Џејмс Трејси, професор медиологије на америчком Флорида Атлантик универзитету, говори за Геополитику
Разговор водила: Биљана Ђоровић
Након 51. године од убиства Џона Фицџералда Кенедија, изведеног у Даласу 22.новембра 1963, још увек се сакрива истина о организаторима и правим починиоцима најзначајнијег политичког убиства нашег доба. Амерички председник који је имао најбоље могуће обезбеђење које се може замислити, уз тајне службе које су биле на сваком кораку како би обезбедиле заштиту, устрељен је усред Америке,по сунчаном дану, наочиглед људи који су све то гледали. Како су организатори атентата успели да избегну да дају одговоре на бројна питања која су се наметнула у вези са овим атентатом? Због чега је интелектуална елита САД у највећој мери пристала да учествује у завери ћутања и није постављала питања која би покренула широку јавну расправу у вези са извештајем Воренове комисије? Како је ЦИА претворила термин „теорија завере“ у моћно оружје за борбу против истраживача Кенедијевог убиства, да би га касније користила за ућуткивање сваког ко би се усудио да проблематизује званични наратив, скривајући успешно од светске популације истину о методологији извођења „фолс флег операција“,операција под лажном заставом, које су постале модус операнди креирања догађаја од стране „елите моћи“? О овим питањима разговарамо са Џејмсом Трејсијем, професором медиологије на Флорида Атлантик универзитету, једним од ретких универзитетских професора који бескомпромисно и бриљантно истражује природу и методологију рата који је „елита“ повела против човечанства. Џејмс Трејси је проблематизацијом званичног наратива у вези са масакром у основној школи Сенди Хук (2012) изазвао медијску лавину страховитих размера, која се на њега обрушила са свих страна.
Галуп је на педесетогодишњицу убиства Џ. Ф. Кенедија објавио истраживање које је показало да више од 60 одсто Американаца верује да су други људи, поред атентатора Ли Харви Освалда, умешани у ово убиство. Током година,више од 200 особа и десетине група биле су оптужене за учешће у атентату.На који начин се данас, након пола века, контролише званични дискурс, подупрт извештајем Воренове комисије?
- Јавно мњење у САД не подржава званичну верзију убиства Кенедија у 75-80 процената, у зависности од тога како се истраживање спроводи и ко га спроводи. Галупово истраживање прошле године изнело је податак по коме 61 проценат Американаца – око две трећине – преиспитује овај догађај, и то након педесет година. Управо смо у САД обележили 51. годишњицу од Кенедијевог убиства, но педесетогодишњица је била медијски веома добро покривена, и тада се догодило нешто што добро илуструје један вид контроле званичног наратива. Државни секретар САД, Џон Кери, који је био дугогодишњи сенатор из Масачусетса, заједно са Едвардом (Тедијем) Кенедијем, неколико недеља пре годишњице изјавио је у медијима да није сигуран ко се заправо налази иза убиства. Веома је интригантно сагледати начин на који је ова његова изјава пропраћена у медијима. Готово истог тренутка се нашао под притиском, изложен жестоком нападу. Да се радило о изјави независног аутора или новинара, не би било проблема, но један од челних људи у држави, бивши сенатор и члан унутрашњег круга естаблишмента, био је у обавези или да се држи званичног наратива, односно извештаја Воренове комисије, дакле верзије по којој је Ли Харви Освалд сâм деловао, или да заувек ћути. Џон Кери није изнео никакву снажну тврдњу подупрту доказима, већ је само рекао „Ја сумњам“ и „ја тако осећам“, и на овом примеру видимо какве су идеолошке инскрипције обавезујуће за људе на власти. Они су упоредиви са ситуацијом у Совјетском Савезу и осталим тоталитарним државама у Источној Европи током Хладног рата, у којима је оваква врста идеационих или идеолошких сагласности била обавезујућа. Чињеница да је један од водећих државника био нападнут у толикој мери да је морао да готово порекне оно што је изјавио – то најбоље потврђује. Кери је убрзо након овог догађаја рекао Дејвиду Грегорију, водитељу „NBC News“, гостујући у његовом недељном јутарњем ток шоу програму „Meet the Press“, да не жели више ништа да каже поводом те своје изјаве и да не жели да даље иде у том правцу. Овај пример изванредно илуструје чврсту спрегу између наше владе и медија у снажној подршци званичном наративу о једном од најважнијих политичких догађаја нашег доба.
