Преносимо интервју који је Геополитици својевремено дао покојни историограф, академик др Драгољуб Живојиновић
У најтежем тренутку од Енглеза смо тражили кредит од 800 000 фунти за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а они су одговорили да ћемо добити зајам под условом да се одрекнемо своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Највећи борац против сопствених заблуда Срба био је војвода Живојин Мишић, који се отворено супротстављао заговорницима уједињења јужних Словена, Николи Пашићу и регенту Александру Карађорђевићу. Мишић је говорио да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да они до слободе морају да дођу сами, али је зато убрзо отеран у пензију.
Др Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ, историограф, познат је по капиталним открићима и књигама које би српском народу, а посебно политичкој класи која о судбини Србије одлучује у његово име, требало да буду путоказ за будућност. У својим, деценијама дугим, научним истраживањима др Живојиновић је у иностраним архивама дошао до докумената који доказују не само велике подвале бивших савезника, већ и на отворену антисрпску политику, нарочито Енглеза, од Првог светског рата до данас.
Последице те политике Србија данас трпи можда више него икада. Има ли, уопште, могућности да се избавимо из канџи великих сила и њихових интереса?
- Упркос мојима, и открићима других научника од националног значаја, која креаторима политике у Србији указују на тешке заблуде из прошлости, наша отаџбина је под таквим општим атаком са свих страна да ми, практично, не можемо сами да одлучујемо ни о чему. Али, није Србија усамљена у тој тешкој неизвесности коју живимо, јер на удару моћних су и друге земље, и мале и велике. Ствари се једнако компликују у Македонији као, на пример, и у Француској. Напросто, цео свет је у једном великом превирању, да не кажем прекомпоновању. Лично мислим да је то превирање започело у Европи, и да јој се сада враћа као бумеранг.
Многи мисле да све, па и наше невоље, долазе са стварањем новог светског поретка на челу са Америком!?
- Мислим да су проблеми много комплекснији него што се то нама чини. Глобализам у основи јесте америчка идеја, али о „слободној пијаци“, односно отварању тржишта за америчку робу. Међутим, њу сада подржавају и Јапан, и Кина, тако да више ни нема искључиво америчког монопола. Али, мени се чини да је озбиљан проблем настао када су Немци и Французи, па чак и Скандинавци, у своје државе пустили „страно тело“, које нема никакве везе са њиховим културама, што је изазвало озбиљан сукоб западне цивилизације са остатком света. Из тога се над Европом надвила велика претња, у облику исламизације са једне стране, и успона деснице са друге.
Извесно је да цео свет има проблеме, али нас притискају наши, а све показује да немамо политичку елиту која је дорасла тако тешкој ситуацији.
- Наша је специфичност што смо ми мали народ и што нам интереси великих сила никада нису дозвољавали да самостално одлучујемо у одсудним тренуцима. С друге стране, на овом немирном балканском простору окружени смо земљама и народима који су кроз историју такође показали да нам нису пријатељи. А највећи од свих непријатеља је наша унутрашња неслога, због које никако да утврдимо шта су наши национални интереси и приоритети, и да се понашамо државотворно.
Зато нам је више него икада потребна трезвеност, јер Војводином данас харају Мађари, Румуни узбуњују Влахе, Рашкој прети исламизација, а Хрватска уцењује Србију због уласка у ЕУ, исто као и Бугарска, Румунија, Мађарска. А ми, у суштини, на политичкој сцени немамо избора, јер ако нови председник буде Тома Николић, он ће наставити са политиком Бориса Тадића.
Шта, конкретно, подразумева политичка линија коју помињете?
- Пре свега да ми физички припадамо европској заједници народа, и да са економским и привредним проблемима које имамо тешко да можемо да рачунамо на неке друге, на пример евроазијске интеграције, или на такозване земље БРИК-а, јер су оне јако далеко од нас и окупиране су својим проблемима. С друге стране, велико је питање да ли нас и Руси после свега хоће за блиске савезнике, а Америка би нас најрадије предала Турској да као империјална сила поново завлада Балканом.
По свему судећи, „мала Србија“, почев од Првог светског рата, у ствари није имала истинске савезнике. Ви сте документовано доказали да је то једна од великих српских заблуда!
