Др Тони Науновски, политички аналитичар из Македоније, редовни колумнист у најтиражнијем дневном листу у Македонији, „ДНЕВНИК“
Данас је Македонија очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија, које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је вероватно прећутно одобрено од стране неких држава који имају интерес да се Македонија како држава деконструише.
Поштовани господине Науновски, молимо Вас да за читаоце Геополитике укратко изнесете Ваш опис и оцену тренутног стања у Македонији.
- Већ двадесет година, од распада СФРЈ до данас, ситуација у Македонији се перманентно погоршава, у сваком аспекту и у сваком смислу. Национална енергија Македонаца, коју су осећали на почетку формирања своје државе, брзо се потрошила. Данас једва и да постоји. Оптимизам и нада да ће Македонија бити богата и високоразвијена национална држава македонског народа више практично ни не постоји. Оријентација ка ЕУ и НАТО-у, упркос бројним показатељима да су ове институције подржавале процесе који су континуирано ослабљивали капацитет институција и државног система, и да су отворено проалбанске, тек последњих месеци је почела све више да се критички преиспитује. Након позитивне пресуде у Међународном суду правде у Хагу, чиме се пресудило и доказало да Грчка не сме да спречава чланство Македоније у ЕУ и НАТО-у под референцом БЈРМ, десило се оно што сми ми аналитичари одавно знали – пресуда није била призната од стране ЕУ и НАТО-а, који су опет децидирано наложили да ми морамо променити име (што подразумева и промену националног идентитета, историје, језика итд.) па да се тек онда „интегришемо“. Наравно, сада је свима постало кристално јасно да су НАТО и ЕУ непринципијелне организације (осим њиховим, да тако кажем, плаћеницима), које не поштују међународно право, па чак, парадоксално, ни своје такозване правне институције. Данас је коначно јасно да је прича о уласку у НАТО и ЕУ за Македонију, а надам се и за Србију, завршена. Лично, ја то одавно говорим и пишем, пошто је уцена „мењајте име ако хоћете у ЕУ и НАТО“ апсолутно неприхватљива и ниједна влада не може то учинити, насупрот разним притисцима који долазе од њихових НВО-инсталација, медијске пропаганде и од претставника политичких партија албанске мањине која живи у Македонији.
Међутим, насиље које долази од стране неких припадника албанске мањине је већ уобичајена и свакодневна ствар у овој држави. Након кобне 2001. године, када је група терориста из косовске УЧК напала Македонију и успела, уз помоћ Питера Фејта и осталих представника ЕУ и НАТО, да нам промени Устав, Македонија више, да тако кажем, није права држава. Устав и закони не важе на деловима територије на којима углавном живе припадници албанске мањине, порези се не плаћају, насиље и „тихо“ етничко чишчење Македонаца је свакодневни феномен. Њихове партије имају крајње националистичку реторику и отворено говоре о федерализацији државе, о стварању Илириде, Алкоме, и сл. Због познатог синдрома македонског самоуништења и медијске пропаганде која је успела да креира симулакруме и створи да лудо постане нормално (као по рецепту М. Фукоа), глас разума и национални интереси Македонаца су тотално маргинализовани − а највеће партије Македонаца, услед атавистичке мржње и опортунистичке битке између себе, увек прихватају све веће и све бројније захтеве партија албанске мањине. У том смислу, данас је Македонија уникатан пример у светској историји како за само двадесет година од велике историјске шансе и привилегију да имају своју државу, овај народ пред сопственим очима немо посматра како се држава интензивно албанизује, сваким даном све више и све агресивније. Најновији примери насиља су уствари резултат све веће експанзије великоалбанске стратегије, која ја схватила да су Македонци и ова држава на неки начин слаб народ и слаба држава, да су уплашени, и по дубинским психосоцијалним структурама колективне свести, мирни и мирољубиви људи. Откад су схватили да могу силом урадити брзо оно за шта би им другим методама требало више времена, и да неће имати снажне и адекватне реакције безбедносних институција, које су ионако пуне бивших терориста УЧК, раде класично етничко чишћење и утерују страх код Македонаца. За то време, уместо да државне власти законски строго санкционишу насилнике, они се расправљају (македонске политичке партије) око небитних питања, и у тој беспоштедној борби међу собом остављају пуно могућности и простора радикалним Албанцима из Македоније, па чак и вехабистима, да све агресивније бију нашу децу, отворено прете и незаустављиво остваре своје циљеве. Недавно су вехабисти скинули државну заставу испред зграде општине у Струги и поставили Ал Каидино зелено знамење, пред очима полицајаца, који, као и увек, нису реаговали; запалили су неколико православних цркава, и још много тога. Данас је Македонија, да тако кажем, очајна држава у коју су Македонци потлачени, дискриминисани, уплашени и разочарани од својих партија које дозвољавају да се све ово дешава. Ово насиље је прећутно, вероватно, одобрено од стране неких држава које имају интерес да се Македонија као држава деконструише, а које још увек имају главну реч у политичком дискурсу такозване независне државе Македоније (која је све само не независна у погледу чак и стриктно унутрашње политике).
