Владимир Чичаревић, председник Удружења родитеља несталих беба Србије, за Геополитику прича о организованој крађи новорођенчади
Председник Удружења родитеља несталих беба Србије, Владимир Чичаревић, немоћан да се без подршке државе избори против организоване крађе беба у Србији, обратио се канцеларији Високог комесаријата за људска права УН у Њујорку. Вођи тима Леонарду Кастиљу рекао је да новорођенчад у Србији нестају четрдесет година, али да Влада Републике Србије до данас ништа не предузима да заустави овај злочин. Он је члановима тима документовано предочио како се из породилишта краду и кријумчаре бебе, и рекао да на све званичне захтеве и дописе здравственим установама, здравственој инспекцији, надлежним министарствима и Јавном тужилаштву нико никада није одговарао, иако је Удружење званична и легитимна организација у Србији.
Откуд Ви, млади господине, у овој страшној причи?
- Мој син је украден 2003. године, одмах пошто се моја бивша супруга породила. Претходне вечери били смо код приватног, најскупљег гинеколога, урадили колор доплер Д4, и све је било у најбољем реду. Ујутро смо у 8,30 отишли у болницу, моју жену су задржали, одмах је убацили у операциону салу, урадили царски рез и дете, које нико није видео, прогласили мртвим. Мене су у 15,30 обавестили да је дете преминуло. Кад сам пре четири и по године на телевизији гледао емисију о крађи беба, схватио сам да то уопште није ретка појава, и да се догађа по истом шаблону. Онда је прорадио „црв“ сумње, почео сам да трагам за документима и видео да се званична прича о мом детету уопште не поклапа са неким болничким процедурама.
Зар нисте захтевали да видите свог сина, да се уверите у његову смрт?
- Мој отац је био са мном у породилишту „Народни фронт“ и тражио дете да га сахранимо. Лекар је рекао да то не долази у обзир, да то ради болница, и да „нема потребе да ми гледамо крваво, распаднуто тело детета“. Сад ми је јасно да исту причу изговарају родитељима свих украдених беба, уз обавезну идиотску реченицу: „Не брините ништа, ви сте млади, биће још деце“! Иако смо тога тренутка „прогутали“ сервирану званичну верзију, све време смо у њу сумњали, и на крају сам одлучио да је проверим. У болници су ми рекли да немам право на увид у било какве докуменате у вези са порођајем моје супруге. Због тога сам преко Јавног тужилаштва поднео кривичну пријаву против болнице, одакле су поново одговорили да не поседују никакву документацију за моју супругу, нити било какав доказ да се она тамо породила. Био је то дефинитиван доказ да нешто није у реду, и ја сам буквално сваког дана ишао у Тужилаштво, коме је после два месеца стигла нека документација са преправљаним ставкама, без икаквог печата, само са неким парафима, дакле, „папири“ које суд не признаје. Пре две године сам дошао до сазнања на који начин се „перу“ папири, а онда сам пронашао и свог сина.
Чекајте, Ви сад знате где је Ваше дете, пронашли сте свог сина живог и здравог!?
- Да, знам, моје дете је у Србији. Знам тачно где је. Људи су га усвојили противправно, уз помоћ Центра за социјални рад који је главна карика у овом криминалном ланцу, али проблем је што јавни тужилац не даје налог за ДНК анализу, упркос мом инсистирању. Од 2000. до данас је поднето око 3.000 кривичних пријава за крађу беба, а никада ниједна није процесуирана нити је дат налог за макар једну ДНК анализу.
Могу ли родитељи украдених беба сами да ураде ДНК анализу?
- Не, јер она није прихватљива на суду. Одскора је Институт за судску медицину добио међународну лиценцу, али сумњам да ће јавни тужилац то да прихвати. Проучавајући одређене законске регулативе и правилнике, ми у Удружењу сад знамо кроз које све протоколе хронолошки пролазе мајке са њиховим новорођенчетом. Знамо да не постоји правилник о поступању са мртвим новорођенчетом, да не постоји правилник о ДНК анализи, да не постоји правилник о факсимилу, печату и потпису лекара, нити постоји правилник о транспорту новорођенчета. Нико не може усред ноћи да узме, на пример, бебу из Ниша, и без знања и дозволе родитеља превезе је санитетом у Београд. За то мора да се тражи и добије њихова сагласност. Пракса показује да бебе, ипак, одвозе у Београд, а да не знате са каквом дијагнозом, и ујутро их прогласе мртвима. А кад тражите документа, онда установите да су и пријаве о рођењу и пријаве о смрти детета празне, или су попуњене а нису печатиране, да лекар који је прогласио смрт новорођенчета не постоји, а то су документа која суд не може да уважи.
