ДАРОВИ СРПСКИХ ВЛАДАРА

Отац Ђерардо Ћофари, монах Доминиканског реда, директор Центра за изучавање Светог Николе у Базилици свеца у Барију, говори за Геополитику

Већ од првих Немањића ми имамо много сведочанстава о поклонима нашој цркви. Све је постало нарочито извесно са Светим краљем Милутином,  када се односи све више побољшавају. Милутин нам је поклонио веома битну ствар – сребрни олтар од сребра тежак 600 килограма. У ствари, гроб, камени олтар Светог Николе, био је прекривен тим сребрним олтаром у виду поклопца који се налазио у оквиру целе капеле исковане од српског сребра из Новог Брда. Данас би Руси желели да сребром опточе комплетну капелу Светог Николе, али ми то не дозвољавамо, јер за нас је исувише драгоцена она коју смо добили од српских владара.

Разговор водио (и превео): Драган Мраовић

Монах Доминиканског реда oтац Ђерардо Ћофари (padre Gerardo Cioffari) је директор Центра за изучавање Светог Николе у базилици овог свеца у Барију. Студије филозофије и теологије завршио је у Напуљу, Риму, Фрајбургу и Њујорку, а докторирао је у области науке о источним црквама. Боравио је више година у Русији. Поред бављења источним црквама и славистиком, води истраживања у области историје Барија и Пуље и предаје руску и византијску теологију у Институту за екуменску теологију у Барију. Објавио је многе књиге од којих је за Србију значајна ”Цареви Србије, Пуља и Св. Никола” (Центар за изучавање Светог Николе, Бари, 1989).

Када сте дошли у контакт с даровима српских владара базилици Светог Николе у Барију?

- Када сам дошао у Бари 1973, једна од највећих атракција била је велика икона која се налази изнад гроба Светог Николе и која је, према свим италијанским списима, приписивана Урошу Другом Милутину, јер  је сва традиција у Барију почев од Беатила и касније, упућивала на Светог краља Милутина, због недовољног познавања српске историје. Зато су Урошу Другом приписивани готово сви поклони који су долазили из Србије. Међутим, ствари другачије стоје, јер на великом пергаменту који ми имамо, а на коме је инвентар ризнице Светога Николе, не говори се свуда о Милутину него о ”Rex Urosius”, а понекада и о ћесару Склавоније (cesare Sclavonie). Некада се каже о томе и неким другим терминима,  што указује да се ради о бар три српска краља. Дакле, мало-помало ја сам постао радознао и продубио те теме да боље сагледам ко су ти донатори. Прво, како то да је постојала толика великодушност много пре Руса, јер ми имамо дарова српских владара још из тринаестог и четрнаестог века и сведочанства о тим сјајним односима са Србијом у трезору, у нашем инвентару. Дакле, ја сам проширио мало истраживања на старе средњовековне српске текстове и приметио сам да није случајно што постоји посебан однос према Светом Николи, јер, ако не грешим, најчешћа имена локалитета и цркава, у старим списима 13. и 14. века, односе се на Светог Николу. Зато сам ја проширио посматрања на Светог Николу као свеца у Србији и Светог Николу као свеца у Барију. Наравно, има и много других сведочанстава, а понеко од њих и нема баш најсигурније изворе. Наиме, већ од првих Немањића ми имамо много сведочанстава о поклонима нашој цркви, али било је оних поклона који су довођени у питање, јер уместо да је писало да је то поклон Барију, писало је да је то дар Антиварију. Антивари је назив за стари Бар, у Црној Гори, али имајући у виду да су тадашњи владари давали дарове само великим европским црквама, Јерусалиму или слично, тешко је да би неко тада поклонио било шта Бару у Црној Гори. Тако да и ти поклони с назнакама Антивари, у ствари, поклони су нашој цркви у Барију.

