НАУКА И РЕЛИГИЈА СУ КОМПЛЕМЕНТАРНЕ

Академик Владета Јеротић, аутор бројних књига и студија, говори за Геополитику

Данашњи повратак православном хришћанству у српском народу сматрам очекиваним и природним, јер су и религија и историјска свест једног народа архетипске вредности у свих људи и народа на свету. Присуство "различитог сензибилитета и духовна струјања" у Србији данас природно је и неизбежно. На Српској  цркви и њеним великодостојницима је да умеју да разликују кукољ од пшенице, али и тада да не чупа кукољ од пшенице, према речима Христовим из Јеванђеља, да не би, "чупајући кукољ, ишчупао и пшеницу".

Уважени професоре, да ли бисмо могли дати дефиницију или кратко описати карактер српског народа? Колико је у обликовању карактерологије наше нације удео предхришћанског (паганског) а колики је, рецимо, удео светитељске и просветитељске мисије Светог Саве, који је први извршио суштинску христијанизацију Срба? Коначно, колико је наш карактер формирао и косовски завет, или косовски мит који је, по мом мишљењу, централни догађај у нашој националној историји?

Незахвално је, а и све мање прихватљиво у круговима познатих данашњих антрополога, давање дефиниција карактера неког народа.

Код нас је у више махова писано о карактерологији српског народа (или, шире, динарског); о његовим позитивним особинама као што су: виталност, рецептивна (пријемљива) душевност, богата имагинација, слободољубивост, као и негативним: биолошка заокупљеност собом, неуздржаност, несталност, мимикрија (о чему су добро писали многи, од Јована Цвијића, Владимира Дворниковића, до Бојана Јовановића).

Несумњиво да је утицај паганског и хришћанског (православног) у образовању карактера нашег народа велики. Пагански слој, у дубинама несвесне психе човека, као временски најдужи, у исто време је и најтрајнији код свих људи у свету. Плићи слојеви су старозаветни и новозаветни, отуд и њихово слабије дејство на човека.

Косовски завет у Срба мешавина је паганског и хришћанског елемента. Нажалост, код Срба мит је више злоупотребљив него употребљив.

Покушај разумевања односа Запада према Србима у последњих 18 година је очито прилично сложен задатак. Објашњења која однос ЕУ и Америке према Србији покушавају да представе кроз традиционалне геополитичке, економске и дипломатске интересе Запада према овом простору очигледно нису довољна. Као да у односу рационалног Запада према Србима има нечег ирационалног. Како  Ви објашњавате овај однос Запада према нама и недоумице које он производи? Да ли се одговор може потражити у сфери религијског, цивилизацијског, коначно духовног? 

- Не заборавимо да је сваки човек, а онда и народ, свуда у свету, и рационалан и ирационалан, доста чешће ирационалан. Ако има нечег ирационалног у односу Запада према Србима, немогуће је да ирационалност није текла и у супротном смеру. У политици би требало да буде најмање ирационалности, било о којој страни да говоримо. Смемо ли уопште да кажемо да у неким народима света преовлађује рационалност, а у другим ирационалност? Политика, и рационална и ирационална, најчешће је ипак грубо прагматична. Карл Густав Јунг је више пута писао о неопходности ДОПУНЕ Истока и Запада (допуне, у смислу, наставити, дометнути), ради постизања корисне комплементарности у "сфери религијској, цивилизацијској, духовној". Није добро непрестано тражити разлике између држава, народа, религија, већ трезвеније сагледавати у чему постоје сличности.

У нашом народу последњих 20 година одвија се несумњиво процес духовне обнове; посећују се цркве, чита се духовна литература, манастири постају својеврсна духовна саветовалишта за многе. Како Ви уопштено оцењујете овај процес, који је по питању духовног идентитета несумњиво православан, али који у себи садржи различита искуства оних који у њему учествују, различите сензибилитете и духовна струјања? Видите ли Ви у овој духовној обнови врлине али и можда и неке замке и опасности и, коначно, видите ли Ви у тој обнови енергију за будућност ове земље?  

- Србија је хришћанска земља од прве више од хиљаду година, од времена Светих Ћирила и Методија, али понајвише од времена Светог Саве. Када ово кажемо, не заборављамо да ниједна земља света није постала у потпуности хришћанска.

Колико бесмислености у покушају тзв. комунизма да избрише из народне свети, али и његовог колективно несвесног природну потребу за религијом и нацијом! Данашњи повратак православном хришћанству у српском народу сматрам очекиваним и природним, јер су и религија и историјска свест једног народа архетипске вредности у свих људи и народа на свету. Присуство "различитог сензибилитета и духовна струјања" у Србији данас, природно је и неизбежно. На Српској цркви и њеним великодостојницима је да умеју да разликују кукољ од пшенице, али и тада да не чупа кукољ од пшенице, према речима Христовим из Јеванђеља, да не би "чупајући кукољ, ишчупао и пшеницу".

Ви сте у неколико својих књига писали о духовном искуству и поукама неких од Светих отаца. Да ли савремена психологија која покушава да помогне човеку, посебно на Западу, познаје духовна сазнања Светих отаца, и да ли у свом раду покушава да открије нешто што је већ можда давно спознато. Како уопште објаснити однос психологије према вери па и према богатом духовном православном наслеђу? Питамо Вас јер сте Ви један од ретких који сте успели да у свом раду и погледу на свет интегришете веру и науку, односно православље и психологију? 

