Разговор водила: Невенка Стојчевић
Миодраг Вукумировић, генерал у пензији, председник УО Удружења грађана Народна слога у интервју за Геополитику.
Миодраг Вукмировић рођен је у Дечанима 1958. године. Био је најбољи студент и први у генерацији смера АРЈ ПВО. У некадашњој ЈНА, а потом и Војсци Србије, обављао је све командне дужности, до команданта бригаде, а након тога у оперативним и стратегијским нивоима, укључујући и рад у Министарству одбране.
У току агресије НАТО-ана Србију, Вукумировић се са делом јединице Противваздушне одбране борио на Косово и Метохији. Посебно се занима за проучавање српске историје и културне традиције нашег народа.
Удружење грађана Народна слога, које се најозбиљније спрема за прерастање у политичку странку и активно укључење у решавање баш свих проблема који политички, војно-безбедносно, економски, привредно, културно, па чак и биолошки, угрожавају Србију, има потенцијал да свој квалитетан програм оствари на задовољство свих који Србију воле и доживљавају као своју отаџбину. У разговору са председником Управног одбора Удружења, господином Миодрагом Вукмировићем, желели смо да сазнамо шта је то што спречава даљи развој Србије, и може ли Србија уопште да опстаје као „војно неутрална“ под окриљем НАТО-а који се у Србији потпуно „одомаћио“.
У српској јавности постоји утисак о доминантној војној сарадњи са Русијом. Међутим, неки аналитичари тврде да Војска Србије далеко чешће учествује у активностима и војним вежбама са НАТО-ом, и да држава Србија има много већи број билатералних и мултилатералних споразума потписаних са НАТО-ом него са Русијом. Шта је истина?
- Истовременом сарадњом са НАТО-ом и ОДКБ, дакле не само са Русијом, наша држава упорно настоји да нагласи своју одлуку о војној неутралности која је проглашена још 2007. године, и која, по много чему, заслужује посебну анализу. У сваком случају, у формално-правном и практичном смислу, сарадња са НАТО-ом је много садржајнија и комплекснија од сарадње са ОДКБ. Дакле, потпуно различита. Интересантно је да је и у Стратегији националне безбедности Републике Србије, која је усвојена прошле године, потпуно различито дефинисана сарадња наше државе са ова два савеза. Сарадња са НАТО-ом је дефинисана као заједнички интерес, а сарадња са ОДКБ као „наше опредељење“, што у првом случају може да се протумачи као нешто што ми морамо, а у другом као оно што ми желимо. Тако нешто и не чуди, јер Србија још од 1844. године, дакле од Начертанија, нема своју националну стратегију, као ни стратегију спољне политике, тако да дефинисање и реализација наведених садржаја зависи од ставова актуелних власти наше државе. Навешћу неколико конкретних показатеља сарадње наше државе са ова два савеза. Са НАТО-ом имамо потписаних шеснаест споразума о сарадњи и шест усвојених закона у Скупштини о потврђивању тих споразума. С друге стране, са ОДКБ немамо ни један једини потписани споразум, већ се сарадња одвија искључиво по годишњим плановима о војној сарадњи. Од 2006. године са НАТО-ом смо извели укупно 162 вежбе, и то доминантно вежбе са рачунарским симулацијама, вежбе тимова за обуку, вежбе у случајевима природних непогода и четири вежбе са учешћем јединица. С друге стране, са ОДКБ смо од 2014. извели 22 вежбе, што је скоро осам пута мање него са НАТО-ом. Даље, Војска Србије припрема и има четири јединице ранга вод односно чета у складу са концептом оперативних способности НАТО-а за евентуално учешће у војним операцијама НАТО-а. Веома проблематична дефиниција. Ми имамо јединице наше војске које учествују у мировним мисијама ОУН, што је у реду, у саставу контингента неке од чланица НАТО-а. На пример, у Либану смо заједно са контингентом Шпаније, и имамо једног официра у штабу команде НАТО-а у Напуљу. На другој страни, немамо ништа дефинисано од евeнтуалних војних састава за ОДКБ, осим што наша стална делегација Скупштине учествује на седницама Парламентарне скупштине ОДКБ. Кључни документи на којима се заснива наша сарадња са НАТО-ом су Споразум о чланству у програму Партнерство за мир од 2006. године, СОФА споразум од 2014, ИПАП споразум од 2015. и Споразум у области логистичке подршке из 2016. године. Битно је истаћи да смо овим споразумима дали све НАТО-у, и више него да смо његова чланица. Такође, све што се тиче ових споразума урађено је далеко од очију јавности, без икакве јавне и стручне расправе у једном дугом медијском вакуму, и на крају сви су усвојени у Скупштини као гласачкој машини, и о томе грађани Србије не знају готово ништа. Притом, избегнуто је уважавање воље народа за рачун политичке елите која је донела такве одлуке. Истовремено, јавност Србије се путем режимских медија обавештава