Како сте Ви утврдили где се Ваше дете налази?
- Морам да будем јако конспиративан, због мог детета. Дошао сам до одређених докумената преко матичне службе у једној општини, тако да сам имао списак све деце рођене тога дана када се родио и мој син, и добио сам списак свих преминулих лица тога дана, али међу њима није било имена мога детета. Нико ми за услугу није тражио паре, јер су људи били шокирани када су чули шта ми се догодило. Притом, у званичном матичном компјутеру за моју супругу не постоји ни презиме, ни матични број. Само њено име. То значи да су преко њеног имена и презимена „опрани“ папири за дете, и мени се ту упалила лампица да мора да је постојала жена која је лежала у болници када и моја супруга, и чији су папири такође опрани. Онда сам дошао до списка свих породиља тога дана, направили смо ужи круг и схватили да је наше дете преко Центра за социјални рад прослеђено на противправно усвајање одређеној породици у Србији. Потврдили смо да је наше дете на адреси тих људи, фотографисали га, али још увек из одређених разлога не могу да окончам свој случај.
Да ли је могуће да институције државе Србије, пошто сте сами успели да пронађете свог једанаестогодишњег сина, не чине ништа да га бар врате Вама?
- Нажалост, не чине! Али, док сам трагао за мојим сином, видео сам какав свет ради у тим институцијама. За годину и по дана ја сам наилазио на готово неписмене матичаре, на неписмене начелнике неких инспектората, на изузетно некултурне и дрске здравствене раднике у болницама, тако да сам схватио да су њихов морал и етика пали на најнижи могући ниво. Ми у Удружењу имамо правни тим и све што радимо у складу је са законом. Наш приоритетни посао тренутно је да издејствујемо нека правила у протоколу за породиље и њихове бебе. Све смо то предочили и министру здравља др Златибору Лончару, јер смо са неколико различитих страна добили информације да су бебе из породилишта износили људи у црним оделима и рукавицама. Човек из Војно-безбедносне агенције ми је рекао да је наша Државна безбедност умешана у овај криминал као један од „покривача“, али за то немам никаквих доказа и не могу то да тврдим. Једино са сигурношћу могу да кажем да ово одрађују групе лекара, медицинских сестара и чак чистачице у болницама, које у колицима за веш одвозе украдене бебе. У све су укључени и матичари, али главна и најјача карика у овом злочину су Центри за социјални рад, који врше противправна усвајања украдених беба. Они фалсификују документа, нормалне жене проглашавају наркоманкама, као што је случај са ћерком једног свештеника, сасвим нормалном младом женом којој су отели дете. Имали смо и сведочења људи да су сада већ пензионисаним бабицама испадала новорођенчад из руку и тако одмах скончавала на болничким плочицама.
Опростите, али морам да Вас питам какав је то осећај да знате где је Ваше дете, које су Вам право и здраво украли, а Ви не можете да га узмете?
- Наравно да је то страшан осећај. Моја бивша супруга, која је после порођаја због свега доживела тешки шок и од које сам се после много патње и развео, до данас не верује да сам пронашао наше дете, али ми пружа пуну подршку у овоме што радим. Међутим, да бих узео свог сина, постоје две опције – или ја, или људи који су узели мога сина. Треће опције нема, јер они имају сва документа да је то њихово дете, имају „црно на бело“ које уважава суд, а ако би Тужилаштво наложило да се све то истражује у једном случају, морало би да се тако ради и у свим осталим случајевима. Али, држави то никако не иде у прилог, и остаје само већ поменута најгрубља опција – или ја или људи који су узели моје дете. Значи, морао бих да киднапујем моје дете, да му објасним да сам му ја отац, или да му се најпре приближим на неки други начин, али пошто знају шта су урадили, ти би људи сигурно били на великом опрезу око детета.
Ви, дакле, знате лекара који Вам је рекао да је Ваше дете умрло, односно имате „крунског“ сведока!
- Да, знам лекара који ми је то рекао. Тај лекар и дан-данас ради, он је живи сведок, али може да буде и мртви сведок. Ја бих могао сам да му пресудим, али тиме ништа не бисмо добили. Ми морамо да разобличимо цео криминални ланац у крађи беба.
Значи, пред Вама лично, и Удружењем родитеља несталих беба, стоји још велика борба са системом који пружа окриље страшном злочину какав је организована крађа новорођенчади!?
