Др Славенко Терзић, историчар и научни саветник, говори за Геополитику о значају јубилеја 100-годишњице ослобођења Старе Србије
Ретко je који догађај у новијој историји Срба произвео такву слогу и једнодушност као припрема за ослобођење Косова и Метохије и целе Старе Србије. Као што знате, косовска идеја, као срж ослободилачке борбе српског народа, траје вековима, при чему се ослобођење Косова види као врхунац српског ослободилачког покрета.
Разговор водио: Слободан Ерић
Господине Терзићу, ове године је велики јубилеј у Србији: навршава се сто година од ослобођења Старе Србије. Какав је историјски значај Првог балканског рата и ослобођења наших старих територија − Рашке, Косова и Метохије, Македоније?
- Значај је, свакако, изузетан. Реч је о крупном историјском догађају за Србију и српски народ у целини, за цео Балкан, а претпостављам и за целу Европу, ако то Европа разуме како треба, јер је Првим балканским ратом довршен европски процес дугог трајања – потискивања Oсманског царства из Европе, које је започето поразом Кара Мустафе под Бечом 1683. године. Догађај је вишеструко значајан. Србија и Црна Гора су тада ослободиле Стару Србију од, како Цвијић каже на једном месту, „најгорих насиља“ и заправо, у политичком и територијалном смислу, повратиле од Турака стара политичка духовна и културна средишта српског народа. Да подсетим ваше читаоце, области Старе Србијe, данас нажалост прилично заборављене и међу Србима, обухватају простор Старе Рашке, Косова и Метохије и Скопско-тетовске области. У друштвеном и цивилизацијском смислу, то је био огроман корак напред јер је отоманско друштво, већ деценијама у агонији, било феудално друштво теократског карактера. Највећи број Срба у Старој Србији и Вардарској Македонији није имао своја имања, већ су живели као чифчије на имањима муслиманских ага и бегова. Изузетак су били српски трговци у варошима, од Скопља, преко Призрена и Пећи, до Новог Пазара, Пријепоља и Пљеваља. Велика културна баштина српског народа у Старој Србији била је током векова живота под турском влашћу уништена; ради се о високим архитектонским и уметничким достигнућима српске средњовековне и уопште византијске православне цивилизације у целини. У рушевинама су вековима били Свети Арханђели код Призрена, задужбина цара Душана, Ђурђеви Ступови код Раса и код Берана Сопоћани, десетине других предивних манастира и стотине цркава. Богородица Љевишка је средином осамнаестог века била претворена у џамију. Нешто раније то се десило и са манастиром Бањска. Дакле, ослобођење Старе Србије и Вардарске Македоније значило је велики, не само политички, него и цивилизацијски и друштвени преокрет у историји Срба и у историји Балкана.
Један од узрока је био дугогодишњи и перманентни терор Арнаута и Арбанаса над српским становништвом на Косову. Мислим да не постоји код нас историјска свест о размерама насиља и терора који тада вршен над Србима...
- Да, попуно сте у праву. Наша јавност данас расправља о многим другим далеко мање важним стварима, а једно масовно велико етничко чишћење Срба из своје матичне земље, које има размере великог геноцида, било је потпуно занемарено. Ако бисмо чак занемарили српске изворе, о масовним злочинима над православним Србима у Старој Србији, пре свега на Косову и Метохији, говоре бројни страни извори, од краја седамнаестог века па све до данас. Ту су, на првом месту, ватикански извори, из тога времена и касније, затим бројни страни путописци и дипломате − француски, руски, британски и други. То велико етничко чишћење Срба у Старој Србији одвија се у неколико фаза – прва фаза траје током осамнаестог и деветнаестог века, све до ослобођења 1912. године, под окриљем османске власти. Османско наслеђе је врло битно, јер без узимања у обзир тог фактора не може се ништа разумети у историји Балкана током двадесетог века. Један страни колега је објавио занимљив чланак о улози османског наслеђа током разбијања Југославије и југословенским грађанским ратовима крајем двадесетог века. Албанци или Арбанаси, како их назива наша старија литература (Турци их називају Арнаути, а често се тај појам и код нас користио), ударна су песница Османског царства у гушењу хришћанских ослободилачких покрета у областима централног Балкана. Руски конзул у Призрену, Иван Степанович Јастребов, који је иза себе оставио неколико драгоцених књига о Старој Србији, а касније и Цвијић, праве разлику између Арнауташа и Арбанаса. Арнауташима сматрају исламизиране а потом и поарбанашене Србе, који предњаче у злочинима над Србима, док Арбанасима сматрају етничке припаднике албанског народа, досељене на Косово и Метохију углавном током осамнаестог и деветнаестог века.