о садржајима сарадње са Русијом, у смислу да се она све више и више проширује, чиме грађани треба да се увере да Србија не одступа од војне неутралности и неговања добрих односа са Русијом, а што произилази из чињенице да ми још увек имамо сложенија техничка средства у наоружању која су руског порекла. A oд НАТО-а смо прихватили неке оперативне процедуре и стандарде који се примењују у раду команди и штабова војске, и сада смо још у поступку набавке хеликоптера из Француске и противавионских ракетних система Мистрал. Као закључак, политика седења на две столице, а у последње време и на четири, практично је политика балансирања између Истока и Запада, између НАТО-а и ОДКБ, која тренутно даје добре резултате јер се надамо да ћемо захваљујући подршци Русије и Кине моћи да решимо питање Косова и Метохије. Дугорочно, оваква политика нема такав карактер, првенствено због тога што је став актуелне власти приближавање ЕУ без алтернативе, а ЕУ је само друга страна медаље која се зове НАТО. Друго, без обзира на број и облике сарадње са једним и другим савезом, нема дилеме да је много већа и шира сарадња са НАТО-ом и да је утицај НАТО-а не само у војној сфери него у свим сферама јавног живота много јачи и развијенији. Последњи пример за то је да једна суверена држава као што је Србија прихвата да без сагласности са САД, односно НАТО-а, на својој територији, на Копаонику или на Фрушкој Гори, не може да постави радарска средства. И трећа ствар, за одлуку на коју ћемо се страну определити, или ћемо бити неутрални, неопходна је једна широка, темељна, стручна и меродавна расправа свих фактора у нашој држави и након тога референдумско изјашњавање грађана.
Једном сте изјавили: „Србија није у НАТО-у, али је НАТО у Србији“! С обзиром на то да сте били на високим дужностима у Војсци Србије и Министарству одбране, можете ли нам рећи колико је НАТО уистину ушао у Србију?
- НАТО је званично ушао на територију наше државе први пут крајем октобра 1998. године у оквиру такозване косовске верификационе мисије ОЕБС-а која је бројала око 1.300 људи и коју је предводио за нас по злу чувени агент ЦИА Вилијам Вокер. Војни контингент НАТО-а ушао је на територију Косова и Метохије 12. јуна 1999. и то по Резолуцији 1244 у оквиру мисије КФОР-а, од кога је НАТО веома брзо и формално преузео команду над КФОР-ом којих је у том тренутку било око 50.000 и запосео базу Бондстил која је и тада и данас друга по величини НАТО база у Европи. Практично, од тог времена почиње и војно и политичко деловање НАТО-а на територији наше државе. Од завршетка НАТО агресије 1999, НАТО ради све на помоћи Демократској опозицији Србије (ДОС) на смени актуелног режима у Србији. Дакле, не режима СРЈ, већ Србије, и то по моделу који ће постати образац за смене непослушних режима у интересним сферама САД. Рекао сам Србије, а не СРЈ, јер су 1998. Мило Ђукановић и његови сарадници добили више од 120 милиона долара помоћи да би учествовали у смени режима Слободана Милошевића и одвајању Црне Горе од Србије. Прихватајући ову помоћ Запада, односно НАТО-а, будућа власт – ДОС –обавезала се на безусловно испуњавање њихових захтева јер су веровали у искрене „намере“ НАТО-а да помогне Србији, иако за то нису имали никаквих историјских чињеница. С друге стране, вероватно је у питању цифра од 70 милиона долара које је САД издвојила за ове активности. Захтеви које је НАТО имао према тада новоуспостављеној власти су дефинисани у документу који је Вилијам Монтгомери, који је убрзо након тога постао амбасадор САД у Југославији, 27. октобра 2000. предао будућем премијеру привремене Владе Зорану Ђинђићу. Захтеви се односе на један широк спектар сарадње, почев од Хашког трибунала у Хагу, преко приватизације добара у Србији, па закључно са прекидом сарадње са Русијом и уласком Србије у НАТО. Период реализације овога документа је двадесет година, дакле, све би требало да буде завршено ове године. Досад су од 29 захтева реализовали 25, остала су још четири – признање независности Косова и Метохије, прекид сарадње са Русијом, прекид односа са Републиком Српском и улазак Србије у НАТО. Све што Запад хоће од нас дефинисано је још раније, тачније 1994, у пројекту Збигњева Бжежинског и Хенрија Кисинџера, који се у нашем преводу популарно зове „Експеримент држава“. У неком оригиналнијем преводу би то било „колонија“. Убрзо су у Србију 2002. године стигли први НАТО стручњаци за реформе система одбране, безбедности, безбедносно-обавештајних служби и правосуђа. И тада и данас, они делују. А из земље и света су доведени разни анонимуси и постављени на бројна места у институцијама наше државе да заједно започну процес такозване транзиције. Тај