Карактер постмодерног света огледа се у чињеници да ће Степинац – још од 1998. „блажени“, заслугом пок. пољског папе Војтиле – ускоро бити проглашен за римокатоличког свеца, док је пресуда против бившег команданта Војске Републике Српске за геноцид већ увелико потписана и запечаћена. Једини аутентични геноцид који се десио у последњем веку на просторима бивше Југославије, онај усташки, биће релативизован и минимализован.
пише: др Срђа Трифковић
Тек три дана по изручењу генерала Ратка Младића Хашком суду, док се пропратна оргија страсне србомржње није честито ни смирила, у медијима западног света и у њиховим београдским експозитурама, папа Бенедикт XVI дошао је да се поклони сенима надбискупа Алојзија Степинца у загребачкој катедрали. Папа је већ претходно за Степинца рекао да је спасаво Србе, Јевреје и Роме од усташа и да је НДХ „била лажна аутономија, јер је била инструментализована од Хитлера и његових помагача“.
Карактер постмодерног света огледа се у чињеници да ће Степинац – још од 1998. „блажени“, заслугом пок. пољског папе Војтиле – ускоро бити проглашен за римокатоличког свеца, док је пресуда против бившег команданта Војске Републике Српске за геноцид већ увелико потписана и запечаћена. Једини аутентични геноцид који се десио у последњем веку на просторима бивше Југославије, онај усташки, биће релативизован и минимализован. Усташе су, ето, данас од римског понтифа испали жртве немачке манипулације, а питање је времена када ће бити од београдских евроинтегратора приказивани и као жртве великосрпске агресије.
С друге стране, непостојећи геноцид – онај сребренички – увелико је на путу да буде уздигнут на статус неприкосновеног мита, а сваки израз скепсе у погледу основних карактеристика тог мита биће криминализован и немилосрдно судски прогоњен. Ревидирци ће морати да јавно одрецитују мантру о „8.000 дечака и мушкараца“ као предуслов замене затворске казне условном.
Младић ће бити осуђен за геноцид и злочине против хуманости и неће изаћи из затвора жив. Његова већ написана пресуда одражава суштинску неравнотежу Хашког суда, пошто занемарује суштину рата у БиХ − тежњу Срба да не буду силом присиљени на сецесију и на покоравање потомцима починитеља геноцида из 1941−45. − док у исто време ћути о кривици друге две стране у вези са низом неуставних, незаконитих и илегалних политичких одлука које су проузроковале рат. Хрвати и Муслимани су га хладно и са предумишљајем изазвали декларацијом о независности октобра 1991. и референдумом фебруара 1992. Ту чињеницу ниједан „трибунал“ не може прикрити.
Да за Младића уопште не вреди, ни форме ради, претпоставка да је невин док му се не докаже кривица, показује и изјава високог представника у БиХ Валентина Инцка који је Младића описао као ратног злочинца, иако ће суђење почети тек за више месеци.
Младић није ни кривац ни светац, већ пре свега војник који је радио свој посао. Он није крив за оно за шта га терете. У центру оптужнице против њега је Сребреница, или боље речено, мит о Сребреници, геноцид који се никада није догодио. Нема сумње да су хиљаде муслимана убијене око Сребренице током рата и да је већина погинула покушавајући да се пробије из ’џепа’ српских снага у јулу 1995. године. Најмање петина је успела да дође до Тузле, неколико стотина прешло је у Србију, преко Дрине на исток. Непознат број је убијен док су се пробијали, а многе друге (број је и даље ствар спора) заробили су и погубили војници ВРС. Јасно је да се догодио ратни злочин, али број жртава и даље је демографски и форензички недоказан.
Младић је био вешт тактичар, али није му било допуштено да се испољи и као стратег. Грешке политичког врха Републике Српске везале су му руке. Није му дозвољено да рат добије, да га оконча војним средствима док је српска страна за то још имала снаге и ресурсе. Он је знао како да добије битке, упркос бројчаној надмоћи непријатеља, уз пажљиво чување сопствене живе силе. Нажалост, цивилно руководство РС потом га је у више наврата нагнало да се крваво плаћених плодова тих победа – на Игману и Бјелашници, на пример – одрекне, у име небулозних политичких циљева, сервираних недораслим полит-дилетантима на Палама, час из Београда, час од стране „међународне заједнице“. Знао је да води рат, али окончање рата било је изван његове моћи. Он и генерал Миловановић ову су чињеницу драстично искусили у Бихаћу децембра 1994.
Сада Младићу предстоји још већи изазов. Дугорочна стратегија Хашког трибунала најбоље се види из речи Џефрија Робертсона, бившег судије за ратне злочине суда УН за Сијера Леоне, да оптужницу против Младића треба свести на једну тачку − злочин против хуманости због његове командне одговорности у Сребреници. Ово су изјаве достојне неког правника у време Стаљинових процеса у Москви 1937. године. Почивају на претпоставци апсолутне кривице Срба и указују да Хаг није средство правног помирења, већ инструмент квазиправне одмазде против Срба. Стога суђење генералу Младићу није само процес њему лично, већ српском народу у целини.
У међувремену Степинчев лик ће красити иконице, а папи захваљујући добиће и ореол, баш као што је у Њујорку поодавно добио гимназију са својим именом и кипом у аули.
Савршено нормално, у свету у коме је Барак Хусеин Обама председник САД, а Борис Тадић председник Србије. Ни њихова, међутим, неће до зоре…
