Мила Михаиловић, на основу једног заборављеног документа Паола Ђорданија, превела је и приредила књигу “За Српску војску – једна заборављена прича”, која говори о великој заслузи италијанске Краљевске морнарице у спасавању Српске војске 1915‒1916, а која је у српској историографији и јавности била приписана само Француској. Од половине децембра 1915. Италија је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, за шта је употребљено 250 лађа. Ова поморска операција може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника.
Пише: Мила Михаиловић
Дана 6. октобра 1915. Фон Макензен је наредио напад на Србију и његове трупе су 6. октобра прешле Саву и напале је са севера и са запада са чак 11 дивизија, док су 11. октобра бугарске трупе Србију напале са истока. На то је влада Италије 19. октобра „објавила рат Бугарској“.
Министар Сонино 20. октобра обавештава телеграмом премијера Саландру и упозорава га „да се може очекивати да ће се добар део српске војске, не могући да се одупре бројнијем непријатељу, повући у Албанију... Ако треба помоћи, треба то урадити што пре, хитно“.
Тако се 3. децембра 1915, док се из Македоније ка Солуну повлачила поражена војска генерала Мориса Сараја, а Бугари већ ушли у Битољ, у Валону искрцао први део Специјалног италијанског корпуса за Албанију, са прецизним наређењем: да заузму Валону и Драч са минимумом територије потребне за њихову заштиту и да све снаге и средства употребе за снабдевање српских трупа. Већ дан касније, Бригада „Савона“ започела је пребацивање из Валоне у Драч. Из безбедносних разлога, пребацивање је обављено копненим путем.
Тих дана, прве групе српске војске почеле су да стижу у Скадар. У граду је стање било крајње конфузно и анархично.
Италијански војни корпус стигао је у пуном саставу у Валону 16. децембра и бројао 20.000 људи. Десетак дана касније, британски поморски аташе и војни аташе Србије, пристигли у Рим из Албаније, известили су да се транспорт хране обавља на задовољавајући начин и да је 60.000 српских војника у добрим здравственим условима већ груписано између Медове и Скадра.
Колона под командом генерала Гверинија стигла је копном из Валоне у Драч 19. децембра, скоро истовремено са првим српским јединицама. Током марша преко реке Семени, угледала је бескрајну колону заробљених аустријских војника које су Срби водили ка Валони.
Срби су хрлили у Валону, знајући да се тамо већ налази краљ Петар.
И Срби и њихови заробљеници били су у ужасном стању, по путевима су лежала тела мртвих и умирућих. Мера подизања логорског карантина у Арти јасно се показала као недовољна. Није преостајало друго до хитног укрцавања, како би се избегло избијање епидемије, али је колера, на неким лађама, ипак избила.
За католички Божић, 25. децембра 1915, владе пет држава које су покушавале да помогну српској војсци нису успеле ништа да искоординишу. Велики део Срба се још налазио између Подгорице и Скадра, друга велика група била је негде у планинама између Подгорице и Пећи, а остатак код Елбасана.
Дана 31. децембра, између Медове и Драча је стигло око 140.000 Срба, са 35.000 коња и 10.000 сточних грла, са преко 100.000 заробљеника и избеглица. Аустроугарска офанзива се није заустављала, и 13. јануара Аустријанци су заузели Цетиње. Краљ Никола је 4. јануара затражио примирје, које је Аустроугарска одбила, па је био приморан да 20. јануара избегне у Бриндизи. Црна Гора је затражила предају, а 23. јануара је последњи италијански конвој испловио из Медове. Српска влада је предложила Мешовитој комисији у Риму да директно преузме команду пружања помоћи и транспорта, па је одлучено да се контрола снабдевања Српске војске преда генералу Тејлору, а 8. јануара је Лењани, командант италијанског бојног брода из Медове телеграфисао: „Енглески адмирал (Троубриџ) каже да је ирационално укрцавање бројних трупа у Медови и одбија сваку одговорност. Каже да о томе није примио било какво наређење, ни од своје владе, ни од српске владе. Француски генерал Мондесир, након што је енглеском адмиралу рекао да ће се Француска побринути за пребацивање Српске војске, није о томе још дао никакво упутство ни наређење. Нико овде, ни француске, ни енглеске, ни српске власти, не зна шта да ради. Сви пребацују одговорност једни на друге. У таквој ситуацији, само ми, Италијани вршимо транспорт“.