Са друге стране – бројни Американци знају да је за читав свет од значаја да се истина обелодани и упорно трагају за одговорима на питања.Које истраживаче бисте издвојили као кључне за разјашњење убиства Џона Кенедија?
- Да, упоредо са обавезујућом партијском линијом и завером ћутања, имамо драматичну потрагу за одговорима која се разбуктала након изванредног филма Оливера Стоуна „Џ.Ф.К.“ из 1991. Полемике које су пратиле овај филм и питање да ли се холивудском режисеру може поверити америчка историја искакало је са свих страна естаблишментске штампе. „Њујорк тајмс“, „Вашингтон пост“, „Тајм магазин“ – напали су овај филм на начин који доста говори о природи завере ћутања јер и поред тога што је Стоун себи дозволио мали степен слободе у креирању дијалога – поузданост филма у смислу карактера, тачности и прецизности дешавања нема паралеле у филмском опису неког историјског догађаја – у овом случају истрагеатентата напредседника Џона Ф. Кенедијакоју је предводиоокружни тужилац Њу Орлеанса, ЏимГерисон. Нема никакве сумње да је Герисон амерички херој коме је Оливер Стоун омогућио да га обасја светлост истине, након пропагандно-психолошког рата коме је био изложен, вођеног у знаку етикетирања Герисона као „теоретичара завере“. Уколико прочитате Герисонове књиге „On the Trail of the Assassins“ (1988), а посебно „AHeritage of Stone“(1970), која нажалост није поново штампана, видећете да је био далеко испред свог времена у смислу разумевања улоге федералне владе и нарочито ЦИА у убиству Џона Кенедија и другим политичким убиствима и интригама, но Герисонови увиди једва да су разматрани и представљани на факултетима политичких наука или историје. Попут медија, и за универзитете Џим Герисон је табу тема.
Већина значајних истраживања о убиству Кенедија потиче од независних аутора и новинара. Међу истраживачима има доста универзитетских професора, али њихова истраживања се никада не дочекују са одобравањем због контроверзе која је намерно произвођена, будући да се неки од веома утицајних и моћних новинара и универзитетских професора имплицитно и упорно држе и чак активно промовишу неодрживу хипотезу „Трећег метка“ Воренове комисије, ма колико слабо била документована и ма колико рупа садржала. Начин на који су медији пропратили педесетогодишњицу убиства Кенедија – то најбоље показује. Они који су добили могућност да говоре у медијима, подржавали су званичну верзију.
Упркос томе, јавност је препознала „игру“, највише захваљујући сјајним истраживачима, почевши од Марка Лејна, адвокатаиводећегистраживачаубиствапредседника Кенедија, који је радио на истрази заједно са Герисоном. Од његовесјајне критике извештаја и рада Воренове комисије, „Журити са пресудом“, преко књиге „Веродостојно порицање“, до „Последње речи – Моја оптужница ЦИА-е за убиство Џ.Ф.К.“, Лејн је остао кључни експерт за питања у вези атентата на Кенедија и накнадних заташкавања од стране Владе САД.
