Др Марина Матић је аутор капиталне студије Манастир Савина у XVIII веку. Православни идентитет и млетачка власт, која је објављена поткрај прошле године. У метежном XVIII веку, у опасном жрвњу између три велике силе (Отоманског царства, Венеције и Хабсбуршке монархије), Срби у Боки носе тешко бреме. Немају своју државу ни јединствену црквену организацију, изложени су уценама да превере и постану топовско месо у туђим ратовима. Па ипак, они мудро и далековидо налазе начине да одбране сопство и опстану. Симбол тога је Велика црква манастира Савина, први потпуно барокни православни храм у овом делу Приморја.
Пише: Мила Милосављевић
Капитална студија др Марине Матић Манастир Савина у XVIII веку. Православни идентитет и млетачка власт објављена је поткрај прошле године. Заједнички је издавачки подухват Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Митрополије црногорско-приморске и Православног богословског факултета у Београду. Рецензенти су угледни професори Београдског универзитета Бранислав Тодић, Зоран Ракић и Милош Ковић, а уредник проф. др Душан Крцуновић.
Др Матић је на Одсеку за историју уметности Филозофског факултета у Београду дипломирала (Мотив витешке љубави као грала срца у минијатурама Бертелемија д’Ајка), магистрирала (Два лица жене у ренесансној уметности и култури – жена као светица и жена као вештица) и докторирала (Манастир Савина у XVIII веку). Предаје на Академији СПЦ за уметности и конзервацију.
Подухватили сте се проучавања једне врло сложене епохе, нарочито у Приморју, која није била довољно осветљена. Зашто сте се одлучили за такав научно-истраживачки корак?
Управо зато. Због сложености и важности. Због далекосежности дубинских промена које су се тада одвијале и које је неопходно разумети. Због празнина и маглина у нашем читању те епохе и саморазумевању у њој.
И то је, као ово, било „раздобље транзиције“. Највећи део српских простора био је под турском окупацијом. Средишта српског полицентричног етноса занављају се северно од Саве и Дунава, па и другде. Из српско-византијских образаца златног средњовековља улазимо у жаришта барокне културе. Први пут у својој историји Срби се на тај начин и у тој мери суочавају са Западом, његовим рационализмом и секуларизмом. Стара и централна Србија, Босна, највећи део Херцеговине су под османском влашћу, Срби у Преку су под аустријским царем. У Боки и јужној Далмацији Млечани потискују Турке, 1687. преузимају Херцег-Нови и започиње период њихове владавине дуг сто десет година.
Живећи у таквом процепу између великих сила, у „тектонским поремећајима историје“, Срби су били изложени огромним искушењима. Све три велике силе хтеле су да их претворе у своје граничаре и унапред жртвоване јуришнике. Били су изложени уценама и притисцима да превере, одрекну се свог идентитета и имена, својих предака и завета, и све то тобоже „зарад потомака и бољег живота“.
Али нису поклекли. Још једном су посведочили, како каже песник, то своје „чудо опстајања и трајања“. Нама је дужност и прека потреба да научно истражујемо, озбиљно и утемељено, како су то успели.
Ситуација Срба у том времену, дакле, није била нимало лака. Како су се сналазили и држали у Боки и залеђу?
Држали су се мудро и истрајно. Било је, разуме се, разних посртања и познатих слабости, али у главним стварима показали су и врлину и вештину. Околности су биле тешке. Нису имали своју државу ни јединствену црквену организацију, постојао је и хаос у јурисдикцијама. Али никада нису губили свест о целини којој припадају, ни спознање да је у томе њихова снага. Знали су колико је важно преживети дан, али и вековати век, не потонути у мору туђинском, надживети своје поробљиваче, и моћи пред олтаром погледати у очи Распетом и Богородици Савинској. Знали су да Звери не треба бости прст у око, знали су да осете прави трен за своје захтеве и циљеве. Али, изнад свега, знали су кад и у чему нема одступања. Знали су спрам чега је наша глава само ситница.
