Разговор водио: Слободан Ерић
Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, у интервјуу за Геополитику говори о враћању служења војног рока, променама у ПВО и уценама Србије од стране НАТО и ЕУ
Поштовани господине генерале, Евроазијски безбедности форум је крајем априла 2021. године у просторијама Друштва српских домаћина организовао научну конференцију „Енергетска безбедност Европе и њен утицај на енергетску безбедност Републике Србије и Републике Српске“. Ви сте у уводном излагању истакли да је „европска безбедност условљена енергетском безбедношћу“, те да Европа и Русија када је у питању производња и потрошња енергената чине један природни спој. Колико се данас питања производње, дистрибуције и потрошње енергената политички употребљавају, односно инструментализују, како Ви кажете, у међународним односима? Видимо да Америка државама, приватним компанијама и појединцима уводи санкције само зато што се њихова привредна активност не уклапа у енергетску политику САД.
- Стратегијски значај енергената за привредни развој, екологију и свеукупан квалитет живота даје велики значај енергетској безбедности. На тај начин енергетска безбедност суштински је попримила значајну геополитичку, социјалну, безбедносну и војну димензију. Политичка димензија манифестује се у међународним односима и непосредно се рефлектује на безбедност народа и држава који имају вишкове енергената, а и на оне који их потражују. Због мултидимензионалне условљености безбедности, све је теже данас јасно раздвојити америчке војне операције усмерене на „борбу против тероризма“ од оних које су циљно усмерене да осигурају енергетску безбедност, контролом енергетских извора на Блиском истоку, у Персијском заливу и у другим значајним регионима света.
Европа своје енергетске потребе, првенствено у домену гаса, најлакше и најјефтиније може задовољити куповином од Руске Федерације. Амерички укапљени гас који се допрема танкерима до терминала у Европи, као и гасоводи са Блиског истока, Каспијског базена и Средоземља, нису реална супституција за количине гаса и гасоводе који долазе из Русије.
Изградњом Северног тока 2, Турског тока и Балканског тока, Украјина ће изгубити уцењивачки потенцијал, који су често злоупотребљавале САД. Зато Велика Британија и САД чине све да успоре или, по могућности, спрече довршетак стратешких енергетских пројеката из Русије. Санкције које спроводе САД према компанијама које раде на Северном току 2 су неразумне и израз бахатости и насиља администрације САД.
Планови САД да „диверсификује снабдевање“ Европе гасом показују да нису ни приближно реална алтернатива руском гасу. Русија ће остати најважнији европски снабдевач гасом, због конкурентности, постојеће инфраструктуре, капацитета и досадашње поуздане праксе испоруке уговорених количина енергената.
Почетак мандата министарке за рударство и енергетику Зоране Михајловић обележио инцидент са Душаном Бајатовићем, директором Јавног предузећа Србијагас. Да ли је тај сукоб производ личних анимозитета, или је он концепцијске природе по питању власништва и развоја у енергетском сектору Србије? Са Запада стално стижу захтеви „за диферсификацију“ у енергетском сектору. Шта то у пракси значи, када се инсистира на раздвајању јединствених или функционално комплементарних технолошких просеца, рецимо производње и дистрибуције електричне енергије и гаса?
- Сигурно је да такав однос министарке Зоране Михајловић према директору Србијагаса није израз личних анимозитета, него је такав приступ израз стратегије коју жели да спроведе министарка. У јавности се већ одавно зна да је дошла на то место уз значајну подршку појединих амбасада водећих држава Запада, како би спровела њихове инструкције у енергетском сектору. САД, Велика Британија и Немачка одавно „меркају“ како да остваре утицај на Србију и да, под повољним условима, њихове компаније уђу у енергетски сектор Србије. Отуд и та организациона „подешавања“ и разградња јединствене функционалне структуре у енергетском сектору Србије, првенствено у електропривреди и у домену предузећа нафтне индустрије и гаса. Тако разбијена и дезинтегрисана предузећа постепено ће бити приватизована од стране великих страних корпорација.
На тај начин би се Србија суштински одрекла стратешких ресурса за будуће генерације. То је злочин према народу и држави. Тако, може се рећи, губи се део националног суверенитета и угрожава социјална димензија грађана Србије. Када је странац власник Електропривреде, онда он диктира све услове, па и цену струје за привредне субјекте и становништво. Њега занима само профит, који износи ван државе, а не Србија.