Све је постало нарочито извесно са Светим краљем Милутином, када се односи све више побољшавају. Милутин нам је поклонио веома битну ствар – сребрни олтар од сребра тежак 600 килограма. У ствари гроб, камени олтар Светог Николе, био је прекривен тим сребрним олтаром у виду поклопца који се налазио у оквиру целе капеле исковане од српског сребра из Новог Брда.

Руси су веома блиски Вашој базилици. Поклонили су велику скулптуру Светог Николе од бронзе, дар председника Путина. Чује се да нуде и друге дарове?

- Данас би Руси желели да сребром опточе комплетну капелу Светог Николе, али ми то не дозвољавамо, јер за нас је исувише драгоцена она коју смо добили од српских владара. Добили смо овај олтар 1319. године и тачно је да је од тада, па све до 1684. године, над гробом Светог Николе стално стајао не само тај српски олтар са свом пратећом опремом, канделабрима, анђелима, орнаментима од сребра, већ и цела српска капела од сребра. Зато је Урош Други Милутин био познат свим Баранима и зато су они све касније српске дарове приписивали њему. Прва сумња ми се јавила када сам прочитао једну књигу о историји Црне Горе. Ту се говорило о великој икони коју су сви Барaни и сви Италијани доскора приписивали Урошу Другом, то јест Милутину, све док  ја нисам схватио да се ту ради о Урошу Трећем. Чињенице које сам препознао у тим црногорским и српским текстовима врло су јасно указивале да је велика икона која стоји иза олтара Светог Николе, дар Уроша Трећег Светом Николи за оздрављење, јер му је светац вратио вид који му је раније отац одузео. Као што знамо, Урош Трећи је био ослепљен. То оздрављење које се догодило у Константинопољу, где га је отац послао у изгнанство, ушло је у све руске текстове. Ја ту причу о животу Светог Стефана Дечанског нисам сазнао из српских, него из руских текстова. У ствари, превео сам их из минеја митрополита  Макарија, отприлике из 1550. године. Та српска историја ушла је у руске текстове, пошто је Григорије Цамблак 1405. године написао ''Живот Стефана Дечанског'', па је на основу тога списа то предање ушло у све руске историје о Светом Николи, а које данас постоје. Пошто сам у једном периоду свог живота студирао у Совјетској Русији, сазнао сам те чињенице читајући списе на староруском који је близак старосрпском, јер разлике између језика нису биле толико велике у средњем веку као што је то данас. Било је разлике, али не превелике. У току свог боравка у Русији читао сам минеје, нарочито оне митрополита Макарија и схватио да је Урош трећи веома битна личност, јер је икона коју је поклонио Урош Трећи, по мени, једна од најдрагоценијих икона које уопште постоје на свету.

Зашто?

- Jедан од разлога је тај што према древној традицији накнадни сликари, касније, приликом рестаурације, углавном су брисали претходну слику или су је гребали, међутим овде, ко год је дорађивао икону кроз време, није скидао претходни слој. Зато ми на овој икони имамо више слика Светога Николе, једну над другом, насталих кроз време. Одлично се виде. На пример, у најстаријој верзији руке Светог Николе су на грудима, а на верзији Стефана Дечанског - Уроша Трећег, руке су раширене. То је врло драгоцена икона за историју. Између осталог, и зато што нам омогућава да видимо дародавце, српске цареве и то бар два српска цара, Уроша Другог или Уроша Трећег, а можда Уроша Трећег и Стефана Душана. Сада се поставља питање ко је заправо поклонио икону јер се виде два српска цара у више слојева. Зато је дошло до забуне  у једном тренутку и мислили смо да је то поклон Уроша Милутина. Дакле, на основу слика постављало се питање, "Ко је поклонио ову икону?" Урош Други или Урош Трећи или чак и цар Душан!? Не можемо то рећи са сигурношћу, јер иако се слике веома добро виде, нама је само слика са иконе извор сазнања или сличност са другим постојећим сликама. Дакле није ово само сјајно сведочанство о односима Србије и базилике Светог Николе у Барију, већ и предмет проучавања на плану рестаурације, што пружа изванредне могућности учењацима и студентима. То је значај те иконе. Занимљиво је и то што је урађено много рестаурација ове иконе кроз векове. Пошто никада није брисано оно претходно, то даје много материјала онима који проучавају ову икону. То је нешто изванредно, јер обично онај ко ради рестаурацију избрише претходну слику, а овде имате слику  на слици.

