На Крстовдан у Сава центру одржан Сабор подршке српском народу на Косову и Метохији
Бити Србин јесте лепо,
али тешко, много тешко...
У Сава центру 27. септембра 2011, на велики хришћански празник Крстовдан, одржан је Сабор подршке српском народу на Косову и Метохији. Сабор, коме је присуствовало више од хиљаду учесника, организовале су независна удружења грађана: Друштво српских домаћина, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење „Ћирилица“, Савет сабора расејања и матице, Удружење жена Косова и Метохије, Удружење породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији, Удружење убијених и несталих на КиМ и друга... Скупу је присуствовао великих број угледних јавних личности и националних посленика, а сви присутни су на крају акламацијом усвојили Декларацију.
После интонирање химне „Боже правде“, учесницима Сабора се најпре обратио Нићифор Аничић, председник Друштва српских домаћина.
„Драга браћо и сестре, драги пријатељи, драги гости, овај сабор сазвала је, у ствари, велика српска несрећа. Нисам ни учењак, ни политичар, па ни говорник, и право да вам кажем, дуго сам се премишљао да ли да уопште данас изађем пред Вас. Превагнула је она стара песникова: ’Мене све ране мога рода боле, ∕ И моја душа с њим пати и грца...’
Дакле, не треба ни да кажем да моја душа, као и све ваше уосталом, пати и грца, јер српски народ на Косову, због кога смо се данас и окупили на овом месту, итекако пати, итекако грца, трпећи сурове налете незаситих моћника.
Драга браћо и сестре, о Косову је много тога речено, и не бих да ишта понављам. Оно што бих ја желео, то је да речи које ћемо овде изговорити и порукеама које ћемо одавде послати послуже окрепљењу српске наде у боље дане и пуном оснажењу српског отпора злу и нечовечанству.
Српски народ на Косову заслужује да га још чвршће пригрлимо и помогнемо му највише што можемо.
Браћо и сестре, окупили смо се овде ПРВО да подржимо наше драге Србе на Косову и Метохији, који, годинама изложени разним притисцима и насиљу Шиптара и њихових моћних помагача, храбро опстају на нашој светој земљи. Желим да овај скуп солидарности буде и једна врста јавне похвале Србима на Косову и Метохији, који су тренутно најхрабрији и најбољи део Српства. На њих могу данас да се односе речи народне песме о онима коју су кадри ’стићи и утећи, и на страшу мјесту постојати’.
ДРУГО, Резолуцију 1244 бацили су у смеће. Моја порука моћницима, а више Шиптарима, јесте да воде рачуна о сваком поступку према Србима на Косову и српској имовини.
Све је праћено и забележено, колико је неправде учињено. Сами ће испаштати за своја недела. Како сејеш, тако жањеш – каже наш народ.
ТРЕЋЕ, са овог места желимо да позовемо на јединство целокупног српског народа у матици и расејању, и да апелујемо да се сви партијски и страначки интереси подреде општем прворазредном националном и државном интересу – а то је борба за Косово и Метохију.
Браћо и сестре, нас је окупио један племенети циљ. Али, нама није само намера да тај циљ постигнемо, него да се у тој борби и ми оплеменимо. Као што су се наши преци кроз Косовски бој духовно и морално преобразили, тако и ми треба да из ове борбе за Косово и Метохију изађемо бољи, поштенији и честитији.
Ми Срби не оскудевамо у непријатељима, али нису непријатељи само споља, извана, него су они и у нама – а наши велики српски непријатељи су лукавост, завист, шкртост и тврдичлук... Стога борба за Косово и Метохију није само борба за територију, то је борба за душу Србије.
Садашње руководство својим радом и послушношћу према српским непријатељима подигло је само себи споменик срама, који ће превазићи Вука Бранковића и аветног Вујицу.
Европска унија, шта је то? Несрећа народа који живе у њој. У последњих четрдесет година Европска економска заједница, а потом и из ње проистекла Европска унија, није имала једног лидера. Зато је довела до једног хаоса који се не може никаквим именом назвати. Могу вам рећи да Немачка, која је последњих тридесет година била економски водећа у Европи, неће избећи грађански рат. Па можете мислити да немачка канцеларка долази да каже нашим послушницима како да Србију уведу у тај хаос! Србија не сме никада да размишља да буде у таквој заједници јер јој није ту место.