Због тога власт у Србији не би никада требало да приватизује Електропривреду и природне ресурсе без одлуке народа, јер је то његова имовина, односно опште национално добро. Свака одлука извршне власти супротна вољи народа подложна је судском процесирању одговорних лица и тога морају бити свесни органи извршне власти. Зато се може сасвим поуздано рећи да ће убрзо наредно време дати одговор на личне амбиције и намере министарке Зоране Михајловић. Свака њена одлука која је супротна националним интересима не треба да се извршава, поготово ако није донета у складу са законском процедуром и ако је усмерена ка отуђењу енергетских и природних ресурса,
Изградња мини-хидроелектрана, којима се угрожава животна средина, као и распродаја природних ресурса, чијом експлоатацијом настаје екоцид на одређеном простору, треба што пре да се зауставеорганизованим отпором народа све док надлежно тужилаштво и судови не почну да штите националне интересе. У тим штетним уговорима са страним корпорацијама постоји доста информација које указују на корупцију и организовани криминал. Пример таквог поступања јесу истраживања и послови компаније Рио Тинто у западној Србији. Све се дешава уз медијску кампању, организовано насиље и злоупотребу деловања државних органа и институција, супротно вољи народа.
Господин Бајатовић се некако нашао на „мети“ министарке Зоране Михајловић, која је, уз медије, покушала да га дискредитује, криминализује због принадлежности, како би на његово мето довела послушника који ће јој бити безусловно „одан“.
Што се тиче диверсификације, може се рећи да је то у новије време доста злоупотребљен и инструментализован појам у геополитичке сврхе.
Наредно време ће потврдити да ли доносиоци стратешких одлука на Западу и даље мисле да све могу остварити силом и насиљем. Веровати је и надати се да ће схватити да Бог није оставио право нити моћ ниједној империји да загосподари светом, па то неће поћи за руком ни САД, са својим сатрапима, као што су НАТО и ЕУ. Суштина америчког поимања диверсификације јесте да се Русија што више склони са енергетског тржишта читаве Европе. Сједињене Америчке Државе настоје да ЕУ држе подаље од енергетских ресурса Руске Федерације, те да у будућности Европа буде зависна од њихових енергетских пројеката и ресурса. То су два стратешка интереса САД на простору Европе.
Како коментаришете актуелну енергетску кризу, која се манифестује порастом цена електричне енергије и гаса у Европи и свету?
- САД настоје да ЕУ одвоје од енергетских ресурса Русије, посебно од природног гаса и других природних ресурса. Све се то негативно одражава на будућност и на привредни развој целе Европе. Рефлексије такве политике и стратегије САД а и ЕУ негативно утичу на поједине стратешке одлуке око енергетике и гасовода. Висок степен индустријализације Европе узроковао је да је енергетски систем постаo њен најрањивији сегмент. Европски енергетски стратези имају све ужи простор за изналажење одговарајућег решења због тога што потрошња енергије расте, а извори су све ограниченији. Решења попут нуклеарних електрана носе здравствене и еколошке ризике, а увођење обновљивих извора енергије касни и капацитетима није у стању да задовољи потребе и све више угрожава животну околину, што потврђују најновија истраживања. Због мноштва стратешких проблема око електричне енерије и гаса очекивати је континуиран пораст цена у будућности.
Србија је одлуком Народне скупштине 2007. прогласила војну неутралност и једина на Балкану има такав статус. Какво је Ваше мишљење о овој стратешкој оријентацији наше државе на плану одбране и шта је све неопходно учинити у пракси да се једна оваква војна неутралност подупре, односно осигура?
- Са аспекта одбране земље, војна неутралност превасходно подразумева ослонац на сопствене снаге. За такво опредељење потребна је воља народа, одговарајућа економска моћ државе и повећавање издвајања за модернизацију и опремање војске савременим борбеним системима. Неутралност, као појам, првенствено се односи на војну, односно одбрамбену функцију државе, а не на политички аспект неутралности. Определењем државе да буде војно неутрална изражава се њен став о томе да не жели да приступи војним савезима, нити да изграђује војно савезништво у миру. Као безбедносно опредељење, неутралност подразумева активно ангажовање државе у правцу вођења такве политике која се залаже за мир и решавање спорова политичким средствима, без употребе силе.