Међу изванредним истраживачима су Џејмс Фецер, професор емеритус филозофије са универзитета Минесота, који се поред истраживачког рада бави и организовањем научних конференција на којима се окупља велики број независних истраживача. Ту је Питер Дејл Скот, професор енглеске књижевности на Универзитету Беркли у Калифорнији и бивши канадски дипломата. Џоан Мелан, још један изванредан истраживач, професор на Универзитету Темпл у Филаделфији, ауторка је 22 књиге од којих три ‒ „Збогом правди“, „Наш човек на Хаитију“ и „Велика игра на Куби“ ‒ истражујуисторијуЦИА-е и њену улогуу планирањуиприкривању атентата на Кенедија. Имао сам част да је недавно интервјуишем у свом радијском програму „The Real Deal“. Џоан, која је написала опсежну биографију Џима Герисона у којој је дат комплетан историјат Герисоновог истраживања убиства Кенедија долази са одељења за позориште, а не политичких наука, историје или социологије. Истраживања која су обавили ови научници које сам набројао су изван њихових базичних научних дисциплина и њихов рад не би био поздрављен на одељењу за историју или политичких наука, будући да проблематизација официјелне и задате „истине“ није пожељна у САД. Ту је и бриљантно истраживање др Едварда Хазлама, који је својом књигом „Dr. Mary's Monkey“ осветлио позорницу сенки које, делујући иза сцене, заташкавајући доказе, а контролишући дискурс омогућавају да се успостави геноцидални поредак. Књига говори о убиствудр Мери Шерман, националнопознатогистраживачарака1964,када отпочиње мрачна повест деловања медицинскихстручњакаогрезлих утајнимвладинимоперацијаматокомтридеценије. Ту је и књига„Mary's Mosaic“дрПитера Џенија, који је завршио студије историје на Принстону а докторирао психологију на Бостонском универзитету,која говори о завери ЦИА у атентату на Џона Кенедија. Ове сјајне књиге нису објављене као универзитетска издања, нити од стране великих издавача. Да постоји коректна дебата између бранилаца Воренове комисије и професора које сам споменуо, не верујем да би браниоци Воренове комисије имали било какве шансе. Заправо, септембра ове године одржана је конференција у Вашингтону поводом педесетогодишњице од објављивања извештаја Воренове комисије. Организатор је био Центар за истраживање атентата на Џона Кенедија из Вашингтона и организатори су позвали бивше помоћнике Воренове комисије, будући да су једино они још увек живи, но нико од њих није прихватио позив чак ни за учешће у панелима зато што су они репрезентанти званичне верзије.
И, када се све сагледа и у светлу ових истраживања и до сада обелодањених докумената, може се са сигурношћу закључити да је централни актер и координатор ове операције била ЦИА. Ради се о догађају који је захтевао огроман степен координације пре свега обавештајних структура, како војних, тако и обавештајне заједнице сачињене од грађана – агената.
Како бисте окарактерисали понашање тзв. интелектуалне елите у САД према убиству Џона Кенедија? Да ли је она својим понашањем отворила брешу за несметано организовање „фолс флег“ операција које су модус операнди „елите“?
- То је веома значајно питање које сам детаљно испитивао у својим радовима и о коме сам дискутовао са студентима и колегама. Читава тзв. интелигенција ‒ прецизније, левица и либерална интелигенција: Ноам Чомски, уредници магазина „Нејшн“, утицајни радикални новинари, како је то нагласио Е.Мартин Шоц (E. Martin Schotz) у својој изванредној студији „Историја нас неће амнестирати“ ‒ ћутала је и одбила да се упусти у Кенедијево убиство, било да се радило о страху због казне, пропагандног наношења штете репутацији, или нарушавања професионалних и пријатељских односа. Све ове ствари су допринеле завери ћутања коју је спровела лева интелигенција у САД. Како објаснити да Ноам Чомски, који је са правом глобално перципиран као поуздан и веома оштар критичар спољне политике САД, који се веома енергично залагао по разним питањима, као што је криминална природа рата у Вијетнаму, криминална улога Израела у Палестини и бројним другим – када се ради о убиству Џона Кенедија или 9/11 – није тек ћутао, већ је активно осуђивао оне који су испитивали ове догађаје покушавајући да открију истину и смисао? Ћутање је једна ствар, а сасвим је нешто друго када готово да радите за другу страну – што подршка Вореновој комисији свакако значи. То је велика несрећа, али није ништа ново – Чомски је генерално одбијао да сагледа ове догађаје још од 1960-их до раних 1970-их, и својим изванредним, способностима није отишао даље од критике ЦИА, није се потрудио да сагледа шире агенду моћи, мотиве акција наше обавештајне заједнице, војске и осталих која се откривала сваком ко у преварама није желео да учествује.
Завери ћутања, премда не припадају истој сфери, придодао бих породицу Кенеди. Они су то делимично урадили због своје сопствене сигурности. Тед Кенеди је неко ко би себе оправдано могао да препозна као „следећег“ Кенедија на списку за одстрел, након Џона и Роберта. Али, ако схватимо да је учињена огромна неправда њиховом вољеном, који је био и председник њихове државе, поставља се питање да ли је то била најмудрија ствар коју су могли да ураде. Да ли је патриотски тако се понашати? Ова питања бих свакако оставио отвореним за дебату.
