Епохе Петра Великог и Катарине заузимају посебно место у историји руске спољне политике. Победа у Северном рату и узимање императорске титуле од стране Петра Првог уздигли су земљу у ранг највеће светске империје. Ваљало би истаћи деловање Србина Саве Рагузинског, који је био у служби руског цара.
Пише: Владимир Басенков
Руска дипломатија је имала дугу и живописну историју, како у царском, тако и у совјетском добу, а данас је њен стратешки задатак стварање вишеполарног света, развој БРИКС блока, одбрана суверенитета Русије, као и помоћ савезницима
Историја руске дипломатије у извесној мери дужа је од историје њене државности. Тако се у грчким житијима светих Стефана Сурожског и Георгија Амастарског, у Вертинској хроници, први подаци о руском посланству у Цариград и престоницу Франака Ингелхајм датирају 838-839. године.
Први уговор у историји руског народа „О миру и љубави“ склопљен је са Византијом 860. године, означивши међународно признање Русије. У деветом и десетом веку долази склапање сличних уговора са другим суседима – Варјазима, Бугарима, Угрима и појава институције посланика. После крштења Руске 988. године проширени су и ојачани односи између Руске и хришћанских држава.
Коначно издвајање дипломатске службе у виду стварања Посланичког приказа дешава се за време Ивана Грозног 1549. године. На челу тог надлештва стајаху најобразованији људи свог времена, као што је Иван Висковати.
У његово доба беху постављени темељи чврстог савеза с Енглеском и дозвољен је слободан улазак у Русију енглеским трговцима, уметницима, занатлијама и мајсторима. Године 1562., када је рат са Ливонијом већ трајао четири године, Висковати је по налогу цара отишао у Данску да уздржи ту земљу од војног мешања. Као резултат преговора, са Данском је закључен мировни уговор, а са Шведском двадесетогодишње примирје.
Дуга путања
За време цара Алексеја Михајловића, најзначајнија личност међу државним званичницима и изванредан дипломата био је Атанасије Ордин-Нашћокин. Страни посланици су га називали „најлукавијом лисицом“, а Швеђани су му доделили звање „руског Ришељеа“.
Ордин-Нашћокин је у многоме био испред свог времена и фактички је припремио реформе Петра Великог. Главна идеја Ордин-Нашћокина била је учити се „на примеру туђих земаља“, али не копирати их притом непромишљено: „Њихове хаљине нису за нас, а наше нису за њих“.
Године 1658. Ордин-Нашћокин је од цара опуномоћен за вођење тајних преговора са Швеђанима у малом месту Валијесар код Нарве. Морао је да „уговори за нашу страну пристаништа бродова и од тих пристаништа до пролаза ка Короли и реци Неви град Орешек“. Ордин-Нашћокин је царска упутства сјајно извршио. Склопљено примирје превазишло је сва очекивања. Русија је повратила приступ Балтичком мору.
Мада је Ордин-Нашћокин држао да су Пољаци „веома непоуздан, бездушан и превртљив народ“, он је био присталица помирења и савеза са Пољском. Андрусовским мировним уговором, који је припремио, закључен је дуготрајни руско-пољски рат. Дипломата не само да је успео одбранити Смоленску и Северску земљу коју је поново заузела Русија, већ и источну Малорусију и Кијев. Ово му је донело велику славу.
Епохе Петра Великог и Катарине заузимају посебно место у историји руске спољне политике. Победа у Северном рату и узимање императорске титуле од стране Петра Првог уздигли су земљу у ранг највеће светске империје. Посланички приказ је 1718. преобразован у Колегијум иностраних дела. Међу дипломатама тог доба могу се навести имена као што су Головкин, Куракин, Шафиров, Остерман, Матвејев, Толстој.
У овом периоду би нарочито ваљало истаћи деловање Србина Саве Рагузинског, који је био у служби руског цара. Дипломатску службу Рагузински је започео у Цариграду, наставио у Риму, а завршио у Кини. Вивалди је грофу Сави посветио оперу, а Петар Велики доделио орден и високо звање редовног државног саветника.
За време владавине Катарине Велике, главни спољнополитички напори Русије беху усмерени на ширење положаја у црноморском региону, припајање Крима, завршетак процеса поновног уједињења југозападне и западне Руске са Русијом и напредовање ка Кавказу. Турска је за дуго времена постала стратешки противник, чији су православни поданици наде у ослобођење повезивали с Русијом.
Иако је крајем осамнаестог века, када се Отоманско царство налазило у зениту своје моћи, циљ руске дипломатије био савез са католичким силама ради заједничког обуздавања Порте, то је касније, када се превага снага нашла на руској страни, постало важно спречити антируски савез између Турака и Европљана.
Стога је правом далековидом победом руске дипломатије, управо цара Александра Првог, било стварање Свете алијансе, конзервативног савеза Русије, Пруске и Аустрије, коме су се брзо придружиле све европске монархије.
Тако је по први пут остварен општехришћански политички савез, који је ујединио земље Европе на основама вере и морала, практично 100 година пре појаве првих паневропских организација и пропаганде идеја Рихарда Куденхове-Калергија. Нажалост, идејама Александра Првог, који је био мотивисан пре свега мистичним расположењима, не беше суђено да дуго трају.
