Др Малте Олшевски, аустријски новинар и писац, аутор књига о Србији на немачком језику
Стајао сам 1967. године директно иза Тита за време његове посете Бечу. Маршал је био јако парфимисан. Радовао се попут детета зато што је требало да прими аустроугарски орден из Првог светског рата, који је добио кад се борио на страни Хабзбуршке монархије против Срба, а који му је због заробљавања од стране Руса био тада ускраћен.
Разговор водио и превео: Милан Старчевић
Господине Олшевски, у Вашим објављеним књигама о Србији, по признању самих медија у Бечу и Берлину, у знатној мери сте оповргли негативно мишљење против Срба у немачком говорном подручју. Шта Вас је као Аустријанца инспирисало да истражујете и пишете о српском не баш вољеном народу?
- Пропаганда, која је тада у случају Србије била уперена против целог народа, била је за критику, да се исправи и обори. Антисрпска пропаганда у Немачкој и Аустрији била је продорна, једнострана и неправедна. Она је углавном игнорисала историју, што је обележје свих савремених медија. Била је потребна корекција. Осим тога, као редактор аустријске радио-телевизије (ORF), успео сам да прикупим и сачувам мноштво телевизијског сировог материјала о распаду Југославије. Тих деведесет сати грађе сам са једним београдским дописником у Бечу, са историчарима и војним експертима анализирао, и на тај начин сам могао отворити богате и неискоришћене изворе. Сав материјал је дигитализован и доступан у сваком тренутку.
Ове, 2012. године, Србија треба да обележи стоту годишњицу од ослобођења Косова и Метохије. Колевка Српства је поново окупирана, овога пута не од Османлија, него од стране Шиптара и међународне заједнице, предвођених од САД. Срби себе сматрају изданим од Запада, јер су мишљења да су 1389. године у Косовском боју спречили даљу исламизацију Европе. Можете ли да разумете њихов став?
- Да, апсолутно. Српски народ својом жртвом у бици на Газиместану 1389. године није само спречио даљи марш Османлија у Европу, него је, напослетку, са више устанака зауставио експанзију Османлија, који су два пута били дошли пред Беч. У продору ка северу султан је увек имао у подсвести чињеницу да ће иза леђа његове армије српски устанички народ вребати своју праву прилику. У балканским ратовима 1912−1913. Србија је такође значајно допринела слабљењу Османлија, а поред тога поднете су огромне жртве у Првом светском рату и српским победничким нападима са фронта од Солуна до Кајмакчалана. Албанци немају историјско право на Косово као центар престижног Душановог царства. У том периоду Албанија је скоро цела била настањена српским живљем, и теза да су Албанци директни потомци Илира може бити одбијена. Док су на косовској земљи настајала домаћинства, палате, цркве и манастири, за то време су Албанци или Арнаути, као планински пастири, за неколико стотина година били нестали из историје. Тек под османлијском влашћу су Албанци, углавном муслимани, у тачним израчунатим таласима насељавања, продрли у српска насеља.
Задржаћемо се на теми КиМ. Самопрокламована држава Косово призната је од већине држава чланица Европске уније и САД. (Разговор је вођен два дане пре потписивања Споразума о регионалном представљању Косова). Постоји ли, по Вама, уопште прихватљиво решење за обе стране, када нико не одступа од својих зацртаних планова, и мора ли власт у Србији, зарад уласка у Европску унију, рачунати на још више спољних притисака, па тако доћи у ситуацију да изгуби и северни део Косова? Поједини домаћи и светски политичари и аналитичари предлажу поделу територија.
- Објективно, Србија је до неколико енклава на Косову скоро све изгубила, и мора се уздати у будућност. Током конфликта, предложено решење за поделу Косова било је тешко остварљиво, скоро немогуће. Наиме, српска и албанска насеља била су превише удаљена, или су Срби и Албанци пак живели једни близу других. Обе стране су биле против поделе, пошто су Албанци хтели цело Косово, а Срби нису могли схватити зашто би се одрекли срца своје историје или га поделили са другом страном. Тачно је да су Албанци, пре свега због сталног исељавања Срба, али и Титове подршке, бројчано били у већини. Међутим, ако бисмо сваку државу поделили због тога што једна етничка група чини већину, тада би дошло до цепања многих. Штавише, Албанцима на Косову у Југославији, за разлику од других региона Балкана, уопште није било тако лоше.
Каква је слика данашње квазидржаве Косово?
- Никаква. Чак и пре бомбардовања Србије је више пута упозоравано да Косовом управља ОВК, која ствара мафијашку државу, на чијем је челу ратни злочинац Хашим Тачи. То се, према извештају Савета Европе од стране Дика Мартија, сада у потпуности догодило, пошто он окривљује лидере ОВК да су профитирали од вађења органа српским заробљеницима.
Пређимо сада на историју. За нешто више од две године, 28. јула 2014, биће тачно сто година од Видовданског атентата у Сарајеву. За већину западних историчара и медија српски националиста Гаврило Принцип је одговоран за изазивање Првог светског рата. У Вашем четворогодишњем истраживачком раду открили сте много непознатих докумената везаних за овај догађај. О којим се фактима ради?
