Први заменик министра одбране Владимир Поповкин о модернизацији руске армије
Дуго времена Оружане снаге не добијају довољно финансија, а недостатак средстава се у првом реду одражава на наш одбрамбени арсенал. Узмимо, примера ради, Војно-ваздухопловне снаге. Министарство одбране до 2007. године није набавило више од десетак авиона и хеликоптера. У 2008. години почели смо преламати ситуацију, у 2009. већ смо остварили прве веће куповине. Ове године одједном нам је испоручено педесетак авиона и хеликоптера. Али је и то мало.
разговор водио: Јуриј ГАВРИЛОВ
Росијскаја газета: Владимире Александровичу, Ви сте задужени за реализацију новог Државног програма наоружања од 2011. до 2020. године. Који су задаци у Министарству одбране постављени приликом његовог формирања?
Поповкин: Пре свега, то је покушај да се у армији и флоти поправи ситуација у вези са наоружањем и војном техником. Она нас не задовољава из читавог низа разлога. Дуго времена Оружане снаге не добијају довољно финансија, а недостатак средстава се у првом реду одражава на наш одбрамбени арсенал. Савремених врста оружја и војне технике данас је јако мало. Ако смо неко време и могли живети захваљујући мобилизационим резервама пређашње, још Совјетске, армије, данас је тај потенцијал практично исцрпљен.
РГ: Можете ли навести процентни однос у нашој армији нове и старе технике?
Поповкин: То је променљива карактеристика - у различитим видовима и родовима војске она је различита. На пример, у Ракетним снагама стратешке намене целокупно наоружање у суштини одговара савременим захтевима. Или, узмимо Космичке снаге. Тамо је апарат одслужио свој рок у космосу, и треба лансирати нови. Ракета-носач је извршила задатак и извела сателит у орбиту – купујемо следећу. Тако се на природан начин врши процес обнове.
А што се тиче Војно-поморске флоте, авијације, Копнених снага, удео савременог наоружања тамо је збиља веома мали. Узмимо, примера ради, Војно-ваздухопловне снаге. Министарство одбране до 2007. године није набавило више од десетак авиона и хеликоптера. У 2008. години почели смо преламати ситуацију, у 2009. већ смо остварили прве веће куповине. Ове године одједном нам је испоручено педесетак авиона и хеликоптера. Али је и то мало.
РГ: Опремити целокупну армију новим оружјем није реално чак ни у две петољетке. Јесу ли у програм – 2020. године унети неки приоритети? Рецимо, да се најпре осавремени авиопарк или копнени арсенал?
Поповкин: Први приоритет су стратешке снаге задржавања. Оне имају две компоненте: стратешке нуклеарне снаге, као и систем за упозоравање на ракетни напад, ПРО и Ваздушно-космичку одбрану.
Други приоритет јесте велики списак софистицираног оружја, чија се примена базира на информативном ситуирању из космоса. Трећи – аутоматизовани системи управљања војском. У наредне две до три године предстоји нам да увежемо све видове аутоматских система управљања у јединствени систем управљања. Да га модернизујемо тако да има отворену архитектуру и да обезбеди да се повећавају могућности у сваком правцу.
Још један приоритет повезан је са бројношћу Оружаних снага. У милионској армији не можемо држати подједнако јаке групације на свим стратешким правцима. Зато је важно имати средства за пребацивање личног састава и технике. У првом реду – савремену војнотранспортну авијацију.
РГ: Јесте ли се већ одредили у погледу типова авиона?
Поповкин: То су Ан-124,чија се производња обнавља у Уљановску. Поред тога, предложили смо и разраду руско-украјинског авиона Ан-70. Ради се и на читавој серији транспортних хеликоптера. Уз то, почињемо куповати и нове Ми-26. Дуго времена само смо ремонтовали старе.
РГ: Но, све је то логистички парк Војно-ваздухопловних снага. А како стоје ствари са борбеним снагама?
Поповкин: На његовој обнови такође радимо. Склопили смо дугорочне уговоре за 80 авиона Су-34 и Су-35С. Да бисмо поспешили рад на перспективном комплексу фронтовске авијације – ПАК ФА – предвидели смо финансирање додатних проба.
