Актуелно

Разговор водио: Слободан Ерић

Дамјан Кнежевић, оснивач организација Нема предаје Косова и Метохије и Народних патрола, говори за Геополитику да у Србији свакодневно борави између 20 000 и 50 000 миграната

Поштовани господине Кнежевићу, Ви припадате кругу људи који се већ дуго и истрајно бори за националне и државне интересе Србије, кроз патриотски рад у различитим националним организацијама. Широј јавности сте посебно постали познати као оснивач Народних патрола. Шта је основни циљ Народних патрола и колико је јавност у Србији свесна вишеструке опасности од миграната?

- Све је почело док сам студирао на северу Космета; те 2011. буквално je било предратно стање... Са пријатељима сам ишао на барикаде и организовао разне скупове. Када су се сукоби смирили, трудио сам се да у Београду одлучније наметнемо тему Космета младима, политичарима, јавности. То се поклопило са потписивањем Бриселског споразума 2014, од стране и данас актуелног режима. Учествовао сам у кратком уједињењу свих патриотских покрета како би се изнео бунт поводом кршења Устава. Због издаје, гашењем институција Републике Србије у јужној покрајини и њиховом предајом у шиптарске руке, данас тамо има 20 000 Срба мање.

Тада сам се уверио у мане свих организација, па и оне у којој сам и сâм тада био. Бунт се угасио, Вучићев режим преживео је Бриселски споразум, а неки најближи сарадници, којима сам лично помогао, продали су се режиму. Био сам разочаран и на неко време се склонио. 

Крајем 2017. државни врх је изнео идеју поделе Космета, а нико није био у стању да организује протест у Београду. Видео сам се са неколико пријатеља који су такође били пасивизирани и разочарани у разне приче и организације, али убрзо су се појавили неки нови млади освешћени људи и тако је настала идеја у виду иницијативе НЕМА ПРЕДАЈЕ Косова и Метохије. Моја идеја била је да један млади новинар, мој вишегодишњи пријатељ, буде прво медијско лице тог бунта јер је тада био изузетно популаран на Јутјубу, а да ја са момцима будем на терену. Времена је било мало, а бојали смо се убрзаног решења косовског питања. Изнели смо на улицу вансистемски бунт у виду протеста и разних акција. Циљ је био да се људи побуне а не да региструјемо некакав покрет, зато смо и поставили општенародно прихваћену заставу са слоганом „нема предаје“. Некако сам у јавности испливао ја, а не тај млади новинар кога су ипак омеле обавезе. Заиста смо имали више људи од целе опозиције на појединим скуповима. 

Крајем 2019. мигранти су напали сестру нашег пријатеља, а агресивно понашање миграната постало је све учесталије; тада смо схватили да нам је Косово дошло много даље од Београда. Првих неколико година, док су кроз Србију пролазили Сиријци са породицама, такве ствари се нису дешавале. Онда су почели да долазе већином мушкарци, у пуној снази, из разних земаља са Блиског истока. Поново су сви причали о великом проблему. Нарочито после потписивања Маракешког споразума. Да ли је потписан и Даблински, колико ће их населити, зашто су све агресивнији и међусобно и према нашим грађанима, питали смо се. Ситуације су се само ређале, а нико ништа није предузимао. Владао је медијски мрак, полиција није била довољно укључена, тужилаштво не ради, а интернет-заштитника колико хоћете. Решили смо да се самоорганизујемо и да мотивишемо друге на то, да се бране улице градова и села, да бранимо своје огњиште, своју нејач. Зато и јесмо снимали неке акције како бисмо мотивисали друге, не само речима него личним примером. Такође смо, како акцијама тако и протестима, вршили притисак на институције, а све то радимо и данас. Имену Народне патроле кумовао је новинар Дејан Златановић снимајући једну акцију. Много тога било је спонтано, успутно, једноставно смо осетили потребу и спремност да реагујемо.

Видимо да се најмањи облик насиља, посебно према женама, максимално потенцира у медијима, и на сав глас осуђује од стране невладиних организација. Истовремено, ти глобални медији, који имају своје испоставе и у Европи и код нас, прећуткују убиства, силовања и насиље које врше мигранти, у Европи. Да ли невладине организације и у Србији, као и у Европи, врше притиске, пре свега на полицију, да се у јавности не објављују најтежа кривична дела и преступи које су починили мигранти? Имате ли можда неки пример?