Да би нека држава постала неутрална, за то су начелно потребни њена изјава о том статусу, као и прихватање таквог статуса од стране утицајних сила и организација. Поред најбоље намере, статус неутралности сваке земље, па и Србије, не обезбеђује нити гарантује њену безбедност, него чак отвара са собом многе изазове и дилеме. Агресивне силе и савези немају данас разумевања за то да ли се нека држава декларише као војно неутрална. Оне се руководе искључиво својим интересима. Због таквог односа према међународном праву, Србија, као војно неутрална држава, може постати објекат агресије.
Србија је постала војно неутрална из историјских разлога и због агресије НАТО-а и окупације Косова и Метохије 1999. године. Српски народ има посебан однос према слободи, као највишој вредности која је уско повезана са правдом, правом и љубави према свом роду, националним вредностима и интересима. Зато су неразумни погледи и мишљења неких наших политичара и страних држава који говоре о томе да је Србији место у НАТО-у, који настоји да јој отргне Косово и Метохију из историјског памћења, као духовно средиште. Формално, све велике силе у свету и регионалне организације прихватају војну неутралност Србије, пре свега мислим на Кину, Русију, САД, НАТО и ЕУ. У пракси, ствари изгледају сасвим другачије. НАТО често отворено, а најчешће преко Кфора, посредно негативно утиче на војну неутралност Србије, јер делује пристрасно у тој мисији, кроз подршку независности лажне државе Косово и кроз формирање и изградњу тзв. војске Косова. Учешће тзв. војске Косова, односно КБС, на вежбама НАТО-а потврђује њихово определење да што пре интегришу ову лажну државу у НАТО. Србија се суочава са тим стратешким намерама САД, преко НАТО-а. Зато НАТО није заштитник српског народа на Косову, него окупатор на том делу Србије.
Поред става у Стратегији одбране из 2019. године, где је Србија одређена као војно неутрална држава, први пут када буду уставне промене, то би требало да постане и уставна категорија и да се јасно искаже да се то односи на територију државе у међународно признатим границама, у складу са повељом УН и резолуцијом 1244 СБУН.
Са којим се све безбедносним изазовима може суочити Србија у наредном периоду? Да ли је један од тих изазова и могуће стварање тзв. „велике Албаније“, о чему сте Ви такође писали, и каква би била улога НАТО-а у реализацији тог пројекта?
- Српски народ је суочен истовремено са два велика стратешка безбедносна изазова: сецесија и окупација Косова и Метохије; покушај укидања надлежности Републике Српске и унитаризација БиХ. САД и УК, преко НАТО-а и ЕУ, деценијама чине све да доврше окупацију Косова и Метохије и да лажну државу Косово учлане у УН, уз пристанак власти Србије, кроз тзв. правно обавезујући споразум. Остатак обогаљене Србије намеравају да последњу укључе у НАТО и елиминишу било какво присуство и утицај Руске Федерације и НР Кине. Та стратегија је доминантна након проблематичног „Вашингтонског споразума“, када је власт Србије учинила велики стратешки заокрет, губећи део суверенитета државе, кроз поданички однос према Западу, првенствено према САД. Истовремено, власт Србије се континуирано дистанцира од Русије, која је до сада суштински браниле опстанак Косова и Метохије у саставу Србије. Под плаштом великих инвестиција САД, развоја и спровођења тзв. Малог Шенгена на „западном Балкану“, изграђују се претпоставке за остваривање циљева НАТО-а, кроз подршку изградње тзв. велике Албаније. У том процесу лажне регионалне сарадње и развоја, Србија губи суштинску контролу над Косовом и Метохијом, и огромну вредност од преко 800 милијарди евра. Када се томе дода штета настала НАТО агресијом од око 100 милијарди евра, видимо да се ради о ненадокнадивом материјалном губитку, који се покрива добијањем „повољних“ кредита из САД и лажних инвестиција за изградњу инфраструктуре за потребе НАТО-а, енергетике САД, Албаније и лажне државе Косово. То је пут страдања Србије и српског народа, који може имати несагледиве духовне, политичке и безбедносне последице. Идеја тзв. велике Албаније мора да нестане на Косову и Метохији, а не да се потхрањује формирањем лажне државе Косово. Да се српски народ кроз историју руководио логиком „бољег живота“ и заборављао веру и духовне вредности, данас вероватно не би било ни српског народа нити Србије. Тај слугерански и поданички карактер из „круга двојке“ и није у души српског народа. Албанци на Космету треба да се навикну да живе на српској земљи и да је то трајно опредељење српског народа, уз пуну аутономију у складу са међународним правом. Империје које им дају лажне наде о самосталности су пролазне.