Посебан проблем је модернизација поморских снага опште намене. То је, у смислу реализације и финансија, веома дуготрајан и скуп задатак. Он се не може решити за годину-две, па чак ни за пет. Много тога у ВПС треба модернизовати.Зато у нови програм за флоту издвајамо пет пута више средстава него, рецимо, за космос.
РГ: Поменули сте перспективни комплекс за фронтовску авијацију. Је ли програмом предвиђена куповина „петице“ – авиона пете генерације?
Поповкин: Са том летелицом ствари стоје овако. За сада испробавамо један апарат. До краја ове године треба да се појави још један авион. У току 2011. и 2012. планирамо да завршимо све пробе планера, а да 2013. године закључимо уговор о набавци десет авиона за испробавање комплетне номенклатуре наоружања на авиону. Да би смо утврдили његове тактичко-техничке карактеристике, потребно је обавити око три хиљаде летова. Ако бисмо радили само са два авиона, на то бисмо потрошили целу деценију.
РГ: Али пилоти не могу да чекају тако дуго.
Поповкин: Не. Зато рачунамо да ћемо прву етапу проба окончати до краја 2013. године. А од 2016. године почећемо серијску куповину већ у потпуности испробаних авиона, заједно са авијационим средствима за уништавање и надземном технолошком опремом.
РГ: Колико авиона намеравате да набавите?
Поповкин: Потребе ВВС процењујемо за сада на педесет до сто авиона. Колико ћемо их набавити, тешко је сада рећи. Све ће зависити од финансирања. У сваком случају, такве наруџбине су предвиђене новим програмом.
РГ: Таква схема добро функционише, ако је финансирање потпуно. А шта ће се десити ако суме које сте предвидели у програму 2020. године буду мање?
Поповкин: Када смо сачињавали нови програм, узели смо у обзир све снаге које се супростављају Русији на различитим војностратешким правцима. Постоји прогноза Генералштаба за развој војнополитичке ситуације у свету. Тамо су наведене реалне опасности и потенцијални конфликти, који до 2020. године могу и нас дотаћи. Да бисмо им се супроставили, Русија мора у стратешким снагама задржавања имати 100 процената савременог наоружања, а у Снагама опште намене – 70 процената. То су управо они критеријуми о којима су говорили председник и премијер.
РГ: Зашто економисти у Влади инсистирају на мањој суми? Да ли их израчунавају по другачијој схеми?
Поповкин: Они оперишу својим оценама: колико ће прикупити пореза, који проценат БДП треба трошити за одбрану – 2,6 или 3... Између осталог, код Американаца је тај показатељ суштински већи. Иако не мислим да су тамо опасности веће него код нас. Када су нам саопштили обиме издвајања, ми смо према њима направили варијанту програма. Али смо при том морали да се одрекнемо куповине низа наоружања.
РГ: Ако није тајна, чега сте се одрекли?
Поповкин: Углавном се то односи на номенклатуру куповине наоружања за Снаге опште намене. Али не на све. На пример, приоритет у испорукама оперативно-тактичких ракетних комплекса „Искандер-М“ није промењен. Ако говоримо о авијацији, ствари најгоре стоје у хеликоптерским јединицама. Зато ћемо хеликоптере куповати у пуном обиму, без обзира на све. Исто се односи и на нова средства ПВО, поред осталог на комплексе С-400 и С-500. Али ћемо бити поринуђени да успоримо разраду савремених платформи за БТР, тенкове и возила.
РГ: Нећете се одрећи истраживања у домену перспективног наоружања, зар не?
Поповкин: У новом програму постоји читав низ радова на базичним војним технологијама. Ту се неће ништа променити.
РГ: По Вашем мишљењу, је ли реално да се за десет година повећа удео савременог оружја у армији до 70 процената?
Поповкин: Да би се достигао тај циљ, потребно је одржавати динамику обнове наоружања у границама од 7 до 10 процената годишње. Зашто у таквим оквирима? Нажалост, неке врсте наоружања имају кратак животни циклус. То су космички апарати, ракете. Нешто одговара по карактеристикама, а не по року. То је посебно својствено за АСУ, навигационе системе. Знајући да ће се ускоро појавити нови модел уређаја, једноставније је и јефтиније купити га у пластичном, а не у металном окову. Нас већ не занима дуготрајна гаранција његове експлоатације, која је петнаест година.