- Мој план је да Удружење доведем до тога да може потпуно самостално да функционише и да по свим градовима Србије обучим родитеље како да читају документацију. Ми смо већ увелико и у припреми Закона о матичним књигама, Закона о доступности информација од јавног значаја и Закона о заштити података о личности који треба да дају оквире овој нашој борби. То су три кључна закона који штите родитеље и пружају им основ за утужења. Највећи проблем је у Тужилаштву, јер свака пријава коју поднесемо после пет година застарева. Време је да се таква неодговорност приводи крају, и ми ћемо у јануару 2015. да организујемо један протест родитеља и јавних личности које нас подржавају, којим ћемо Владу Србије, односно ресорно министарство, приморати да прихвати наших шест тачака којима ће се утврдити комплетан протокол и онемогућити крађа новорођенчади.
Ви сте изјавили да постоји група која краде бебе, и друга група која све то зна али из безбедносних разлога мора о томе да ћути. Јесу ли ови други саучесници у тешком злочину?
- Свакако, постоји група лекара, бабица и осталог медицинског особља у болницама која се директно бави крађом беба, на „тржишту“ вредних између 15 000 и 40 000 евра, зависно од тога чије су и коме су намењене, и друга истоветна дружина која не краде, али зна све о крађи беба. Не може нико да нас убеди да у породилишту не знају шта се ради. Ми знамо и имена лекара, такозвана „црна листа“ са њиховим именима је јавна тајна, па је основно питање зашто Јавно тужилаштво не поступа по кривичним пријавама које ми подносимо, јер они и даље краду бебе. Пријаве смо поднели против свих лекара чији се потписи налазе на отпусним листама, али нама Јавно тужилаштво и даље тврди да је то пријава против НН лица, зато што се они позивају на законе које ми не познајемо. Ево једног примера! Институт за мајку и дете поседује такозване „калупе“, то су ткива преминулих беба, и по неписаном правилу, односно закону, тај „калуп“ се даје родитељима на реверс. Ја сам за то сазнао сасвим случајно, на састанку са министром Златибором Лончаром, државним секретаром Векићем и начелником здравствене инспекције Јелицом Радуловић. У Институту тврде да се „калуп“ даје једино судским путем, што нигде није прописано, али ја никако не могу да дођем до Јелице Радуловић да то проверим.
Како је могуће, после свега што сте испричали, да крађа беба и даље траје, и да нико још због тога није остао без посла и није процесуиран?
- Наш народ мора да зна да за тридесет пет година на територији Републике Србије не постоји правоснажна пресуда за грешку лекара. Само су у крушевачком Гинеколошко-клиничком центру у последњих петнаест година три породиље умрле на операционом столу. И никада нико за њих није одговарао. Међу женама којима су одузимане бебе 99 одсто њих је било дрогирано помоћу лека који се зове формидал и који у главама жена изазове читаву збрку како би заборавиле и побркале шта им се све догађало током порођаја. Можете да назовете било коју мајку из нашег Удружења, и оне ће вам потврдити да су дневно добијале по две или три дозе седатива, да не би могле да се свађају, да се одупиру. Ретке су оне које су имале снаге да у тој ситуацији пруже отпор, не приме лекове за смирење, и тако спрече планирану крађу. Први пут кад жена не добије дете на подој, то је сигуран знак да се нешто догађа.
Aко сам добро схватила, крађа беба траје до дана данашњег?
- Док ми овде разговарамо, спрема се екипа која ће ноћас поново да украде нечије бебе. Ми имамо информацију да се дневно у Београду наводно пет беба роди мртво. Проверавали смо тај податак и утврдили да то није тачно, иако смо у протоколима нашли да се дете родило као мртворођено. У ГАК-у не можемо да добијемо документа о томе, они напросто крију свеску са подацима о преминулој новорођенчади, постављајући се тако изнад права мајки на њихову децу. Ја сам био у породилиштима Њујорка, Хамилтона, Торонта, тамо медицинска сестра пита сваку мајку – дозвољавате ли да узмем вашу бебу? А овде отимају мајкама децу. Али, то је наш проблем, јер ми Срби, када бисмо се сложили, нико не би могао да нам отима децу. Када смо били у УН, саветовали су нам да анимирамо јавност, и нама је јасно да без тога нећемо урадити ништа. Ми смо директору Вишеградске господину Стефановићу упутили три дописа да нас прими, али се он не оглашава. Међутим, он није свестан шта породилиште у Вишеградској чека! Када су нам рекли да ћемо лакше сломити сваки нарко-картел него беби мафију, ми смо рекли да ћемо је неизоставно срушити и све радимо да се то догоди, због наше деце и наше православне вере. Моје ћутање пред злочином било би одобравање злочина, а ја нећу да се Свети цар Лазар и сви наши свети стиде нâс, својих потомака.
Рекли сте да припремате закон који треба да спречи крађу беба?