- Да, имамо неколико примера који су већ били у јавности. Каква је то држава када њене институције реагују на притисак НВО или политичара?

Господин Савић, жртва напада миграната, јавно је на скупу испред зграде Владе Србије 8. марта 2020. говорио са гипсом преко целе ноге, како су му полицијски инспектори „саветовали“ да не прича у јавности да су га напали мигранти шипкама. У медијима нећете видети сведочанства људи са интернет група. Полицајци су нам се жалили, док нас по наређењима прате и легитимишу, како тужиоци пуштају мигранте које они приведу за тешка дела. Лично су ми инспектори на информативном разговору после прве патроле саопштили да сам приведен због притиска медија, политичких организација и НВО. Ако на Јутјубу укуцате „Народне патроле“, видећете много тога, као и на нашим страницама на Фејсбуку, Инстаграму, Твитеру. Видећете како стари људи плачу у селу Мајдан, које се гаси због тога што у том пограничном селу на тромеђи Мађарске, Румуније и Србије има 1000 миграната и 122 мештана, видећете како заузимају кућу по кућу где се породица исели. Има још таквих места а оправдано се бојим да ће их тек бити. Неће нико из НВО или режимских медија то приказати, а нас ће ти исти либерал-нацисти оптужити за „фашизам“. Шта су они урадили за мигранте, који су заиста жртве углавном међусобних сукоба? Лично сам Либијцу спасао живот зауставивши Мароканца који га је до тада два пута убо ножем у центру Београда, чак постоји и снимак. Извели смо грађанско хапшење и до дан-данас немамо информацију шта је са насилником. Колико смо пута испратили Индијце на њихову молбу после разговора са терена, јер их сачекују и пљачкају Авганистанци. Знате, на терену се јасно види ко је агресиван, а ко није. Колико смо напада на нашу децу спречили, чак много тога и успели да снимимо… Ово је диктатура и мркли мрак, на многа питања од националног интереса дебате нема. Нама остаје да се самоорганизујемо и супротставимо где год можемо!

Да ли је у Србији на делу својеврсна статистика лажи? Комесаријат за избеглице саопштава нам да у Србији борави неколико хиљада миграната, а ми просто шетајући улицама Београда и других градова видимо да то једноставно није истина. Колико у ствари има миграната у Србији и зашто се крију и лажирају подаци о стварном броју миграната у нашој земљи? 

- Спиновање је константно, комесаријат саопштава колико има миграната у центрима. Њихов број се стално мења. Најсмешнија информација која се пласира јесте да наши држављани праве неупоредиво више кривичних дела него мигранти. Наших грађана има око 7 000 000, а миграната од 20 000 до 50 000 свакодневно, последње две године. Такође је забрињавајућа информација да се дела миграната не заводе у тужилаштву, а недавно смо добили информацију да се не заводе ни у полицији. Због тога се и пуштају на слободу за пљачке и насилништва јер уколико су заведени, неће касније моћи добити азил у земљама ЕУ. Све то мигранти веома добро знају; зато се неки и понашају тако.

Северна Македонија и Албанија показале су спремност да приме избеглице из Авганистана. Имајући у виду да смо ми са тим земљама потписали споразум мини шенген, о слободном кретању људи, робе и капитала, да ли тиме увозимо још један безбедносни проблем? 

- Док смо поред редовних изазова били концентрисани на мисију која нам тек предстоји, по којој ће се мигранти из Аустрије и Немачке који не добију тамо азил „привремено“ населити у Србију, преко ноћи нас је задесила ситуација у Авганистану. Милиони нових миграната кренули су пут западне Европе. Једна од тура иде преко Србије. А све више излази на видело издаја Вучићеве политике после потписивања многих споразума, па сад и „мини шенгена“. Многе земље дижу зидове и ограде, а ми отварамо границе, и то према Албанији. Такође, ово ћутање власти и опозиције на информацију да ће привремене власти у Приштини примити Авганистанце под притиском САД-а је срамотно.

Да ли мислите да, поред миграната, реална претња по националну безбедност Србије могу бити и држављани неких арапских земаља, а који долазе у нашу земљу, за које се основано сумња да су спонзори тероризма и Исламске државе у сукобима и ратовима на Блиском истоку и у другим кризним жариштима? 

