Преносимо интервју који је Геополитици својевремено дао покојни проф. др Светомир Бојанин, који је био један од најугледнијих неуропсихијатара у Србији.
Зашто су ипак најгледаније серије Рањени орао или Зона Замфирова? Људи су жељни доброте, жељни да виде доследност у емоцији, макар у виду лицидерског срца с огледалцем, да имају са ким да се идентификују бар током представе, и да доживе доброту, срећан завршетак љубавне патње, како се то очекује у стварности са толико пропратне тегобе, уместо ужаса насиља којима нас засипају наши телевизијски менаџери свако вече и празничним данима, где се проблеми љубави и сиромаштва разрешавају тучом, убијањем или организованом пљачком.
Разговор водила: Дијана Ивановић
Не знам како да пребројим, али верујем да је реч „криза“ најкоришћенија од свих речи, на свим језицима, у свим сферама живота, много пре него што се 2008, с фамозном финансијском кризом, званично устоличила као најпрецизнији опис живота на земљи. Но, како је подручје било какве кризе место са кога се човек инстиктивно склања и тражи безбеднији положај, тако сам своја честа повлачења сматрала разумним одбрамбеним реакцијама.
Ту је и гомила модерне литературе која подржава гурање главе у песак пред свим што и најмање крњи лични комодитет. Уз ту подршку, питања о општем распаду живота и морала чини ми се успевам да држим на безболној дистанци, све дуже и све успешније.
Ипак, од нове навале свести да повлачење из света говори о нашем страху од њега и о изгубљеној нади да се може догодити добро, хвала Богу, нема спаса,
а то значи назад у кризу!
„Ми живимо у озбиљној кризи европске културе. Али криза је двозначна. Криза у функцији развоја полази од негације текућих етичких и естетских вредности, у контексту досезања њихових виших вредности, док криза наше савремености иде обрнутим током.
Данас за неког човека кажете да има достојанства или да воли, то изгледа као да сте рекли нешто смешно, као, на пример, да сте споменули Лалу у неком добром вицу. Савремена криза иде ка разградњи достигнутих естетских и етичких норми и њиховом поништавању, увек у некој одређеној мери.
Више нема естетичности, моралности и креативности, као врхунских захтева нас самих према себи. Други проблем је што живимо у униполарном свету. Проблем ’циљ оправдава средство’ појавио се као пракса комунистичко-фашистичких режимā; међутим, он је и данас доминантан, само су полицијске структуре и концлогори бивших режима замењени банкама и кредитима. Банке свуда постављају замке како би ловиле клијенте, као што ловци лове осредње велику зверад. Када уђете у тај кредитни систем, та централна сила која дели кредите влада вашим понашањем јер влада вашим платама и пензијама. Влада токовима новца који нису под вашом контролом што вас чини несигурнима, и у вашим приватним пословима, као и у свим другим животним ситуацијама. Драма униполарног света је у постепеном упуштању у самовољу његових власника, чиме почиње да се губи људскост на којој се појавио овај облик односа. Као најочигледнији пример тога, узмимо ову Олимпијаду“, истиче, између осталог, у разговору за Геополитику неуропсихијатар проф. др Светомир Бојанин.
Појасните?
- Олимпијске игре је смислио хеленски човек да би спасао хуманитет, у тешким условима живота које човек увек некако сам себи намеће.
Спорт је неговао тело и имао часне такмичарске законе, због којих су се, да би се мало људскост освежила и ратови, макар за један трен заустављали, па онда опет настављали у свом антиљудском стилу.
У Берлину 1936. године, притисак јавног мњења је био такав да је Хитлер морао да дозволи црнцима да учествују на Олимпијским играма, на којима црнац победјује немачког тркача, а Хитлер одлази са своје трибине да не би морао да му честита, што је гнусно и одвратно.
То исто хитлеровско гнусно и одвратно поновило са 1992. године када је Српском народу било забрањено да уђе на олимпијски терен са својим представницима, са својом заставом и својом химном, да се не би могло са највишег врха честитати Србима на победама, који су тада имали блиставе спортисте у неким колективним спортовима.
И на чуђење многих нас, против те обезљуђености није протествовала ни наша мајка Русија, нити тек уједињена, антинацистичка Немачка, са тек порушеним Берлинским зидом, ни та кубертеновска веледемократска Француска, ни демократија Енглеска, нити је ико запретио повлачењем својих такмичара, нити је макар само формално уложио свој протест. Лажу када кажу да праведни Давид увек побеђује насилног Голијата. Сви су се солидарисали са чином прекида олимпизма на Олимпијским играма 1992. године. Ове управо завршене олимпијске игре 2012. године ја видим само као велику империјалну забаву поседника, намењену својим бирошима и лакејима.