- Закон који припремамо треба да буде неки „лекс специјалис“, али он ће вероватно бити преточен у допуну Кривичног законика. У периоду када се дете роди, па до тренутка када буде убележено у матичне књиге и добије матични број, дете је НН лице. И то је та „рупа“ где се деца краду. Овога момента најбитније је пресећи ланац, а у том циљу ми смо Министарству здравља послали захтев за шест допуна – да се уведе видео-надзор у породилишта, да се донесе Правилник о поступању са преминулом новорођенчади, Правилник о ДНК анализи, Правилник о транспорту мртвог новорођенчета, Правилник о потпису и факсимилу лекара и Правилник о попуњавању болничке документације.
Недавно сте споменули да склањате документацију. Да ли неко прети Удружењу и Вама лично, и на који начин?
- Најчешће су то забодени ножеви у гуме мог аутомобила. Сматрам да је то смешно, јер се смрти не бојим, и ићи ћу до краја. И за моје дете и за туђу децу. Удружење је стекло поверење грађана, две хиљаде породица је сигурно са нама, толико њих је за годину и по дана пријавило крађу своје деце. Досад смо урадили 22 ДНК анализе, а 52 породице су дошле са анализама. Значи, 74 породице су на трагу својој деци, али Јавно тужилаштво је најдиректније умешано у крађу беба и оно сигнализира људима који су узели нашу децу да су им прави родитељи на трагу, па они склањају децу. Држава ће морати сама да формира јединицу која ће се бавити ДНК анализама, а ми родитељи ћемо свакодневно долазити да питамо за резултате. Већ сам обучавао инспекторе како да тумаче документацију, они ће морати да знају како се то ради зарад задовољења правде. Полиција је у овом случају извршни орган, јер Тужилаштво мора да дâ налог за њено поступање пошто је у питању организовани криминал. Живим за дан када ћу видети макар иједног лекара осуђеног за крађу новорођенчади.
ФОТО: МИЛАН ТИМОТИЋ
Стиже подршка из Уједињених нација
- Кад уђете у овакву причу, морате пре свега да будете храбри. Као православни хришћанин, најпре сам отишао по благослов наших отаца у манастир Хиландар, а онда код мог духовника, и објаснио шта желим да радим. Он ми је рекао да у рату преживе само храбри, а да кукавице увек погину. У почетку сам имао обезбеђење. Богу хвала, сад за то не постоји потреба, два пута сам био у Уједињеним нацијама поводом крађе беба у Србији. Предиван господин, Леонардо Кастиљо, с великом љубављу ради на очувању људских права, и омогућио ми је да у УН одржим трибину од сат и по времена о крађи беба у Србији. Сви су били запањени нашом причом. Пошто смо им предочили и сву документацију којом располажемо, они су нам обећали сваку помоћ и подршку.
Крађа беба најкомплекснији злочин
- Крађа беба је најстрашнији и најкомплекснији злочин којим ће криминологија у Србији кад-тад морати да се бави. Кад људи кажу да савршен злочин не постоји, помислим да је крађу беба управо то, јер дневно обрадим по пет-шест пријава родитеља, а ниједна крађа још није откривена. Када би се направио хронолошки редослед, и констатовале све побочне активности, могао би да се заокружи цео ток, односно технологија крађе. Ту ради неколико служби које су уско ланчано повезане, и кад уђете у њихову шему, морате прво да кренете од болнице, где утврдите бројне неправилности учињене у циљу губљења трагова, онда кренете да обрађујете матичну службу, па утврдите да новорођенче није пријављено у току од 24 сата како налаже закон, него тек после 29 дана, као што је пријављено моје мртворођено дете.
У бившој СФРЈ само у Србији крадена новорођенчад
- Родитељи су уплашени, не знају коме да се обрате и како да крену у потрагу за својом децом. Ми желимо да их охрабримо, јер је неприхватљиво да човек не тражи своје дете. Кад плаћате лекара за порођај, тиме у ствари плаћате да вам дете не буде украдено. Безброј пута сам рекао да нама не треба непријатељ. Толико је српских беба већ украдено да овај злочин, и по томе што се плански одвија, има све елементе геноцида. А нити у једној другој бившој републици СФРЈ се није догађала таква крађа као у Србији. И то у свих 67 породилишта, а први случај је пријављен у Крушевцу 1957. године. Један 84-годишњак ми је рекао да ћемо бити шокирани када сазнамо колико је деце украдено само у Крушевцу. Што је најгоре, сад већ постоји страх од последица укрштања гена јер су почела да се рађају деца са разним инцестним малформацијама.
Геополитика бр. 81, јануар 2015.