Са друге стране, имамо новинаре попут Фреда Кука и, пре свих, Марка Лејна, који нису желели да ћуте и подвргли су извештај Воренове комисије беспоштедној анализи и критици, но они нису могли да објаве своју критику у магазинима „Нејшн“ и „Прогресив“, који једноставно нису желели да имају ништа са критиком званичне верзије атентата на Кенедија.
Да ли очекујете да ће декласификовањем докумената ЦИА, што је предвиђено за 2017, јавност доћи до значајних материјала?
- Они увек могу да помере тај датум. Сасвим сам сигуран да ту има материјала који су значајни – у супротном би ова документа већ била обелодањена. Са друге стране, породица Кенеди има велики отпор према откривању одређених докумената и они се снажно залажу да документа остану под кључем због тога што би они вероватно открили извесне криминалне активности Роберта Кенедија.
У својим изванредно значајним радовимадоказали сте да је ЦИАбилаглавниактерупсихолошко-пропагандном рату против америчког народа који је требало да „прогута“извештај Воренове комисијеи њен„чаробни штапић“ ‒ „усамљеног убицу“. У том циљу ЦИА је осмислила стратегију коришћења термина „теорија завере“, претворивши га у изузетно моћно оружје за борбу против независних истраживача који трагају за истином.
- Термин „теорија завере“ уведен је као веома моћан алат,скован како бимедијскедезинформације, лажи иполитички дискурс могли неометано да „пролазе“ код популације. Негативне конотације термина „теорија завере“ могу се пратити од либералног историчара Ричарда Хофстадера, који је овај термин ефектно користио како би „осуо паљбу“ против „нове деснице“. Но, ипак је ЦИА одиграла највећу улогу у претварању овог термина у веома моћно пропагандо-психолошко оружје. Наиме, у освит експлозије скептицизма јавности према налазима Воренове комисије о атентату на председника Џона Ф. Кенедија, ЦИА је послала детаљну директиву свим својим бироима под називом „Супротстављање критикама Извештаја Воренове комисије“. Меморандум је одиграо кључну улогу у претварању термина „теорија завере“ у оружје за когнитивну инфилтрацију, уперено против било ког појединца или групе који испитују тајне програме Владе.
Овај важан Меморандум и његове широке импликације за америчку и светску политику и јавни дискурс детаљно су анализирани у књизи др Ланца де Хејвен-Смита (Dr Lance deHaven-Smith), професора политичких наука са Флорида Стејт универзитета, у којој др Смит испитује погубан утицај који је овај термин добио како би се истраживачи обесхрабрили за истраживање потенцијалног саучесништва владе САД у догађајима попут инцидента у заливу Тонкин, главних политичких убистава из 1960-их, и 9/11. У питању је „Документ ЦИА 1035-960“, објављен назахтев„Њујорк тајмса“, упућен федералној влади САД 1976. године, на основу Закона о слободи информација.Документ је посебнозначајан јернаводизабринутостЦИА-е за „целокупни угледамеричкевладе“ vis-à-vis ИзвештајаВоренове комисије. Агенција је посебнозаинтересована заодржавањесвојеслике иулогејер је „достављала информације током /Воренове/ истраге“. Меморандум даједетаљна упутства за активности и опис техникакојима треба „сузбијати идискредитоватитврдњеистраживача“ које треба континуирано називати „теоретичарима завере“, и предузети низ мера како би се термин проширио и у другимземљама према којима треба предузети читав низ активности. Документ каже,на пример, да треба успостављене „пријатељске елитнеконтакте(посебно са политичарима иуредницима у медијима)“ подсетити наинтегритетВоренове комисијекојој треба дати приоритет. Неопходно је, наводи се у овом документу,стално истицати да су „оптужбекритичарабезозбиљнеоснове“ ида „даља спекулативнадискусијасамо иде на руку /комунистичкој/ опозицији“.
Документ 1035-960ЦИА издаје директиву својим члановима да примењују пропагандна средства како би негирали и одбили нападе критичара иобјашњаватехникеза сузбијање„конспирационих“ аргумената центриранихназакључкеВореновекомисије. Таквиодговори ињиховоспајањесапежоративнометикетом„теорије завере“ сурутинскиод онда примењивани за безбројна прикривања истине укорпоративниммедијима,од стране коментатораиполитичких лидерапротивонихкоји захтевају истинуи одговорностзапроизвођење монументалних догађаја.