Ви лично чувате у ризници повељу цара Душана из 1346. године, која је нека врста дипломатског акта, јер он њоме објављује западном свету да се прогласио за цара, па се овако потписује: ”милошћу Божјом у Христа Бога верујући цар Срба, Приморја и Грка и западних страна”.

- Тачно, није да су ту само Урош Други Милутин и Стефан Дечански, него у нашој базилици имамо и цара Душана који се на овом пергаменту, што стоји преда мном, позива на своје претке, што је јасан доказ да су односи са нама у историји били дуги.

Он помиње у овој повељи велики број ходочасника који долазе на гроб Светог Николе и дарује нашу базилику. После стављања под своју управу Дубровника, који цар Душан није окупирао, него су се нагодили да, уместо војног сукоба, Дубровчани плаћају порез, велики део тог пореза цар Душан дарује нашој Цркви. Код њега су отишла у посету наша два веома позната свештеника тога доба и добили су од цара Душана, 1346. године, у Скопљу, баш у години када су основани Српско царство и патријархат, овај документ о плаћању пореза нашој Цркви. Начин изражавања на латинском језику показује да су односи између наше базилике и Србије у то доба били врло блиски, односно да су тадашњи односи између Србије и ове цркве били веома чести, јер како иначе схватити да неки обични католички свештеник оде код неког православног цара и тражи доприносе? То доказује да је постојао стални контакт између базилике и српског двора и зато су сви ти елементи веома значајни, јер указују на континуитет тих односа са српским владарима. На пергаменту нашег црквеног инвентара имамо неких десет-дванаест набројаних дарова српских владара, али су у цркви остала само ова три велика трага: први је сребрни олтар, који је 1684. године био потпуно претопљен и поново направљен у напуљско-барокном стилу. Дакле ми смо изгубили једно српско ремек-дело византијског карактера, мада се и данашњи изглед олтара сматра ремек-делом напуљске уметности у обради сребра. Затим имамо икону Светог краља Стефана Дечанског и као треће ову повељу цара Душана са печатом који је веома добро очуван. У овом тексту на латинском језику говори се о Николи дел'Аквавиви, који је тада био наш високи свештеник, наш највећи интелектуалац, преписивач текстова. Дакле, није наша базилика код вашег цара послала било кога само зарад економских разлога, већ шаље свог највећег интелектуалца, човека највише културе, којег је тада имала, заједно са још једним свештеником, што је још једна потврда наших великих односа тога доба. Дакле, цар Стефан Душан, пошто се ради и о оснивању царства, а такође и српског патријархата, а не само о дару Базилици Светог Николе у Барију, у формулу коју овде видимо, исписаној црвеним словима, ставља помало све - да је цар приморских земаља, Грка, Србаља и тако даље. Указује да је реч о правом српском царству.

Ова повеља је сјајан дипломатски акт цара Душана којом он одређује границе свога царства, зар не?

- Тако је. Он скоро целу Далмацију сматра својим царством, јер управо му се потчинио, у том периоду, и Дубровник. Није он тада био само владар српских земаља које ми познајемо, укључујући и Косово, које се тада уопште није ни звало тако, већ и Македоније, која се тада сматрала српском земљом, па је управо зато ова повеља издата и потписана у Скопљу. Пошто је Душан био велики освајач, није документа издавао увек на истом месту. Често је мењао локацију објављивања својих докумената да би показао да је цар свих тих земаља, па тако имамо и документа које је издао у Албанији. Он тиме  указује шта је тада, по њему, представљало Велику Србију.

Дакле, ово је скраћена царска формула, у којој је написано шта је све тада обухватала Србија цара Душана.