процес може се назвати прелазак из ничега у ништа. Примењена је кадровска политика, тада започета, по стратегији такозваног лошег управљања, чија је суштина склонити стручне кадрове који имају знање, а довести послушне и одане. Историјски резови у систему одбране почињу 2003. доласком Бориса Тадића на место министра одбране. Тада почиње такозвана реорганизација војске, уништавање велике количине наоружања, експлозивних средстава и опреме који су проглашени за вишак, и кадрирање по чудним критеријумима. Сви који су били у борбеним дејствима су преко ноћи пензионисани. Потписују се бројни споразуми са САД и НАТО-ом који су у супротности са Уставом Србије. Под директним утицајем НАТО-а извршен је погром Срба на Косову 2004. године, самопроглашење независног Косова 2008. године, замена УНМИК-а снагама ЕУЛЕКС-а 2008. године и преговори Београда и Приштине пребачени из УН у ЕУ 2013. године. Као закључак, може се рећи да су од доласка НАТО-а у Србију све најважније природне ресурсе и сва најуспешнија предузећа предати Западу. И то може да се протумачи као наша репарација за све оно што су нам учинили 1999. године. Уместо да они нама плате ратну одштету, ми смо платили њима. Све најважније државне институције предали смо Западу на управљање, и зато се с правом може рећи да Србија није у НАТО, него да је НАТО одавно у Србији.
Шта се крије иза тако дезоријентисане безбедносне политике? И како је могуће да заговарамо неутралност, да све радимо на приближавању НАТО-у, а да притом свега 11 одсто људи у Србији жели улазак у овај пакт?
- Међународно право, дакле повеља УН, разне конвенције и декларације, протоколи итд. не познају појам војне неутралности. У њиховој терминологији, појам неутралности не постоји. Постоји појам неутрална држава, дакле неутралност државе у свим њеним капацитетима, а не само војна неутралност. Дакле, то смо ми измислили. Таква неутралност у документима међународног права односи се или на потенцијалне или на ратне сукобе који су већ у току, не на мирно стање. И међународно право, у том контексту, дефинише шта неутрална држава не сме да уради. У Резолуцији Народне скупштине РС која је донета децембра 2007. године као реакција на Ахтисаријев план, наведено је све што нам је НАТО урадио од 1999. до 2007. године, и након тога следи члан у коме ми проглашавамо неутралност према НАТО-у који нам је све то урадио. Истовремено проглашавамо и неутралност према Русији и другима, који су имали и намеру и жељу да нам помогну. Према томе, ми нисмо прогласили неутралност државе, већ имамо самопроглашену војну неутралност. Вероватно су разлози које сам навео као одговор на прво питање довели до тога да проглашавамо неутралност и према НАТО-у, који нам нескривено одузима део територије (КиМ) и према савезу који нам пружа помоћ и заштиту (Русију и ОДКБ). Треба имати у виду и чињеницу да неутралност коју смо прогласили није међународно призната, дакле у овим документима које сам навео стоји да морамо поднети захтев државама односно организацијама да то признају, а ми то нисмо урадили. Значи, неутралност као таква није међународно призната и ми је, с друге стране, немамо дефинисану у најважнији документима – уставу и законима који то дефинишу. Имамо је тек у Стратегији националне безбедности Републике Србије. То је једини документ у коме појам неутралности званично постоји. На крају крајева, наша неутралност је поништена потписивањем оних силних споразума које сам већ споменуо са НАТО-ом, коме смо ми омогућили да користи и нашу територију и наше капацитете, и све што њима треба, а што је у супротности са међународним правом које дефинише шта све не смемо да урадимо. Ево пример – ако НАТО неку ситуацију у нашој држави прогласи кризном, или ванредном, он има право да интервенише ради заштите својих интереса и капацитета на нашој територији, без наше сагласности, и то не сме да се оцењује као било какав вид агресивног понашања. И ми смо то прихватили. Такође, велико је питање да ли можемо бити војно неутрални када смо свој политички пут везали за приступ ЕУ као пут без алтернативе, а ЕУ није ништа друго него друга страна исте медаље. Нема разлике између Немачке као чланице НАТО-а и Немачке као чланице ЕУ, то је потпуно иста ствар. Вежбе које реализујемо и са НАТО-ом и са ОДКБ потпуно су несразмерне, оне не могу и не сведоче о било каквој неутралности, поготово војној. Овакве активности су устаљена пракса и у свету и код нас, које се најчешће зову међуармијска сарадња, и дефинисана је у годишњим плановима. Такве активности не прејудицирају ништа друго осим сарадње. Дакле, никаква посебна неутралност. Као закључак, стиче се утисак да овако дефинисана