Брак између неолиберала и необољшевика, односно секулариста и исламиста постаће чињеница коју ће здружена медијска машинерија морати некако да оправда. Да ли ће грађани Француске бити спремни да приме таква оправдања?
Пише: Душан Достанић
После другог круга избора за француски парламент либерални медији могли су славодобитно да констатују да је десница „нокаутирана” и свуда се са одушевљењем говорило о великом преокрету у односу на први круг када је као победник изашло Национално окупљање (НО). Новинари који ни не покушавају да замаскирају своју наклоност према екстремистима са левице из свега су извели закључак да је „републикански фронт” још увек успешан.
Реч је, заправо, о лепшем имену за општу мобилизацију свих политичких снага против деснице. Зато када се говори о „републиканском фронту” то у суштини и није ништа друго до јасно маркирање непријатеља, јер непријатељ је онај који против кога се фронт формира. У данашњем лево-либералном поретку је много тога дозвољено. Може се бити комуниста, анархиста, исламиста, чак и терориста, али не и традиционалиста и десничар. То је, како је у својој књизи приметио Франк Лисон, последњи табу.
Тако је десничар остао задњи преостали непријатељ у свету који тврди да се одрекао разликовања између пријатеља и непријатеља. Стога, када се десничар негде нањуши против њега се сви морају ујединити да би се поцепано друштво некако држало на окупу. Са левичарем се може расправљати, за банде миграната и исламисте могу се тражити изговори и указивати на социјалне проблеме као узрок њиховог незадовољства, али када је у питању десница – тада више нема места за реторичке бравуре. У том моменту се позива на мобилизацију, и на јавно демонстрирање врлине у коме морају да учествују сви који не желе да ризикују етикету десничара.
Озбиљне пукотине
Када је десница на мети тада и новинари одустају од префињеног језика и посежу за сочним псовкама, као што је то био случај и између два круга избора у Француској. Згодан пример „републиканске врлине” пружа новинарка Насира ел Моадем која је за гласаче Националног окупљања рекла да је то „12 милиона дегенерисаних расиста” (ОВДЕ). Сличне изјаве стигле су и од њеног колеге Бењамина Бернара. Коме се чини да су ознаке „лево” и „десно” застареле и да су изгубиле сваки значај, довољно би било да прочита наслове у тиражној штампи како би схватио кога систем препознаје као свог главног непријатеља.
У сваком случају резултати другог круга избора су тумачени као доказ да је тај десничарски непријатељ ако не потпуно поражен (јер као и у социјализму – непријатељ никад не спава), онда у најмању руку озбиљно уздрман, те да се може одахнути, барем на неко време. Национално окупљање је трећа снага у парламенту, дакле поново дубоко у опозицији, без шансе да преузме власт, а председник Макрон је изјавио да ће поштовати „вољу народа”.
Намеће се питање шта се догодило између два круга? Да ли су се Французи пробудили из неког сна, па су потенцијални бирачи Националног окупљања ипак одлучили да свој глас дају неком другом? Када се погледају резултати првог круга јасно је да Национално окупљање несумњиво ужива значајну подршку становништва. У многим изборним јединицама су кандидати деснице освојили апсолутну већину. Примера ради, у свом изборном округу је Марин ле Пен освојила преко 58% гласова и тако обезбедила себи место у парламенту. Исто важи и за још неке кандидате странке на северу земље, који су у својим јединицама освојили преко 50% гласова. У департману Ен (Аисне) који припада Пикардији, Национално окупљање је освојило практично све изборне јединице већ у првом кругу.
И није само север масовно подржао Национално окупљање. Појединачне победе у првом кругу извојеване су и на југу и у Бургундији. Занимљиво је приметити и више него убедљиву победу кандидаткиње Националног окупљања на острву Мајот – француској прекоморској територији у Индијском океану – која је освојила скоро 80% гласова. Национално окупљање је укупно у првом кругу освојило 37 посланичких мандата. У неким изборним јединицама ова странка била прва по снази, иако без апсолутне већине. То другим речима значи да хваљени „републикански фронт” узорних грађана показује озбиљне пукотине, јер у многим деловима земље ни општа мобилизација свих више не може да спречи победу Националног окупљања. Када би у Француској постојао једнокружни већински систем – као у Великој Британији – левичарски новинари би се много мање радовали резултатима избора.