Драга браћо и сестре, ја вас молим да ме чујете шта ћу вам рећи. Пут према срећи води само наша слога, наша љубав, наша узјамна помоћ да се отресемо зла, лукавства, шкртости, љубоморе и зависти. Водите рачуна о деци, покажите им исправан пут, о старима водите рачуна и немојте се огрешити о сиротињу.
Браћо и сестре, од данас постоји Одбор који ће водити рачуна о Србима на Косову и Метохији – морално и материјално, све док Косово и Метохија не буду јаки да дају домаћине да бране и воде Србију.
Живела Србија од Призрена до Суботице!“
Потом се присутнима обратио наш познати историчар, др Славенко Терзић.
„Шта данас рећи о Косову и Метохији, а да већ стотинама пута није речено! Можда би најснажније о Косову говорили српски песници, хиљадама својих стихова, од Косовске химне Драгутина Илића, до Шантићевих песама Призрене стари и Јутро на Косову...
Идуће године, у ове дане, обележаваћемо стогодишњицу ослобођења Старе Србије и Македоније! Учинићемо то, надам се, и једном великом народном литургијом и тихом молитвом за душе косовских витезова и косовских ослободилаца! Стара Србија је 1912. повраћена српској земљи, Европи и европској цивилизацији! Након непуних девет деценија та иста Европа гурнула је ову нашу земљу поново у време ’кад су живи завидели мртвима’, како стање нашег народа под турском влашћу бележе историјске хронике. ’Стара Србија је још увек немирна област – због безакоња, освете и расне мржње Албанаца’, известио је 9. септембра 1901. године британски дипломата Јанг свога шефа Ленсдауна. Ништа се није променило за ових сто десет година, осим што су безакоње освета и расна мржња Албанаца награђени тобож независном државицом на тлу Србије, од стране најмоћнијих сила тзв. демократског света! Ружно лице њихове окупације дела наше земље гледамо сваки дан и на Јарињу и Брњаку.
Налазимо се на једном од наших судбоносних раскршћа! Морамо тражити излаз из овог тешког историјског чвора − храбро, мудро, без узмицања, заједно и солидарно. У Метохији и на Косову су темељи наше цивилизације.
Од вековима у Европи познате етничке границе између Срба и Албанаца на Великом Дриму у данашњој северној Албанији, већ деценијама Велика Албанија пење се на Копаоник. Није довољна родољубива реторика, ма колико добронамерна и честита била, морамо се окупити око једног зналачког и систематичног плана националног рада – за дане који долазе, за будућност! Нашој држави, пре свега, али и свима нама, могао би се упутити онај исти прекор који је Јован Цвијић упутио своме времену 1907. године: ’Ми смо се сада згрчили и често не смемо да заступамо ни своја најјаснија права’.
Данас су ваљда свима кристално јасни политички и стратегијски циљеви НАТО-а на Балкану – свођење српског етничког и државног простора на Шумадију! Нису јасни, можда, само оним, како Цвијић каже, ’несређеним духовима’ − ’по којима изгледа да је допуштено волети човечанство и сваки други народ само не свој’.
Интерес народне целине мора бити испред партијских, групних и регионалних интереса. Нама тек предстоји дуга и тешка борба – демографска, економска, културна, образовна, духовна, информативна... Наши противници успели су да разграде осећај целине српског народа, да угрозе здраве темеље националног осећања и мишљења. Косовско-метохијске теме не смеју ниједног трена нестати из наших образовних и културних програма, од медија до установа културе, из наших научноистраживачких програма, из наших филмских студија, из наших привредних планова, са наших јавних трибина и округлих столова. Још није касно да појачамо правац нашега рада према свету − да, упркос свему, обавештавамо јавно мњење и научне кругове у свету о драми нашега народа у целини, а у апокалиптичном виду на косовско-метохијској земљи. Морамо трагати за пријатељима у свету и стрпљиво неговати и јачати наше везе.
