Захтев за аутономијом, који је имао пуног смисла у туђој царевини, није имао оправдања у држави српској и југословенској, јер су Срби Срема, Баната и Бачке, а не заборавимо, и Барање, сањали уједињење са Србијом, које су и остварили новембра 1918.
Разговор водио: проф. др Мирољуб Јоковић
Фото: Александар Драгутиновић
Ваш покрет је настао у борби против аутономаша у Војводству Српском. Реците укратко које су Ваше побуде и опредељења, јер су аутономаши опет у нападу на јединство српског народа и његове државе.
- Захтев за аутономијом имао је пуног смисла у туђој држави, у Хабзбуршкој царевини, у којој су Срби били изложени унијачењу и католичењу, германизацији и мађаризацији. Зато је већ патријарх Арсеније Чарнојевић захтевао аутономију бар за такозвану малу Влашку. Наравно, није успео да је добије, а умро је под врло загонетним околностима. Извесна аутономија стечена је револуционарне 1848, кад су панонски Срби, као и Хрвати бана Јелачића, одбранили Аустрију од Мађарске буне, па су награђени, али за кратко, јер је убрзо дошло до Аустроугарске нагодбе, у којој су жртвовани интереси словенских народа, па и аутономија Војводства Српског, чије је средиште било не у Новом Саду, него у Темишвару. Захтев за аутономијом, који је имао пуног смисла у туђој царевини, није имао оправдања у држави српској и југословенској, јер су Срби Срема, Баната и Бачке, а, не заборавимо, и Барање, сањали уједињење са Србијом, које су и остварили новембра 1918. Тиме је остварена замисао Светозара Милетића и његових сабораца да се уједине Срби са обе стране великих река, Саве и Дунара, па и Дрине. Не заборављајмо никад ни допринос свесрпском јединству Срба из Херцеговине – Алексе Шантића, Јована Дучића, па Ђоровића, као ни Срба из западних крајина – Симе Матавуља, Иве Ћипика и других. Врло су самосвесни и православно образовани Срби из Барање. Поменимо само браћу Кашанин: не зна се који је ученији, европскији и у исти мах српскији. Све је то дивно усклађено, једно у друго се улива.
Како се онда напрасно повампирила идеја о аутономији, кад је остварено свесрпско па и југословенско јединство?
- Учинио је то зао дух југословенских комуниста. Они су се угледали на бољшевике, који су ломили кичму великој Русији измишљајући нове нације. Тако је од најрускије Русије, оне кијевске, створена засебна украјинска нација и држава. Руси који су крштени у Дњепру, у доба великог кнеза Светог Владимира, одједном су, зловољом рушилачке бољшевичке идеологије, изгубили златно доба свог средњег века, Кијевску русију. По том злосрећном узору и југословенски комунисти измишљали су нове нације, што им је налагао конгрес одржан у Дрездену године 1928. Тако је најсрпскија српска земља, такозвана српска Спарта, то јест Црна Гора, проглашена за засебну нацију, не обазирући се на главне светионике српства, Светог Петра Цетињског, Петра другог Петровића Његоша, творца Горскога вијенца, Марка Миљанова, па и на краља Николу, песника најлепше химне српске, „Онамо намо“. Југословенски комунисти су, опонашајући руске, силовали историју, а српски комунисти су, за разлику од хрватских и словеначких, изневерили сопствени народ: док су се сви други залагали за афирмацију своје нације, српски комунисти су национално чувство осећали као грех, па су неуморно жигосали великосрпску хегемонију, жмурећи пред заосталошћу јадне Србије, која се жртвовала за ослобођење не само сопствено, него и своје богатије сабраће, као и за идеале европске демократије. Срећом, међу комунистима Србије огласили су се побуњени анђели, одважни витезови демократије и даровити писци – Добрица Ћосић, Антоније Исаковић и Танасије Младеновић. Они су смело, више него грађански интелектуалци често склони конформизму, били гласници слободе, држећи се гесла: слобода је у првом реду слобода за оне који друкчије мисле.
Поменули сте химну „Онамо намо“...