Какве су Ваше прогнозе у погледу будућег развоја догађаја у Македонији? Да ли мислите да пројекат ВеликеАлбаније није немогућ сценарио?
- Постоје, генерално, две могућности, два сценарија о будућности Македоније. Прва је да се све ово продужи, до тренутка када ће опет избити већи оружани сукоби између великоалбанских сепаратиста и терориста са (каквим-таквим) оружаним снагама државе, при чему ће опет, као и у 2001. години, САД и ЕУ „смиривати“ ситуацију тиме што ће поново изменити Устав и вероватно федерализовати Македонију, при чему ће опет Македонци бити они који ће изгубити, овога пута до краја, своју државу. Или, што је мање вероватно, уследиће процес помирења политичких партија Македонаца, неутрализовање притиска ЕУ и САД (који одувек отворено подржавају великоалбанску стратегију у Македонији), сарадња са Србијом и Русијом, и функционисање правне државе. Излазна решења су једноставна – направити ревизију оних око 200000 (двојних, тројних) држављанства косовара, која су им доделили почетком деведесетих година прошлог века због политичке калкулације и изборне победе, направити нови попис по строгим законским процедурама и не узети у обзир фалсификате докумената ни фотокопије оних који по двадесет и више година живе широм Европске државе (што су албанске партије радиле увек, у свим пописима, чак и у време СФРЈ и тиме вештачки повећавали број ове мањине), поништити демократским процедурама такозвани Охридски рамковни договор (највећи национални пораз у савременој држави Македонаца и извор свих проблема са албанском мањином). Исто тако, паралелно етаблирати преко законских механизама повратак исељеника Македонаца и њиховог капитала, који ће омогућити нове инвестицијске циклусе, напокон, или пре свега, учинити велик и снажан економско-политички преокрет ка српској и руској држави и њиховим тржиштима.
Пројекат Велике Албаније је реалност са којом се морамо суочити. Недавно су високи функционери две највеће партије албанске мањине у Македонији отворено изјавили да желе Велику Албанију, и да је питање само како да се тај пројекат реализује, којом брзином и методама. На неки начин, последњи догађаји су само кораци ка том циљу, наравно уз сарадњу са САД и ЕУ. Недавно је и председник Тадић указао да је план о Великој Албанији реалност, на основу бројних информација разних служби. Координираност представника Албанаца на Косову, у Македонији и у Албанији је симптоматична, и мора имплицирати такву координираност и између Македоније и Србије, у правцу заједничког интереса и опасности по територијални интегритет и сувереност држава на сваком делићу територије.
Да ли неко стоји иза све радикалнијих захтева албанских политичких структура, и које велике државе или снаге у свету могу бити заинтересоване за дестабилизацију Македоније?