- Моја верзија атентата у Сарајеву настала је на основу анализа и попречних поређења делимично непознатих или давно заборављених дела. Међу њима морају бити именовани: Државни историјски архив (Солунски процес), цитирано у књизи Ханса Иберсбергера „Serbien zwischen Russland und Österreich“, Келн/Грац, 1958; Милош Богићевић, „Le Proces de Saloniki“, Paris, 1918; Милош Богићевић, „Le Colonel Dragutin Dimitrijevic“, Париз, 1928; Ханс Иберсбергер, „Der Saloniki-Prozes - Arbeitsauschuss deutscher Verbände“, Берлин, 1933. Резултат ове компаративне студије представио сам у мојој књизи „Српски мит“, у којој је суштина следећа: српски шеф обавештајне службе Димитријевић, такође звани Апис, испланирао је напад тако са предумишљајем неспретно и неразумно, да су га Аустријанци неизбежно пре Видовдана1914. открили, и све трагове тобоже пронашли код српског премијера Николе Пашића. Апис и Пашић су по питању приоритета у новим областима постали непријатељи, па је Апис у више праваца радио на обарању Пашића. Посета престолонаследника Фердинанда Сарајеву била је један од нивоа завере против Пашића. Апис је онда посредством Војина Танкосића и Милана Цигановића, насилно обучио младе Босанце, укључујући и Гаврила Принципа. Цигановић је био Пашићев тајни агент, који је, упознавајући се са планом, више пута упозоравао Беч шта се спрема у Сарајеву. У међувремену су три атентатора под великим спектаклом стигла у Босну, а да нису испоштовали било какве безбедносне мере, што довело је до тога да је ускоро пола Босне знало да ће у Сарајеву за Видовдан бити испаљена киша метака. Апис ипак није рачунао са неспособношћу и ароганцијом аустријског царског генерала Оскара Поћорека, који је сва упозорења занемарио, није преузео неопходне мере предострожности, и одбио је да појача војску додатним јединицама. После бацања прве бомбе Поћорек није прекинуо програм војне параде, затим је променио пут и план параде, не информишући при том градоначелника који е возио на челу конвоја, као ни свог сопственог возача, да би на његово командовање приморао Фердинандовог возача да стане усред људске масе из које је вребао Гаврило Принцип.
Осврнимо се на не тако давну прошлост, на Југославију. У јавности важите за доброг познаваоца њене историје. Зашто је држава два пута пропала – у Краљевини и у комунизму?
- Оба пута се Југославија због непремостивих позиција етничких група, особито Срба и Хрвата, није успела одржати. Државом је владала краљевска диктатура, пре него што је Хитлер са својим савезником Мусолинијем упао на Балкан и раскомадао делове Југославије. Титова победа и комунистичка диктатура која је следила само су приморале етничке групе, такорећи са упереним пиштољем, да живе заједно. УДБА је, као Титова тајна полиција, контролисала и кажњавала и најмање националне емоције. Нису могли постојати Срби, Словенци и Хрвати, већ само Југословени, као нови људи.
Биографија и живот Јосипа Броза Тита су још увек велика мистерија. Као некадашњи уредник неколико аустријских новина, били сте у прилици да свих тих година Титов режим посматрате и анализирате. У свим данашњим бившим југословенским државама има пуно људи који жале за „вољеним председником“ Титом, пре свега због материјалног стања; међутим, има и оних за које је Тито био диктатор и убица, који је све своје противнике хладнокрвно уклањао. Којој страни дајете више за право?
- Стајао сам 1967. године директно иза Тита за време његове посете Бечу. Маршал је био јако парфимисан. Радовао се попут детета зато што је требало да прими аустроугарски орден из Првог светског рата, који је добио кад се борио на страни Хабзбуршке монархије против Срба, а који му је због заробљавања од стране Руса био тада ускраћен. Тито је био веома лукав и хладнокрвни прорачунати деспот. Са раздвајањем од Стаљина 1948. придобио је симпатије Запада, што је Југословене довело до релативног просперитета. Био је сујетан, разуздани женскарош. Луксуз који је приказан у многим његовим резиденцијама је био одвратан. Усмртио је пуно својих противника. Крвави светионик његове владавине било је убиство 100 000 избеглих Срба, Словенаца и Хрвата, које су му Британци у мају 1945. године, у окупираној Корушци, принели на нож.
Приметно је да већ дуже време у свету генерално постоји антисрпски став, у коме нимало не заостаје Аустрија. Срби су пре свега у ратним годинама демонизовани, чини се никада јаче као у периоду грађанског рата у Југославији 1991-1995. Само у прошлом 20. веку Србија је пет пута војно нападнута. Где је узрок негативног мишљења и деловања против Срба? Да ли је можда у томе што се српски народ стално одупире наметању Новог светског поретка?