Нама недостаје чврста организација у раду, недостаје нам онај тихи, свакодневни, плодни заједнички рад, без зависти, суревњивости и сујете; ми смо људи краткога даха, недостаје нам оно што би Скерлић назвао ’социјалном дисциплином’, свест о општем добру. Морамо на све начине подстаћи осећај узајамне солидарности, насупрот примитивном егоизму који данас царује. Изгледа, понекад, да нас више занима торнадо у некој од америчких држава, него косовски апартхејд у нашој кући.
Улога озбиљне државе у свему овоме је незамењива, али Срби су вековима опстајали и кад нису имали своју државу. Једна моћна фондација попут, на пример, Косовске фондације, могла би да обави низ драгоцених послова. Не смемо другима препуштати наше косовско име! Косовски дан је Европа вековима препознавала као друго име за Видовдан!
Подсећајући се ових дана делатности Дружине младежи србске од пре више од једног и по века, запала ми је за око беседа младог лицејца Стевана Ћирића из 1849. године, насловљена у виду питања: ’Хоћемо ли, можемо ли и смемо ли на Косово?’ Преда мном је истовремено упорно лебдео натпис немачког Кфора са Јариња и Брњака − ’Стоп! Ми будемо пуцали!’
Брутална сила НАТО-а отела нам је Косово и Метохију, али то није крај историје. Нико се спокојно не осећа и не спава мирно на отетој туђој земљи. Ако желимо да заиста разумемо своју косовску драму, историјска искуства могу бити поучна. И зато бих, на крају, подсетио на речи начелника Главног генералштаба Краљевине Србије, пуковника Јована Мишковића, изговорене на Видовдан 1889. на петстогодишњицу Косовске битке: ’Битка косовска је плод свију наших државних, друштвених и војничких погрешака и врлина. Како су прве претегле на судбоносноме кантару историје, и решење морало је жалосно да следује. То је неумитни ток историјских догађаја. Па кад знамо са чега смо пропадали и у чему грешили, дужни смо да се тих погрешака клонимо. Најбоља награда косовским јунацима за њихов осведочени патриотизам и велико пожртвовање биће онда када њихови потомци делима докажу да су способни да остваре идеју за коју су се они на Косову борили. Зато негујмо слогу и љубав међу нама! Развијајмо врлине! Подижимо ваљану, дисциплиновану и поуздану војску, те да можемо, кад време за то дође, да остваримо националну идеју: уједињење Српства!’ Додајмо − и ослобођење Косова и Метохије!“
Потом се учесницима Сабора обратио у своје, али и у име организатора скупа, Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних.
„Кад смо започели припреме за одржавање Сабора, било је бојазни да нас развој догађаја на КиМ не претекне, да можда неће бити потребе за оваквим скупом. Међутим, такво размишљање било је само можда за тренутак јер је косовски проблем вековни проблем. Он није од јуче, нити се може решити преко ноћи.
То је оно што нам се чини да власт у Србији не схвата. Они сматрају да неке седнице у Бриселу опредељују дане и сате до којих се мора решити тај проблем.
Никакве седнице, никакви орагани и конференције не могу убрзати нити донети добро решење за овај проблем. Зато позивамо са Сабора да данашње генерације политичара ничим не ускрате право будућим генерацијама да проблем Косова и Метохије реше праведно, у складу са правдом и законима. А просто је невероватно колико журбе и енергије се троши да се одговори моћницима са Запада до тог 12. октобра, када се даје мишљење о кандидатури. Са овог скупа поручујемо да се Косметом не сме трговати, ни тајно, ни јавно! Никакве вредности, поготово кандидатуре и чланства у клубу ексклузивних, нису ни приближне вредности за српски народ као што је Космет. Нису ЕУ и очување Косова и Метохије једнаки циљеви!
Космет је судбинско питање опстанка не само српског народа у тој покрајини, већ опстанка и развоја читаве Србије. Због тога позивамо на мудрост, слогу и дугорочни прилаз решавању проблема Косова и Метохије, у складу са Уставом Србије и међународним законима. Подсећамо да нема снажнијег међународно-правног основа за одбрану легитимних интереса и права Србије од Резолуције 1244. Позивамо и на враћање колосеку УН, уместо колосека који су у међувремену неодговорно прихваћени. Састали смо се да изразимо моралну и сваку другу подршку сународницима на КиМ, пре свега онима који даноноћно дежурају на барикадама на Јарињу и Брњаку, а њих су припадници немачког и америчког Кфора – две најјаче чланице НАТО-а – управо напали.