- Тренутни проблеми са мигрантима су њихови међусобни сукоби, напади на наше грађане мотивисани су углавном пљачкањем, а поједини напади су сексистички. Преко Курда и Турака се координише илегалном миграцијом у Србији, али и Авганистанци имају своје посебне канале. Постоје босови који контролишу проток људи и новца. Њих често виђамо и крећу се поред паркова где разговарају са другим мигрантима и по скупим местима у Београду. Неколико пута смо затицали како другима прете и имамо одређене базе података о њима, које смо објављивали по друштвеним мрежама. Када знамо да је Мађарска полиција 2019. ухапсила и депортовала око 1700 миграната на Хоргошу због тетоважа борбених јединица ИСИС-а, онда можемо рећи да свакако имамо проблем. Ми више не знамо ко нам је све у земљи. Много Индијаца у транзиту и на грађевини, Турака са којима су људи имали непријатне ситуације у Борчи и на Петловом брду такође. Заједно смо комшијски реаговали. Поред илегалних миграција, многи долазе и као јефтина радна снага, а наши људи, мајстори, омладина, иду за Немачку и друге западне земље. Да ли је то значила она СНС кампања, „за нашу децу“, или Мегатрендова реклама „покупи диплому и пали“?

А оно најопасније je информација која долази од неколико новинара и активиста на ову тему из региона: да мигранти генерално имају наређења да у земљама попут Србије, Хрватске, Пољске, Мађарске, Бугарске не праве проблеме због нарави људи. Тренутни напади којих има су спорадични и дело су углавном наркомана и алкохоличара, а шта ће се десити када буду добили зелено светло – остаје питање. 

Како оцењујете тренутно стање у Србији – политичке, економске и социјалне прилике? Да ли су Србији потребне политичке промене? Уколико су потребне, не би требало да значе понављање грешака из најближе прошлости, као што је 5. октобар 2000. године. Да ли је могуће конституисање једног аутентичног и независног националног политичког блока? Зашто су патриотске и националне организације разједињене?

- Стање је, благо речено, жалосно. Тешко је поверовати ко је све испливао на површину муља. Режимски људи се по регионима понашају као обласни господари. Корумпирани, безобразни. Пре краја лета се кити Београд како би нечија фирма имала приходе, по три пута се копају улице да би нечији багери радили. Стотине је озбиљнијих крађа из буџета. Нема потребе да будете економиста, довољно је да не будете слепи па да видите како се краде. И све то по нашем џепу и по будућности наше деце, деценијама уназад. Да не помињем улизивачко понашање од почетка ове ковид хистерије, пандемије, према СЗО. У реду су одређене мере док се не установи озбиљност ситуације и како се односити према њој, али оно понизно затварање у полицијском часу и тренутно приморавање одређеног дела друштва на вакцинацију је недопустиво! Од економских, безбедносних, здравствених, културолошких, политичких тема па скоро до свих осталих, ми немамо јавну дебату, а онда нас још исмевају да смо теоретичари завере. Промене су нам потребне, промене су нам обавеза. Богу хвала па смо 7. јула 2020. смогли снаге да покажемо пркос целом систему. Нажалост, није постојала ниједна политички релевантна скупина коју би народ у том периоду наметнуо као опцију, али смо се привремено изборили за физичку слободу. Од тог периода па до данас Србија је једина земља у региону која више није имала полицијски час. Тог дана једини барјак који се вијорио био је онај са натписом „Нема предаје“, певала се химна и косовске песме. Вучић је поред полицијског часа најавио и тешке преговоре око Космета. Патриоте су изашле, ми који нисмо хтели да се понизимо ни национално, ни тако да будемо лабораторијски мишеви. Био сам ухапшен и склоњен са улице буквално први, многи моји пријатељи ухапшени су наредних дана; тридесет петоро људи које су повезивали са мном посетила је БИА и одвела их, са кућног прага, после трећег дана протеста. Баш тај дан су се појавиле НВО са кампањом „седи доле“, што је додатно помогло режиму да угаси побуну која је оставила дубоки траг. Народ се збунио и није желео са тим групама које су учествовале баш 5. октобра 2000. Први и други дан, док су патриоте биле на улици, чак се ни опозиција није добро провела због оног узалудног шетања током целе 2019. Из ове перспективе, уверен сам да су службе планирано убациле одређене НВО структуре тада, када многих од нас није било. Видела се свест и уплашеност људи да се више никада не наседне као 5. октобра. Не са њима.