У архивама сам нашла много изворне грађе која потврђује са колико су далековидости и умешности савинци одржавали живе везе са удаљеном Карловачком митрополијом, кључним српским духовним средиштем у XVIII веку, и са Русијом, словенским царством, „Византијом после Византије“. Тамо одлазе да уче, траже помоћ, преузимају богослужбене и црквено-уметничке обрасце, хијеротопске моделе. Не таламбасају о томе, не нарушавају локалне односе, свесни су да су под туђинском влашћу и под паском прозелитске римокатоличке Конгрегације за пропаганду вере, али ни за трен не губе свој Пут, Лик, Идеју, као ни своју веру, језик и животворну везу са целином којој припадају. Инокентије Дабовић, игуман Савине у време градње Велике цркве, претходно је осамнаест година боравио на просторима Карловачке митрополије, понајвише у фрушкогорским манастирима. Одатле доноси богослужбене књиге, кодове и обрасце. Симеон Марковић Драгуличић чак дванаест година по Русији сакупља помоћ за изградњу савинске Велике цркве, не стиже ни да се врати (умире током повратка), али стиже оно што је прикупио. (...) Многе савинске окружнице, путне исправе, даровнице, пописи, и други документи, говоре о томе.
Од Срба у Боки и Херцеговини, нарочито од савинског братства, и данас много можемо научити. Више поглавља у мојој студији томе је посвећено.
Све ово нама данашњим звучи однекуд познато. Да ли нам се историја понавља?
Има разних разигравања на ту тему, од филозофских до афористичарских, од линеарне и цикличне концепције времена до тога да ли је историја учитељица живота или учитељица смрти. Извесно је, пак, што потврђује и моје истраживање о манастиру Савина у XVIII веку, да у историји и времену делују дубински архетипоси, древна чворишта сила. Тако се свако наше поколење у своме времену нађе на истим или сличним раскршћима, пред истим драматичним питањима. Наравно, то има везе и са симбологијом српских отаџбинских простора, као и са етичким и духовним вертикалама које се из нас дижу. Савинци су у XVIII веку добро знали да је тај „храм у нама“ само одраз оног храма пред нама, и обрнуто. Стога су кроз цео тај век, тежак и метежан, истрајавали на подизању своје Велике цркве.
Да би се документовало, осветлило и протумачило све ово што помињете, био је потребан опсежан научно-истраживачки рад. Како је то изгледало?
Средишње поље мог истраживања је велико, у литератури дотад обрађивано оскудно, заправо запуштено. У проучавању архитектуре и сликарства Савине, могу поменути невелику књигу академика Дејана Медаковића из 1978, текстове Војислава Ђурића из 1973. и 1977, као и радове Ђорђа Стратимировића из 1895. Историографски, важну грађу представљају шематизми и Србско-далматински магазин из XIX века, као и оно што су прикупили епископи Герасим Петрановић и Никанор Ружичић, архимандрит манастира Бања Дионисије Миковић, Младен Црногорчевић и Томо К. Поповић... Било је и неких аматерских прилога, са низом грешака и накарадних рашчитавања, што је доносило више штете и забуне него користи. (Једна таква крупна грешка, на пример, преписивана је у литератури, без провере, од Стојана Новаковића до 2022.)
Било ми је јасно да се без опсежног и наглашено стручног рада, архивског и теренског, ово не може обавити како ваља. Почела сам, наравно, од Архива манастира Савина и Политичко-управног млетачког архива у Херцег-Новом. Трагом докумената стизало се у Државни архив у Котору и Државни архив у Венецији, Архив САНУ у Сремским Карловцима и Београду (Заоставштина Јована Томића), Археографско одељење Народне библиотеке Србије, Музеј СПЦ и Државни музеј у Петрограду, архиве манастира Бања код Рисна и Ђурђеви ступови у Беранама... Истражујући наслеђе сликарских породица Лазовић и Димитријевић-Рафаиловић, стизала сам и до многих забачених села у Боки, Старом Влаху, у околини Нове Вароши, Ивањице, Ариља, Ужица, Бијелог Поља, Требиња... Тај део рада, уз остало, трајао је осам година. Извори су превођени са више језика, старих и данашњих.
Неизоставан истраживачки ток у Вашој студији морала је бити бјелопољска сликарска породица Лазовић?
Да. Симеон и Алексије Лазовић били су у то време врло цењени сликари. Симеон започиње своју делатност у поствизантијском маниру зографа, али је током више деценија постепено уводио у своје сликарство барокну иконографију. Управо у Великој цркви манастира Савина Симеон остварује своју најкомплетнију барокну целину, међу свим досад нам познатим. Његов син Алексије први пут се овде представља као сликар и допринеће осликавањем хорске балустраде Циклусом Христових страдања. Ангажовањем Лазовића савинци су направили јасан идејни отклон од већ преживелих зографских модела Бококоторске сликарске радионице, која је до тада обележавала главни уметнички ток Приморја. Барокно сликарство у Боку улази баш деловањем сликара Лазовића, примарно у Савини, али веома брзо Алексије Лазовић бива ангажован на украшавању још неколико цркава на том подручју: Светих Сергија и Вакха у Подима, цркава Ризе Богородичине и Рођења Богородичиног у Бијелој, Цркве Светог Николе у Баошићима, манастиру Режевићи...