Позивамо на разум и поштовање права Срба, пре свега права на слободу. Позивамо оне који одлучују о рату и миру да се одлуче за мир. Онако како су Срби одувек опредељени“.
Са велико пажњом саслушане су и мудре речи нашег академика Драгана Недељковића.
„Преци су ми говорили: ’Бити Србин јесте лепо, али тешко, много тешко...’ Они нису говорили о теорији завере, јер то није био начин њихова размишљања; уз то, та теорија је бесмислица, а стварност, а пракса, а свакодневица те вечите завере – била је за њих, као и за нас − очигледна. Срби су криви јер су живи, јер су Словени, руска браћа, јер су православни, а то је значило, и још значи – шизматици, које треба покорити, прогнати, на разне начине – уништавати. Срби су мали народ, шака јада, а умишљају да су значајан чинилац у повесници човечанства. Вазда се гурају у прве редове. Можда је и на њих мислио велики поета суседног народа, који је српског порекла: ’Народ који није кукавички не може пропасти; а народ који се борио за цело човечанство не сме пропасти’. Срби зацело јесу велики народ међу малим народима, и значајан међу великима. Историјска судбина Срба јесте да се не боре само за себе, него за узвишене моралне вредности, за достојанство и слободу, не само своју, него и своје угњетене сабраће; јер племенитост обавезује, обавезује племените којима та сабраћа често нису добрим узвраћали, а често, пречесто, су се и безразложно светили. Одавно је речено да ’људи мрзе оне који побуђују у њима осећај мање вредности’. Јован Дучић је веровао да људи који мрзе − то су најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји. Велики духовници, склони праштању, племенито али и свесно наивно су веровали да се мржња мржњом не укида; мржња се укида љубављу. Ја се скрушено клањам њиховој безазленој и пожртвованој вери, али искуство српско је горко. Мислим на српски народ и његову елиту, на сјајно поколење и златна имена Јована Цвијића и Јована Жујовића, Јована Скерлића и Слободана Јовановића, Павла и Богдана Поповића, Александра Белића и Јована Дучића, као и тад будућег владику Николаја Велимировића. Ти велики, учени и часни Срби опили су се идејом југословенског јединства, дубоко верујући да она исто тако прожима Хрвате и Словенце. Стварајући државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца Александар Карађорђевић и Никола Пашић само су послушали завете сопствене елите, верујући да следе зов историјске судбине. Тако су опомене војводе Живојина Мишића, и њему сродних, биле занемарене. Пример је то како и најдобронамернија и најученија елита може кобно да погреши, услед недовољног познавања своје сабраће, посебно брата Каина.
Мени је блиско Волтерово упозорење из писма Ришељеу: ’Увек сам из дна душе мрзио порок незахвалности...’
Незахвалност је и помањкање културе. О моралу да не говоримо!
А шта тек да се каже о Шиптарима који су у Србији и Југославији имали сва права, тако да је јужна покрајина доживела темељан преображај, јер су огромна средства уложена у изградњу Приштине и Косовске Митровице, Призрена и Пећи. Шиптари су хтели много више него што им је великодушно дато. У тој алавости сломио се њихов некад завидан патријархални морал. Постали су слепа оруђа великих сила. Нажалост, те силе су наши јучерашњи савезници, у које смо веровали... Али, где су лањски снегови!
Наша несрећа је што се влада Србије није снашла у вртлозима савремене историје. Већ у самом почетку учињена је фатална грешка: није речено јасно и гласно да Срби нису започели рат; хаос и основни злочин, злочин против мира, починили су други. Животно угрожени Срби морали су да се бране. Зна се ко је хтео рат, ко је стварао хаос... Наши преци имали су чисте појмове и у најтежим приликама. Усуђивали су се да се испрсе и да одважно кажу: ’Коме закон лежи у топузу – трагови му смрде нечовјештвом’.
