Европска тренутна криза могла би представљати почетак убитачног пада европског модела. Континент који је створио модеран свет на прагу је да сам себе опозове. У неадекватној структури Европске уније, Европа није у стању да се избори са три најтежа изазова: стањем јавних финансија, старењем популације, интеграцијом миграната других културних порекла
Пише: Оливер Марк Хартвич
Са тежиштем на финансијама, лако је превидети чињеницу да велики број проблема у Европи тренутно није чисто финансијски. Он је резултат неких основних конструкцијскигх грешака европског пројекта.
Европска интеграција представља одговор на катастрофе два светска рата. Везујући европске народ ближе и интегришући их у рам Европске уније, постојала је нада да ће некадашња ривалства бити превазиђена, а да ће бити створен трајни мир и просперитет.
Међутим, упркос овим напорима, Европа је остала континент који чине земље толико различите да је немогуће успешно их довести у хармонију под заставом Европске уније. Све у свему, њихова различитост и недостатак простог европског идентитета чини немогућим да се питања Европе организују у оквиру модела националне државе. Европској унији недостаје основни конститутивни елемент националне државе, односно народа.
У неадекватној структури Европске уније, Европа није у стању да се избори са три најтежа изазова: стањем јавних финансија, старењем популације, интеграцијом миграната других културних порекла.
Финансијски проблеми нису ограничени само на Грчку, и друге земље на ивици Еврозоне. Чак и наводно стабилне земље попут Велике Британије и Немачке, које су дуго функционисале изван својих могућности, акумулирале су огромне дугове током тог процеса. Део европских проблема са дуговима лежи и у пензијској одговорности. Једном када рачунање почне, величина европског дуга је застрашујућа и превазилази неколико пута годишњи друштвени производ.
Проблеми су допуњени чињеницом да Европа убрзано стари. Већ деценијама пад стопе наталитета је норма. У комбинацији са продужењем животног века, европско друштво седи, док се број радно способног становништва смањује. То значи да ће однос зависности бити погоршан, док се способност Европе да се носи са проблемом свог дуга већ озбиљно смањила.
Теоретски, миграција би могла побољшати неке од ефеката европске измењене демографије. Ипак, интегрисање миграната у главне друштвене токове се углавном не показује успешним.
Сваки појединачни проблем – дуг, демографија, дезинтеграција – сам по себи био би довољан да изазове озбиљне невоље за Европу. Сви заједно могу учинити опоравак Европе из садашње слабости готово немогућим.
Европска тренутна криза могла би представљати почетак убитачног пада европског модела. Континент који је створио модеран свет на прагу је да сам себе опозове.
Беспомоћни посматрач: Једна од стратешких последица светске економске кризе је промена равнотеже економске моћи у корист Азије. Док је привреда са обе стране Атлантика посрнула, азијско-пацифички регион наставио је са снажним растом.
Много је писано о томе шта би ово могло представљати за Сједињене Државе. Као што је економски историчар Ниал Фергусон често понављао, америчка комбинација војног распростирања и хроничног фискалног дефицита могла би, свакако, допринети крају америчке доминације у међународним питањима.
Вероватно је утицај светске економске кризе на Европу био још болнији. Криза последњих неколико година немилосрдно је открила крхке темеље европског социјалног и економског модела. Европа пати од више криза у исто време. Ове кризе имају структуралне и правне корене, с обзиром на то да Европа није (а вероватно никад ни неће бити) права држава са правим институцијама, нарочито по питањима фискалне одговорности. Европа, такође, поштујући идеолошки романтизам, тежи да се усредсреди на оно што жели, а не на оно што је могуће. Ово је довело до неодрживе државе благостања и ставова о благостању, и погрешног валутног пројекта на континенту. Коначно, Европа иде у демографску кризу, погоршану неуспелим миграцијама и политиком интеграције.
