Разговор водио: Слободан Ерић
За Геополитику говори др Алан Карлсон, председник Центра за породицу, религију и друштво “Хуард” из Америке
Др Алан Карлсон, рођен је у Ајови, САД, 1949.године. Дипломирао је на Августана колеџу 1971.године, а докторирао модерну европску историју на Универзитету у Охају 1978. Председник је Центра за породицу, религију и друштво “Хуард” и оснивач Светског конгреса породица. Сматра се за један од највећих ауторитета у свету за питања породице. Аутор је десетак књига о историји породичних односа, великог броја радова. Више пута је сведочио пред Врховним судом САД у случајевима повезаним са проблемима породице и породичног права. Био је сарадник у администрацији америчког председника Роналда Регана. Др Алан Карлсон је у септембру прошле године боравио у Србији на позив Института за европске студије у про породичних организација, где је одржао предавање у Београду и Новом Саду. Том приликом професор Карлсон је дао интервју Геополитици.
С. Е: Дa ли Ваша посета, поред информисања српске јавности о раду Светског савета породица, представља и неку врсту подршке снагама у Србији које раде на томе да очувају традициоалну породицу.
А. К: То је тачно. Само морам да кажем са ми радије употребљавамо назив „природна породица“ насупрот „традиционалној породици.“
С. Е.: Сасвим је очигледно да су традиционалне или природне породице угрожене на простору где преовладава јудео-хришћанска култура. Шта је узрок томе?
А. К: За то су одговорни морални и интелектуални поремећаји који су обележили 20. век, почев од Великог рата. Анти-породичне идеологије, као што су марксизам, лењинизам, фашизам су тврдиле да су про-породичне иако то никад нису биле. И коначно, ту је либерализам који је доведен до крајњих размера у двадесет и првом веку, до феминизма који је огранак модерног либерализма.
С. Е: Како и где бисмо могли да персонализујемо и идентификујемо оне снаге унутар западне цивилизације које се боре против породице. Постоје многе фондације и организације у свету, попут Рокфелерове, које издвајају огромна финансијска средства на прогроме који у основи подривају концепт традиционалне породице?
А. К: Рокефелерова фондација је свакако међу непријатељима. Бићу тачнији: моја докторска дисертација је била о пореклу шведске породичне политике током '30-их година. Као кључна фигура или једна од кључних фигура је био Гунар Мирдал, економиста, са својом женом Алвом. Обоје су дошли у САД као стипендисти Рокфелерове фондације 1930. године да би студирали колективну негу деце – што је још једна нео-марксистичка визија – на Универзитету у Чикагу, која наглашава да је традиционална породица осуђена на пропаст. Они су се вратили у Шведску, доминирали су јавним дискурсом породичне политике тамо током '30-их година, и створили једну политичку визију засновану на феминизму, социјализацији свих трошкова везаних за узгајање деце, уклањању приватног дома као економског ентитета, и понадали су се да ће стопа природног прираштаја порасти. Међутим, њихов главни циљ је био да породица уклони као супарник колективу, држави. А Рокефелерова фондација је била ту, и финансирала их је. Тиме сам описао идеолошку страну ове приче. То је само један пример. Други притисак на породицу је потицао из економских околности приградског и градског живота: деца су на малим фармама била економско средство, док су у градовима представљала препреку, због чега је плодност опадала у градским срединама. То је такође у позадини свега.
С. Е: Да деца у сеоским срединама стичу радне навике, док их у градским срединама губе.
А. К: Тако је. Деца имају доста посла на фармама. Морају да се брину о животињама; помажу у башти, у пољу, када породица има пуно деце, то је добра ствар.
С. Е: Наравно. Можемо ли да посматрамо уништавање породице и као као рат против духовних вредности хришћанства? Јер је породица истовремено и црква у малом.
А. К: Управо тако. Без сумње су све идеологије које сам досад поменуо пост-хришћанске или анти-хришћанске, тако да је то одувек била суштина модерне анти-породичне кампање.
С. Е: Да ли председник Трамп покушава да води једну политику очувања породице и традиционалних вредности?
А. К: Да, донекле. Уз помоћ друштвених конзервативаца у САД који си браниоци породице, и против абортуса...
С. Е: Које су то организације у САД?