Неки мисле да је ово доба кризе корисно за човечанство зато што ће научити човека да не очекује увек помоћ од другог,
него да се врати себи.
- Позив „Познај самога себе“ је настао вероватно негде у праисторији. Хелени су га записали у камен Аполоновог храма у Делфима. Изгледа да су људи незадовољни собом и животом од постања света све до наших времена. У нашем добу то се код деце изражава кроз лоше учење, бежање са часова, а код одраслих често депресијом. Буде им боље ако успете да им као лекар, свештеник или психолог, или коначно, као добар пријатељ, повртите наду и поверење у себе. Основна тежња савременог човека је како сам себи да буде јунак свога света, у коме лута као усамљени стрелац ношен центрифугалним силама ко зна куд, као при експлозији. То су знали већ и Хелени, откривши тај позив сваком појединцу да се обрати себи самом и да се приземљи у својој аутентичности. Ми бисмо били много срећнији када бисмо више знали о себи и када се не бисмо стидели себе.
Свети Августин каже „Кад слаби упознају своју слабост, постају јаки“. Човек мора да прихвати своје габарите, моралне, естетске, људске. Ето, човек има неке могућности у животу да му се помогне саветом и то увек до неке мере, а онда дође моменат када вам нико више не може помоћи.
Свако мора до своје истине доћи сам кроз своје животно искуство и зато свако мора да настоји да себе упозна што боље.
Један отац је сину, који је лоше учио, рекао да ће му купити бицикл ако постигне одличан успех на крају школске године. Дечак није био одличан на крају, него врлодобар.
Дете сада очекује бицикл, узбуђено свим својим субјективитетом, а отац би да сазна од стручњака шта би ту било „праведно и педагошки исправно“, очигледно прецењујући компетенције стручног лица, иза кога би у ствари да се сакрије пред детеом, ако то случајно не испадне добро. Рекао сам му да не знам одговор: да ту наука нема шта да каже, да је све добро како уради, ако то што чини нечини из неке предрасуде или теорије него из срца (субјективитета) у сагласју са собом самим. Душевни мир ћете имати само онда ако је то што радите за вас лепо, часно и креативно. То наша интима захтева од нас. Ако није лепо и часно за вас то што чините, нећете бити задовољни животом. При том се у човеку рађа немир којем обично не знамо разлог.
Је ли демократија у кризи, и има ли демократије уопште?
- Демократија као појава једна је од многих трагичних институција еврпског света. Демократија кроз историју ту и тамо пропламсава, али буде одмах загушена терором ауторитарних вођа или криминалом. Она практично ни не постоји у историји до данас. Она је једна велика утопија са којом се још увек барата као могућом, јер служи за омамљивање маса, али се у пракси није показала као могућа. Сви ти наши избори и наше глуматање демократије само су борбе петлића на вашарима за увесељавање маса, док их не ставе у лонац.
Није највећи проблем да у држави буду велики ред и дисциплина, али је проблем култ стида.
У моме селу неки Добривоје је покрао комшију па су га ухватили жандари, а председник општине му је наредио да плуг који је украо пронесе кроз село на леђима и да га врати комшији. То наши судови данас не умеју да пресуде. Тога више нема у нашим школама, васпитним установама, полицијским институцијама, па ни у нашој влади. Не знам колико још треба да чекамо да нашег Добривоја почнемо да срећемо по Кнез Михајловој улици са својим плуговима на леђима и образима црвеним од стида, како пролази поред нас одлазећи тамо на неке робије, или шта већ друго, оно где треба...
Ипак, најгледаније серије су Рањени орао или Зона Замфирова.
- Људи су жељни доброте, жељни да виде доследност у емоцији, макар у виду лицидерског срца с огледалцем, да имају са ким да се идентификују бар током представе, и да доживе доброту, срећан завршетак љубавне патње, како се то очекује у стварности са толико пропратне тегобе, а тако олако остварује на платну, телевизији или позоришту, уместо ужаса насиља којима нас засипају наши телевизијски менаџери свако вече и празничним данима, где се проблеми љубави и сиромаштва разрешавају тучом, убијањем или организованом пљачком. Ту нема места за овај сиромашни свет, још увек чежњив за лепим и часним, о чему још увек испреда своје снове. Не знам шта је са овим нашим уметничким светом кад су, на пример, сећања на Први светски рат дефинисали само једним сјајним и тако гледљивим филмом Марш на Дрину, и оним причама Вељка Петровића у ТВ серији што се никад ни не репризира. У том добу, тако набијеном емоцијама и тако драматичним питањима, тако упорно и тако због нечег тврдог, присилно ћутимо и у овим савременим временима. Као да том уметничком свету није стало до дијалога са својим народом, којим би се он изводио из провинцијалних забрана у једном националном коду. Као што су Енглези и Немци и Французи националним успоном разбили своје провинцијализме. Лаж је да је провинцијално национално, и да је национално провинцијализма и мијазма малограђанског задаха. Ми ни сада у филмовима не расправљамао наше домаће естетске и моралне проблеме, него само имитирамо неке гангстерско-криминалистичке приче у којима се више сугеришу технике мрцварења људи и сексуалног општења него било шта непровинцијално и светско. Тако се данас међу младим светом светско и идентификује са тим техникама.