- У политици нема пријатељства, већ искључиво интереса, а то сам закључио на основу неколико деценија истраживаних, досад необјављених, америчких, британских, француских, италијанских и руских докумената, грађе из архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и тајних материјала Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајних записника савезника, записника са тајне седнице Француске скупштине, и бројних других докумената из иностраних извора. Сви они потврђују да је „мала Србија“, захваћена вихором Првог светског рата, постала поприште за поткусуривање разних интереса великих сила, које су се само силом прилика звале српским савезницима.
Сви подаци до којих сте дошли потврђују да су највеће подвале Србима долазиле од Енглеза. Јесте ли утврдили шта је разлог томе?
- Подаци до којих сам дошао најозбиљније демантују савремену српску, али и светску историографију, јер сведоче о уцењивачком односу савезника, посебно Енглеза, који су у једном од најважнијих периода наше историје здушно радили на нашем уништењу. Уместо да буду благонаклоне према српским савезницима, велике силе су у Првом светском рату допустиле да српска војска и народ страдају скоро до биолошке угрожености. У свему томе посебну улогу имала је Енглеска, која није доследно подржавала Србију у њеној борби за опстанак.
Који су Ваши докази у прилог тој тези?
- Има их много, али овом приликом бих издвојио неколико. Срби су се надали помоћи савезника у оружју, муницији и кредитима. Уместо свега тога стизале су им само уцене, у којима је предњачила Велика Британија, сходно својим интересима. У најтежем тренутку од Енглеза смо тражили кредит од 800 000 фунти за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а они су одговорили да ћемо добити зајам под условом да се одрекнемо своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Поред тога, Енглези и савезници су у разбијање аустријских или бугарских бастиона отпора увек слали српске дивизије, које су им служиле као топовско месо, да би после свега и ратну славу приписали себи. Необорива је истина да Британија, за разлику од Француске, на пример, уопште није била спремна да учествује у рату на Балкану, јер су њена влада и краљ Џорџ били спремни да Србију оставе на цедилу. Међутим, после бриљантних победа српске војске на Церу и Колубари, Србија није покорена, и војнички је опстала, па је самим тим постала значајан фактор, потребан савезницима.
По свему судећи, Срби су сами, скоро цео један век, потхрањивали илузију коју Ви разобличујете захваљујући досад вешто скриваним иностраним изворима...
- Нема сумње да смо ми сами заговорници ових, и заблуда са којима ћемо се тек сретати, а које су нас скупо коштале, и тек ће да нас коштају. Једна од њих је и да нам Руси нису пријатељи, а они су то кроз историју стварно били кад год су им то дозвољавале објективне околности, и све док и сама Русија није доживела слом. А ми не само да се нисмо ослањали на Русију, него смо, напротив, најчешће били барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. И поред тога, Русија је већ од јулске кризе 1914. заузела јасан став и нашим савезницима саопштила да ће Србији пружити сваку врсту помоћи како не би била поражена и покорена. Истина је да је она желела статус значајног фактора на Балкану, али да је због властитих невоља њена улога била углавном дипломатска. О томе сведочи оштра претња руског цара Николаја да ће склопити сепаратни мир са Немцима уколико грчки краљ Константин, антисрбин под притиском Енглеза, не пристане на искрцавање Срба на Крф. Николајева претња сломила је енглески отпор, а Французе охрабрила да од Грка више ни не траже дозволу. Али, Енглези ни тада нису послали своје бродове у помоћ Србима.
У албанској голготи страдало је најмање 160 000 ратника. Да ли је могуће да српски политичари нису могли да предвиде и спрече ову трагедију?
- Српска влада, а пре свих Никола Пашић, престолонаследник Александар и Врховна команда, пристали су на британски захтев, и тако су „сакати“ ратници кренули преко Албаније, а Бугари су у међувремену заузели вардарску пругу. Зрелим и озбиљним државницима такав самоубиствен корак никако није смео да се догоди. Колективно избеглиштво у албанске гудуре могло је и морало да се избегне, нападом на Бугарску пре него што је она обавила мобилизацију својих дивизија на српској граници. У том случају жртве би биле много мање.