У Документу 1035-960 ЦИА каже се да је неопходно да њени људи у медијима и свим другим приликама користе следећу аргументацију:
- нема ниједног новог доказа који се појавио а да га Воренова комисија није разматрала;
- критичари обично прецењују поједине тачке а игноришу друге;
- завера на овако широкој скали не би могла да се сакрије у САД;
- критичари пате од облика интелектуалне гордости: они осветле одређену теорију и заљубе се у њу;
- ниједна разумна особа не би одабрала Освалда за козавереника;
- оптужбе да је „више од 10 људи мистериозно умрло током истраге Воренове комисије неопходно је објашњавати на природан начин, нпр. највећи број дотичних особа умрло је природном смрћу.
Данас,више негоикада,новинари и коментатори који заузимају моћне позиције у медијима – следе упутства наведенаудокументу 1035-960. Методи и мотиви су заиста у потпуности прихваћени и интернализовани од странеинтелектуалних радникаиоперационализовани крозтаквемедије, тако да се је успех пласмана и прихватања званичних наратива о догађајима какви су бомбардовање федералне зграде „Alfred P. Murrah“ у Оклахома Ситију, 9/11, имасакр у основној школи Сенди Хук – загарантован.
Ви сте међу веома ретким универзитетским професорима који не дозвољава да се догоди ниједна масовна пуцњава у америчким школама а да детаљно не испитате званични наратив. Ваше испитивање убиства двадесеторо деце и осам наставника у основној школи Сенди Хук у децембру 2012. добило је планетарни одјек. Да ли постоји образац по коме се овакви догађаји одвијају? Да ли они служе као терапија шока за увођење веома непопуларних мера које би иначе било веома тешко увести?
- Ови догађаји служе управо циљевима које сте навели. Недавно сам дошао до податка да је број случајева масовне пуцњаве у школама у току последњих петнаест година повећан за неколико стотина процената. Поставља се питање да ли су људи постали колективно поремећени, или се ради о програму. И о каквом програму се ради? Највећи број безбедносних служби у САД изводе тренинге у којима учествују добровољци или одабрани људи из одређеног окружења. Увежбавају се различите ситуације, укључујући масовну пуцњаву, терористичке нападе, евакуацију рањених, поплављених итд. До 2008. године Одељење за правосуђе савезне владе је прикупљало информације о овим вежбама и могли сте од њих да добијете информације о датуму одржавања и типу вежбе. То више није случај. Полиција и службе безбедности више не могу бити сигурне да ли присуствују вежби у којој учествују њихове колеге, или се ради о реалном догађају. Знамо да су ове вежбе одржаване пре него што су се одигралинајвећи скорашњи терористички догађаји, као што су 9/11, Лондонско 7/7 бомбардовање или догађај у Норвешкој у коме је Андерс Беринг Брејвик, „Норвешки монструм“ како су га прозвали медији, на острву Утоја убио неколико десетина деце. Постоји могућност да вежбе, укључујући масовне пуцњаве у школама, буду америчкој и светској популацији представљене као реалан догађаји у медијима – и ја мислим да се управо то догодило са догађајем у основној школи Сенди Хук, 14. децембра 2012. Тако ми је говорио мој инстинкт и такав је био мој закључак док сам гледао фотографије које су се појавиле две недеље након догађаја, и ја сам поставио неколико питања. Нисам извлачио никакве закључке и нисам јавно изјављивао да се ради о превари, како су то су исконструисали мејнстрим медији у САД. На питања која сам поставио – нисам добио одговор. Медији су морали да та логична питања поставе уколико нису били саучесници у овом догађају, баш као и у случају Бостонског бомбардовања. Чињеница да питања поставља неко ко долази са Универзитета, где подучава младе људе, представљена је као нечувена и срамна од стране неких од најеминентнијих новинара и коментатора у мејнстрим медијима. Јануара 2013. био сам изложен страховитом нападу медија, а потом ми је универзитетска администрација изрекла дисциплинске мере. Рационализација коју су употребили је била да сам користио назив Универзитета на свом приватном блогу, иако су ме они упозорили да то не радим. Проблем је у томе што ми они никада ништа слично нису рекли. Ради се о таквом кафкијанском окружењу које не занима истина нити шта ви имате да кажете, све док не поднесете тужбу и изведете их пред судију или пред арбитражну комисију. Факултетска