Има данас оних који занемарују да је Србија та која је имала највеће и најдубље односе с вама у то доба?

- У нашем инвентару, на пергаменту из 1361, видите колико је то велики документ, преко пет метара, налазе се пописани сви дарови српских царева које смо ми добили у овој цркви. Често се цитира да су то дарови краљева ”Склавоније”, рекло би се данашње Славоније. Међутим, то нема никакве везе са Хрватском, то се уопште не односи на Хрватску. То се апсолутно односи на Србију, јер ми у то доба нисмо имали никакве односе са Хрватском. Ми смо имали само неке мале трговачке трагове, и то у Барлети, северније, а у свом овом делу јужне Италије, од Барлете наниже, укључујући и базилику Светог Николе, пре свега целу Пуљу, ми смо имали искључиво односе са Јадранском обалом и изнад свега са Србијом.

Ви сте један од највећих познавалаца српске историје на Западу и веома добро познајете проблем Косова и Метохије. Откуда толико неразумевање Запада?

- Задњи рат је, наравно, изазвао читав низ реакција Запада, што је у мени створило велику патњу, јер сам могао да видим да влада огромно незнање, чак и код особа на одређеном културном нивоу. Влада суштинска предрасуда по којој се замишља да је цела Југославија онаква какву је хтео Тито и да је то нешто што постоји и данас. Наиме, пошто је разбијена Југославија, свака нација се посматра као да је аутономна, независна. Много људи с којима сам разговарао, уопште много људи на Западу, мисли и данас да је Тито укључио Косово у Југославију и да оно никада није имало ништа са Србијом. Дакле, то је озбиљан проблем, велика тешкоћа. Наравно, неки добри новинари, као што је Енио Ремондино, они што су извештавали директно из Србије, са Косова, нису пали у ту заблуду. Велики део западњака нема појма о дубокој вези која је увек постојала између Косова и осталог дела Србије. Ја често морам, да бих то објаснио, да упоређујем Косово у односу на Србију, са покрајином Лацијом, односно са Фиренцом и Римом, у односу на Италију, са градовима који су дубоко италијански. Тиме им кажем да Косово није нешто што је створио Тито. Косово је историјски, саставни део Србије. То је тачно, а већина становништва постала је муслиманска тек после свих ратова, после свега што се догодило после 15. века. Нажалост, ово незнање изазива код западњака потпуно неправедну реакцију, па мисле да Србија неће да се одрекне Косова само због поноса и економских интереса. Ни не помишљају да то, у културном смислу, значи ишчупати срце српске нације. Дакле, наишао сам управо на ову велику тешкоћу, због чега сам написао више текстова о црквама које су Шиптари уништили на Косову после краја рата заснивајући се на српским подацима и фотографијама, јер сам непрестано одржавао односе са неким центрима у Србији, а такође и са центрима православног Косова. Ограничио сам се само на цркве посвећене Светом Николи, дакле нисам говорио о свим црквама, које су уништене после рата. Приметио сам да су људи на западу изненађени оним што сам написао, што ме је уверило да је то стварно тешко објаснити, јер непознавање чињеница отежава сваки контакт. Ако неко нема осећај шта је Косово, које није периферна област, како се може учинити, онда је тешко водити дијалог.

Имате ли и даље контакте са Србијом?

- Имали смо многе контакте са Србијом, рецимо са манастиром Дечани, чак смо се недавно и случајно срели са монасима из Дечана, овде у Барију, а данас о безбедности Дечана брину Италијани. Значи, имамо низ односа, за које се надамо да могу да постану корисни и плодни и на верској основи.