- Хвала Вам на овоме питању. Однос науке и религије ме је увек занимао јер сам их сматрао комплементарним. Достигнућа савремене психологије, нарочито тзв. дубинске психологије, далекосежна су, она неминовно задиру у област религије, и обратно. Религијска питања о смислу живота и смрти, природна су, али увек и психолошка, јер на та суштинска питања човек реагује као психолошко биће. 

Духовна сазнања светих Отаца хришћанских – нарочито оних од другог до 14. века, мада и касније, све до сјајних и увек актуелних руских религиозних философа у 19. и 20. веку – њихово лично искуство са вишеслојном, веома сложеном човековом психом, може само да обогати савременог човека, било којом професијом да се овај бави. Мој досадашњи труд у писању књига и држању предавања кретао се збиља у правцу ПРИРОДНОГ приближавања савремене психологије и психотерапије хришћанству, код нас православном.

Евидентно је да је савремено доба са новим технологијама донело и условно речено нове болести, наркоманију, депресију... Имају ли све те болести неки заједнички именитељ и где су могу наћи узроци болести савременог човека, па сходно томе, где се могу тражити решења и лекови?  

- Пре одговора на овакво Ваше питање, радо бих га проширио питањем и самопитањем: да ли говоримо о кризи народа на читавој планети, или само о кризи западноевропске цивилизације и културе?

Криза (реч крисис на грчком језику значи и СУД) је увек било у познатој историји света; оне су или биле савладане појавом нечег истински новог – такаб суштински нов био је долазак Исуса Христа у свет за време агоније римске империје – или су кризе доводиле до ишчезавања појединих народа, и оних великих и моћних.

Ако тражимо "заједнички именитељ" криза или и "болести савременог човека", стављени смо још једном пред два могућа одговора. Узрок и исход криза великих и дуготрајних цивилизација у историји може да буде у њиховој истрошености "декаденцији", па онда и у њиховом природном крају (доста убедљиве теорије Шпенглера, Тојнбија, Сорокина). Религиозан поглед на свет историчара, философа, уметника, одговор на постављено питање тражиће у трагичној кризи религиозности у човеку-појединцу и у народима, а криза религиозности неминовно повлачи кризу моралности и етичности у човеку и у народу. Дмитрије Мерешковски је то изванредно тачно назвао "борба човекобога и Богочовека". Човеку је данас у западној култури и цивилизацији, поједностављено речено, Бог досадио, он би да сам постане бог, без Бога.

Наркоманија је, као и алкохолизам, "метафизичка жеђ" (према америчком психоаналитичару Карлу Менингеру). Када нећемо да тражимо Бога, бирамо, само наизглед неслободно, "инстант мистику" – дрогу. Када нећемо да се окренемо ближњем, бирамо лажну тугу и самомржњу – депресију.

Једна од забрињавајућих појава у нашем друштву јесте та да је све више усамљених људи. Много је слободних и усамљених мушкараца и жена, везе међу њима су све слабије и на комуникативном, и љубавно-емотивном, и на еротско-сексуалном плану, што се одражава директно на демографски биланс народа. Да ли је ово један од симптома да нација губи животни витализам и како пробудити ту енергију која је потребна једној држави и народу у борби за опстанак?

- Добар део одговора на ово Ваше питање садржан је у моме претходном излагању. Када човек-појединац или и цео један народ почиње да губи "вољу за смислом", неминовно порасту у њима, и у појединцима и у народу, патолошки одбрамбени механизми: егоцентризам до чудовишности, огољени хедонизам; то су данашњи еротско-сексуални односи, који се могу завршити, по моме мишљењу, постепеним процесом десексуализације, а онда, "природно", даљим смањивањем наталитета; потом, на пораст атеизма – још је Франсис Бекон у 16. и 17. веку рекао: "Атеизам је више на уснама, него у срцима људи" – већ веома опасна равнодушност, нарочито младих, према већини појава у њиховој околини. Пазите, увек је реч само о западноевропској цивилизацији и култури! Исток – Кина, Индија, Иран, па и Русија – може да постане надеждно тајанствен и привлачан.

Уважени професоре, на крају питање које можда није захвално и које је тешко, прешироко,  и није адекватно за један новински интервју. Молимо да нам из свог искуства и праксе пренесете неке савете који би нам помогли како у решавању наших свакодневних проблема, тако и уопште, како би били на корист и себи и Отечеству?

-Из сопственог досадашњег дуговечног искуства научио сам да није добро давати савете. Најпре зато што поштујем свако људско биће као СЛОБОДНО биће, знајући у исто време да је човек непојмљиво јако, сугестибилно и аутосугестибилно биће, отуд манипулацијама (и несвесним, нарочито честим код рђавих родитеља према малој деци), индоктринацијама, све до (што је већ доказано) испирања мозга – никад краја! Постоји природан процес индивидуације и/или обожења. На том се путу људи налазе у различитим "разредима" или "лествицама" о чему је писао Свети Јован Лествичник. Може да Вам делује, с моје стране, чудно када кажем: саветима (значи вербалним изражавањем), скоро да је немогуће било коме помоћи. Ако речи, каткад само, и помогну некоме, ПРИМЕРИ привлаче. Не заборавимо истину коју је изрекао амерички песник и философ Емерсон (1803-1882): "Ми сви кључамо на различитој температури". Поука из ове истине? Непрекидно се учити стрпљењу, трпељивости према туђим схватањима и – опраштању.