Ви сте утврдили да су српски политичари и интелектуалци тога времена донели и многе друге одлуке погубне по Србију.
- Нажалост, многи од њих били су праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе, историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих о уједињењу није питао народ, који је добро осећао да срља у творевину супротну српским интересима. А ни генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“ нису послушали.
Да ли то значи да је и Југославија настала на трагу интереса великих сила, поново као скуп и промашен пројекат?
- Интерес Срба је досезао до граница територија на којима је живео њихов народ – Војводине, Источне Славоније, Босне и Херцеговине, и јужно од Сплита, због изласка на море. Даље Срби нису имали разлога да гину. Али, када су се Енглези договорили са САД да Аустроугарску треба растурити због неких њихових интереса, закључили су да на Балкану може да се направи друга држава као бастион немачком продору на Исток. Тако је настала Југославија, која је уједно требало да буде и брана против ширења социјализма на Запад. Све до 1918. године савезници су били против растурања Хабсбуршке монархије и стварања југословенске државе.
Мислите ли да су Срби научили нешто од учитељице историје, или и најновија трагична догађања показују да су наша политичка мисао и делање везани искључиво за менторе споља?
- Одговор на то питање лежи у чињеници да је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца најкатастрофалнија одлука у 20. веку, и да је Југославија гробница у којој још увек сахрањују Србе, а многи од нас жале за овом творевином. Исто је са уласком Србије у Европску унију која, како кажу, нема алтернативе, а њена судбина је под теретом проблема сваким даном све проблематичнија. Таквој Европи можемо да будемо само послушници, и извор ресурса. Европи која је пожурила да призна независност делу српске државне територије на Косову, са циљем да на Балкану направи још једну албанску државу, односно Велику Албанију. А и прву су створиле велике силе – Аустроугарска, Италија и Немачка − само да би Србији и Црној Гори спречиле излазак на море. Значи, наш трагични пут се наставља, као да немамо довољно памети и као да ништа нисмо научили од лукавих владā западних земаља, које не дозвољавају да емоције у политици надвладају разум.
Цените ли да је Енглеска и даље предводник Запада у разарању српског националног бића?
- Мора се најпре рећи да су Енглези у новијим збивањима током 20. века изгубили примат, а прва политичка и војна сила постала је Америка.
Њихови се интереси разликују, јер Енглези се задовољавају поседом колонија, а Американци инсистирају на новом глобалном светском поретку, у коме ће да диктирају и привредом, и финансијама, и свим другим сегментима живота на планети Земљи. У том циљу су у многим земљама света већ инсталирали марионетске владе, које уз помоћ такозваног невладиног сектора спроводе њихову политику. Оне су, у суштини, ненародне, јер раде за интересе светског диктатора, а они су садржани у разбијању свега што је национално и државотворно, и стварању регија у којима ће се изгубити национални идентитети. Захваљујући тим инсталираним властима, млади људи, углавном недовољно образовани и необавештени, некритички и олако прихватају све што долази са демократског Запада, почев од понашања и одевања, до потпуно новог система вредности, који то и није јер представља супротност нашем традиционалном, моралном и етичком вредносном систему.
Значи ли то да ће Србија под притиском великих сила бити ишчупана из својих корена и, уместо традиционалних, бити приморана да следи глобалне принципе?
- Плашим се да смо ми већ одавно загазили тим путем, јер у Србији је још са Брозом, који је такође био енглески извршилац радова, почело систематско уништавање села. А са нестанком српског села нестаје и традиција патријархалног друштва. Сеоска домаћинства изумиру, школе остају без ђака јер сви хрле у градове, трагајући за бољим животом. У срцу Шумадије, па и у мом родном селу, не може да се скупи ни десет ђака за први разред. Велике силе то добро знају, јер се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом, и наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи. А „велики“ то посматрају и виде да наш државни брод нема заповедника. Зато, и поред значајних снага које сматрају да је најприродније и најкорисније савезништво Србије са Русијом као словенском земљом, Руси не узвраћају поузданим сигналима јер нису сигурни у нашу искрену оданост. Од Русије као светске силе добрим делом зависи и Европа, којој су потребни њени још увек неисцрпни енергенти, али ми као слепци упорно срљамо у осињак звани Европска унија, и у НАТО, који нас је колико јуче најбруталније бомбардовао.