војна неутралност наше државе – мало НАТО, мало Русија – има првенствено улогу за домаћу јавност, и то пре свега за грађане који су против уласка Србије у НАТО, а да држава при томе не мења заузети курс према НАТО-у нити свој политичко-војни однос према овом савезу који ја зовем однос потчињени–претпостављени, јер то што нам се дешава управо личи на то. Друго, на овај начин се омогућује НАТО-у да и даље мирно ради свој започети посао на овом простору по оној: „немојте ви да радите ништа против нас, а ми ћемо онда поштовати вашу прокламовану војну неутралност“. И треће, поставља се питање можемо ли, и докле, у оваквом окружењу и са оваквим степеном развијености у свим сегментима бити неутрални. Одговор на ово питање може се добти само уколико се уради квалитетна стручна расправа свих надлежних и компетентних институција и лица из ових области. А ја бих рекао и без политичара. Њихово је само да спроведу ово што се горепоменути договоре. Нажалост, од 2000. године ми не радимо на тај начин. При томе, мора да се има у виду неспорна чињеница која упозорава да, ако заиста желимо да будемо неутрални, онда морамо имати тачно димензиониране, опремљене и обучене снаге одбране безбедности које ће чувати ту неутралност. А како то увек зависи од економске снаге државе, односно од њеног развоја, то значи да тек када достигнемо економско-социјалну одрживост, можемо говорити о стварној војној неутралности Србије. До тада нам једино остаје да поштујемо неутралност коју немамо.
Председник Србије Александар Вучић је неком приликом изјавио да би интеграција Србије у НАТО решила 70 одсто наших проблема. Имате ли Ви одговор на који би то начин НАТО решио наше проблеме, ако знамо колико је улазак у НАТО обавезујућ за чланице у финансијском смислу, у модернизацији наоружања, итд.?
- Прво треба да имамо у виду једну изузетно садржајну констатацију која највише говори о сврси постојања НАТО-a, а изрекао ју је њен први генерални секретар, Енглез, лорд Лајонел Измеј. Он каже: „Сврха НАТО-a је Америка у Европи, Русија ван Европе, а Немачка под контролом“. Друго, треба да имамо у виду да је НАТО војна, милитаристичка алијанса, која треба да обезбеди реализацију пре свега америчких империјалистичких интереса путем светског монопола у пет области, а то је контрола природних ресурса, контрола нових технологија, контрола светских финансијских токова, монопол у свим међународним институцијама и монопол војне силе. Треће, тај глобални интервенционизам и стратегија експанзије НАТО-a на Исток представља највећу претњу по мир и безбедност у свету. И четврто, треба имати у виду и озбиљне проблеме у последње време на релацији САД–ЕУ. Сад се поставља питање како би онда улазак Србије у НАТО решио наше проблеме. Кажу да је НАТО гарант мира и безбедности у свету – мој одговор је НЕ. Јер то би, заправо, по својој Повељи требало да буду Уједињене нације, а управо се дешава да главне чланице НАТО-a највише опструишу ту међународну организацију. Историјске чињенице, од рата у Кореји 1951. до данашњих дана, говоре: „Tешко земљи коју НАТО брани“. Они које брани НАТО сада моле да их више не брани, јер где НАТО дође, ту више нема мира. И кад кажу да треба ући у НАТО зато што је то најуспешнија одбрана од тероризма и међународног криминала – мој одговор је такође НЕ. Јер никаква војна организација не може успешно да се супротстави међународном тероризму, а посебно не криминалу. Дакле, не војна организација. Најчешће је управо тај међународни тероризам производ НАТО снага, од Авганистана до Ирака. И треће, овде су интереси једне државе, САД, представљени као универзални проблем који треба да решава НАТО. Па кажу – треба ући у НАТО да не бисмо опет ратовали – мој одговор је НЕ. Нетачно је то, иако је истина да нема ратова на територијама чланица НАТО-a, али је исто тако истина да све чланице НАТО-a ратују за НАТО. За њихов интерес, јер они ратовима стварају доходак као неко мултинационално предузеће. Интересантан је податак да је НАТО, откад је формиран, широм света извео 317 операција, прецизније у осам региона који су 1944. године проглашени за регионе од њиховог стратешког националног интереса. И други податак, САД постоје 243 године, и током тог периода 238 година ратују. А нама кажу – уђите у НАТО да не бисте више ратовали. Следеће, све земље око нас су у НАТО-у и убеђују нас да је то опасност за нас. Ја мислим да није, јер то би била опасност за нас ако би наша држава планирала да ратује против неке од тих земаља у региону. Али пошто се НАТО декларише као савез који штити мир и демократију, који никоме не прети и никога не угрожава, онда је такво окружење у неком смислу и позитивно за нас.