- Када је реч о подршци све радикалнијим захтевима великоалбанских националиста − па свакако да иза њих стоје САД и ЕУ, или барем неке структуре унутар ових организација и држава; то је много пута верификовано фактима. Они отворено подржавају албанизацију Македоније, они су забранили куповину оружја 2001. године за наше безбедносне снаге у напору да се оствари војна победа (чак је и њихов државни секретар, у то време Кондолиза Рајс, отишла специјално у Украјину да им забрани продају војних хеликоптера који су били неопходни у рату са терористима УЧК, што је између осталог и показатељ колико је ипак Балкан геостратешки важан за САД). Они су притисцима успели да натерају наше политичаре да потпишу тај срамни па чак и велеиздајнички Охридски рамковни договор, они су аутобусима евакуисали терористе (а, прича се, и стране војне инструкторе) који су били опкољени у неким биткама, они финансирају пројекте који у суштини имају за циљ деморализовање Македонаца и експанзију великоалбанске стратегије. Лидери њихових партија су стални гости у америчкој амбасади (и неких других), и обрнуто. Није тајна да постоје и друге релације између ових структура. Већ легендарна фраза Карла Билта о „фактима на терену“ као основа за конструисање политичке реалности, уместо да је примене у својим државама (зашто не дају универзитете на алжирском језику у Француској, или не формирају турске општине у Немачкој и официјализирају турски језик као службени; што не дају Баскима државу, или Каталонцима, ако су већ толики демократи), нама овде на Балкану практично демонстрирају насилно мењање факата на терену већ деценијама, упркос непостојању било каквог легитимитета за овакве поступке. Управо непостојање ближе сарадње између Србије, Црне Горе и Македоније је омогућило сва она дешавања која ће остати записана у историји цивилизације као нови савремени вандализам неких такозваних „високоцивилизованих“ држава. Наравно, и дан-данас је пуни капацитет бројних служби усмерен ка онемогућавању развијања ближих односа и сарадње између наших народа и држава.
Каква, по Вама, треба да буде политика Македоније и да ли она треба да истраје у настојању да обузда албанске сепаратистичке тежње?
- Између осталог, ова спрега између САД (НАТО), ЕУ и радикалних албанских структура, односно политичких партија ове мањине у Македонији, успела је да потпуно овлада медијским дискурсом и буквално елиминише критичко мишљење, свакако у сарадњи и са неким финансијски моћним НВО (код нас је такозвана СОРОШ – „отворено друштво Македонија“ она организација која најчешће финансира пројекте који, на један или други начин, имају као крајњи циљ остваривање неке стратегије оних структура и центара моћи који сам већ споменуо; а не заостаје ни МЦМС, над чијом се листом донатора човек може само забезекнути). Они већ две деценије дају милионе долара и евра медијима са строго утврђеном агендом – између осталог, и посредовано стварање анимозитета ка Србији, посебно преко деловање њихових плаченика. Сваки покушај да се промовише другачији политички програм или чак и анализе који су против њихових циљева је дочекиван лавином контрареакција па чак и претњи (знам то по себи, тешко је то издржати без веровања у идеје и чврсте идеале). Добро финансирани, организовани и моћни у сваком смислу, ови такозвани (у Македонији) Сорошоиди су велики проблем у напору да се креира нормалан македонски јавнополитички дискурс, у ком ће македонски национални и државни интереси бити доминантна призма за анализу и крајња инстанца за валоризацију. А свакако да је једини начин за дугорочно стабилизовање региона и Македоније темељни преокрет у политици са Србијом и Русијом, то је неопходно урадити. То је чак и једини излаз за Македонце и једини спас за заустављање албанизације државе и уништавање државе. И не само што треба и мора да сарађује са Србијом, него треба и што пре да повуче нелогично, срамно признање такозване државе Косово, које ствара допунске проблеме за функционисање државних институција.
Како Ви оцењујете односе Србије и Македоније, и шта, по Вама, треба учинити како би се ти односи унапредили?
- Односи имеђу македонског и српског народа су, као и одувек, одлични. Ми имамо исту религију, сличан језик, заједничке културне традиције (коначно, и живили смо заједно педесет година). Овде се слави када Новак Ђоковић или Ана Ивановић победе, када Цеца и Жељко певају сале су пуне, читају се српске књиге и преводи на српском језику, са задовољством се слуша ненадмашни Огњен Вељић када коментарише бијатлон и крос-кантри на Еуроспорту. Има пуно родбинских и пријатељских релација; једном речју − Македонци доживљавају Србе као можда и једине, а у сваком случају највеће пријатеље, у суседству и шире. Нажалост, из већ поменутих разлога (доминација антисрпског, то јест антимакедонског дискурса, какве ли ироније, у независној држави македонског народа, сна стотина хиљада погинутих за остваривање тог идеала), све то се не одражава у довољној мери на плану билатералне сарадње. Економски односи су исто тако намерно потискивани, на рачун релације са Косовом и Албанијом, за шта су увек спремни да дају велике паре они из САД, ЕУ, и Косова (за инфраструктурне пројекте и слично). Наравно, дипломатски односи су коректни, недавно је потписан договор који омогућава ближу сарадњу безбедносних служби, али то је далеко од онога за шта се ја отворено залажем, и за шта сваким даном добијам све већу подршку од „обичних“ људи.