У нормално време, сви ови проблеми били би више него довољни. Међутим, светска економска криза је учинила ове проблеме не само видљивијим, већ је и демонстрирала колико заправо мало потенцијала постоји унутар Европе за борбу са овим, све већим, изазовима.
Све европске земље су увођене у велике буџетске дефиците у покушајима да се боре са резултатима привредног суноврата. Остаје нејасно на који начин ће успети да опораве јавне финансије када прође криза.
Психолошки удар на Европу не треба потцењивати. Европа, доминантна глобална сила деветнаестог и дела двадесетог века, јавно је сведена на групу економски лењивих, презадужених и све престарелијих нација. У међународним односима остатак света све мање интересује шта Европа чини или жели. Уколико је и било неких сумњи у вези са овим, климатски самит у Копенхагену је то јасно показао, када су Кина, Индија и УН окренуле леђа исходу, остављајући Европу као беспомоћног посматрача са стране. Како је дошло до тога? Како су Европска унија и њене земље чланице заостале за другим светским регионима? Шта није у реду са старим континентом, када је погођен, тако снажно, светском економском кризом? Која је поука коју друге земље, нарочито Аустралија, могу да извуку из ове европске неприлике? То су питања на која ћемо покушати да одговоримо у овом есеју.
Програмирана европска економска криза: Европа се батргала на многе начине у протеклих неколико деценија. Европски пад није био неизбежан. У самој сржи су политичке одлуке, па самим тим европски политичари морају да прихвате велики део одговорности за настанак тренутне кризе. Европски лидери су ослабили своје земље кроз неодговорну фискалну политику, погрешне програме миграције, и шокантне неуспехе код реаговања на демографске изазове.
Политичке грешке у Европи су толико озбиљне да је само питање времена када ће се континент урушити. Грчка криза је можда само катализатор за остатак света да схвати озбиљност европских проблема. Грчка, међутим, никако није јединствен случај.
Најлакше би било одбацити грчку кризу као буџетску кризу у малој земљи. Чињеница је да је скорашња економска историја Грчке у ствари целокупна европска трагедија у малом. Грчка је само наговештај већих трагедија које долазе. Нешто као канаринац у руднику угља.
Да бисмо разумели како је Европа дошла у садашњу кризу, потребно је мало пропутовати кроз историју.
Пад Славне Европе: На почетку двадесетог века, Европа је владала остатком света. У погледу економске и војне моћи, она је била без премца. Предњачила је у развоју на пољу науке, књижевности и уметности. Време које претходи Првом светском рату је златно време Европе.
Два светска рата су потпуно уништила ову славу. Уосталом, постоје добри разлози да се два светска рата посматрају као један, због тога што је тешко разумети Други светски рат без разумевања онога што је остало после Првог светског рата. Цео континент је морао да се носи са траумом реалности нове војне технологије, која је могла бомбардовањем да пошаље европске градове у камено доба.
Рат на тлу Европе није, наравно, ништа ново. Европска историја у неколико претходних векова, у ствари у протекла два миленијума, састављена је од низа војних сукоба. Али обим разарања изазваног великим ратом од 1914. до 1945, поремећаји на пољу трговине и размене, као и идеолошки сукоби, били су на потпуно различитој скали од претходних сукоба.
У послератној ери долази до појаве покрета европских интелектуалаца и политичара, предвођених Жан Монеом и Робертом Шуманом, како би се такав унутаревропски сукоб спречио и учинио немогућим у будућности. Никада више не би требало да европске нације стоје једна наспрам друге у сукобу. Стајаће уједињене. Заједно ће изградити нову мирољубиву и просперитетну Европу.
Сасвим сигурно, овакве романтичне визије Европе нису биле једини тренд. Подједнако важне су биле жеље, нарочито од стране Француза, да постигну већи степен контроле над својим опасним суседом и ривалом, Немачком. Који је бољи начин да се то постигне, него да се Француска уједини са Немачком у Унији угља и челика; на тај начин лакше пратити шта Немци раде у овим стратешким важним индустријама.