А. К: Савет за проучавање породице, Фокус на породицу из Колорада, Удружење америчких породица, разне католичке и евангелистичке групе, све су оне део ове коалиције. А Доналд Трамп је, уопште узев, пријатељ. Тачније, недавна пореска реформа која је спроведена у САД је узела постојећу пореску политику под називом „порески кредит на децу“ (тј. смањивање пореза ако имаш више деце) и удвостручила је, проширивши је малтене на све америчке држављане. Тако да је то један веома битан и велики корак. Трампова администрација је увелико прекинула промоцију ЛГБТ агенда у домаћој политици. Међутим, то не важи за Стејт Департмент. Нису још успели да реше тај проблем. Ипак, са судијама које је он до сада поставио, укључујући ту и г. Каваноа, очекује се да ће бити снажни пријатељи породице. Ово је у неку руке изненађујуће, јер г. Трамп није баш из идеалне породичне позадине.
С. Е: Да, али је показао изузетну храброст.
А. К.: Јесте.
С. Е: Ући у сукоб са алама са Вол Стрита, са Си-Ен-неном, Њујорк тајмсом и других мејнстрим медија, је доказ да Трамп има храбрости.
А. К: Има. Истина је да је Трамп показао озбиљно противљење корпоративним интересима због тога што су они веома непријатељски расположени према традиционалним породицама. У то спадају фирме као што су Амазон, Гугл...
С. Е: Како те компаније манифестују антипородичну праксу?
А. К: Тиме што дају финансијску подршку ЛГБТ покретима и организацијама; отпуштањем радника који показују традиционалне породичне вредности, у неким случајевима; и уопште тиме што подржавају оне политичаре који су за, како ја то називам, „деконструкцију породице.“
С. Е: Хоће ли Трамп добити ову битку са дубоком државом?
А. К: То је веома добро питање. У иностраној политици, Доналд Трамп би хтео да буде пријатељ Русије. Скоро је болно гледати колико би он то хтео. Па ипак, унутар Стејт Департмента, Пентагона, и одбрамбене индустрије – фирми које зарађују велики новац трговином оружја – сви они имају јаке интересе да Русију задрже као непријатеља. И ја мислим да је то врло очигледно. Председници нису онолико моћни колико се то можда чини. Они су суочени са сталном владом, називајте је „мрачном“ или „дубоком државом,“ који сви имају интерес у датом тренутку да фрустрирају Трампову агенду.
С. Е.: Нама се чини врло смешним да амерички естаблишмент оптужује неког да им се умешао у изборе, док се са друге стране амерички амбасадори понашају као колонијални управници у многим државама у свету?
А.К: Ја се извињавам у име америчког народа. Међутим, то је истина. САД су се свакако умешале у унутрашње послове Украјине, што може да послужи да пример. А у Африци је америчко заговарање радикалне сексуалности – ЛГБТ покрета – дубоко разљутило многе Африканце. Оно што је мени смешно јесте начин на који стална влада – назваћу је „дубоком државом“ – од г. Путина учинила малтене бога. Под тим мислим да Путин све види, свиме управља – перце не може да падне са врапца у лету ако то Путин не зажели. Или, падне ли девојчица са бицикла и огребе колено – у Америци би рекли да мора да један од Путинових блиских сарадника стоји иза тога. Тако да мислим да на известан начин, они већ претерују са тим. Нема сумње да руска обавештајна служба нешто ради у Америци; чудио бих се да није тако. Али да бисмо раздвојили оно што је истинито од онога што је лажно, или шта би вероватно требало неког другог окривити – можда Кинезе или Турке, немогуће је то знати.
С. Е: Како би сте могли оценити стање у коме се налази породица у Европи, где по том питању постоје разлике између источне и западне Европе?
А. К: Мене је 1995. године позвала група социолога и демографа са Државног универзитета Ломоносов у Москви. Пажњу им је привукла једна моја књига коју сам написао о културним ратовима и сукобима око породице у Америци за коју су сматрали да има пуно увида и идеја које су такође биле примењиве на руске околности средином '90-их: опадање плодности, ниске стопе брака, пораст развода. Помињем ово зато што је из тог састанка проистекао договор да се створи оно што ми зовемо „Светским конгресом породица,“ који створен са првобитном намером да се упореди оно што се дешавало са породицама у Источној Европи са оним породичним проблемима који су били видни на Западу. Оно што је израсло из тога је нешто што ја називам про-породичном „Интернационалом.“ До сада смо одржали неколико великих конгреса, недавно је то било у Молдавији уз подршку председника Додона. Он је био наш спонзор и одржали смо велик конгрес о политици одбране породице. Пре годину дана смо, уз подршку г. Орбана у Мађарској, исто одржали велики конгрес на коме је било 3000 учесника. Он је одржао почетни говор, а његова влада је такође била укључена. Мађари чине један веома свестан и директан напор да породичну политику учине средиштем своје унутрашње политике. Одржали смо конгрес у Варшави уз пуну подршку странке Закона и Правде. Онда смо недавно обзнанили да ћемо одржати конгрес у Верони следећег марта, а наш главни спонзор ће бити заменик премијера, г. Салвини. Успостављамо савезништва, политичка савезништа у циљу одбране породице, насупрот преовлађујућем ставу у Западној Европи, који је пригрлио потпуну сексуалну револуцију и уништавање породице. Међутим, ствари се такође дешавају у другим деловима Западне Европе. Десничарске и популистичке странке, коа што су Национални фронт у Француској, покушавају по први пут да створе једну кохерентну породичну политику; ту такође спада и странка из Шведске, Шведски демократи, која је победила на недавним изборима, који исто тако су почели да стварају једну кохерентну традиционалну породичну политику.