Каква треба да буде политика Србије према Косову и Метохији? Да ли је за Србију бољи и статус кво, односно „замрзнути конфликт“ у односу на нека решења која нам стижу из света па и из Србије, неформално, „подела“, „разграничење“, „Споразум о нормализацији односа“, што би значило одрицање или целокупне или дела територије наше јужне аутономне покрајине, која у народној свести, као „Света земља“, има дубок и далекосежни значај?
- Читав процес преговора са тзв. државом Косовом је противуставан и одвија се под константним уценама и притисцима водећих држава НАТО-а и Европске уније. Такав однос неће обавезивати Србију да поштује договоре који су склопљени на тај начин под притиском и мимо Уједињених нација. За српски народ, само Резолуција 1244 је обавезујућа и цео преговарачки процес и мандат треба да се врати у тај оквир. Нема нико „тапију“ да прода ресурсе, народ и право на реинтеграцију Косова и Метохије, када се за то створе међународне и унутрашње претпоставке. Државе које учествују у својеврсној окупацији Космета и успостављању лажне државе Косово свесне су тога и врше системски притисак на власт Србије да се, прихватањем независности тзв. Косова, укине право будућим поколењима да успоставе суверенитет и уставно-правни поредак, на целој територији. Косово је национално питање првог реда и ниједна генерација, нити било која власт, нема право да га се одрекне у „име народа“.
Блаженопочивши митрополит Амфилохије Радовић о потреби очувања Косова и Метохије на литијама, поводом одбране светиња у Црној Гори, рекао је: „И док буде било последњег потомка овога народа, да кажемо да је Косово наша зеница, да кажемо да је Косово срце нашег срца, да је Косово наш Свети град Јерусалим и да се ми њега као своје душе и судбине своје не можемо одрећи, ни у овом земаљском животу нити у оном Божијем непролазном.“ Патријарх СПЦ Порфирије јасно је исказао однос Цркве и народа према Косову и Метохији реченицом да је 1389. године „српски народ одржао референдум о Косову и Метохији“. Тако данас мисли српски народ у Србији, Црној Гори, Р Српској и у дијаспори.
За Србију је од највиталнијег интереса и опстанак Републике Српске, а наша земља је и једна од потписница, односно гаранта Дејтонског споразума. Да ли Република Српска може бити мета политичке дестабилизације на унутрашњем плану и евентуалне агресије на спољном плану? Имајући у виду присуство великог броја миграната из исламских земаља, као и снажан утицај Турске, да ли искуство Нагорно Карабаха упућује на опрез и предузимање одређених превентивних активности на плану одбране Републике Српске?
- Цео систем управљања Босном и Херцеговином утврђен је по „диктату“, са доминантним утицајем Запада и осликава неоколонијални положај те државе. Рад органа и институција БиХ, Уставног суда, Тужилаштва, као и права и надлежности високог представника јесу у функцији маргинализације изворних права Републике Српске и српског народа. У процесу доношења одлука маргинализовано је право равноправног учешћа сва три народа. Врши се прегласавање и фаворизовање интереса, које заступају муслимански (бошњачки) представници. То се првенствено односи на Уставни суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине. Муслиманска елита, првенствено у СДА, настоји на тај начин да доминира и да умањује права друга два конститутивна народа. Исламски фундаменталисти и мигранти који су лоцирани на простору Ф БиХ јесу безбедносна претња за Р Српску, БиХ и регион. Република Српска је трајна категорија, „пунољетна и у најбољим годинама“. Она је у души народа и нико је не може поништити нити уништити. Било је припадника српског народа у заједничким органима на нивоу БиХ који су пристајали да преносе многе изворне надлежности Р Српске на ниво заједничке државе. Потребно је повратити те надлежности и изграђивати складан однос и сарадњу са другим ентитетом Ф БиХ, како би се дала шанса заједничком животу. Сви покушаји да се изграђује будућност БиХ на оспоравању надлежности ентитета и суверености три конститутивна народа осуђени су на пропаст. Инсистирање на централизацији БиХ и напуштању одредби Дејтонског и Париског споразума јесте сигуран пут у пропаст и нестанак БиХ као државе.
Да ли можемо рећи да је најтеже време за Војску Србије прошло? Ту мислимо на период после 5. октобра 2000. године, када је, кроз такозване „реформе“, у ствари умногоме девастиран сектор одбране у Србији?