Још један разлог за западноевропски нагон за што већим интеграцијама била је и претња Совјетског Савеза. Заједнички непријатељ комунизам, предвођен Совјетима, помогао је западноевропским земљама да оставе ривалства иза себе и формирају блок у борби против руске агресије.
Ова три разлога − европски романтизам, међусобна сумњичавост и заједнички отпор према Совјетском Савезу − постали су темељ европског пројекта. Данас, наравно, у реторичким говорима европских лидера изгледа као да су били вођени високим идеализмом.
Оно што је започето у непосредном послератном периоду јесте пројекат повезивања западноевропских нација. Почело је Римским споразумом 1957, у коме је шест нација основало Европску економску заједницу; као што је познато, то су биле Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгија и Луксембург.
У наредним деценијама, многе земље су се прикључиле. Данска, Ирска и Велика Британија 1973, Грчка 1981, Португалија и Шпанија 1986, Аустрија, Финска и Шведска 1995. А онда, у једном великом повећању 2004. године, Чешка Република, Естонија, Мађарска, Летонија, Литванија, Малта, Пољска, Словачка и Словенија. Најзад, три године касније, Бугарска и Румунија.
Шарена Европска унија: Данас Европска унија има двадесет седам држава чланица, од сићушних државица Луксембурга и Малте, до индустријских тешкаша попут Немачке и Италије, од бивших комунистичких привреда Источне Европе, до самозване постмодерне сервисне економије Уједињеног Краљевства.
Ту су земље које су претежно протестантске, попут Шведске, и католичке земље, као што је Пољска, као и оне претежно атеистичке, као што је Чешка Република. Земље са добром фискалном дисциплином (Данска) и земље са огромним дуговањима (Грчка). Другим речима, садашња ЕУ са двадесет седам чланица мешавина је екстремно различитих земаља, под једним барјаком. Наравно, кишобран ЕУ чланства није значио искорењивање свих тих различитих националних идентитета.
Најмање од свега, Европски пројекат и елита која га промовише нису успеле да формирају „европски народ“ из великог броја различитих националности. Не постоји европски идентитет који би могао да замени националне идентитете; чак и најревноснији еврофили, попут британског заменика премијера, то признају. Али без народа, питање је да ли икада може постојати права демократија.
То није мала ствар. Заправо, иде до сржи европских проблема. Историјске европске институције створене током година имају смисла само унутар националне државе. Али држави, прво и основно, треба народ. У јавном међународном праву то је један од три конститутивна елемента државе: територија, народ и суверенитет (дефинисан као способност вођења сопствених послова, како унутрашњих тако и спољних).
ЕУ је конституисана уговорима каојима недостају неки од ових елемената. Додуше, постоји територија, али не и јединствен европски народ, већ имамо више различитих европских народа. А различите националне владе са унутрашњим органима управљања и правним системима свакако указују да и европски суверенитет такође недостаје, бар један његов део.
Без постојања европског народа, структури европске државе недостаје нога. Државе имају владе, парламенте, правосуђе, државу благостања, новац, националне медије. Али у својој различитости, Европа једноставно није место где бих се такве структуре могле развити.
Европски политичари су игнорисали ова ограничења у корист приоритетног европског пројекта. Затварали су очи пред чињеницом да је њихов грандиозни пројекат уједињене Европе увек био само фантазија са нереалним изгледима за остварење.
Уместо тога наметнули су га континенту. Формирају институције које скупа треба да доведу до формирања државе. Креирају европску владу у форми Европске комисије.
Реалност овакве европске владе јесте да је она именована од стране других влада, односно влада држава чланица. Ова пракса нема никакве везе са принципом либералне демократије, према коме владе треба да буду контролисане од стране парламента.
Европљани су, наравно, формирали Европски парламент, али са ограниченим правима и одговорностима. На пример, Европски парламент не може уклонити Европску комисију када сви закони и прописи буду донети.