Изузетно место у животу, култури и вери Срба у Приморју има култ Богородице?
Свакако. Две цркве у Савини њој су посвећене. Готово да нема веће цркве у Боки која није имала неку веома поштовану икону Богородице. Ипак, посебну улогу за православне у Приморју имала је Чудотворица Савинска. Икона је веома квалитетан рад критске школе из XVI века. Почетком XVIII века прекривена је сребрним оковом, како је то била пракса са многопоштованим иконама дуж читаве источнојадранске обале. Култ Богородице Савинске посебно се обликује након њеног чудотворног деловања у одбрани манастира Савина. Према предању, са млетачког брода „Санта Барбара“ 1762. године започета је топовска паљба на манастир, у намери да буде уништен. Тада је изнета Чудотворица Савинска пред манастир, где су игуман и монаси са окупљеним народом одржали молебан за спас. У току молебана, вели предање, муња је погодила млетачки брод и он је горео. Манастир је био спасен.
Након овог догађаја, Богородица Савинска постаје паладијум манастира Савина и читаве православне заједнице на том подручју, а њен култ шири се и ван Боке. Почаст јој одају и припадници других вероисповести. Посебно њено прослављање одвија се на празник Успења Богородичиног, славе манастира. Чудотворица је тада на челу литије око манастирске Дубраве, а по повратку у манастир она је у култном средишту личних побожности. Уз молитве и помињања, остављају се бројни вотивни дарови пред иконом и на њеном оквиру. У манастирској порти је велико обичајно народно окупљање, важно у неговању свести о идентитету, осећаја припадности и повезаности унутар заједнице.
Ваше скоро деценијско истраживање одвијало се под благословом митрополита Амфилохија, а Вашу књигу, као један од издавача, потписује његов наследник, митрополит Јоаникије. Колико је важна та врста подршке и сапутништва у оваквом научном истраживању?
Немерљиво. Не може се надоместити ничим другим. Није реч о административно-формалној страни ствари, него о подршци духовника. Без тога, и без очитог покровитељства Пресвете Богородице, не бих ово успела да урадим. Два митрополита црногорско-приморска, онај претходни и овај данашњи, изузетне су личности. Вишњи је дар што их у овако тешком времену имамо са нама и пред нама. Благослов митрополита Амфилохија пратио ме је кроз све године овог студијског рада, отварајући преда мном многе двери, видљиве и невидљиве. Митрополит Јоаникије, осим што је издавачки стао иза објављивања ове обимне и захтевне монографије, делотворно је помогао и на друге начине. На пример: био је тада епископ будимљанско-никшићки и омогућио је да истражим део заоставштине сликарске породице Лазовић који се налази у беранским Ђурђевим ступовима, што ми је било веома важно. Дубоко сам им захвална, обојици, због свега овога.
И моје истраживање је потврдило да у тешким временима, кад нестану држава и поредак, кад се системи вредности претворе у рушевине, кључну улогу у опстанку заједнице преузимају велике личности. Визионарством, подвигом, жртвом, посвећеништвом, чистотом. На жалост, ми пречесто тек кад их изгубимо схватимо ко је то био међу нама.
Неко је Ваш приступ и подухват недавно упоредио са „предболоњским висинама српске науке и српских универзитета“. У времену какво је наше и у преовлађујућем вредносном систему у друштву, има ли сврхе и смисла тако радити?
Славуј пева у шуми без обзира на то да ли га неко чује или не. И на нама је да чинимо оно што је до нас. Оно што најбоље знамо. Посвећено и безусловно. Време које нам је дато ми испуњавамо смислом и одређујемо предзнак и њему и себи. Ми подижемо и одржавамо вредносну лествицу својих живота. Болоње, вашари таштина, шарлатански аплаузи или звиждуци, немају са тим битне везе. Можда је некоме патетично или данашњем уху прејако, али пред дилемом садржаном у Вашем питању увек се сетим чувене сцене из Шотриног филма Бој на Косову. Обилићева глава је на пању, а Србин Хамза, превера и потурчењак, руга му се: „Узалуд, Обилићу, проливаш своју крв данас!“ „Својом крвљу ја данас, заувек, повлачим границу“, одговара му глава са пања. „Какву границу, јадни Обилићу?!“ цери се Хамза. „Границу између мене — и тебе.“
(Извор: Печат, Београд, 12. мај 2023)