До Берлинског конгреса 1878. готово свакодневна насиља и злочини над Србима имају често карактер горштачке стихије прожете верским фанатизмом и тежњом за запоседањем питомих и плодних области Старе Србије, у првом реду Косова и Метохије. Од Берлинског конгреса то већ постаје део политичког пројекта Велике Албаније, који, поред Турске, подупиру и британска и аустроугарска дипломатија. Под видом борбе против „словенске опасности са севера“, Албанци истичу претензије на четири османска вилајета – косовски, битољски, скадарски и јањински. Према веродостојним подацима аустроугарског истраживача др Карла Поикера, Албанци никада нису чинили већину у косовском вилајету. Друга фаза масовних злочина и протеривања Срба настаје током нацистичко-фашистичке окупације 1941–1945. године, да би финале тог великог пројекта етнички чисте Велике Албаније, кад је реч о Старој Србији, оживело од 1945. до 1990. године, и од 1999. до данас. Постоји једна константа тог пројекта заснованог на фанатичном шовинизму према свему што је српско и словенско, а то је увек заштита и подршка једне или групе великих сила. Прво је то била Турска, затим фашистичка Италија и нацистичка Немачка, а у новије време САД и НАТО. Парадоксално је да је тај покрет добио највећи замах у Титовој Југославији, уз подршку врха југословенске државе, на челу са Титом. Према подацима које износи Цвијић, а касније и Константин Јиричек, из Старе Србије се у Краљевину Србију 1878–1912. године, првенствено због злочина, насиља и терора, иселило око 150.000 Срба. Сам наслов књиге дечанског архимандрита хаџи Серафима Ристића „Плач Старе Србије“ (Земун, 1864), или наслов књиге Ивана Иванића под псеудонимом Србин Србиновић, „Из најцрње Европе“ (Београд 1896), довољно говоре о великој историјској драми српскога народа у Старој Србији. Током Другог светског рата, према још увек недовољним истраживањима, на Косову и Метохији је убијено најмање 10.000 Срба, протерано, махом у централну Србију, око 100.000, а из Албаније насељено на Косово и Метохију најмање 100.000 ратних колониста, мада неки истраживачи помињу и веће бројке. Од 1945. до 1990, према истраживањима нашег познатог демографа Милована Радовановића, са Косова и Метохије је у централну Србију исељено око 250.000 Срба. О томе је објављена обимна документација и домаћих и страних архива. Број протераних од 1999. до данас изгледа да још увек није поуздано утврђен; помињу се бројке од 220.000 до 250.000 Срба. Оно што је најважније јесте да нико још није поуздано утврдио колико се Албанаца из Албаније и западне БЈР Македоније илегално населило у јужну српску покрајину од 1999. до данас.
Ослобођење Косова и Метохије после петовековног турског ропства изазвало је огромно одушевљење српског народа. У ослободилачки поход крећу са великим еланом, поред сељака, и други друштвени слојеви: државници, песници, студенти... Можда данашње генерације Срба треба подсетити на тај национални идеализам Србије из 1912. године.