Важно је приметити још један детаљ који је коментаторима пуним ентузијазма некако измакао. Реч је о држању Републиканаца. Ова некада деголистичка странка, која је давала председнике, је сада спала на мање од 10% подршке. И док њихов бивши председник Ерик Сјоти није имао дилеме и подржао је Национално окупљање, остатак странке остао је на позицијама да се мора држати дистанца и према Националном окупљању и према левици. Држање Републиканаца указује да иако ова партија не жели да се солидарише са десницом, она ипак остаје несклона мастодонтском савезу против деснице.
Клима страха
Све то показује да је Национално окупљање далеко од некакве маргиналне групе. Странка је успела да задржи старе бираче, али и да стекне нове у оним групама које раније нису нагињале десници, што се пре свега односи на омладину. Другим речима, без обзира шта о Националном окупљању говорили либерални медији и стручњаци за десницу са екстремне левице то више није само протесна партија. У новим околностима странка је успела да се одвоји од наслеђа Националног фронта, који је формиран као антикомунистички и антидеголистички скуп различитих група са деснице. То одвајање од наслеђа Фронта није изведено једноставно и тражило је не само идеолошка прилагођавања, већ и персоналне промене.
Међутим, у промењеном положају странка више није могла да инсистира на старим темама и уместо тога фокус је померен на нове проблеме: мултикултурализам, исламистичку опасност, последице глобализација, опадање унутрашње безбедности… Аналитичари у томе обично виде само промену тактике или, како се то популарно каже, „умивање”. Било то попуштање, „умивање” или нешто треће, тек неоспорна је чињеница да је Национално окупљање једина већа странка која уопште говори о овим проблемима и да им људи који су сити пузеће исламизације друштва, културне трансформације, опадања безбедности и уопште онога што се назива „велика замена” (Рено Ками) дају свој глас. А тим грађанима који морају у свом окружењу да се свакодневно носе са последицама масовне миграције не могу се држати придике о достигнућима мултикултурализма. На њих се више не може утицати тирадама о „одбрани републиканских вредности”. Ту лежи најважнија пукотина „републиканског фронта” исламо-левице.
Вредни новинари су пропустили да спомену и да се републиканска мобилизација није спроводила само апелима на свест, него и директним насиљем и претњама. Већ после првог круга организовани су протести на којима је јасно показано шта се може очекивати уколико Француска поново буде погрешно гласала за десницу. Управо су те левичарске демонстрације организоване како би се створила клима страха. Маскирани хулигани који ноћу пале контејнере служе да обесхрабре потенцијалне гласаче Националног окупљања. Јавили су је и неки синдикати који су у случају победе Националног окупљања запретили генералним штрајком. Стога, када Макрон говори о вољи народа треба имати у виду на које се све начине радило на обликовању, или можда пре конструисању те воље. Уколико 30.000 полицајаца треба да чува гласаче, поново се поставља питање квалитета демократије у којој, као код Иди Амина, слобода говора јесте гарантована, али не и слобода после говора.
Према томе, оно што се догодило у другом кругу гласања у суштини није имало никакве везе са новинарским необавезним декламовањем о вредностима. Оно је било ту да прикрије фактички успостављену сарадњу између Макронових либерала и технократа са једне стране и социјалиста, еколога, комуниста, исламиста, троцкиста и антипатриота из Новог народног фронта на челу са Меланшоном са друге. Реч је о договору да кандидати Макрона и Меланшона повлаче кандидатуре у својој изборној јединици у корист снажније стране како би лакше победили кандидата Националног окупљања. Суштина договора била је да се избегне расипање гласова, те да се на тај начин елиминише кандидат Националног окупљања.
Брак неолиберала и необољшевика
То је догодило у преко 200 изборних јединица. Није, дакле, дошло до промене динамике, нити је одлучујуће укључење оних који до сада нису излазили на биралишта, већ је по среди развој који се могао очекивати (ОВДЕ). Жордан Бардела је то назвао „савезом срамоте” и опасним изборним аранжманима којима се Француска као на тацни сервира екстремној левици. Другим речима, Национално окупљање је због овог договора остало на трећем месту, иако је освојило највише гласова. Одатле следи да бранитељи „републиканских вредности” и демократије у стварности настоје да пронађу начин да изиграју демократију.
И тако је сада зец истеран из шуме. Они синдикалци који су годинама уз уздигнуте песнице и стиснуте зубе у име радничких права позивали на демонстрације против Макронове „нелибералне” политике и његових мера штедње на крају су послушно стали уз бок свом највећем противнику, док су либерали који су се тако жустро залагали за „реформе” на крају без много гунђања подржали тврдокорне социјалисте. Декламовање о вредностима је ту само да би легитимисало савез између оних који су се до сада међусобно нападали као идеолошки противници.