Постоји још једна велика разлика између Европског парламента и уобичајног парламента. Уобичајни парламент је предмет критике медија; Европски парламент није. О његовим поступцима се ретко извештава у европским медијима.
Зашто је тако? Због тога што холандске новине извештавају о холандским пословима у Холандији, француске новине о француским пословима у Француској, а немачке новине о немачким пословима у Немачкој.
Али европски послови? И на ком језику? То се једноставно не дешава, и не постоје назнаке о креирању европског јавног мишљења. Национални интереси остају снажни. Чак се може тврдити да постају све снажнији, како препород националистичких и сепаратистичких странака у Белгији, Великој Британији или Шпанији то показује. Уместо кретања ка европском јавном мишљењу, клатно се, у суштини, креће у супротном правцу.
Такође, не постоји европско медијско тржиште. Европски политичари су покушали ствaрањем Euronews-а да направе пандан CNN-у, али без много успеха. Такође су лансирали телевизијски канал Арте као заједничку француско-немачку иницијативу (ретко ко то гледа). Креирали су 3 сат за емитовање у Немачкој, Аустрији и Швајцарској. Али ови покушаји завршавају неславно у креирању европског јавног мишљења.
У европским пословима образац је увек исти. Немамо европски народ, хајде да покушамо да га створимо. Немамо европске медије, хајде да покушамо да их направимо. Немамо европску демократију, хајде да направимо бар нешто што личи на парламент.
Цео европски пројекат је постао огромни наврат-нанос пројекат, с циљем да се креира „европска држава“, комплетно занемарујући стварне потребе и жеље народа, вођен од стране собом-опседнуте политичке елите.
По истом обрасцу, ове елите су такође донеле одлуку да је Европи потребна само једна валута – нова, конкурентна долару. Наравно, ово се никад не може остварити. Европи никада није била потребна само једна једина валута. Било је сасвим у реду када је у Немачкој постојала немачка марка, франак у Француској, италијанска лира, или холандски гулдени, гледиште је које је недавно изнео холандски писац Леон де Винтер у есеју написаном за немачки Der Spiegel. Ипак, то није било довољно добро за европске елите.
Ако је Европа требало да буде држава, такође је требало да има сопствену валуту. Тако је настао евро. Он је имао позитиван пропратни ефекат у томе што је потиснуо Немачку. Немачка је одувек имала најснажнију валуту у Европи, против које су друге валуте углавном морале да умањују вредност, а то је нарочито сметало Французима, Италијанима и Шпанцима.
Када су укинуте националне валуте, требало је Немце убедити да немају од чега да страхују, па је тако нова европска Централна банка смештена у Франкфурту. Такође им је дато обећање да ће нова банка следити иста она опробана правила која су водила стару Бундесбанку и која су немачку марку учинила тако снажном.
Као што смо видели, ово није упалило. Нису постојали услови неопходни за монетарну унију, што је био један од разлога због којих су Милтон Фридман и остали еминентни економисти били против. Тешко је створити нову валуту ни из чега. Свакој валути, на првом месту, потребно је поверење. Док националној влади можете веровати у ограниченом смислу, много је теже изградити поверење према вештачкој, мултинационалној валути која нема јасно одређене обавезе и одговорности за дугорочну стабилност.
Ово се нарочито односи на економске околности које су Европи, очигледно, потпуно другачије. Чак ни економски циклуси нису сасвим усклађени, тако да различите државе треба да имају другачије интересне политике. И сад, одједном, треба да се уклопе у једну нову политику, која је иста за све од Европске централне банке.
Економска питања одувек су била у другом плану у монетарној унији. Од самог почетка, пројекат Евро имао је за циљ да потисне немачку економску доминацију у Европи, у исто време стварајући европску валуту конкурентну америчком долару. То је била идеја политичара који су били спремни да зажмуре на стварну економску ситуацију.