Позвао сам се на Његоша, највећег пјесника српства, што нас подсећа на бесмислице са којима смо данас суочени: Српство се пориче у његовој колевци. Измишљају се неки нови језици. Српска Спарта претвара се у јазбину неверства и издаје. Гомилају се глупости и намећу као нове норме... Недостојно је бавити се тим апсурдима. Морамо се супротставити онима што руше систем вредности. Свим снагама подржавамо Србе са Косова и из Метохије, као и Србе у другим српским земљама...
Песник би рекао: ’Велика дела ишту тврду шију,
Зачеп’те уста мудрих грошићара!
Дигните срца, згаз’те сумње змију,
Бор’те се за успех без шићира!
Верујте прво, и стисните пести,
Па онда трести, трести...’
Наша судбина на земљи је сва у борби против квара, смрти и нестајања. Човек је дужан да истраје у тој борби и онда када је потпуно безизгледна. А никад није безизгледна. Доказ су Јевреји, расути по целом свету, али солидарни, вазда спремни да се заложе и жртвују за сваког свог угроженог сународника, никад не заборављајући завичај из којега су изгнани, сањајући повратак у обећану земљу. Векови су протицали, њихово стрпљење било је награђено. У обећану земљу су се вратили. И ми ћемо се на Косово и Метохију вратити ако се будемо понашали као Јевреји. Ако у срцу и памћењу носимо своју обећану земљу. Не смемо бити заборавни, а ми то јесмо. То је порок, смртни грех. Упамтимо: пропадају, нестају не само мали народи, него и велики, уколико су заборавни.
Отаџбински интерес мора бити изнад страначког... Морамо остати верни заветима наших врлих предака, учити од њих, учити од пријатеља, учити од непријатеља. Како је наш брат Каин дошао до једне од најлепших држава Европе? Дошао је захваљујући геслу: ’Хрват је Хрвату мио, ма које идеологије био’... А ми још нисмо порекли тврдњу наших великих песника: ’Најцрњи враг је Србин себи сам...’ ’Србин је Србину Јуда’. Како то трагично стање превазићи – питам се и питам вас, драга браћо и миле сестре. Како да нађемо заједнички језик, језик јединства, вере и љубави, језик мудрости? Често подсећам на камен-темељац тако разнородне Швајцарске: ’Где јединство влада – ту станује Бог’.
Пред смрт, велики руски писац, Ф. М. Достојевски, одржао је говор о Пушкину. Он је био славенофил, противник западњака. Али у том надахнутом говору посвао је Русе да се уједине у служби отаџбини. Позив је био тако узвишен да су противници, славенофили и западњаци, превазишли себе и полетели једни другима у загрљај.
Ја не кажем да бих полетео у наручје неким злим женама, чија имена нећу ни да поменем – знате их јако добро, по злу су чувене. Хришћанска дужност нам налаже да опростимо свом ближњем или ближњој. Да, али ти што чине зло, треба да се покају, да би добили опроштај од грехова. Амин“.
Све присутне на Сабору посебно је дирнула песма „Дечанска ризница“, коју је одрецитовао њен аутор, песник Добрица Ерић.
У име Удружења породица киднапованих и несталих на КиМ, учесницима Сабора се обратила и Верица Томановић.
„Неприхватљиво је да на почетку трећег миленијума нико није пожелео да сазна судбину насилно одвдених, мучених, убијених и скривених српских жртава.
Према тврдњама шефа Унмика, новембра 2003. године била су регистрована 144 илегална логора на територији КиМ. Питамо се: где су људи из тих логора кад су сви случајеви отмице били пријављени Кфору, Међународном комитету Црвеног крста, Оебсу и другим организацијама. Да ли је могуће да нико ништа не зна, и не одговара?!“
Прослављени српски голман и тренер Милутин Шошкић рекао је у свом уводном излагању да има један сан:
„’Ја имам један сан’, изговорио је Мартин Лутер Кинг, то је клише од милион обесправљених робова махом Афричког порекла; и ми Срби имамо један сан, сан који треба да непрестано сањамо, било где да смо. Тај сан нарочито треба да сањате ви, Божија децо, све док се тај сан не оствари. То је сан о слози и љубави, сан да се Срби сложе, побоже и умноже. Тај сан је слобода наше земље и рода српскога“.