Или, једноставно речено, када се реторика остави са стране, између Макрона и Меланшона нема много разлике и једини алтернативни глас је онај из Националног окупљања, јер када се ситуација заоштри и сведе на једно или-или, тада либерали, социјалисти и исламисти свесно формирају један јединствен блок. Пошто Нови народни фронт нема довољно посланика у скупштини да би сам формирао владу, сва је прилика да ће предизборни договор морати да се на овај или онај начин формализује после избора. Тиме ће брак између неолиберала и необољшевика, односно секулариста и исламиста постати чињеница коју ће здружена медијска машинерија морати некако да оправда. Да ли ће грађани бити спремни да приме таква оправдања сасвим је друго питање.
Демонтажа Француске
На овом месту потребно је рећи и неколико речи о Новом народном фронту и његовом најпознатијем лицу – Жан-Лик Меланшону. О њему се, вероватно из незнања, гаје илузије да је реч о некаквом патриоти са левице. Медији главног тока њега и његову коалицију одбијају да означе као екстремисте, што је етикета која остаје резервисана за десницу и Национално Окупљање. Највише што му медији повремено замерају су „популистичке тенденције” и критика Израела како би осигурао подршку муслиманског становништва. У некада угледном Франкфуртер алгемајне цајтунгу се тако могло прочитати да је Национално окупљање произашло из кругова антидемократа, колаборатера и фашиста, али не и да је Нови народни фронт идеолошки наследник бољшевика. Ова медијска попустљивост према екстремистима са левице, уосталом, и није новост.
У стварности Меланшон јесте критичар ЕУ, али са левичарских, а не патриотских позиција, јер у њој види оруђе крупног капитала. Он такође сматра да је реч о инструменту богатог „севера” који експлоатише сиромашни „југ”. Ипак, његова критика мање је усмерена према Бриселу него према Берлину. У том смислу он стоји у оној антинемачкој традицији француске левице која сеже све до јакобинаца. Мелашнон жели нову револуцију и „Шесту републику” само што та револуција треба да се изведе ненасилно, тако барем он каже. При томе, треба имати у виду да за „нову левицу” револуционарни субјект нису радници који су, наводно, и сами склопили мир са капиталом, већ масе из земаља трећег света, односно мигранти.
Једноставно речено, „замена становништва” мора да се изведе у циљу извођења револуције. Ипак, иако револуција теоријски има да се изведе мирним путем, ни нова левица неће устукнути пред појединачним актима насиља према политичким противницима. Према Азему ел Мукадему (Хазем Ел Моукаддем) левичарско насиље је увек дефанзивно, јер је прави покретач насиља увек држава, односно владајућа класа. Тиме је свако левичарско насиље унапред оправдано као самоодбрана, док се бандама насилника даје царте бланцхе да нападају кога стигну. Мукадем, наравно, није непозната личност на француској левици. Овај рођени Либанац је део Антифашистичке акције Марсеја – групе која је одговорна за бојне нападе на грађанске политичаре – а посебно на чланове Националног окупљања. Његов утицај није маргиналан, а његови контакти сежу до редакција етаблираних медија, као и до реп сцене која служи као платформа за ширење екстремистичких порука и позива на насиље према десници.
Наравно, Нови народни фронт није монолитна скупина и у себе укључује разне групе, од антифашиста са универзитетском дипломом, преко исламиста, омладине мигрантског порекла и еколога, до комуниста старог кова и блацк блоцк банди. Колико год та алијанса била хетерогена она је и на изборима за Европски парламент показала своју снагу. Оно што та групација жели је „креолизација” Француске, што није ништа друго до лепши израз за „велику замену”. Да би се остварила левичарска утопија, Француска (и не само Француска) мора да изгуби свој културни, религијски и етнички идентитет. Национална, католичка и бела Француска треба да се раствори мору шареноликости. Меланшон свој циљ види у остварењу идеала Француске револуције: једнакост кроз искорењивање. Стога, није случајно што он у Робеспијеру налази једног од својих узора, дакле управо у човеку који је одговоран за владавину терора и масовне злочине.
Елиминацију деголиста и социјалиста као носећих странака (слична појава се да опазити и у Немачкој);
Потпуну маргинализацију старог центра;
Неуспех технократског покушаја да се преко Макрона ствар спасе;
Јачање нове левице, које фактички значи укидање Француске; те на крају
полагану нормализацију Националног окупљања.
Када се тако поставе ствари, „републикански фронт” је само друго име за етно-културну демонтажу Француске и њене хиљадугодишње историје. Ко у томе учествује мора бити свестан својих поступака.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије.
Извор: Нови Стандард