- Када пишемо о процесу реформе Војске Србије, онда то не треба да доводимо у политички контекст изборне власти само у Србији. Претерује се у оценама да је након 2000. разорен систем одбране и Војска СРЈ, после Војска државне заједнице Србија и Црна Гора, све до 2006. године до осамостаљена Црне Горе. То је био првенствено мучан период због скоро разарајућег деловања кадрова из Црне Горе у Министарству одбране и Генералштабу, који су били под јаким утицајем Мила Ђукановића и појединих обавештајних служби из водећих држава НАТО-а. Мило Ђукановић, као члан Врховног савета одбране, заустављао је све реформске процесе и модернизацију Војске. Чинио је све да се постепено стварају претпоставке за формирање Војске Црне Горе. У томе су му помагали многи пензионисани генерали, попут Благоја Граховца, који је рођен у Херцеговини код Невесиња, али се успешно „продавао“ у више наврата као „експерт црногорски“ и саветовао Мила Ђукановића, потом Ранка Кривокапића и многе друге окореле сепаратисте. У истом том периоду, његова породица је уживала све благодети у Београду, док је често оптуживао Србију, њену власт и Војску Србије. Тек након осамостаљења Србије могле су да се доносе одлуке у складу са могућностима и националним интересима Србије. Истина је да је Војска Србије смањена, првенствено због финансија, односно малог процента издвајања за одбрану. Тек је последње три године дошло до озбиљног заокрета, опремања и модернизације Војске Србије, првенствено захваљујући отвореном пријатељству и помоћи Руске Федерације, а потом и Белорусије.
Да ли подржавате идеју о поновном увођењу редовног војног рока? Шта би он значио за Војску Србије, за саме регруте, али и за ширу јавност, за наш народ, који, чини се, никад суштински није прихватио одлуку државе о укидању војног рока? У случају да се донесе одлука о поновном увођењу војног рока, како Ви видите овај процес, који обухвата не само војну обуку него много тога, и који би требало да има морално-васпитни утицај на млађе генерације? Како видите однос професионалних војника и оних који служе редован војни рок, улогу резервног састава, цивилне заштите, као и, рекао бих, потребу једног значајног дела нашег народа да дâ свој лични допринос одбрани земље?
- Куповином оружја и опреме није завршен процес реформе и модернизације. Потребно је још много тога урадити да се систем одбране ревитализује и учини ефикаснијим. Основно питање које није решено односи се на наставак служења војног рока и оспособљавања омладине за Цивилну одбрану, која је у доброј мери девастирана, иако смо имали озбиљна искушења са поплавама у Обреновцу и Шапцу. Тада је јасно потврђено да тај систем не функционише. Са почетком служења војног рока не треба чекати и непотребно је политизирати ту националну потребу. У свету не постоји војно неутрална држава у којој се не служи војни рок. Нама је ратна војска стара и треба је хитно подмлађивати. Имамо инфраструктуру у Србији, чијим се малим сређивањем и припремом може отпочети са служењем војног рока. Војска Србије може брзо почети обуку, ако постоји политичка воља и ако се не подлеже притисцима НАТО-а. Војном обуком и обуком за Цивилну одбрану веома брзо се може изградити већа способност система одбране Србије. Сва друга питања – трајања обуке и садржаја – одлично познају професионалци у Војсци и Цивилној одбрани.
Омладину која не буде служила војни рок треба оспособљавати и обучавати за Цивилну одбрану, као прецизно уређен систем. За ту обуку треба одредити локације и организовано је спроводити, тако да нико ко је здравствено способан не би био ослобођен од обуке за Војску Србије или за Цивилну одбрану.
Како Ви видите и процес неопходне војно-техничке обнове Војске Србије?
- Потребно је наставити процес војно-техничке сарадње са Руском Федерацијом и куповати оружје и опрему у складу са Дугорочним планом опремања. Погубно је да се „сваштари“ и да се из више држава купују борбени системи у једном роду или виду војске, као што је то учињено са куповином ракетних система ПВО из Кине и из Француске. Војници то никада не би урадили и јасно се види да је то накарадна политичка одлука. Што се тиче опремања Војске Србије, неопходна су средства, систем и целовит доктринарни израз о борби против дронова на тактичком и оперативном нивоу. У том смислу, неопходне су знатне промене у ПВО, противелектронској борби и маскирању, како би се ефикасност борбе против дронова подигла на виши ниво.