Навешћу конкретан пример. Ако у навигационој апаратури ГЛОНАСС испоштујете све захтеве у погледу поузданости, интерфејса итд., она ће коштати 5500 хиљада долара. Али након неколико година она више неће бити ником потребна. Сада се разматра главно питање – без ког наоружања можемо опстати, а без кога – не. Министарство одбране се већ одредило у погледу онога на чему се може уштедети, а где треба појачати средства.
РГ: И без чега то не можемо преживети?
Поповкин: Без свега. Пошто смо се много чега већ одрекли. На пример, од општеиндустријске опреме, од истраживачких радова у сфери средстава логистике. Рецимо, већ не разрађујемо армијске кухиње и купатила. Кажемо индустријалцима: потребно нам је ово. Ко направи, након испробавања, купујемо хиљаду комплета. Исти је прилаз и када је у питању аутомобилска индустрија. Створите возило које јепотребно армији – купићемо 50 000 комада. То је данас светска пракса.
РГ: Када се каже „нови авион“ и „савремени авион“, имају ли се у виду различити авиони?
Поповкин: Ако његове могућности одговарају захтевима савремене борбе, ако се он може супроставити таквом истом средству противника, онда је то савремени авион. Чак и ако му је педесет година. Узмимо стратешке ракетне носаче Ту-160. Сви су они произведени у совјетско време, али су и дан-данас савремено оружје. И немају аналога. Зашто смо дужни да купујемо нешто ново? А ново – то је оно што је одрадило 30 процената ресурса. Ми се не трудимо да купујемо ново. Трудимо се да узимамо савремено.
РГ: Говорили сте о модернизационом ресурсу технике. И он такође има границе.
Поповкин: Зато су у авијацији почели правити перспективни комплекс. Док ПАК ФА доведемо у разумне границе, мораћемо се ослањати на постојећи авиопарк. Модернизоваћемо оно што се може модернизовати, паралелно стварајући нови авион. Усавршавамо Су-27 како би опстао до 2020. године. Закључили смо уговор за испоруку 48 Су-35 до 2015. године. Још један такав уговор закључићемо у наредних пет година. Али, на жалост, динамика слабљења старог авиопарка већа је од динамике опремања савременом техником.
РГ: Може ли авион пете генерације у перспективи заменити целокупни парк фронтовске авијације?
Поповкин: Теоријски може. Али нема смисла пуцати из топа на врапце. Треба имати у виду не само борбене могућности, него и економску сврсисходност коришћења авиона. Зато је и купљен МиГ-29 СМТ, а планирамо куповину МиГ-35.
РГ: А шта је са другом техником – копненом, поморском, противваздушном?
Поповкин: Ми имамо доста наоружања које је најбоље у свету. Тај исти амерички комплекс „Патриот“ не може се упоређивати чак ни са нашим С-400. Ове године планирамо да купимо још пет дивизиона система С-400. У првом реду, они ће покривати московску зону ПВО. Можда ће један или два дивизиона бити упућени на Далеки Исток. Али је то већ прерогатива Генералштаба.
РГ: Не би било лоше да и у космосу имамо такве баријере. Хоће ли њега обезбеђивати систем С-500?
Поповкин: У том оружју најважнија је противракета, јер 90 процената онога што је инсталирано у С-400 тамо остаје – у погледу технике, командног пункта и других ствари. По мени, оно ће још двадесет пет година бити савремено оружје. А нову, „енергичнију“ ракету треба правити, како би била способна да се бори, не само против тактичких, оперативно-тактичких и стратешких ракета, него и да уништава борбене блокове који лете брзином од седам километара у секунди.
РГ: Сем упућивања наруџбина, да ли је Министарство одбране способно да некако поспеши модернизацију нашег одбрамбеног комплекса?
Поповкин: Ми не само да обезбеђујемо поруџбине за тај комплекс, него и на све начине лобирамо интересе ОПК. На пример, тако високотехнолошки производ, као што су С-400, веома је тражен на тржишту наоружања. Министар одбране се први заложио да се изграде још две фабрике за њихову производњу.