Консолидација утицаја
Кримски рат 1853-1856 постао је тренутак организовања коалиције европских земаља у рату против Русије. Русија је, између осталог, изгубила право држања ратне морнарице у Црном мору. У то време Министарство иностраних дела водио је Александар Горчаков, чије име се везује за највећа достигнућа руске дипломатије. Лајтмотив његове политике постала је чувена фраза: „Русија се усредсређује!“ – то јест, одустаје од амбициозних спољних планова зарад спровођења унутрашњих реформи.
Када су највеће европске силе – Немачка и Француска – ушле у међусобну борбу и Турска није могла рачунати на подршку Запада, Русија је смогла, без испаљеног метка, само напорима Горчакова, да препороди флоту и васпостави позиције у Црном мору.
Крајем деветнаестог века руска дипломатија покреће читав низ међународних иницијатива, усмерених на одржавање глобалне равнотеже. Тако је марта 1881. године, после убиства цара Александра Другог, руско Министарство иностраних дела предложило сазивање прве међународне конференције о борби против тероризма. Већ тада је руским дипломатама било јасно да проблеме ове врсте треба решавати на вишестраној основи.
После Октобарске револуције 1917. године, започела је нова етапа у историји руске дипломатије. У 20-им-30-им годинама, совјетска дипломатија под руководством Григорија Чичерина и Максима Литвинова борила се за међународно признање земље и обезбеђивала мирне услове за њен развој.
У околностима неизбежног приближавања рата у Европи и на Далеком истоку, главни задатак био је да се спречи стварање јединственог антисовјетског блока западних сила и Јапана. Совјетско министарство иностраних дела је бранило идеју о стварању система колективне безбедности, одлучно се противећи такозваном „Минхенском споразуму“. Уговор о ненападању са Немачком, који је омогућио Совјетској Русији да избегне рат на два фронта и одложио време немачке агресије, може се сматрати добитним кораком.
У годинама Другог светског рата, Народни комесаријат за иностране послове под руководством Вјачеслава Молотова активно је сарађивао са савезницима у антихитлеровској коалицији, организовао Техеранску, Кримску и Потсдамску конференцију, непосредно учествовао у стварању Уједињених Нација и решавању проблема послератног регулисања. Безусловно је права дипломатска победа била то што ратом исцрпљени Совјетски Савез није потиснут на глобалну периферију, већ је стекао статус суперсиле.
После рата, Совјетска Русија је одиграла одлучујућу улогу у деколонизацији планете, доприносећи ослобађању читавих континената и древних цивилизација од западне сфере утицаја. Такође, изузетно важан правац деловања спољнополитичког надлештва била је борба за мир.
Успеси совјетске дипломатије у том временском периоду су у великој мери повезани с именом Андреја Громика, који је био на челу Министарства иностраних послова од 1957. до 1985. године. За оштар начин вођења дипломатских преговора од својих западних колега добио је надимак „Господин Њет“.
С учешћем овог изузетног дипломате био је потписан Московски уговор о забрани нуклеарних проба у три области 1963. године, Завршни акт Конференције о безбедности и сарадњи у Европи 1975. године, Уговор о неширењу нуклеарног оружја 1968. године, уговори о противракетној одбрани 1972. године, први Уговор о ограничењу стратешког наоружања и споразум из 1973. о спречавању нуклеарног рата.
Ера Примакова
Успеси руске политике у тешким 1990-им повезани су с именом Јевгенија Примакова. Спољна политика коју је водио, по мишљењу Сергеја Лаврова, добила је назив „доктрина Примакова“. Његово именовање је негативно примљено у западним земљама. С именом Примакова везује се прелазак Русије од атлантизма на курс ка вишевекторској спољној политици.
Примаков се залагао за наставак развоја односа Русије са земљама Европе и Северне Америке, уз очување права Русије да води самосталну спољну политику у Кини, Јужној Азији и на Блиском истоку. Примаков је први предложио јачање међусобне сарадње између Русије, Индије и Кине, што је постало основа за БРИКС-а.
Дипломата Алексеј Федотов приметио је да је Примаков, будући на том положају „вратио достојанство спољној политици Русије и њеној дипломатској служби“. Када је Јевгениј Примаков у лету за Сједињене Државе над Атлантиком сазнао да је НАТО почео бомбардовање Југославије, наредио је да се авион окрене над океаном и врати у Москву. Његов гест, гест дипломате, свет је заувек упамтио.
Стратешки задатак руске дипломатије сада је стварање вишеполарног света, развој БРИКС блока, одбрана суверенитета Русије, као и помоћ савезницима. Сергеј Лавров и Марија Захарова сматрају се једним од најпрепознатљивијих Руса на свету, симболизујући дух руске дипломатије – правичан, племенит, мудар. Представник Русије у УН Виталиј Небензја, напоредо с Лавровим и Захаровом, у Србији је познат као бранилац територијалне целовитости земље и њеног суверенитета на светим земљама Косова и Метохије.
Извор: Нови Стандард
Владимир Басенков је новинар. Ексклузивно за Нови Стандард.
Превод: Драган Буковички