Војска Србије се не сме припремати само за фронтални рат, него и за герилско ратовање, у условима када агресор има изразиту предност у ваздуху и у борбеним системима на фронту. За то сам се одавно залагао, али то није наилазило на разумевање цивила политичара, а, нажалост, ни појединих генерала, који су гледали на који начин да им се удворе и да полтронишу. Велике силе никада нису имале решење за герилско ратовање, кроз историју па до данас. За праве професионалце, ово није потребно додатно аргументовати. Србија и српски народ у томе имају искуство од хајдучких времена, походног и четничког војевања за ослобађање Србије и српских земаља, па до Равногорског покрета и командовања ЈВуО од стране ђенерала Драгољуба Драже Михајловића. За успешан герилски покрет, у рату, држава треба изграђивати претпоставке у миру, првенствено кроз ревитализацију и развој села, пољопривреде и сточарства. Данас Србија, нажалост, не решава успешно то питање. Села се празне и затварају, а изграђује се око пет великих градова, који као магнет привлаче омладину у њих да раде за мале плате. Таква Србија нити може преживети, нити се може бранити на ваљан начин. Село је кроз историју бранило Србију демографски и ресурсима. Србији су потребни домаћини и богато село, а не сиротиња у градовима која је социјално угрожена. Даће Бог да се опамете они који доносе и који ће доносити стратешке одлуке о развоју Србије.
БИОГРАФИЈА
Митар Ковач рођен је 27. јула 1959, од мајке Васе, рођ. Драшковић, и оца Вукана, у с. Стране, Општина Калиновик, Република Српска, БиХ. Основну школу завршио је у Сарајеву, а Средњу војну школу у Задру, са одличним успехом. Као први у рангу, наставио је школовање на Војној академији КоВ у Београду и исту завршио са одличним успехом.
Постдипломске студије војних наука завршио је, као најмлађи од оснивања тих студија, 1990. године, са одличним успехом. Докторирао је 15. априла 1998. и постао најмлађи доктор војних наука из области Ратне вештине. Генералштабно усавршавање завршио је 2002, са одличним успехом. Обављао је многе командирске и командантске дужности у миру и рату. Десет година је радио на истраживачким задацима у Институту ратне вештине. Више пута је похваљиван, награђиван и одликован највишим медаљама и орденима. Објавио је више научних радова, књига, студија, монографија, идејних скица и чланака.
Најмлађи је добитник награде Војног дела за 1996.годину. На место генерала постављен је 2004. У чин бригадног генерала унапређен је 15. фебруара 2009, а у чин генерал-мајора ванредно је унапређен 2011. Добитник је престижног признања Златна плакета војвода Живојин Мишић, за резултате постигнуте у научно-истраживачком раду за 2002. годину.
За остварени резултат, ауторима је додељена награда Пресад мудрости на Сајму књига 2002. у Нишу. Такође, аутор је књиге Стратегијска и доктринарна документа националне безбедности, објављене 2003, која се користи на постдипломском усавршавању на Војној академији. Коаутор је књига Српски војни поменик, Одређивање ефикасности војноорганизационих система (теоријске основе), 2006. године, књиге Стратегијско планирање одбране, 2009, и монографије Придворица симбол усташких злочина НДХ, 2019.
Руководио је израдом великог броја стратегијских докумената у процесу реформе система одбране у Републици Србији, као што су Стратегија националне безбедности, Стратегија одбране, Доктрина Војске Србије, Дугорочни план развоја, Стратегијски преглед одбране, План и програми развоја система одбране и сл.
Стекао је сва научна звања, а у највишем научном звању научни саветник је од 2004. године. Као редовни професор држи наставу на Катедри стратегије на Војној академији Универзитета одбране, високим студијама безбедности и на докторским студијама. Члан је Управног одбора Центра за руске студије на Факултету политичких наука. Од септембра 2015. директор је невладине организације Евроазијски безбедносни форум. Главни и одговорни уредник је часописа Безбедносни форум. Стално је запослен на Факултету за пројектни и иновациони менаџмент у Београду.
Геополитика број 111, јануар-фебруар 2022.
Потписи за фотографије:
Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији, ФОТО: Раде Прелић
Обука професионалних војника у Мешовитој артиљеријској бригади, ФОТО: Војска Србије
Обука у савлађивању водених препрека, ФОТО: Војска Србије