Из 2001. године Македонија мора да извуче, између осталог, и велику поуку о могућем развоју ситуације на безбедносном плану. У контексту бројних претњи по нашу државу које стално исказују различити националисти на Косову и у Македонији, па и Албанији, Македонци морају обезбедити војну подршку из Србије (можда и из Бугарске). У рату 2001. године, у којем сам и сам лично учествовао на Кумановском фронту, између осталог, недостајала је војна техника и савремено наоружање – које ни дан-данас Македонија нема, из бројних разлога (економских и ограничења која су нам наметнута путем НАТО-реформи, који су ограничили квалитет и квантитет оружја). Ако нас опет нападну са Косова, једини начин да војно победимо терористе јесте да нам држава Србија позајми оружје које ће нам недостајати. Наравно, све се то мора законски регулисати, са бројним билатералним договорима и међудржавним споразумом. Убеђен сам да етаблирање новог политичког дискурса у Македонији, који је анти-НАТО и анти-ЕУ, а у истом тренутку наклоњен ближој сарадњи са Србијом (заузврат, на пример, Македонија може урадити бројна олакшања у трговини и транспорту српским фирмама које у великом броју имају релације са Грчком и пролазе преко наше територије), може одобровољити власти у Београду и респектабилну армију, односно МУП Србије, да подрже такав захтев Македоније.
Шта највише, по Вама, оптерећује српско-македонскео дносе: признање Косова од стране Македоније, непризнавање Македонске православне цркве од стране Српске православне цркве, и шта чинити?
- Одлука македонске владе да призна такозвану државу Косово је била донесена након силног притиска САД и ЕУ, као и партија ове мањине које су много агресивне и сложне у погледу ових њихових планова. Свеједно, то није оправдање за овај срамни акт, и лично сам много пута писао да је то велика историјска грешка која се мора исправити, односно да се то признање мора повући. У своје име, да искористим ову ретку прилику, извињавам се Србима, иако сам лично урадио све што сам могао да не дође до тога. Поништавање те срамне одлуке ће се једног дана десити, без сумње − када други људи или партије направе нову владу. Историја је дуга, и једног дана, када овај међународни протекторат поново и суштински (а не само формално, у складу са резолуцијом 1244 СБ ОН) буде под управом Београда на целој територији Космета, ово срамно признање биће заборављено као још један знак слабости македонске политике. Када Бондстил буде напуштен из неких разлога, убеђен сам да ће за 48 сати такозвано Косово бити поново, у сваком смислу, Србија.
Што се тиче другог дела питања, ту су ствари на неки начин исто тако врло једноставне. И у Србији и у Македонији црква и држава су формално одвојене, али ипак у чврстој суштинској вези и узајамној интеракцији. Непризнање МПЦ од стране СПЦ је једини велики проблем у рецепцији Македонаца у погледу Србије и српског народа. Македонци ово непризнавање доживљавају врло емотивно, као знак некаквих дубљих претензија, иако то уопште није тачно, наравно. Чак се стално дешава да и оне проалбанске структуре у јавномедијском дискурсу намерно пренаглашавају овај проблем, како би допунски удаљили Македонце од Срба, и то нажалост, барем до сада, са великим успехом. Независно од канонског права и стриктно црквеног контекста овог проблема, српска држава би морала да објасни СПЦ да је овде у питању виши, национални интерес две државе, и да СПЦ онда коначно призна аутокефалност МПЦ. Верујем да уколико овај проблем поставимо у контексту неопходног историјског момента за зближавање наших држава, да ће СПЦ, у име виших интереса и историје, односно будућности, урадити то. Развој историјског духа у правцу зближавања између Србије и Македоније треба поставити као императив за све структуре и људе у Србији и Македонији.
