплерицу првог броја нашег листа, што је била прилично јеретичка идеја. После неколико дана Калајић ми је телефонирао у моју подстанарску собицу, у Улици Косте Главинића, и питао оним својим карактеристичним гласом: „Матићу, ко сте Ви?“ Нисам се збунио, али ни разумео на шта циља. „Оваква питања нису способни да саставе ни водећи западни институти за културу, филозофију историје и геополитику. Пре него што одговорим, желео бих да Вас упознам.“
Тако сам први пут отишао у Драгошев атеље подно Црвеног крста, у данашњој Сазоновој улици. Тако је започело, и до Драгошеве смрти трајало, наше необично пријатељство, засновано на принципима Кодекса Соларног реда. Политиколог је забрањен пре изласка првог броја, редакција је распуштена као „легло контрареволуционарних идеја“, а наш интервју са Калајићем је касније у скраћеном облику изашао у омладинском листу НОН. Међутим, неколико месеци касније, на Калајићев позив, ја сам почео да пишем у Дуги.
Било је то као да вас неко из Хајдука са Лиона одведе у први тим Барсе и каже вам: „Опусти се и играј, покажи им шта знаш!“ Дуга је била најутицајнији магазин те врсте у Југославији. Имала је тираж двоструко већи него данас заједно сви магазини Срба, Хрвата и Словенаца. Поред Драгоша, у редакцији су ме чекали такви асови какви су били Брана Црнчевић, Момо Капор, Драган Барјактаревић (Исак Црногорски), Зоран Богавац, Небојша Јеврић, Милинко Стефановић, Зоран Татар... У Дуги су писале најталентованије и најлепше жене тадашњег Београда, попут Мире Бобић и Душке Јованић. На спрату изнад, у књижевној редакцији БИГЗ-а, седели су Радослав Братић, Рајко Ного, Михиз, Јован Радуловић, Миро Максимовић...
Појавити се на страницама Дуге значило је да си успео у животу. Идеолошки разбарушеније новине нисам видео ни пре ни после. Излазила је под слоганом: „Лист за истомишљенике свих боја“. Свако од тих изванредних људи, правих мајстора, терао је своје и причао своју причу. Више пута Градски комитет Комунистичке партије слао је комесаре да заведу ред, али би се после годину-две испоставило да су ови мајстори преваспитали комесаре и преправили их у колумнисте Дуге.
Мене нису слали по бурек, него су ме брзо примили за свој сто у кафани „Слобода“ код сењачке поште или у „Графичару“. Брана Црнчевић ми је рекао: „Имењаче, одлично пишеш, још само да научиш да пијеш и да шармираш туђе жене не повређујући своју!“ Момо Капор је додао: „И не заборави: ти си ту да нас подмладиш, а не да ми тебе оматоримо!“ Драган Барјактаревић: „Гледај нас добро, зато што ти мораш да будеш бољи од нас.“ Када је прочитао један текст који сам му предао, Зоран Богавац је рекао: „Жао ми је што ово нисам ја написао. А већа похвала од тога се не може изрећи.“ Уз њих сам закрпио многе рупе у свом знању настале услед недостатака комунистичког образовног система. Научио сам више него на студијама. И, можда најважније, на време сам отишао.
Било је то у прошлом миленијуму. Нема тога више. Променила се епоха, историјска фреквенција, брзина времена, укупна егзистенцијална ситуација човека. Не померивши се с места, променили смо четири државе. Потпуно се изменила природа и функција медија.
У једном периоду сте и сами покренули штампано издање часописа Европа нација, који је српској јавности представио угледне ауторе из земље и света. Каква су Вам уређивачка и свака друга искуства у реализацији једног издавачког националног пројекта?
- Месечник Европа нација у пролеће 2005, са оснивачким капиталом од 250 евра, покренули смо Уго Гауденци (директор римског дневника Rinascita), Драгош Калајић и ја. Узео сам на себе бреме главног уредника и директора. Желели смо да то прерасте у паневропски пројекат, са редакцијама и у Русији, Грчкој, Шпанији... Пола материјала смо добијали у размени, бесплатно, а пола правили ми и слали у размену.