Братислав Браца Петковић, драмски писац и позоришни редитељ, подсетио нас је на славну епизоду када се песник Милан Ракић као добровољац нашао 1912. године на Газиместану. Петковић је још рекао:
„Пре две недеље одржан је један скуп у Београду, конгрес књижевника, конгрес ПЕН клубова: седам дана је двеста педесет писаца из осамдесет осам земаља мантрало о људским правима, о стваралачким слободама, са посебним акцентом на стање у Мексику. Ниједна реч о Косову, укључујући и нашег председника који је отворио тај скуп, па Виду Огњеновић, председницу нашег ПЕН клуба, која је иначе дипломата и потпредседник Демократске странке! Председник није ниједном једином речју споменуо Косово! Какви су то ствараоци, каква је она књижевница, какви су то уметници?!“
Станислав Гашпаровски, који је поздравио скуп испред дијаспоре, добио је аплауз присутних када је објашњавајућо жељу власти у Београду да уђе у ЕУ; цитирао Џона Лохланда, који је рекао „да је то први пример да се пацови пењу на брод који тоне“.
Емоције присутних пробудио је и песник са Косова и Метохије, Веселин Џелетовић, који је одрецитовао песму „Дружина мала“, посвећену браниоцима моста на Ибру у Косовској Митровици.
Порука Нићифора Аничића амбасадору Конузину
Сваки прави Србин стоји иза Тебе
Након одржаног Сабора, Нићифор Аничић, председник Друштва српских домаћина, у изјави за Геополитику посебно се захвалио амбасадору Русије Александру Конузину, због геста на Београдском безбедносном форуму, који је изазвао одушевљење код великог броја Срба.
„Драги брате Александре,
Жао ми је што си се нашао у друштву људи који су бескичмењаци, па Ти честитам што си мудро и херојски поступио. Ја сам сигуран да сваки прави Србин стоји иза Тебе. Напред, победићемо!“
„Боже, сачувај нам Косово“
Студенткиња Марина Дамњановић, државни шампион Србије у џудоу, капитен првог православног спортског клуба Лепа Света Србија, својим наступом побрала је симпатије присутних:
„Поред тренинга, редовно одлазимо на литургију, а сем духовних песама певамо српске патриотске и косовске песме, које су нам посебно драге. На тренингу нас уче да поред тога што смо добри спортисти, морамо бити и добре ћерке, сестре и сутра мајке, и да једно без другог не може. Много сам срећна што сам данас овде да у име нашег клуба дам подршку деци са Косова и Метохије, подигнутом руком и са скупљена три прста, и речима ’Боже, сачувај нам Косово’.“
Декларација Сабора подршке српском народу на Косову и Метохији
Ми, представници независних, нестраначких удружења, учесници Сабора подршке спском народу на Косову и Метохији,
дубоко забринути претњама новим етничким чишћењем, тактиком провоцирања и изнуривања преосталог српског и другог неалбанског становништва српске покрајине Косово и Метохија,
узнемирени систематским настојањима да се, уз ангажовање војних средстава чланица НАТО-а и Европске уније, на административној линији силом успостави албанска царина и полиција,
дубоко забринути због политике потискивања у страну значаја резолуције СБ УН 1244 (1999.) и улоге Уједињених нација у процесу решавања питања статуса Покрајине,
свесни да сепаратизам Приштине, уз подршку западних центара моћи, представља кршење основних принципа међународних односа, стални извор нестабилности и угрожавање мирног развоја,
привржени поштовању Устава Србије, и међународног права, посебно целовитом и доследном спровођењу резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999),
И З Ј А В Љ У Ј Е М О:
1. дајемо пуну, безрезервну подршку сународницима на Косову и Метохији у њиховим даноноћним натчовечанским напорима да заштите свој опстанак, слободу и достојанство на својој вековној земљи и огњиштима.
Најоштрије осуђујемо метод претњи, психолошко-политичког изнуривања и провокација који се тренутно примењују према Србима на северу Покрајине од стране сецесионистистичких власти у сарадњи са одређеним чланицама НАТО-а и Европске уније. Осуђујемо отворено сврставање Кфора и Еулекса на страну Приштине у покушају насилног окупирања административне линије код Брњака и Јариња.