Ми не кажемо само да је армији потребно наоружање, већ и спајамо наше произвођаче са онима од којих се реално могу набавити савремене технологије, како би се организовала њихова примена у Русији. Сем тога, тражимо од Владе да издваја средства у почетној фази реализације критичних научноистраживачких и експериментално-конструкторских радова.
А за свакодневну делатност, продуктивност рада и диверсификацију производње треба да одговарају руководиоци индустријских холдинга. Они не могу да се задовољавају само наруџбинама одбрамбеног комплекса. Потребно је да производе мирну продукцију, да активно траже цивилна тржишта за пласман. Неке фабрике, као што су Рибинска фабрика за производњу авионских мотора, или предузећа фирме „Сухој“ у Комсомолску на Амуру, то добро раде.
РГ: И док се такви послови обављају, неке врсте ћемо морати куповати на Западу?
Поповкин: Ми смо и у совјетско време понешто куповали у иностранству. На пример, сви хидрографски бродови за ВПФ прављени су Пољској или Немачкој. Наши питомци су летели на школским авионим Л-39 и Л-410 чешке производње.
Неопходно је нагласити следеће. У новом програму није речено које се наоружање планира куповати у иностранству, а које је неопходно производити у Русији. Тамо су само наведени номенклатура и карактеристике врсте наоружања и војне технике које су неопходне нашој армији. У програму нема ни адреса конкретних извођача и наруџбина.
РГ: Којима ви дајете предност – домаћим или страним?
Поповкин: Наравно, Министарство одбране је за то да се све купује у Русији. Али се у датом питању не можемо руководити искључиво патриотизмом. Постоје захтеви, критеријуми, које наоружање треба да задовољава. Ако задовољава, купујемо. Ако не – кажемо руским произвођачима: стварајте, ми смо спремни да финансирамо ваш рад.
Најгоре од свега је када преузеће узме новац, а ништа добро не произведе. Више пута сам наводио пример када је неколико милијарди рубаља потрошено за разраду беспилотних летелица узалуд. Опет понављам: ја нисам присталица куповине наоружања у иностранству. Дајем предност да се тамо купе технологије, и да се помоћу њих створи нешто код нас. Узгред, када смо куповали партију беспилотних летелица у Израелу, наша влада је донела читав низ одлука о развоју аналогних технологија у Русији.
РГ: Не одустајући од коришћења туђих?
Поповкин: Када нас је, на пример, заинтересовала одређена класа технике – лаки транспортери, који се не производе у Русији, рекли смо: спремни смо да их купујемо у иностранству по тој истој схеми по којој данас купујемо аутомобиле „БМВ“ или „Тојота“. Пренесите производњу у Русију, са роком локализације до 80 процената за четири године, и ми смо спремни да почнемо куповину... Важно је да у земљу дођу савремене одбрамбене технологије, да би потом наши Конструкторски бирои могли да започну сопствену модернизацију, на новој техничкој бази. А кроз неко време и да почну да разрађују следећу генерацију наоружања
Хоће ли калашњиков још пуцати
РГ: А шта можете рећи о новом оружју, средствима за везу и обавештајни рад за обичног војника? Има ли ту неких помака?
Поповкин: Сада у целину спајамо систем управљања „горе“ и у тактичкој карици. Чини се много како би се већ средином идуће године осетили резултати тог рада. Остаје један проблем – стрељачко наоружање. Оно треба да буде савремено, и да задовољава функционалне захтеве.
РГ: То јест, аутомат Калашњикова већ вам не одговара?
Поповкин: Треба урадити тако да он и даље буде најбољи у свету у погледу домета, прецизности паљбе. Уопште узевши, аутомат Калашњикова је кудикамо лакше модернизовати, него правити нови.
Рећи ћу овако: масовно стрељачко оружје Руске армије ће бити домаће производње. Али за извршење специјалних задатака куповаћемо ограничене партије најбољих западних узорака.
Узмимо сталне снајперисте, којих има у сваком оделењу. Куповати инострану суперпушку за њих, нема смисла. Нека најпре проуче пушку Драгунова. Али постоје елитни снајперисти, који извршавају специфичне функције. Такав стручњак у армији злата вреди. Зашто њему не бисмо набавили и елитно оружје? Овде идемо истим путем као и руске специјалне службе. И нећемо се погађати око цене за такво оружје.