Онда ни овај наш разговор није баш добар?
- Да, ми имамо лошу навику да говоримо о ружним стварима. Када се сретнемо с пријатељима, причамо о отоме који је политичар или министар шта покрао, ко је кога убио или силовао. И кад наша деца слушају те приче у медијима и у породицама, она заправо само о злу слушају. У националној култури ниједан национални јунак није лопов. Он је увек храбар и частан у боју, и милостив у победи. У свом обраћању српским војницима на сабору у Жичи (1217. или 1221.)
Свети Сава говорио је да, ако су насилни према побеђенима, ако не поштују своје жене, неће бити драги Богу.
Дакле, српски борац који пљачка и свети се није борац за светосавску православну националну идеју српског народа. О томе се не говори, о томе немамо едукативних ставова и текстова.
Осим у црквеној литератури, ми данас не можемо наћи више скоро нигде узоре за поистовећивање нашој омладини, „моралну понуду“, како би то данас рекли, за идентификацију нашој деци.
Демократија је утопија, капитализам је у тешкој кризи...Има ли нешто ново на „тржишту“ идеја?
- Има. Најновије се десило пре две хиљаде година. Најновије што се десило у људском животу је хришћанска идеја. Да волимо другог као самог себе, да не убијемо, да не чинимо прељубе, да не узмемо ништа што је туђе. Ако то можемо да урадимо, ништа нам више не треба да будемо срећни, а сви ту негде грешимо. То је захтев промовисан у тих неколико Христових речи, и то је најновије у Европи и свету. То је новина још довољно ни распакована у нашим животима, што код примитивних људи изазива страх, те је обредним подсмехом и негацијом заобилазе у широком луку. Новина је зато што је циљ толиком свету, али још недостижан. Лакше смо се домопгли пута ка истраживању васионе, него пута да се успнемо до апсолутне врлине, која је циљ сваком од људи. Јер свако од нас жели да неког воли и да буде вољен, да га нико не препозна као крадљивца, убицу, лажног у свом начину постојања, очекујући да га сви виде у врлини, било да је лидер у политици или да је мој свакодневни комшија чије поштовање према себи очекује од других из свог окружења. Човек има потребу да буде солидаран, али нам политика то не дозвољава, уништавајући култ моралности чак и јавно, бестидно, истичући пуки материјални, новчани интерес изнад ње. Ставови да сваки морал и свачија љубав имају цену круже као животна истина светом. У томе је проблем и зло капитализма. Принцип да већа потражња чини већом и цену није ни мало природна ствар. То је појава која има као крајну консеквенцу смрт од немања лекова, хране, смрт од глади. Она ни у чему није биофилна, а ништа природно и ништа биолошко нема у себи принцип ишчезавања као врсте, принцип смрти. Социјализам је нешто покушао, али се претворио у полицијски ужас.
Мислите ли пре свега на политичаре?
- Да, моја идеја о француској култури никако не иде са Кушнером или Саркозијем. Блер и оно што је Енглеска дала позитивно свету, такође, никако не иду заједно. Више на тим јавним површинама где се регулишу међуљудски односи, немате личности од културног и моралног интегритета. Зато је на нама да ми то будемо. Знате како се каже: пацови које предводи лав побеђују, а лавови које предводи пацов губе. По свему судећи, ми смо лавови. Узмимо своје животе и водимо их својим путем, природним токовима. То је једини начин да досегнемо чар врлине у нашој свакодневици.
Како су ти под чијим вођством се губи доспели у позицију да воде?
- Много се гинуло у два велика светска рата и много се истребљивало часних људи, нарочито међу Србима: различитим законима, сто за једног, по херцеговачким јамама и јасеновцима свих врста, међусобним убијањима четника и партизана тамо где Немци и усташе нису стигли.
А потом станизацијом Срба титиостичком кликом, да би се завршило забраном да Срби, као недостојни света, учествују на Олипијади 1992.
Стварно, како може?