унија је чврсто била на мојој страни и када смо били на другостепеној арбитражи, коју сам покренуо како би универзитетска администрација уклонила дисциплинске мере из мог досијеа, Универзитет, односно менаџмент Универзитета, пристао је да са мном склопи споразум о повлачењу дисциплинских мера уколико уклоним име Универзитета са свог сајта и не користим титулу професора у својим екстракурикуларним активностима. Био сам изложен и другим мерама узнемиравања: променили су својевољно назив курса који предајем, време мојих предавања без консултације са мном, отказивали курсеве; чланови бивше администрације су највероватније били аутори клевета о мени које су слали локалној штампи, захтевали су од мене да поднесем оставку. Све ове ствари тренутно испитујем на основу званичног захтева за увид у документацију како бих ишао до краја јер не желим да више подносим узнемиравања од стране универзитетске администрације, која би да ми забрани да предајем и истражујем оно што сматрам да треба истраживати и о томе подучавати студенте. Универзитети су данас попут корпорација, што су они у извесној мери увек и били, али су сада веома осетљиви на јавно мњење и односе са јавношћу и вољни су да се одрекну било ког истраживања које не испуњава захтеве политичке коректности. А разлог због којег професори имају стално радно место је управо да би могли да испитују теме и постављају питања које се не допадају свима и око којих се не слажу сви, а да при том не буду изложени никаквим мерама одмазде. Мислим да данас то није ни потребно, јер је свега неколицина професора спремна да се прихвати контроверзних тема и испита их на комплексан, интелектуално ригорозан начин. Термин „теорија завере“ имао је веома драматичан утицај на оно што се догађало у мом случају јер се од самог почетка медијског напада који се заснивао на мом етикетирању као „теоретичара завере“ универзитетска администрација оградила од мене, уместо да каже: ,,Трејси је члан нашег Факултета и можда оно што он каже има неку вредност“. Они то нису урадили. Уместо тога, рекли су: „Ми га не поседујемо“ и убрзо после тога почели су да ме „дисциплинују“.
Важно је сагледати мотиве покретача „фолс флег“ операције „Сенди Хук масакар“, који се могу сагледати из закона и мера који се уводе и оправдавају тим догађајем.
-Оно што Влада САД сада тражи јесте начин да јавне школе претвори у места где психофармакологија поставља стандарде менталног здравља, при чему ће свако дете за које они процене да одступа од тих стандарда бити упућено на специјалне програме који ће се реализовати уз подршку Министарства за образовање и Министарства здравља САД.
Обамина администрација је 16. јануара 2913. објавила документ под називом „Сада је време“, у коме се захтева, између осталог, „контрола оружја“ као и „повећање безбедности у јавним школама“ увођењем тзв. „мера менталног здравља“. „Контрола оружја“ је доживела пораз у Конгресу, док је примена мера „менталног здравља“ добила замах. Министарство образовања и Министарство здрављаСАД уложила су 162 милиона долара у ове програме.
Канцеларија за децу државе Конетикат 22. новембра 2014. издала је Извештај на 114 страна који је доступан на интернету, који се наводно заснива на полицијској и медицинској евиденцији о Адаму Ланзи, наводном убици у школи Сенди Хук, и у коме се захтева проверавање и третман менталног здравља деце. Спојимо ове две ствари, и добићемо Врли Нови Свет и Орвелову „1984“ ‒ односно све већи број људи на психотропним лековима који заправо не лече ништа. Ради се о ширем програму социјалног инжењеринга и контроле повезаном са Агендом 21 УН. И, управо се сада, у том контексту, у Шкотској реализује програм „Getting it Right for Every Child“(„GIRFEC“), који захтева постављање владиног старатеља за свако дете од његовог рођења до стицања пунолетства. Добили смо, дакле, државу која интервенише и добија надређени положај над родитељима у подизању деце, и све је то омогућено захваљујући Извештају о Адаму Ланзи, за кога у ствари не знамо ко је, нити да ли стварно постоји. Овај пројекат још више огољава опортунистичку употребу и можда истинску намеру Сенди Хук масакра: драматично интензивира бирократску и квази научну контролу над свакодневним животом децеуз наставак еродирања саме породице.
Геополитика бр. 81, децембар 2014.