- Да, и ми смо је у Војводству Српском често певали као своју родољубиву песму, знајући наизуст све њене строфе, са завршном, најречитијом: „Онамо намо за брда она говоре да је Милошев гроб, онамо покој стећи ћу души кад Србин више не буде роб“. То није била званична химна Црне Горе, али је била најпопуларнија у свеколиком српству. Званичну химну „Убавој нам Црној Гори“, чији је аутор недовољно даровити Јован Сундечић, мало ко је знао. Кад је реч о химнама, додајмо да су оне, већином, настале у Војводству Српском: Доситејева „Востани Сербије“, рођена из дубоког надахнућа, па светосавска „Ускликнимо с љубављу“, чији је аутор вршачки владика, потоњи митрополит карловачки Јован Георгијевић, „Боже правде“, узвишена химна молитва, са обраћањем богу правде да нас спасе ако смо на путу правде, коју је испевао Јован Ђорђевић, а музички је обрадио Словенац Даворин Јенко, као што је хрватску „Лијепу нашу домовину“ компоновао Србин, Јосиф Руњанин. Исти Даворин Јенко компоновао је за хорско певање и песму прерано преминулог Владимира Васића „Што ћутиш ћутиш Србине тужни? Промрљај очи! Слава ме зове, слава ме зове на црно гробље: на оно тужно Косово поље“. Ту песму су на стрељању, 15. августа 1942, у Руми, пред усташким цевима, запевали мој деда Коста Недељковић и, уз њега, мој незаборавни теча Чедомир Сурчински. Милетићев марш „Слава, слава, слава Србину, орао кликће са висине“, постао је химна Србије кад је дошло до смене династија, али је краљ Петар први Карађорђевић убрзо устоличио химну „Боже правде“, насталу у доба краља Милана Обреновића. Да не набрајамо даље, уз напомену да су противници српства, нимало случајно, ударали најжешће тамо где је српска самосвест била најдубља, а то су Војводина и Црна Гора.
Ви сте, не једном, рекли да је аутономаштво израз антикултуре.
- Наравно, јер је у несагласју са духом и раскошном културом, српском културом Војводине. Зар је потребно подсећати на Доситеја и Саву Текелију, на Бранка, Ћуру Јакшића, Лазу Костића, Милоша Црњанског, Вељка Петровића, који је прекорео одроде, претке аутономаша, незаборавном и још актуелном песмом „Војводино стара, зар ти немаш стида?“ А тек са коликим смо бесмислицама, глупостима и апсурдима данас суочени! Да поменемо само црногорски језик. Недавно сам био члан комисије за унапређење једног даровитог филолога, који је навео податак да говори зачуђујуће много језика, а ја знам да се он служи енглеским, француским и руским. Кандидат ми је објаснио да му нису страни ни хрватски, бошњачки, црногорски, донекле и македонски. За нормалног човека то је мање или више неукусна шала, али је ту реч и о глупостима, о гомилама бесмислица с којима смо, као помијама, запљуснути. Аутономаши су у рату с највишим вредностима духовним и културним, насталим у северном, панонском српству. Зар да помињемо и друге великане, који су понос свесрпске историје: Гаврила Стефановића Венцловића и Захарију Орфелина, Лукијана Мушицког и Јована Стерију Поповића, Константина Данила и Теодора Крачуна, Уроша Предића и Пају Јовановића, па величанственог Михајла Пупина... Бескрајан је тај низ великих стваралаца, родом из Војводине, а умом, срцем и душом посвећених свеколиком српству. С њима су у бесмисленом рату бедници аутономаши, који и даље настављају политиканство Коминтерне и њених слугу у нашој средини.
Ви често опомињете да исвесне текстове треба превести да би истина о драми српског народа постала доступна европској и светској јавности. Очигледно је да су неке службе ове државе затајиле.
- У праву сте. Има значајних текстова који треба да буду доступни европској и светској јавности, рецимо, они зацело драгоцени списи које објављују ревије „Печат“ и „Геополитика“.
Да ли сматрате да су Србији потребне промене?
- Уверен сам да треба да дође до промене. Они што су досад владали, показали су колико вреде. На зачељу смо готово у свим областима. Треба да сјашу. У често хистеричној галами издваја се један преозбиљан глас, глас државника, достојанственог човека: „Зашто Србија, а не Европска унија?“ – пита се и одговор даје Војислав Коштуница. Треба га саслушати, а можда и послушати.
(Опширнију, интегралну, верзију интервуа са професором Недељковићем можете прочитати у штампаном издању Геополитике, мај 2012)
Објављено: 03.05.2012.