- Ретко je који догађај у новијој историји Срба произвео такву слогу и једнодушност као припрема за ослобођење Косова и Метохије и целе Старе Србије. Као што знате, косовска идеја, као срж ослободилачке борбе српског народа, траје вековима, при чему се ослобођење Косова види као врхунац српског ослободилачког покрета. Нема ниједног српског значајног песника или писца, нити иједне политичке странке који не певају и не пишу о Косову, свака у свом програму има за циљ ослобођење Старе Србије. Призрен се у нашој народној поезији, а и током деветнаестог века, често назива „српским Цариградом“. Јаков Игњатовић пише да је његов стриц, који је био велики бележник града Будима, оставио у аманет да га када умре пренесу у Призрен. Његош у писму кнезу Александру Карађорђевићу каже да ће кад се Српство ослободи и уједини, отићи у Пећ, као српску духовну престоницу, а књаз српски у Призрен, као будуће политичко средиште Срба. На омладинским скуповима се средином деветнаестог века расправља, како пише Скерлић, о теми „Хоћемо ли, можемо ли и смемо ли на Косово?“ Неколико детаља илуструју тај општи друштвени и национални полет: у Кумановској бици 23–24. октобра 1912. гине секретар Министарства иностраних дела Владета Ковачевић, париски ђак, син јединац познатог академика Љубомира Ковачевића. Као комита у наступању према Приштини гине београдски студент Санија Живановић, син јединац државног саветника, Живана Живановића, академик Љубомир Стојановић наступа заједно са Ибарском војском. Сликарка Надежда Петровић улази у Призрен 1912. као болничарка. Познати песник Милан Ракић, тек што се вратио из Приштине у којој је био конзул и био постављен за начелника политичког одељења Министарства иностраних дела, одлази на фронт, заједно са комитским одредом Војина Поповића, војводе Вука. Свечана литургија на Газиместану коју је организовао командант Треће армије генерал Божа Јанковић била је врхунац тога одушевљења. Алекса Шантић, Дис, Сима Пандуровић и многи други, певају о Косову. Јован Скерлић, као уредник „Српског књижевног гласника“, пише у свесци од 1. новембра 1912. чувени уводник под насловом „Светли дани“. Он, између осталог, каже: „Наде које су у вековима таме и страдања одржавале српски народ, снови толиких нараштаја српских, данас се увелико остварују. За три недеље дана Стара Србија и северозападна Маћедонија, драге земље наше славне прошлости где је сваки камен за нас једна историјска успомена, ослобођене су; цео Балкан враћа се у руке балканским народима, и у рици топова и у румени пожара, одиграва се последњи чин величанствене историјске драме: борбе Европе и Азије, цивилизације и варварства“. Скерлић даље каже да и „Српски књижевни гласник“ жели да обележи овај догађај и објављује неколико сјајних текстова о Старој Србији из пера Јована Цвијића, Јована Радонића, Александра Белића и Јевта Дедијера. Оглашава се и Исидора Секулић, и многи други. Митрополит Србије Димитрије у беседи после молепствија у Саборној цркви у Београду, између осталог каже: „Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште нађе пресвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе, и да око њега окупимо све српске душе, жедне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у коме је се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину коју је непријатељ претворио у земљу пустоши, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо ропске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо са друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Облића и других храбрих витезова који с њима изгинуше, да вечито живе“.
Постоји једна анегдота везана за Милана Ракића. Наиме, док је био конзул у Приштини, он је током припрема за посету султана Абдула Хамида набавио једно велико црквено звоно, под изговором да желе да огласе посету падишаха; међутим, локалне власти су онемогућиле постављање звона, и он га је одложио у подруму Конзулата. Ушавши са комитама у Приштину, испред војске, он се сетио звона и наложио да се одмах, истог дана обеси о једну грану у порти православне цркве и први повукао уже, а затим су то чинили и остали, па и народ и војници.
Невероватна је та вера у себе, у своје националне идеале, у смисао жртвовања за ослобођење Старе Србије, то разумевање дубоког смисла повратка старим државним, културним и духовним средиштима српског народа.
Како укратко можете оценити ратне операције и војно-стратегијски учинак Војске Краљевине Србије у Првом балканском рату?
- Војска Србије је на првом месту била одлично мотивисана, што је врло важно у сваком рату. Она је била и добро обучена, што се показало и на фронту. Неки војни историчари истичу да су најслабије стране биле обавештајна служба и позадина. Српска војска је наступала са пет борбених састава. Прва армија, под командом регента Александра, најбројнија, наступала је из правца Врањског Поморавља и планине Козјак, ка Куманову. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, дејствовала је на левом крилу тога правца, заједно са бугарском војском, с циљем да, како се претпостављало, у одлучној бици на Овчем пољу снажно садејствује главној групацији, Првој армији. Трећа армија, под командом генерала Боже Јанковића, наступала је из правца Куршумлије и Медвеђе према Приштини, са задатком да садејствује Првој армији на десном крилу. Ибарска војска, под командом генерала Михајла Живковића, прикупљена у рејону Рашке, наступала је према Новом Пазару, а затим према Митровици и даље према Метохији. Јаворска бригада, под командом Миливоја Анђелковића Кајафе, наступала је из правца Ариља и Ивањице, преко Јавора ка Сјеници, и даље преко Пријепоља ка Пљевљима. Она је каснила у свом наступању, из бојазни како ће реаговати Аустроугарска. Наиме, Аустроугарска је концентрисала своје трупе ка граници Србије, и према простору Рашке области, што је изазвало сумњу да може предузети војнички улазак у Пљеваљски и Новопазарски санџак. Главна турска војна сила била је Вардарска армија, под командом Зеки-паше, која је стајала на правцу наступања Прве армије. Црна Гора је наступала према Полимљу и према Метохији са својим и Великоисточним одредом, под командом генерала Јанка Вукотића. Гледано у целини, српска војска је у силовитом јуришу врло брзо сломила турску одбрану, при чему су се као најслабија тачка те одбране показао албански башибозук, односно турске нередовне снаге. Начелник штаба врховне команде био је војвода Радомир Путник. Његов помоћник, генерал Живојин Мишић, и он били су врло добро школовани официри, са добрим искуством, што је био случај и са осталим командантима армија и борбених групација. Главни политичко-стратегијски циљ, поред ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније, био је излазак на Јадранско море на албанској обали, што се показало као грешка, не само стога што се улазило у албански етнички простор, него и стога што је већ од раније било сасвим извесно да ће Аустроугарска одлучно спречити сваки такав корак. Војска Србије је помогла црногорској војсци у освајању Скадра, али су велике силе обесмислиле и ову велику жртву српског народа.