Хоћете ли да кажете како сасвим свесно, не народном вољом већ одлуком власти окренутих Западу, и даље срљамо у сигурну неизвесност?!
- То је неминовност, јер ми у ЕУ не можемо да уђемо под условима које ми хоћемо, већ онима које нам намећу земље ове заједнице европских народа. То буквално значи да ћемо бити само послушници главног газде у Бриселу, робови у сопственој земљи, без идентитета и могућности да о било чему сами одлучујемо. Зато се ужурбано ради на Европи регија, коју код нас већ одавно и отворено заступају неке политичке партије, а неук народ, као што видимо у предизборној кампањи, прихвата са одушевљењем. Јер тај народ не зна да ће регионализацијом за рачун глобализације постати само безлична маса без корена и идентитета, у којој се Срби, највероватније, више неће сећати ни своје крсне славе, и питаће се ко је Свети Никола. Наиме, регијама се лако управља јер су мале и безначајне, и као такве олакшавају доминацију глобалиста.
Постоје ли сила и начин који могу да нас одбране од очигледног губитништва?
- Излаз увек постоји, али да бисмо га нашли, ми то морамо хтети. Нисам сигуран да у овом тренутку политички, привредни, па чак и интелектуални естаблишмент Србије уопште жели да се одбрани од пута који нас води у губитништво. Та „непринципијелна коалиција“ у коју нас увлаче користиће само јаким европским државама, а ми немамо начина да се одбранимо јер немамо војну силу, и притом све иде у правцу да постанемо савезници НАТО-а. Значи, играћемо како нам буду свирали.
Другим речима, од почетка Првог светског рата до данас политичари у Србији доносили су погрешне одлуке, и неизвесност која нам због тога тек предстоји основна је наша константа...
- Највероватније. Ако нисмо на мети великих сила, онда нас сустижу невоље од Хрвата, католичке цркве и Ватикана, онда на нас атакују комшије Бугари, Арбанаси, Мађари, Аустријанци... У последње време, као што видимо, главу дижу и исламски фундаменталисти, којима велике силе држе страну, и показују отворене аспирације да узму српску Рашку, следећи, наравно, пример Војводине која је увелико на путу да постане европска регија; и тако се, мало по мало, отцепљује део по део српске државне територије. Све води томе да Србија буде враћена у границе пре Балканских ратова, а Срби су већ мали народ, попут комарца, а када комарцу ишчупате ногицу, онда му излазе и црева...
Ултиматум Француза
- Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе, реаговала је и влада Француске. Упутила је Енглеској ултиматум да ће се Француска, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта.
Отерали руску бригаду
- Шта су све Енглези чинили да поткопају и ослабе Србију, говори и чињеница да су са Солунског фронта отерали руску бригаду коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглески генерали сматрали су руску војску претњом својим интересима и према њој су се односили непријатељски, толико да су издејствовали њено уклањање са Солунског фронта и послали је чак на исток Грчке, како не би имала било какав контакт са српском војском.
И Мишић жртвован
- Највећи борац против сопствених заблуда Срба био је војвода Живојин Мишић, који се отворено супротстављао заговорницима уједињења јужних Словена, Николи Пашићу и регенту Александру Карађорђевићу. Мишић је говорио да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да они до слободе морају да дођу сами, али је зато убрзо отеран у пензију.
Играма нема краја
Има историчара који тврде да Устав из 1974. није створила Комунистичка партија Југославије, него британска спољна политика. Тек је после откривања документа у Лондону постало јасно зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац тековина Устава из 1974, после распада Југославији 1991. Тај Устав је заправо чедо западне дипломатије, и због тога је НАТО био одлучан да га и оружјем брани од његових рушилаца, углавном Срба, који су једини на својој кожи осетили британске и америчке отрове и ватре.
Енглези у умешани у многе недаће
У посебном одељењу Архива Службе за специјалне операције (СОЕ) који је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941, којим је збачено Намесништво на челу са кнезом Павлом и влада Цветковић−Мачек, па успостављен режим на челу са генералом Душаном Симовићем.
Геополитика број 52, мај 2012.
.