Странци су у Србији дуго куповали, за ситниш, само новинаре. Затим су почели да купују новинске куће, да гасе важне листове и празне тржиште за своја лиценцна издања, кроз која нам намећу свој неоколонијални програм и припремају нас за тобоже меку окупацију.
Ми смо желели да покажемо огромну разлику између званичне и праве Европе. Да укажемо да још постоје макар цитаделе беле, изворнохришћанске, европске Европе, чији органски део је и наш православни словенски свет. То је Европа у својој целини и пуној величини, Европа која је и наша отаџбина, и за коју нам улазницу неће издавати никакав потуљени чиновник Евроамерикане.
Кренуло нам је одлично. Нисмо имали буџет да изнајмимо простор за редакцију, али око нас се окупио круг изванредних аутора из целе Европе. Почели смо да померамо ствари. За само пола године пробили смо пројектоване границе тиража и утицаја, постали смо видљиви на радарима колонијалних гувернера. Пошто нисмо били мрдалице ни на чијем канапу, и пошто смо одбили неколико крупних понуда да нас „узму у заштиту“, почели су да нас руше. Прво економски и логистички. После смрти једног од оснивача постало је правно могуће да нас угрозе изнутра и преузму контролу над пројектом. Дошло је и до покушаја да се смени уредништво и да се лист преда у руке егзибиционистима и шарлатанима, „политарт мудрацима“. Тада смо поступили по старом ратничком принципу. Ако морате привремено да напустите неку линију одбране и на њој оставите тешка оруђа, онда ћете та убојита средства онеспособити, да буду неупотребљива за непријатеља. Тако сам и ја, након тачно годину дана, угасио Европу нација. Али много људи и данас се позива на тај лист, а комплети на антикварном тржишту достижу зачуђујуће високе цене. Цела архива Европе нација и даље је доступна на сајту Нације.
Док сте радили штампано издање Европа нација, преко наших италијанских пријатеља упознали сте једног Италијана који се представио као војни обавештајац и предочио Вам сценарио будућег развоја политичких прилика у нашој земљи, као и њихове импликације на стање у Србији и у њеној јужној покрајини. Шта је садржао тај сценарио? Ви сте били веома резервисани према „пророштву“ овог италијанског војног обавештајца. Шта Вас је, након свега, ипак навело да о томе јавно проговорите?
- Мој текст „Велеиздаја на расклапање“ већ је прочитало више људи него што је укупни тираж свих дневних новина у Србији, па не бих то нашироко препричавао. Покушаћу, међутим, да изнесем неколико мање познатих детаља, а Геополитика је, из више разлога, право место за то.
Да, у новембру 2005. пред нама је био документ италијанске обавештајне службе о томе шта глобалистичка купола хоће у Србији до 2020. Прецизно су описани механизми растакања државе и економије, пљачке националних богатстава, заправо срозавања Србије у колонијални чемер и преддржавно стање. Знали смо то. Али кључна новина била је тврдња: глобалистичка купола неће да „коначну предају Косова и Метохије“ потпише „жута опција“, ДОС-ова гарнитура. Инсистира да то учине баш они који су 1999. били у Влади и организовали отпор агресији Североатлантског пакта на Србе. Сматрали су да ће Србија тек тада и тек тако бити заиста сломљена, „оверена у главу“. Навели су да је за извршиоца изабран Вучић, кочоперни шеф посланичке групе најјаче опозиционе странке у српском парламенту. И да су пристали и он и његов партијски лидер, нагодили се. Вучић је, тврдили су, већ прошао „специјализације у Лондону“ и биће доведен на власт. И тако даље.
Одбио сам тада да објавим тај материјал. Недостајали су проверљивост и чвршћи докази. Нисам могао тек тако да нападнем једину опозицију досовском ужасу који је харао Србијом. „Доказаће вам време“, рекао је Италијан. „Сетићете се сваке моје речи.“ Неколико дана потом, у редакцији Геополитике, испричао сам Слободану Ерићу и групи пријатеља све битне елементе из италијанског документа. Сложили су се са мном и подржали моју одлуку.