Економисти су дуго били забринути око стварања евра. Упозоравали су на то да су државе чланице исувише различите да би било могуће уклопити их у јединствену валуту. Истицали су недостатке кредибилних санкција против држава чланица које се нису усагласиле са европским пактом раста и стабилности.
Ипак, ниједна ова брига није стала на пут политичким вођама да улете у ову највећу економску авантуру. Сумње, забринутост и упозорења били су просто одгурнути на страну.
Криза евра: Ипак, како се показало, Европљани су били мање уверени. У једином референдуму по питању евра Данци и Швеђани гласали су против, а било је добраног разлога да се овакво питање никада не постави, рецимо, Немцима. Да је случајно њима било постављено питање да ли би се одрекли своје вољене марке, одговор би био јасно и гласно: „Најн!“
Пројекат монетарне уније био је од самог почетка осуђен на пропаст. Наиме, распадао се много брже него што су и неки песимисти могли да претпоставе, с обзиром на чињеницу да Пакт раста и стабилности који је требало да учини евро јаком валутом никада није био оснажен.
Пакт стабилности са својим правилима за јавни дефицит и дуг био је пробијен од самог почетка, па чак и од стране земаља каква је Немачка. Цифре поднесене Европској унији биле су бесрамно манипулисане од стране свих држава, не само Грчке.
Као резултат, од шеснаест чланица Еврозоне, само пет су још увек испод 60% дуга у мери у оквиру које Пакт то дозвољава. То су Кипар, Словенија, Словачка, Финска и Луксембург. Уз сво дужно поштовање, ово баш и нису „тешкаши“ Еврозоне. Ове године, ниједна једина земља Еврозоне, чак ни Луксембург, неће успети да испуни 3% дефицита критеријум према пакту. Другим речима, Пакт је мртав.
Према томе, европска монетарна унија је још једна пропала политика изазвана од стране европских политичара који су блажено игнорисали економску реалност. Још једном смо могли видети како европски лидери занемарују жеље својих народа. Грчка криза могла би послужити као савршена прилика да схвате какав су проблем направили. Уместо решавања тог проблема и спасавања онога шта се спасти може, они стварају још већи проблем.
Не само да европски политичари обезбеђују огромне количине новца за стабилизацију евра, већ су и окончали претензије ка независности европске Централне банке. Све заједно, они воде Европу у инфлацију и у једну нову прелазну унију за коју нико није гласао. Европска монетарна унија круни се под тежином јавног дуга. Има много упирања прстом на Грчку, Португалију и Италију. У исто време ове земље гледају у правцу Немачке како би им помогла да обнове своје јавне финансије. Нажалост, чак ни Немачка није довољно јака да носи слабије чланице ЕУ кроз њихове кризе.
Немачка - Слепи краљ Европе: Немачка је често виђена као потенцијални спасилац Европе. Постоји само један проблем: сама Немачка није у стању да позајмљује другим европским привредама. Терет немачког дуга већ је достигао 1,8 трилиона фунти, или 76% немачког БДП (ово су званичне цифре и искључују пензијске фондове). Права цифра могла би бити три пута већа од званичне. Било како било, фискалне прогнозе за наредну годину не могу бити оптимистичне.
У овој ситуацији, Немачка није у стању да апсорбује додатне дефиците неопходне за хитне зајмове Грчкој и другима. Иако је терет дуга Немачке нижи од грчког (120%), немачки капацитет да их избави је озбиљно ограничен. Упркос перцепцији Немачке као најснажније, најздравије привреде Еврозоне, сама држава нити је снажна, нити је здрава. Најбоља ствар код Немачке је то што је у земљи слепих, Европи, једнооки човек, Немачка, краљ. Друге европске државе − Француска, Шпанија, Италија − још су у горем стању.