Осуђујемо данашњу примену грубе силе од стране Кфора против припадника српског народа у Јарињу који мирним средствима штите своје право на голи опстанак и слободу. Захтевамо да се затворени Срби хитно ослободе и да надлежни, преко Савета безбедности, затраже прекид свих насилних акција и планова Кфора против Срба.
2. Вишемесечно ванредно стање на северу Косова и Метохије, најновија примена силе против Срба и опасност од новог погрома захтевају хитно одржавање заседања Народне скупштине Србије и постизање националног консензуса, како о оцени узрока, тако и о мерама и начину враћања у нормално стање.
3. Од државних органа Србије очекујемо да предузму одлучне кораке да се спречи опасност од ширења насиља према Србима и ново етничко чишћење, као и да се нормализује функционисање легитимних српских институција и јавних служби. Покушаји насилног постављања полицајаца и цариника илегалне сепаратистичке власти на прелазима Јариње и Брњак представљају неприхватљиву и опасну провокацију која се мора се одлучно одбити.
4. Полазну основу у свим преговорима и плановима представљају чињенице да је покрајина Косово и Метохија по Уставу Србије, међународном праву и резолуцији СБ УН 1244 саставни део Републике Србије, а да је њен статус суштинска аутономија. Нико нема право да одступа од те основе. Кооперативност и приврженост мирном, компромисном решењу не исказују се кршењем или одрицањем од Устава земље, међународног права и одлука Савета безбедности.
Органи и јавне службе Србије и српског народа у Покрајини нису нити могу бити „паралелне институције“, као што ни тамошњи српски народ није национална мањина.
5. Кратковидост, журба и заслепљеност српских представника „кандидатуром“, извор су великих опасности за очување трајних националних и државних интереса Србије. Осуђујемо метод да се једно обећава у разговорима са америчким и европским представницима, а сасвим друго говори грађанима Србије.
Косово и Метохија и кандидатура или чланство у Европској унији нису једнаке вредности, или „једнако важни циљеви“. Косовом и Метохијом се не сме трговати. Статус Косова и Метохије као дугорочни проблем не може се решити ни ултиматумима са стране, ни обећањима „бољег живота“ од стране српских политичара.
6. Изражавамо најдубљу захвалност пријатељским земљама које дају подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије и не прихватају отцепљење Косова и Метохије као резултат политике силе и диктата. Уверени смо да ће се принципијелна и пријатељска подршка Србији наставити и да ће даље јачати у интересу мира, стабилности и демократизације међународних односа.
7. Одајемо пуно признање швајцарском посланику, господину Дику Мартију, на Извештају Савету Европе о трговини људским органима отетих и убијених Срба, на његовој интелектуалној и политичкој храбрости. Сматрамо да само истрага под мандатом Савета безбедности УН даје гаранцију за утврђивање истине и постизање правде. Осуђујемо све покушаје да се то спречи и тако заштите злочинци и терористи.
8. Осуђујемо политику ултиматума и сталног понижавања Србије и српског народа коју, поводом Косова и Метохије, воде владе појединих држава чланица НАТО-а и Европске уније.
9. Сматрамо да је недопустиво и веома опасно потискивање резолуције СБ УН 1244 у страну и измештање решавања проблема Косова и Метохије са колосека Савета безбедности на кололсек ЕУ.
10. Од државних органа се очекује да енергично инсистирају на слободном и безбедном повратку 250 000 протераних Срба са Косова и Метохије. Нико нема права да прихвати резултате етничког чишћења Срба са Косова и Метохије од агресије НАТО-а 1999. до данас.
11. Позивамо на јединство целокупног српског народа о питању статуса Косова и Метохије као интегралног дела државе Србије. Страначки интереси, кратковидост и журба морају уступити место државним, националним и дугорочним интересима.
12. Од представника међународне заједнице, који су на основу резолуције СБ УН 1244 преузели обавезе одржавања мира, тражимо да обезбеде поштовање основних људских права: слободу кретања, безбедност за све грађене, обнову и заштиту цркава, манастира и споменика културе, целокупног културног и верског наслеђа, враћање и гарантовање сигурности личне, приватне и државне имовине.
Усвојено на Сабору у Београду, на Крстовдан 2011.