С. Е: Да ли сте први пут у Србији. Током '90-их година је вођена жестока медијска кампања против Срба око Косова. Да ли сте можда имали другачије мишљење о њима тада?
А. К: Да, први пут сам у Србији. Против Срба, не. Напротив, оптуживали су ме управно супротно. Током '90-их година ја сам био издавач магазина „Хроника: магазин америчке културе.“ Тако да се ја знам са вашим сарадником Срђом Трифковићем, Томасом Флемингом и другима... сви су они моји пријатељи.
С. Е: Половином септембра 2018, била је стота годишњица пробоја солунског фронта, јубилеј која је од изузетне важности за наш народ. На жалост тада је у првом плану била геј шетња – парада поноса?
А. К: Да вам дам једну паралелу из САД. Вратимо се пре сто година у 1917. годину. Тада је америчка савезна влада ту годину прогласила „годином бебе,“ и у свим америчким градовима и варошима, преко хиљаду вароши је учествовало, одржане су параде у славу материнства и деце. Мајке са бебама су марширале улицама, под заставама... бебе су биле на парадним колима и свуда су биле прославе материнства и породичног живота. То је било пре сто година. Данас се одржавају параде геј поноса. И то је та промена. Мора се одати признање ЛГБТ страни: они имају веома високо самопоуздање, вољни су да намећу своју агенду другима, док про-породични људи у Америци данас – и мислим да то важи и за добар део Европе – се крију и кукавице су, за разлику од пре сто година, када смо ми били ти који су одржавали параде.
С. Е: Пре неколико година смо прославили веома важну годишњицу, 1700 година откако је цар Константин издао Милански едикт. Да ли се са овом анти-хришћанском политиком враћамо у доба позног Рима, у доба културног и духовног варварства?
А. К: Мислим да је управо тако. Али постоје такође и добре вести. Током прва четири века од појаве Христа и хришћанства, хришћанска породична и сексуална етика се сматрала револуционарном силом. Римљани су били ти који су имали хомосексуалност, чедоморство, абортусе, лаке разводе, транвестизам... све те ствари су преовлађивале римском културом. Онда су се појавили хришћани са једнакошћу између мушкараца и жена која је била радикална за то време. По први пут у људској историји, вера је учила да мушкарци буду исто тако сексуално одговорни као и жене. Она је учила да су чедоморство, содомија, абортуси, и контрола рађања грешне радње. Она је такође учила људе узгајању деце. Заправо, како су успели хришћани да замене римске пагане? Тиме што су рађали више деце и боље их пазили, те је то више допринело ширењу хришћанство него ли преобраћање. Тако да мислим да када хришћани буду поново почели да се понашају као хришћани....
С. Е: Ове је без сумње највећи изазов у нашој историји.
А. К: Мислим да јесте.
С. Е: Хоћемо ли на крају победити?
А. К: Да, мислим да хоћемо. Поменућу једну књигу коју сам цитирао током мог говора у Београду. Написао ју је политички теоретичар Ерик Кауфман, који је секуларни британски либерал, и издата је пре пет година под насловом „Да ли ће верници наследити Земљу?“ Он посматра групе са високим наталитетом које постоје данас. То укључује муслимане салaфисте, хасидске Јевреје... '50-их година су хасидска деца чинила само 2% укупног становништва деце у Израелу, а сада чине 50%. Групе које најбрже расту у Америци су анабаптисти, као Хутерити, Амиши – који брзо расту и испуњавају села са људима, онда Мормони на западу Америке, чија теологија заговара велике породице. Унутар америчког протестантизма постоји покрет који се зове „Пун тоболац“ који одбија контролу рађања и заговара успостављање великих породица. Његов коначан закључак је да ће, уколико се овакви трендови наставе, за пет поколења они сачињавати људски род, а пагани ће нестати.
Превод: Давид Ђорђевић
Геополитика број 108, април 1919.