- Ја то не знам и ја се то питам као и ви! Нисмо довољно помирени са собом. Никако да се подесимо према свету. Велики по моралним победама, одолевајући сатирању од Косова до Јасеновца, још постојимо усправно, бар у народу, о коме смо склони да понекад лоше говоримо, а тако смо физички мали. Неки нас због тога виде као нескромне, неки као митомане, некада и понеког од нас обману те мисли посувраћене о лепом и часном у српском народу. И сад погледајте да ли је то скромност или неко лудило међу нама. Налазимо се већ више од пола године у 2012. години, а ни прошла влада ни ова нова, ни историчари ни философи, ни уметничка удружења, нико ни да спомене да је то стогодишњица епохалног догађаја и за Србе, али и за балканске нариоде уопште, да је то стогодишњица како смо из наших воћњака и са наших њива одјурили империјалну силу Отоманског царства: ми мали, удружени мали, са својом војском и својим државним капацитетом.
Зар балкански народи нису заслужили пажњу па и похвалу од Европске заједнице, јер су вратили суверенитет народа уснулих са својим потонулим средњевеквним царствима, очували јужноевропски идентитет народа који ту живе, да би поново јахали са европским светом упоредо, ка будућности? Где је наша серија о балканским ратовима, где су наше балканске игре и слетови сто година после победе над Турцима? Не само код нас, већ и у Софији, Атини, Букурешту, Скопљу, Подгорици… Где је наше самопоштовање, наше лично достојанство, наш суверенитет? Ту је проблем.
Нема тога, али је зато у Србији на ту годишњицу најпопуларнија серија Сулејман величанствени!
- Немам ништа против тога, одлично, фино, и ја са радозналошћу гледам ту заиста занимљиву серију. Али, где је наша прича о том времену?
На пример, о Старини Новаку или грађевинским пројектима Јерине, који су претходили овом периоду о коме говори турска серија? Време кад је Јужном Европом још одјекивало српско царство. Није битно што неко други ствара, што цени себе, и треба да цени, што износи оно што код себе држи за врлину, и треба да то из носи. Проблем је што ми не стварамо. У „Рату и миру“ Толстој није мрзео Французе, он је својом имагинацијом писца обухватио део руске историје, бавећи се у ствари моралним проблемима који су њега узнемиравали. Емил Зола је имао причу о пропасти империје Наполеона Трећег, не лелечући ни над ким и не глорифијкујући никога, него нас уводи у трагедију једног бесмисленог сукоба међу народима. А ми немамо ни роман, ни композицију озбиљне музике, ни филм, на пример, о Јасеновцу. Зар нико од уметника српскога народа није уздрхтао над мрцварењима и мучеништвом Срба у Јасеновцу? Да ли је комунизам био толико страшан да нас заплаши до сржи наших костију да мислимо о оном што је забрањено? Наш уметнички свет има осећања за свашта, а за то као да нема. Сећам се, једном, пре неколико деценија, Београд је имао изложбу наше склупторке о концентарционом логору Дахау. Цео град је био узбуђен, дубоко саучествујући са трагедијоим Дахауа. А наши толики сликари Срби, и склуптори по свету, што и иначе сликају изобличене људе, сликају наказе и чудовишта у име слободне уметности, и никад нико, ни у свету ни и Београду, није имао потребе да једном изложбом ода саучешће невиним жртвама, читавим побијеним породицама у Јасеновцу. Проблем је у нашем интелектуалном свету, што себе не поштује ни кад нас убијају. Народ обавља парастосе и чува сећања.
Јесмо ли као народ изгубљени?
- Није се изгубио народ. Он чува своја сећања, памти свој бол, обавља крштења и парастосе, дочекујући нове и испраћајући старије генерције, чува успомене и живот као појаву у природи. Некада су деца тога народа, као на пример Цвијић, Стојан Новаковић, Надежда Петровић, Слободан Јовановић, Милан Кашанин, Милош Ђурић, и толики други, умела и успела да културу Срба и национално предање, носећи их у себи, јер су њима одрастали, незастиђени пред раскоши и богатсвом богатих, уобличе у једну научну, европску причу, настављајући да усавршавају културу свога народа сопственим делом, сходно датој савремености. А данас студенти које сам сретао на предавањима, долазећи, на пример, из Чачка, пишу латиницом, а Београдски универзитет штампа своје уџбенике већином латицином. То се не дешава ни Бугарима ни Русима, иако се и ти језици могу писати латинским словима…
И на српском олимпијском дресу је латиница!
- Да! Знате, не губе се генерација или народ одједанпут, него се губи кап по кап...
Геополитика број 55, септембар 2012.