Грчка пукотина: Грешка коју многи политичари чине када је у питању грчка ситуација је једноставна. Верују да је главни проблем буџетски дефицит од око 13%, ако се цифрама може веровати. Да је тако, затискање пукотине грчких јавних финансија са међународном помоћи би и могло помоћи. Да будемо јасни, и даље би то изискивало огромне количине новца од стране ММФ-а и снажних земаља Еврозоне попут Немачке. Али би Грцима купило време у коме би успели да успоставе контролу над буџетским невољама. Ова рачуница, ипак, неће успети. Она игнорише чињеницу да, чак и кад се изузме фискална криза, Грчка има много озбиљнијих економских проблема, као што је недостатак компетитивности. Једноставно речено: све док у Атини капућино кошта 4,5 евра, Грчка нема шансе за економски опоравак.
Због слабе производње, грчке цене и зараде су макар за четвртину више него што би требало. То значи да се Грчка не може такмичити са Немачком. Такође ће се борити са суседима на туристичком плану. Неће бити у стању да се опорави. Чак и под најоптимистичнијим претпоставкама, Грчка ће и даље бити суочена са дугом преко 150%, кад се европски програм откупа заврши 2013. године.
Да Грчка и даље има своју стару валуту, постојао би једноставниј начин да се све ово реши. Заправо, управо је то начин на који су се земље попут Грчке бориле са овим проблемом. Девалвација валуте увоз би учинила скупљим, самим тим коригујући трговински дебаланс који мучи Европу.
Евро је овакву акцију учинио немогућом. Чак су и кејнсијанци свесни да ће ово изазвати енормни економски бол, као и ризик политичке дестабилизације.
Према томе, грчки проблеми неће бити решени милијардама евра који ће упливати у земљу у наредних неколико година. У најбољем случају, само ће мало одложити грчки привредни колапс. Грчкој би много боље послужило ако би јој било дозвољено да одустане од евра, да девалвира. Пратила би тако пример Аргентине, која је за веома кратко време одскочила.
Наравно, европски политичари ће се борити против оваквог најбољег економског решења, с обзиром на то да се не уклапа у њихове политичке амбиције.
Из овог угла, евро не само да је економска катастрофа, већ је и политички неуспех. Он у себи материјализује све европске недостатке. Док европски лидери уживају у великој визији социјално-економског вођства, они константно не успевају да се носе са стварним економским изазовима на континенту.
Не би било правично, додуше, кривити мањак фискалне дисиплине у Европи само и искључиво у монетарној унији. У земљама са евром које се сада боре за опстанак, марш у дуг почео је деценијама раније, чак и у земљама ван граница Еврозоне, проблеми са дуговима постали су чести.
Сунце залази за некадашњу империју: Британија је добар пример. Пре само десетак година, сматрало се да је Британија у прилично добром стању. Временом, британски буџет је био у сувишку. Јавни дуг је опао средином деведесетих, затим је пао на релативно здравих 37%, што је око седам процената ниже него за време Тачерове.
Тада су британске финансије изгледале у реду. Можда британска фискална ситуација није била тако добра као она у Аустралији пре кризе, али је свакако била много боља него у већини европских земаља.
Опет, сасвим је извесно да су се Британци добро осећали у својој кожи. Било је то време када су Британци начинили највише грешака на дуге стазе, када говоримо о њиховим финансијама. Невероватно је како је релативно јака фискална позиција била преокренута за тако кратко време. За једну деценију. Ипак, Британцима је то пошло за руком. Како?
Можда се цифрама не може на првом месту веровати. Државни дуг је можда изгледао мали и лак за руковање, али неке су области одувек биле искључиване из званичних података.
У фискалној 2000/01. години официјални дуг износио је 381 милијарду фунти. Узимајући у обзир и пензиони сектор, 434 милијарде и државне пензије од 1,4 трилиона фунти, британски стварни дуг износио је око 2,3 трилиона фунти.
Другим речима, британски дуг није био 31% као што је британска влада тврдила. Био је 231%!
Нажалост, званичне цифре дуга биле су повод да се троши све више, више и више. Након свега, јавност није ни била превише забринута по питању јавног дуга. И тако су Тони Блер и Гордон Браун наставили да троше на своје пројекте.