- Демонизација Срба почела је још пре Првог светског рата, да би 1914. године достигла свој врхунац. Старо непријатељство са Аустријом настављено је даље у Другом светском рату, када су српске војне снаге у краљевини СХС заузеле територију до Драве, и тако изазвале Корушку на сукоб. Чињеница да су Титове снаге почетком маја 1945, после рата, поново ушле у јужну Корушку, ојачала је непријатељски став Аустрије, јер се сматрало да је Титов режим доминантно српски. Од 1991. Беч је пристрасан Хрватској, својој некадашњој верниј послушници, што се у одређеној мери са тачке гледишта Аустрије може разумети, иако је тадашњи министар спољних послова Алојз Мок прекршио неутралност Аустрије по овом питању.
Шта Србија и њен народ могу учинити у борби против пропаганде?
- Нажалост, не много. САД и ЕУ медији имају манихејску визију света, која потиче од персијског религиозног оснивача, успостављену на доктрини: да постоји само црно и бело, само добро и лоше, нема средњих боја и става, нема диференцијације. У међувремену су САД од свог постојања на целој планети извршиле око сто педесет ратова и интервенција, што сам и доказао у мојој књизи „Топови, бомбе и прочишћење“. Америка жели да продре у свет, а ми сви би требало да постанемо мали Американци, уз то још да гледамо холивудске филмове и Си-Ен-Ен, мекдоналдс да прогутамо, и да пијемо кока-колу. Против овог тајног глобалног продора помаже само одбрана националног идентитета и културе, која је редовно угрожена од такозване фашистичке палице.
Сви трагични догађаји у српском народу нису само резултат поткопавања од стране западних сила, него и плодови лошег рада неспособних и корумпираних државних вођа, који их је било напретек. Поменимо само поједине који су од 1990. у знатној мери одговорни за судбину државе: Милошевић, Ђинђић, Коштуница и Тадић. Како Ви видите улоге ових политичара у збивањима? Шта су добро а шта лоше урадили?
- У Србији је одувек било подела на национално и интернационално оријентисане снаге. Милошевић и Коштуница су били национално оријентисани. Ђинђића и Тадића можемо уврстити у другу групацију. Милошевићева најозбиљнија грешка била је његово ћутање над захтевима Запада на преговорима у Рамбујеу, када је НАТО желео да окупира читаву Југославију. То је био злогласни Додатак-Б, који ниједна држава на свету не бих прихватила. И нешто касније расписивање непотребних избора 2000. године била је грешка. Ђинђић је био превише прозападно опредељен, био је стално окружен западним агентима, док за Коштуницу могу рећи да је пребрзо одустао. Упркос овим двема великим различитим групама, увек су у Београду били могући изненађујући савези или оснивање нових странака. Нејасно је зашто Тадић у међународним круговима не користи више полугу Косова, пошто у Европи постоји сумње да је на Косову на власти опасна клика.
За крај ће читаоце нашег магазина интересовати шта саветујете данашњим српским политичарима, то јест какве кораке треба да преузму да би се пребродило тешко стање у земљи у свим сегментима друштва. Привреда је на ивици банкрота, држава још крпи буџет задуживањем код ММФ-а, а у уз све то је јавност подељена на еврофиле и русофиле. Влада не види опстанак нације изван евроатлантских интеграција, иако се сваким даном смањује поверења народа Србије у Брисел.
- Нисам овлашћен да саветујем српске политичаре, једино бих рекао да треба сачувају хладне главе и да сачекају да виде како ће се одвијати ситуација на геополитичком плану. Цео систем ЕУ, као што показује пример Грчке, пролази кроз промену. Евентуално се могу извући закључци из прошлости, који су увек показали да је Русија увек ближа Србији од Берлина и Брисела.
Др Малте Олшевски - Биографија
Др Малте Олшевски рођен је 7. јануара 1940. године у Клагенфурту. Студирао је литературу и историју на Универзитету у Бечу, где је докторирао на тему „Психолошко ратно вођство Титових партизана“. Убрзо се запослио као репортер новина „Volksblatt“ (Народни лист). Од 1968. године био је спољнополитички уредник новина „Wiener Presse“ (Бечки прес), а потом дописник са Далеког истока и из Латинске Америке, а по повратку у земљу поново се запошљава као уредник у листу „Arbeiterzeitung“ (Радничке новине). Од 1982. године члан је редакције за Источну Европу на Радио-телевизији Аустрије (ORF). У склопу тог посла обишао је око осамдесет држава и припремио петнаест документарних филмова о комунистичким земљама. Од 1995. године почео се интензивније бавити збивањима у бившој Југославији, и у сврху објективног сагледавања дешавања, 1999. и 2000. године, боравио је у Србији и на Косову и Метохији. До сада је објавио више књига: „Чаушеску – феномен моћи (1990); „Рат као шоу: Нови светски информативни поредак“ (1992); „Српски мит“ (1998); „Рат за Косово: Српски нови бој на Газиместану“ (1999); „Од Караванки до Косова: Тајна историја рата у Југославији“ (2000); Топови, бомбе и ???: Хроника америчког империјализма (2004); „Арапско пролеће“ (2011).
Геополитика број 50. март 2012.