Прошло је од тада дванаест година. У пролеће 2017. Ерић ме је назвао: „Човече, видиш ли да се ово са Србијом, нарочито са Косовом, до детаља одвија по оном италијанском документу о којем си нам причао?!“ Видео сам, дабоме. Није се могло не видети. Слободан ме је замолио да за Геополитику напишем текст и откријем све ово. Пристао сам. Тако је настао текст „Велеиздаја на расклапање“. Није ме то занимало као обавештајна пикантерија или сензационалистичко праскање. Хтео сам да кроз овај пример објасним политичку технологију глобалистичког неоколонијализма и начин функционисања онога што Бжежински назива вазалним елитама. Хтео сам, наравно, да разоткријем и механизам подмукле етапне велеиздаје са којом се суочава наша отаџбина.
Текст је требало да изађе у септембру 2017. Али у августу су листу изненада, и сасвим нерегуларно, активиране неке менице. Геополитика је тако гурнута у дужу финансијску блокаду. Слободан Ерић ме је замолио да не чекам, него да текст објавим што пре. „Велеиздаја на расклапање“ је 28. августа објављена на Нацији и онда је то просто букнуло по интернету. Остало се зна.
При свему томе, сасвим споредно је „да ли је постојао тај официр италијанске обавештајне службе“. Он је могао бити и само мој књижевни јунак (а није). Ствар је у томе да ли се осветничка политичка технологија над Србијом спроводи баш тако како је описано. Да ли се пред нашим очима одвија управо таква „велеиздаја на расклапање“ или не? Да ли је колонијална управа у Србији устројена на таквим убилачким принципима или не? Пазимо.
Последњих четрнаест година сте уредник у издавачкој кући „Принцип Прес“, која издаје часопис Национална ревија „Србија“ и велики број књига и других издања. Ваше примарно уређивачко усмерење је српска култура. Колико национална култура може бити не само нешто што нас на најбољи начин промовише у свету (што ви чините преко издања на страним језицима) него и фактор унутрашње кохезије и културног просвећивања?
- „Дакле, ово је хијерархијски ред приоритета: култура, политика, економија. Не ма који други пут, околишни. Економија је само средство, а не циљ државе и њеног народа као целине.“ Тако каже угледни аустријски професор Герхох Рајзегер, који овај постулат необориво брани у више својих радова. Из културе (духа, националне идеје, предања) изводи се и обликује све остало, укључујући и принципе политике, организацију државе и војске, начине привређивања и баратања новцем. Нису јапанска економија и радна етика створиле Бушидо кодекс, завет самураја и јапанску традицијску духовну културу, него је било обрнуто. Европска унија је у великим проблемима пре свега зато што је натрашке заснована, на економском интересу а не на заједничким духовно-културним темељима.
За Србе, поготову у оваквом раздобљу, култура је од драматичне важности. Питање опстанка. У мери у којој будемо сачували јединство и снагу српског културног простора, сачуваћемо и српске земље. У истој мери биће могуће да то јединство, једном, поново добије свој државно-политички израз. Српска култура требало би да буде везивно ткиво и главни алат српске геополитике.
Амбиције на плану културне политике су једно, а стварност друго. Сведоци смо масовне промоције примитивизма и скаредности у ријалити програмима на националним фреквенцијама, на шта се надомешћују и нове „неолибералне вредности“ и друге петооктобарске тековине, као и изразита политичка нетрпељивост и свака друга острашћеност. Како оцењујете стање, општу климу у нашем друштву, политичке поделе и све друге облике дезинтеграције, са становишта националног и државног интереса?
- Политика у колонијама и протекторатима је досадна. Плитка, кратковида и шематизована. И данас у Србији она је сведена на јефтине скечеве и скупо штеточинство, на срозавање народа у масу и попростачење, на терор баналности и потпуну вулгаризацију јавног простора. Имамо петпарачки театар у којем две пројектоване групације глуме жестоку супротстављеност и завађају све око себе. А иста им је агенда, исти спољни газда, иста дужина повоца. Разликују се само њихови тренутни проценти у пљачкашко-коруптивним ујдурмама.