Влада Италије примила је 14. јануара 1916. преко свог амбасадора Де Босдарија ноту француске владе у којој се каже: „Грчка влада /.../ не може да дозволи реорганизацију Српске војске на Крфу“. Видећи да је ситуација блокирана и да ни Француска ни Енглеска ништа не предузимају у погледу евакуације Српске војске из Валоне на Крф, италијански министар Сонино је изјавио да не може самостално да о овоме одлучи, и с тим у вези протестује: „Енглеска и француска влада треба на време да се договоре, како би се обезбедило снабдевање и транспорт Српске војске из Валоне на Крф“. Конфузију је даље увећала и сама Грчка, одбијајући захтеве да прими Српску војску на Крф, званично „из правно-санитарних разлога“.
Евакуација у Италију
Тако је сав терет евакуације српских трупа, народа који је пратио војску и српских заробљеника пао на Италију, не само по ангажованим лађама, људству и средствима, већ и у погледу дестинације транспорта. У јеку зиме, скоро целокупна Српска војска најпре је пребачена, из већ наведених разлога, са обала Албаније на обале Италије, а тек потом, током наредних месеци, на Крф. Пловидбе су обављане у конвојима, са свих страна праћени и заштићени војним бродовима.
Несрећни услови албанских обала, плитких и мочварних, нису дозвољавали прилаз, а камоли дуже задржавање великих пароброда, и наметнули су употребу малих бродова, који су једини били у стању да брзо, у Драчу, у Медови и на делти Војуше, укрцају српску војску и избеглице, те да их потом, у Валони, пребаце у велике бродове којима би одлазили преко Јадрана. Мали бродови су прихватали Србе свуда по обали где је то био могуће и морали да прате обалске морске руте, а тамо је вребала још већа, непрекидна опасност од заседа непријатељских подморница. Да би испунила задатак, Италија је у Јадран слила своју целокупну расположиву флоту малих и средњих бродова сваке врсте. Нашао је своје место у помоћи Српској војсци чак и бродић „Палатино“, познат Римљанима као брод са речног пристаништа на Тибру. Пловидбе су се обављале уз константну заштиту крстарица и торпиљерки, али и уз ангажовање великих ратних бродова. Било је разарача који су узастопно, више дана и ноћи без прекида чували море, и на краткој дистанци од само неколико миља непрекидно би мењали функцију, прелазећи са задатка ловаца на подморнице, на контролу воде од лутајућих мина. Стање се даље закомпликовало када је војна ситуација наметнула повлачење француских и енглеских бродова из Јадрана и Италија је остављена потпуно сама.
Из Валоне и Скадра наставио се егзодус Српске војске, а након што су 23. јануара Аустријанци окупирали Скадар, 26. јануара је влада Италије одлучила да напусти Драч, али не и Валону. Деветог фебруара се завршила евакуација Срба из Драча и Никола Пашић упућује поруку италијанској влади у којој пише: „По завршетку транспорта Срба из Албаније, изражавам најискренију захвалност Краљевској влади за моменталну и ефикасну интервенцију Краљевске морнарице Италије, као и за рад свих органа власти; хвала што се евакуација извршила брзо и на најбољи могући начин“.