Примера ради, под владавином Лабуриста, око 800 000 додатних радних места отворено је у јавном сектору. Успут, Конзервативна опозиција Дејвида Камерона није се противила овим мерама.
Поред повећаног трошења, британска влада није предузела ништа како би решила питање пензионог система. Дужности, како јавног тако и државног сектора, напумпале су се. Током десетак година су се утростручиле.
Када је економска криза погодила Британију, јавне финансије биле су у јадном стању. Данас, британска влада званично процењује свој државни дуг на око 890 милијарди фунти (63% БДП). Стварне цифре су заправо много веће.
Уз пензије, јавни и државни сектор, и даље јавне финансијске иницијативе, Network Rail, причамо о око укупно 5.3 трилиона ( 376%), уз дуг RBS/Lloyds цифра достиже чак и до 560%.
Сви ови прорачуни засновани су на недавним истраживањима предузетим од стране Алијансе пореских обвезника Велике Британије (UK Taxpayers Alliance). Потврђени су и у извештају Британске канцеларије за Националну статистику , British Office
for National Statistics (ONS).
Почетком прошле године, ова канцеларија је објавила је рад са наизглед безазленим именом „Шире мере сектора јавног дуга - Обухватнији приступ јавном сектору“. Технократски наслов са експлозивним садржајем. Подаци су указали на то да је британски државни дуг три пута већи од британског БДП-а.
Да је приватно предузеће, Британија би банкротирала.
Нема нешто много наде за Велику Британију, цифре дуга су јако велике, сервисирање дуга троши велику количину британског буџета, а све се то дешава у време историјски ниских каматних стопа. Како ће Британија успети да сервисира дугове ако се каматна стопа врати на свој дугогодишњи просек, питање је које све занима.
Старење популације и миграција: Најтежи политички изазов у Европи је криза дуговања, чије ће решавање захтевати екстремне мере. Међутим, ово ни у ком случају није једини проблем. Највећи проблем на дуге стазе јесте старење друштва.
Према Еуростату, статистичкој канцеларији ЕУ, просечно старосно доба становништва Европе је 40,4 године. Поређења ради, просек у Америци и Канади је 36,3 године, у Азији 27,6 и само 19 у Африци. До 2030, просечна старост Европљана биће и до 45,4 година. Промена од пет година навише у двадесет година можда не звучи као превише, али то значи и повећање трошкова у здравству и већа оптерећења пензијских фондова. Јасно је већ да ће се Европа јако тешко изборити са овим теретом. То такође значи да Европа може очекивати екстремно низак привредни раст у наредниим деценијама.
Италија је можда и најгори пример овог развоја. После деценија превише ниске стопе наталитета, земља се суочава са неумитним демографским падом. До 2030. италијанска популација ће опасти за око 2 милиона људи. Ово би и само по себи било лоше, али у том моменту старосни просек у Италији ће бити преко педесет година. Како ће уопште Италијани успети да отплате свој државни дуг у оваквим околностима?!
Неки експерти тврде да би имиграција могла послужити да се исправи ова демографска неравнотежа. Нажалост, проблем је превелики да би га имиграција могла на брзину решити. Само да би се одржао тренутни однос између радне снаге и пензионера, Италији би био потребан годишњи прилив од више од 700 000 миграната. Такав степен повећања миграције са тренутног нивоа од четири до пет милиона није политички пожељан. Масовна имиграција већ јесте један од већих проблема у италијанској политици.
И не само у Италији. Све европске земље имају исти проблем. Са једне стране је низак наталитет саме нације, а ту је и старење. Било да се ради о Немачкој, Аустрији, Италији, Шпанији па чак и Француској, домицили су све старији и имају све мање деце. Такође, губе све више младих, квалификованих људи који мигрирају у друге земље. Са друге стране, једнако је јака миграција у земљу. Нажалост, европске земље добијају велики број слабо квалификованих миграната који тешко да ће позитивно допринети привреди. У овим мигрантским комунама влада висок степен неписмености, стопа високе зависности, висок степен незапослености. Код њих је такође висок степен наталитета.