Судбина Србије зависи од тога колико ће успети да искорачи из такве матрице колонијалних мрдалица и отвори свој пут пред собом. Трећи пут. Сви озбиљни људи у овој земљи и све носеће националне институције, почев од Цркве и патриотског дела служби безбедности, најдиректније су одговорни за то. Нико сутра неће моћи да каже да није знао и није могао.
Питање свих питања за Србе је Косово и Метохија. Смемо ли попустити под притисцима; признати, делити, разграничавати...? Шта чинити?
- Не смемо. Косово и Метохија није обична територија о којој се може преговарати и ценкати, није тек једна покрајина која може бити надокнађена добијањем неке друге. Косово и Метохија је „простор између Срба и неба“, „земља храм“, света и заветна земља. Колико смо своји и Савини, толико ће Косово бити наше. Косово је мера за то јесмо ли народ и држава, и има ли нас у нама. Пут повратка на Косово води кроз наша срца и нашу веру.
Ако је предаја Косова цена за улазак у Европску унију, треба одмах и трајно прекинути све преговоре са Бриселом. И окренути се другим развојним стратегијама и савезништвима (а има их).
Рука која потписује српску предају Косова и Метохије – отворено или прикривено, одједном или по поглављима и фуснотама, под својим или туђим именом – рука је убице Србије. А зна се како се мора са убицама.
Поновимо: свака окупирана територија, па и Косово и Метохија, окупирана је привремено. Нека узурпатори те наше земље, наших градова, кућа, имања, гробаља, живе са том привременошћу и са нашим Великим Чекањем. Они инстинктивно и искуствено знају (боље него колонијални мишеви у Београду) да ћемо се ми једном вратити кући и питати их: „Откуд ви ту?“ И да ће све, свима, поново бити премерено. Зато се тај стари башибозук, који је бесрамно издао све своје досадашње заштитнике и савезнике, брани бахатошћу и крије под сукњом Мадлен Олбрајт. Али то је њихова мера. Ми морамо мислити о својој.
Биографија
Бранислав Матић (Лозница, 1965), песник, уредник, издавач. Аутор у низу угледних српских часописа и магазина. Уврштен у прву антологију српског сатиричног афоризма (Историја афокалипсе, 1987). Основао и уређивао Издавачки програм београдског Студентског културног центра (1994–1999), те Књижевни и научни програм у овој установи. Оснивач и први уредник београдског Центра за историју идеја (1999). Главни уредник часописа Европа нација (2005–2006) и сајта Нација (од 2006). Уредник Националне ревије „Србија“ од првог броја (2007), јединог магазина у историји српске штампе који излази у одвојеним издањима на три језика (српски, руски, енглески). Један од покретача и уредник Националне ревије „Српска“, на српском и енглеском језику (Бањалука, 2013–2015). Уредник у београдској издавачкој кући „Принцип Прес“ (од 2006). Приредио, уредио и препоручио велики број књига, из области књижевности, уметности, сакралне традиције, филозофије, историје и културе...
Објавио наслове: Хиперборејски летопис (песме, 2015), Острво (песме, 2020), Србија. Геопоетички албум (илустровани геопоетички есеји, 2011), Србија под капом небеском (монографија, 2017), Благо Косова и Метохије (есеји, 2009), Чувени странци о Србији (записи, 2009), Велики српски визионари (есеји, 2009, са Милованом Витезовићем), Мали српски мисленик (избор, 2010)... Приредио монографије и специјална издања: Тајна Балкана. Геополитички кључ за судбину „верига света“ (зборник, 1994), Хришћанство и рат (зборник, електронско издање, 1999), Смисао монархије (електронско издање, 2003)...
Бранислав Матић на представљању ОСТРВА у СКЗ, 29. октобра 2020.
Геополитика број 110, фебруар-март 2021.године