Припреме за прославу овог великог јубилеја требало је да почну пре неколико година, али претходна власт није ништа урадила на припреми једне достојне националне прославе. Како објашњавате несхватљиву равнодушност, не само државе, него и, у великој мери, народа према овој значајној националној годишњици?
- Koд нас је уочљиво сужавање не само српског државног простора, него и сужавање историјске свести о својим земљама и њиховом значају. Цвијић на једном месту 1907. године каже да смо се ми толико „помели“ да не умемо бранити ни своја најјаснија права. То је крупан проблем друштва, и он се тиче образовне политике, првенствено програма из историје и књижевности, тиче се културне и информативне политике наших медија и, наравно, опште државне политике. На оваквим примерима, као што је обележавање значајних историјских годишњица, показује се историјска зрелост једног народа. Погледајте са којом озбиљношћу развијеније европске и друге средине обележавају много мање значајне датуме.
Проглашењем Македоније за самосталну државу, као и признањем Косова и Метохије од стране многих држава, укључујући тадашњег непријатеља Турску и тадашњег савезника Бугарску, умногоме су поништени резултати Првог балканског рата. Да ли у српском друштву постоји свест о последицама тих процеса ревизије историје и стварности по националне интересе?
- Ви сте потпуно у праву када постављате ово питање, јер је реч о крупном историјском проблему. Србија је током двадесетог века изгубила највећи део тековина ослобођења 1912. године, што је врло важно, не само са политичког, културног и цивилизацијског угла гледања, него и из угла привредних и војно-стратегијских интереса. Она је, надамо се, привремено, одбачена од својих главних стратегијских праваца. Кумановски споразум је симболичан израз те политике великих сила током двадесетог века.
Које поуке треба да извучемо из ове велике годишњице? Шта данашња Србија може да научи од те славне српске генерације из 1912, која је испунила сан многих претходних генерација и ослободила наше вековне територије, пре свега Косово и Метохију?
- Поуке могу бити вишеструке. То је била лекција из истинског родољубља, сјајна илустрација дубине историјске свести и ширине гледања претходних српских генерација. Једна од поука може бити и то да исход појединих историјских догађаја, у овом случају турских освајања, није вечан и непроменљив. И да народ који има јасне националне циљеве и спремност на жртву може у великој мери да управља својом судбином. Из тог угла гледано, ни запоседање Косова и Метохије 1999. године, као последице НАТО агресије, није једном заувек и вечно дато стање.
Ви поводом овог великог јубилеја припремате две књиге. Можете ли читаоцима Геополитике рећи о каквим је књигама реч?
- Ускоро ће изаћи моја књига чији наслов гласи „Стара Србија (19–20. век): драма једне цивилизације“. Поред нове архивске грађе, књига садржи и доста добрих илустрација. Поред тога, као уредник сам радио на припреми Споменице стогодишњице од ослобођења Старе Србије 1912−2012, коју издаје Друштво српских домаћина.
Геополитика бр. 56, октобар 2012.
(Напомена: све фотографија из Првог балканског рата су део документарне грађе Војног музеја)
|
Потписи за слике:
Р – 118: Ибарска војска у Пећком пољу, Витомирица, 4.11.1912, аутор: Васа Радуловић, фотограф из Пећи
42 − Српска коњица у Скопљу
р- 710 – Пук. Душан Васић, 2. пук Моравске дивизије 2. позива, освајање Качаничког кланца, код Куманова, 26.10.1912.
68 Улазак краља Петра Првог Карађорђевића и војводе Радомира Путника у Скопље, 2. новембра 1912, аутор: Риста Марјановић