Даље, тврди се да ће нам улазак у НАТО олакшати улазак у ЕУ, а ја бих рекао да је то спорна констатација јер је шест чланица ЕУ ван НАТО-а, као што има неколико земаља које су у НАТО-у а нису у ЕУ. Јасно је да се овде ради о развијеним земљама с којима ми не можемо да се упоређујемо, али је чињеница јасан став ЕУ да се прошири на Западни Балкан, а тај географски појам је измишљен због земаља које нису у њему. То значи да нема уласка у ЕУ пре него што уђете у НАТО, и тај услов ће бити постављен и Србији када решимо проблем Косова и Метохије, а такви услови су нама и иначе постављани. Сетимо се само почетка преговора са ЕУ, када су захтевали да решимо све захтеве у вези са Хашким трибуналом.
Следећа констатација, да улазак у НАТО значи развој демократије, такође је нетачна. Зато што НАТО има циљ да покрије одређене просторе који су за њега војно-стратешки значајни, а шта се дешава у самој земљи, то за њих није битно. Има много таквих примера, од Турске и Мађарске до Португалије, Румуније итд. Тешко да демократија може да се уводи војном силом. А зашто то не ураде у Руанди, у Нигерији, у Сомалији и Кореји? Зато што то нису њихове зоне интереса јер су сиромашне. Даље, тврди се да ћемо уласком у НАТО по нас боље решити проблем Косова и Метохије. Наравно да нећемо, јер НАТО нам је и наметнуо тај проблем и сматра да је тај проблем решен 2010. године одговором Међународног суда правде из Хага. Тек када ми признамо независно Косово, тада можемо да разговарамо о уласку у НАТО. А да не говорим како најпре КФОР, а онда НАТО чува Србе на Косову, којих је од њиховог доласка напустило те просторе 220.000, 2.700 оштећених и уништених објеката, убијено 93 Србина, итд. Коначно, нико нам не гарантује да после решења Косова и Метохије не бисмо опет због НАТО-а имали нове проблеме у Рашко-полимској или некој другој области. И на крају, треба имати у виду да би годишњи трошкови Србије, уколико уђе у НАТО, били већи у односу на садашње за око нових 200 милиона евра, рачунајући све оно што НАТО стандарди захтевају.
Као закључак, за успешну и стабилну Србију потребни су пре свега јасна национална стратегија о путу развоја, дакле просто речено, где ћемо и како ћемо. Рекао сам како би она требало да се донесе. Друго, ефикасан механизам за спровођење такве стратегије, а тај механизам су стабилне институције а не појединац, не персонална него институционална држава, затим стабилна и јака економија, јаке одбрамбено-безбедносне снаге и високо цивилизовани однос са суседима у региону.
Народна слога – можемо да помогнемо Србији
Пре нешто више од годину дана, 26. фебруара, дванаест дугогодишњих пријатеља из исто толико места Србије, у Београду су на иницијативу Боре Антеља формирали Удружење грађана „Народна слога“. Намера им је да на основу својих знања, искустава, вредносних начела и прихватљивих примера из неколико европских држава дају допринос решавању све озбиљнијих проблема у нашој држави.
Дванаесторица њених оснивача су на састанку о Ђурђевдану 2020. године закључили да треба да узму учешће на изборима 2022. године. -Морамо зауставити опасну тенденцију да наши грађани постану мањина у својој матичној држави, да буду гастарбајтери у својој рођеној земљи, надничари на својој њиви, гости у својој кући, туђини на својој слави, здравичари над празном трпезом – истиче Вукмировић.
ФОТО: Миодраг Вукмировић и Бора Антељ
Геополитика број 109, јун-јул 2020.