Што се политике тиче, само национални блок и личности са традиционалним системима вредности могу се супротставити овом режиму и систему који влада двадесет једну годину. По мени, потребно је да се превазиђу странке и покрети. Направи се јединствена листа са именима и презименима на којој би били експерти са идејом како после, и вољом да иду до краја. Шта нам вреде истрошене странке, колико људи гласа за њих? Свака странка би ушла у то са више мана него предности, што би отерало људе. Треба поставити правила по тачкама, од којих се не одступа. Сви се међусобно познајемо, нарочито по делима. Лично знам са ким не бих кафу попио, а камоли нешто радио. Нема потребе да се делимо на странке, да измишљамо симболе и заставе, када имамо наше историјске, слободарске.
Волео бих да многи људи чују за ову идеју.

Ви сте били и остали веома ангажовани око одбране Косова и Метохије. Како оцењујете тренутно стање у нашој јужној покрајини? Да ли мислите да и даље постоји опасност од „поделе“, „разграничења“ или од „признања независног Косова“, или да те идеје губе на снази? Да ли верујете, дугорочно гледано, да ћемо победити у овој праведној борби, и каква, по Вама, треба да буде национална политика према Косову и Метохији? 

- Ситуација је много тежа по наш народ од потписивања Бриселског споразума јер су се погасиле институције Републике Србије и наш народ је условљен да се ослони на шиптарске, у којима су понегде сели људи наше националности. То је довело до додатног расељавања Срба са Космета у одређеном броју. Међутим, Богу хвала, велика већина је истрајна и опстаје на вековним огњиштима уз помоћ СПЦ, солидарних људи из остатка Србије и дијаспоре. Док нас има доле, свака светиња, свака кућа је Србија! 

Што се помињаног признања или поделе тиче, овом режиму првенствено, али и већинској опозицији, ништа не верујем. Све наше институције су под великим утицајем многих међународних организација, које нам не желе добро. Зато сматрам да константно мора постојати притисак, да увек изађемо на улице када преговарају о Светој земљи и када дају неку сулуду идеју, попут поделе. Такође се бојим да је ово све опипавање пулса народа и СПЦ како би се у једном тренутку рекло „историјско не“ Западу што се тиче признања, али да се дозволи столица у УН. Зато морамо мотивисати целу нацију да, уколико дође до таквих издаја, сви устанемо и спречимо то, милом или силом. Увек смо се дизали због Косова и на Косовском епу када смо војевали за слободу, па верујем да ћемо поново моћи. 

Без Космета не само да губимо достојанство и идентитет него дајемо повод многим непријатељима да наставе распарчавање делова Србије. 

Када сам кретао у ову борбу још 2011, као момка који је студирао на Косову, мотивисали су ме људи. Сложно су стајали на бранику отаџбине, упркос опструкцијама из Владе РС, упркос оружаној сили Кфора која је пуцала по нама у неколико наврата, упркос шиптарским специјалним јединицама, бившим терористима из нарко-картела, убиствима на недељном нивоу… Није се посустало све до појаве Вучића на челу Србије. Али ме је и тада, као и сада, мотивисала славна историја, Бој на Косову из 1389, ослобођење 1912, вековне светиње, а данашња деца, уз све ово, имају и еп о Кошарама и Паштрику, који се, захваљујући борцима и њиховим породицама, урезао за век векова у последњој деценији. 

Упркос огромној пропаганди културолошког и породичног посрнућа, и финансијској катастрофи, радују све ове хуманитарне акције, нарочито младих људи. Радују оне величанствене литије из Црне Горе, неки од скупова и протеста у Београду, где се показао осећај за заједницу упркос опасностима, радују деца рођена после 2000, која са поносом носе мајице „НЕМА ПРЕДАЈЕ“ и осталим симболима. Радује што се буди ген наших предака. Вратићемо се на Косово и Метохију у сваком смислу, ако не наше генерације, онда неке способније, које ми морамо припремити за то и већ данас им олакшати пут. 

Геополитика број 111, јануар-фебруар 2022.