Ево шта је рекао пуковник Митровић, начелник српског Врховног штаба, поздрављајући официре и посаду крстарице „Ћита ди Катаниа“. Пожелео је да упути поздраве целокупној италијанској морнарици, рекавши да је поносан што може да јој изрази срдачне и захвалне поздраве народа Србије. „Добро зна и разумева Српска војска“, рекао је, ,,Ваш племенити рад у транспорту целокупне наше армије, учињен у тако кратком времену и у несигурном мору. Данас и заувек, за овај беспрегорни подухват, нека вас прате, о морнари Италије, захвалност и завет целе Србије, која се на Вашим бродовима данас поново рађа и заклиње, да врати и потврди своје свето право да постоји и да побеђује!“
Дана 23. фебруара завршена је и у Валони евакуација свих српских пешадинаца, укључујући и 6.000 црногорских војника. Преостала је још српска коњица, која је бројала 13.500 коњаника и нешто више коња. Од половине децембра 1915. Италија је из Албаније евакуисала 260.895 српских војника и избеглица, за шта је употребљено 250 лађа. Транспортовано је и 300.000 тона хране и материјала, на још 100 лађа. Превезено је на сигурно и 24.000 српских заробљеника, 10.153 коња, 68 топова и другог српског ратног материјала. Обављено је 248 пловидби.
Наведене бројке односе се само на транспорт Срба. У њих нису убројане пловидбе бродова италијанске Ратне морнарице учињене у циљу снабдевања српске и црногорске војске пре њиховог повлачења, нити оне, још бројније, учињене да би се на обале Албаније транспортовале италијанске трупе и материјал за ратна дејства и логистику ради формирања поморске базе у Валони. Тај транспорт је обављен истовремено са превозом Срба, између истих лука и по истим рутама, а да ни у једном није дошло до укрштања путања или до кашњења укрцавања војске у повлачењу. У евакуацији Српске војске Италија је изгубила три лађе и више хиљада војника, али „ниједан Србин није изгубио живот у мору“.
Италијански капетан погинуо спасавајући српске рањеника
У једном транспортном конвоју били су и бродови-болнице за најтеже рањенике и болеснике, трговачки пароброди које је почетком рата наша морнарица реквирирала и брзо преобразила у перфектне бродове-болнице: пет великих бродова, „Краљ Алберт“ (немачки прекоокеански брод капацитета хиљаду пет стотина лежаја), „Краљ Италије“, „Бразил“, „Италија“ и „Албаро“, и два мала брода-амбуланте, „Санта Лучија“ и „Марекјаро“.
Овај последњи, препун рањеника, налетео је на мину у водама испред Драча, запалио се и потонуо: страшни догађај, чију је разорну тежину трагедије надјачао хероизам посаде и војног морнаричког лекара, капетана Самуела Њаса. У броду је, по креветима, било смештено сто двадесет тешко рањених српских војника и они су, сви до једнога, изнети из запаљеног брода и спасени, док су у вртлогу вода, у експлозији која је уследила, нестали командант брода Какаче и највећи део посаде.
(Из документа Паола Ђорданија)
Закључак
Подвиг италијанске морнарице остао је скоро непознат, иако је, у покушају екстремног спасавања српског и црногорског народа и због части и достојанства савезништва, Италија, међу свим савезницима, поднела готово целокупан терет и одговорност подухвата.
Ова поморска операција може да се упореди са оним што се догодило током Другог светског рата између 25. маја и 3. јуна 1940. у Денкерку на северу Француске, када је евакуисано преко 300.000 енглеских и француских војника. Та евакуација била је одлучујућа за победу Савезника, баш као што је то била ова, обављена током зиме 1915/1916. После дугих година исцрпљујућих рововских борби, тек је Српска војска, у јуришу 15. септембра 1918, успела да пробије Солунски фронт и да у незадрживом напредовању одлучи победу у мање од два месеца. Али те војске победе не би било да неколико година раније, на обалама Албаније, није било италијанске Краљевске морнарице да јој пружи руку и превезе је до спаса.
Истовремено, евакуација Српске војске и народа представља претечу, ante literam, данашњих „хуманитарних операција“ и још увек остаје забележена као најзначајнија и најсложенија операција пружања међународне помоћи и спаса свих времена.
Геополитика број 77, август 2014.