Било би добро да та сарадња пређе са културног нивоа и на религиозни ниво, јер штета да је Србија током целог тринаестог и четрнаестог века имала са нама диван однос, а потом, у новија времена да није тако. И док са Русијом имамо сјајне односе, са Србијом до пре неку деценију ствари нису ишле много добро, већ помало као с Грчком, Васељенском патријаршијом или са Руском ”зарубежнајом” заграничном црквом која је основана у Сремским Карловцима. Данас, ствари изгледају мало другачије. И Српска црква се мало отворила ка екуменизму, ка дијалогу, па се надамо бољем, упркос негативном контексту који се ствара око Косова, и због кога понављам да много патим, скоро као да сам Србин. Јер, поглед на толику равнодушност Запада према черечењу једне нације изазива у мени и личну патњу, али надам се да и ово може да доведе до сазревања на религиозном нивоу, као што патња у животу човека може да доведе до сазревања, у смислу да се сви ми, католици и православци, окупимо да бисмо се одупрли новом менталитету који не поштује ни историју, ни културу, ни религију.

Нема званичног протеста Ватикана око уништавања српских хришћанских светиња на Косову и Метохији. Многи католички прелати су говорили као и ви, али нема званичних исказа Ватикана. Ми то не разумемо.

-То је проблем који настаје када сте истовремено и црква и држава. Тада није лако заузимати ставове. Света столица, осим о моралним проблемима, о глади, о егзистенцијалним проблемима, ретко се изјашњава чак и о великим црквеним неправдама. Не знам да ли је реч о равнодушности или о немару, али Света столица се изузетно ретко изјашњава о темама које нису етичке природе. Чак и када је јасно ко је у праву, а ко у криву, Ватикан се не изјашњава. Сећам се, када сам ја покушавао овде да објасним да морамо бити на страни Московске патријаршије, а не на страни Васељенске патријаршије, долазила су упозорења одовуд, одонуд, из Рима: не мешајмо се, нека то буде унутрашња ствар православља. Постоји страх да се то може тумачити као мешање Римокатоличке цркве у унутрашње ствари православних или источних цркава. Лично сам био опоменут, јер сам одавао утисак да сам на страни Москве у великом сукобу са Константинопољем...

Ако тако наставите, завршићете и Ви као Ваш велики претходник Ђордано Бруно...

- (Смех)... Ја, као научник, имам право и обавезу да кажем истину о стварима. Москва не жели да буде подређена Константинопољу. Она има своју теорију, старију од хиљаду година, да једино Црква која проповеда Јеванђеље има право на стварање аутокефалности, док константинопољска црква сматра да аутокефалност може да даје само Константинопољ. Дакле, није то борба за примат у православљу. То је канонска борба око проблема аутокефалности. Да ли је ”црква мајка” само Константинопољ или је то свака црква која евангелизује. Али, када се дотакнем тих тема, грчки православци би да ме растргну. На задњем скупу жестоко су ме напали, као да ја дајем право Москви. А ја само износим чињенице. Ваша је ствар ко је у праву. И рекох на том скупу: видећемо у Равени да ли ће то бити лака ствар. Ако Руси буду уредно учествовали, ви ћете бити у праву. Ако Руси не дођу, онда сам ја у праву. И заиста, у Равени је дошло до сукоба због Естоније. Ја могу овако да иступам, јер већ ионако имам доста проблема, па један мање, један више. Уосталом, заузимам ставове као научник. Наравно, када бих био ректор Базилике Светог Николе у Барију, морао бих бити опрезнији, јер би надбискуп могао да ме опомене да ја нисам oтац Ћофари, већ ректор Базилике.

Ватикан није признао Косово, што је нама драго, иако не знамо да ли ће тако остати. А Ватикан је много значајан у свету и то свакако тишти отимаче Косова и Метохије.

- Ватикан има на Западу нешто мање значаја од онога што се о томе мисли у православном свету. По свим темама, рецимо етичким, у Европи се данас иде против Ватикана. Постоји страх од мешања Ватикана. Ствар око Косова је значајна. И ја сам то приметио, са великим задовољством, да Ватикан не жури на овом плану. Не знам да ли је реч о неком културном или религиозном разлогу, али сам радо приметио ово понашање. Ипак, морам признати да не знам разлог због кога Ватикан не реагује, односно не признаје независно Косово.