Македонија је окружена са четири суседне државе; Грчком, Албанијом, Србијом и Бугарском. На кога, по Вама, Македонија највише може да рачуна, односно на кога највише може да се ослони?
- Наравно, на Србију. Делимично и на Бугарску, док са Грчком имамо добре економске релације које су у порасту, без обзира на ирационални захтев да променимо име и национални идентитет. Са Косова су нас оружано напали (а и стално прете да ће уништити нашу државу), а неке логистичке базе су биле и у Албанији, односно постојало је оружје из намерно напуштених и покрадених војних магацина, са циљем да се организује бунт на Косову а онда и у Македонији. Албанија нас смишљено не признаје под уставним именом Република Македонија, да у случају веће дестабилизације лакше измисли неку „основу“ за преузимање неке активности. По мојој процени, треба бити врло пажљив према политици Албаније, која формално и реторички не подржава радикале са Косова и Македоније, али на терену се догађа нешто друго, барем судећи по неким информацијама. И није само овај кључни заједнички проблем, односно опасност, него и други; на пример, економски разлози, у смислу компатибилне економије која је наслеђе из заједничке државе, просто морају да буду више него довољни за нови тип сарадње. Срби и Србија никада нису остварили никакав гест који би имао неке негативне последице по нашу државу, напротив. Бугарска има неке проблеме са нашим националним идентитетом и са признавањем македонске националне мањине која живи на њеној територији, иако је коректна у другим релацијама. Грчка, нажалост, исто тако (иако је под притиском УН сада политика ка Македонцима који живе тамо све либералнија).
Ви такође сматрате да уступци које Србија чини на Косову, а због добијања статуса кандидата за Европску унију, „усложњава стање у Македонији“. Молимо Вас да нам то мало ближе објасните.
- Нажалост, и актуелна власт у Србији, ако тако могу рећи, направила је много грешака и учинила ирационалне уступке ка такозваној држави Косово и ултиматумима из ЕУ. Слично као и македонске власти, и српске власти су у име некаквог апстрактног и реално данас већ немогућег економског бенефита из ЕУ (након финансијске кризе која ће се и даље развијати) дозволиле даљу експанзију великоалбанске стратегије. И није у питању само дечја прича о звездици на табли Косова, него и много важније ствари које је данашња власт, посебно председник Србије Тадић, дозволила да на један или други начин радикали из Приштине ураде, насупрот светско-цивилизацијском историском развоју и свим важећим међународним конвенцијама и меџународнм праву. Као и македонске власти, и ваше политичке елите су, насупрот националним и државним интересима, допустиле да неколико дивљака и злочинаца тероришу Србе и вековну српску државу (територију Космета). Верујем да нико у Србији озбиљно не помишља да испуни ултиматум „Косово или ЕУ“, односно да учини највеће национално понижење Срба и српске државе тиме што ће признати независност територије Косова (врло сличан по форми као и ултиматум „име или ЕУ“ у случају Македоније), што би било предаја највиших и најсветијих историјских српских националних интереса. Ипак, уколико српски народ дȃ подршку на изборима у мају оним политичким партијама које су скептичне ка ЕУ и НАТО (а свакако да рационални модус колективног мишљења недвосмислено налаже управо то) и ка њиховој евидентној антисрпској и антимакедонској политици, као и ако се деси нека форма очекиваног политичког преврата у Македонији, много ствари се може променити и етапно побољшати. Данас, нажалост, врхунска инстанца је тотално маргинализована категорија – српски и македонски национални и државни интереси. Осим тога, нови мандат председника Путина, надајмо се, може значити и поновно враћање Русије на Балкан, што је, по мени, једини спас чак и за физичку егзистенцију Македоније (а можда и Србије). Уколико се Русија геостратешки опет репозиционира на овом делићу планете, Македонија и Србија (можда прво и преко Евроазијске уније) могу имати напокон светлију будућност, и у смислу безбедности, и у смислу економије.
Геополитика бр. 51, април 2012.