Европске државе нису успеле да интегришу мигранте у главне токове друштва. Немачка је годинама замишљала како ће се њени „гастарбајтери“ у једном моменту вратити кући. Постојао је тај апсурд да су људи чије су деде и бабе већ живели у Немачкој називали „трећом генерацијом гастарбајтера“. Такве етикете сигурно да нису од помоћи да се мигранти интегришу у главне друштвене токове.
Све заједно, то значи да у европским државама долази до сегрегације. Са једне стране ту су староседеоци којих је све мање и све су старији, а са друге стране су мигранти, који су мање интегрисани, слабије образовани, слабије продуктивни, али са високим степеном наталитета. Чињеница да су мигранти, у највећој мери, муслимани, што није главни проблем, али не чини задатак њихове интеграције у европске главне друштвене токове нимало лакшим.
Недостатак вођства
Проблеми на европском фронту су бројни: фелерична монетарна унија, катастрофално стање јавних финансија, популација која се рапидно смањује и стари, неуспела интеграција миграната са одговором у порасту неформалне сегрегације.
Сва ова питања захтевају чврсто и одлучно политичко делање, да би се решила, али, то се у ближој будућности неће десити најмање то можемо очекивати од ЕУ. Европљани чак ни немају политички механизам по коме би дотакли ова питања.
ЕУ је постала бирократска организација која је превише заузета бављењем самом собом. Она је екстремно добра у доношењу хиљада страница нових закона, сваке године, па би чак и дефинисање чоколаде могло да потраје петнаест година. То је такође и институција са недостатком озбиљног демократског легитимитета. Европски парламент је и даље маргинализован од стране извршних и државних влада.
Па чак и новопостављени европски председавајући, који би требало да је лице Уније, познат је само шачици политичких инсајдера. Уопште, ко је чуо за Хермана ван Ромпија? Он сигурно није европски одговор Обами. Бароница Ештон није позната у међународним круговима. Све ово показује колико је релевантан постао европски утицај у светским питањима.
То што су ова два слаба лика одабрана да представљају ЕУ – заједно са подједнако нехаризматичним Хозе Мануел Барозом као председником Европске комисије – само показује то да Европска унија више није од стране остатка света схваћена као место на коме се доносе битне политичке одлуке. Право доношење одлука и даље је у европским престоницама – где се ЕУ користи као средство за спровођење сопствених националних интереса као решења за Европу.
Будућност Европе
Чињенице указују на то да се континент суочава са несигурном и непријатном будућношћу.
Недавни емиграциони нивои европских земаља показују да је егзодус из Европе већ почео. Између 1997. и 2006. године готово два милиона Британаца напустило је своју земљу, а то је било у време док је британска привреда била у порасту. У Немачкој, више од 160 000 људи напустило је земљу 2007, а од њих су многи били високо квалификовани. Истраживање спроведено од стране Министарства економије открило је да је велики број немачких миграната именовао високе порезе и компликовану бирократију као важне факторе који су допринели њиховој одлуци − а то је било пре економске кризе.
Уколико европски проблеми не буду били решени, европски одлив мозгова ће се наставити. Ово за Европу није добро, али је потенцијално добро за земље попут Аустралије. Тамо ће бити хиљаде висококвалификованих британских предузетника, немачких инжењера и пољских лекара, који ће трагати за квалитетнијим животом негде другде. Да ли је Аустралија спремна да ово препозна као могућност?
Будућност за Европу изгледа сиво, без обзира на угао гледања. Најбоље што можемо да учинимо јесте да пратимо развој у Старом свету пажљиво, и да покушамо да њиме баратамо најбоље што умемо.
(Аутор је самостални истраживач Центра за независне студије из Сиднеја)
Превод. Катарина Бунтић-Марковић
Геополитика бр. 38
