Американац Стивен Кинзер аутор познате књиге „Свргавање: Амерички век промена режима од Хаваја до Ирака“ говори за Геополитику
Ваша књига „Свргавање: Амерички век промена режима од Хаваја до Ирака“ представља својеврсну историју америчког интервенционизма. Који је био Ваш примарни мотив у писању такве књиге?
- Све државе имају националне митове. Ми сви претпостављамо да наша држава дела из племенитих и моралних побуда. То нам дозвољава да верујемо да сви који нам се супротстављају су или зли или нису схватили нашу суштинску доброту. Ипак, у стварности, свака земља, као и сваки појединац, је мешавина врлине и греха. Поштени мислиоци у свакој земљи треба да охрабрују народ да мање проводе времена осуђујући и кривећи друге људе, и да више времена посвете разматрајући како су њихова дела учиниле неправду или патњу. Ово је добар савет за народе као и за појединце.
Битно је да се свака држава поштено и праведно суочи са својом прошлошћу. Треба да се трудимо да сагледамо своју земљу као што је други виде, и да схватимо зашто други могу да мисле да смо лоше делали. Моја књига износи причу о америчкој историји коју многи људи не знају, али је ипак, најстроже речено, историја. Сваки човек у њој, свака епизода и сваки цитат потичу из историјског записа. Покушавам да испричам ту историју на један другачији и, надам се, просветљујући начин – али је то истинита, не измишљена историја.
Прецизно сте анализирали у својој књизи америчке интервенције на Хавајима, у Куби, Ирану, Чилеу, Ираку... Који су били мотиви за ове преврате и инвазије, и постоји ли заједнички именилац за ове интервенције у погледу циљева и примењених средстава?
- Свргавања страних влада које сам описао у својој књизи нису сви постигнути на исти начин, али када се проуче сви заједно, види се један општи образац. Многи од ових операција прате тростепени процес. Добри су примери америчких спонзорисаних преврата у Никарагви 1909. године, у Ирану 1953., Гватемали 1954. и Чилеу 1973. године.
Прво, државна власт нешто учини да ограничи, опорезује, регулише, национализује или било како засмета некој великој страној фирми, обично америчкој, и она поднесе тужбу Вашингтону.
Друго, америчка влада закључи да, пошто та влада смета једној важној корпорацији, она мора да је антикапиталистичка, против слободе, и можда је чак у савезу са нашим глобалним непријатељима. На тај начин, оно што је почело као економски проблем прераста у стратешки или геополитички проблем.
Трећа фаза наступа пошто се завршила операција, када америчке вође објасне зашто су подржали преврат и обарање стране владе. У овој фази се појављује ново оправдање, које није ни економско нити политичко. Америчке вође кажу да акције које су предузели нису биле за наше интересе – никада не бисмо учинили нешто тако себично – него је то била жртва да се ослободи народ који је патио под окрутном диктаторском влашћу. Американци су веома саосећајан народ. Они спремно подржавају интервенције које су представљене као ослобођење, и америчке вође то разумеју.
Постоји ли несклад између интервенционистичко оријентисане финансијске и политичке елите и америчког народа, кога карактеришу марљивост, хуманост и безопасност. Да ли је ова интервенционистичка политика могућа захваљујући манипулацији народом или зато што млади амерички народ има месијанске склоности?
- Американци су одрасли са веровањем да је њихова држава изузетна или, како је то недавно казала једна секретарица државе, „неизоставна нација“. Ово веровање допушта САД да верују како имају право, чак обавезу, да намећу ред у свету – што укључује дефиницију „реда“ и одлука како се спроводи. Ова мисао такође подразумева да, иако САД морају да праве глобална правила, она нису под обавезом да их прате. Американци су склони претпоставци да њихова земља не мора да буде ограничена законима јер дела праведно и из добре воље, зарад интереса свију, док друге државе делају будаласто или из најподлије себичности.
Многи Американци немају никакво знање о спољном свету. Ово не би био проблем да САД немају глобалну моћ. Незнање о свету по себи није грех. Међутим, незнање спојено са способношћу и жељом да се пројектује моћ по свету је опасно.
Да ли су репортаже Вилијама Рандолфа Херста о Куби и његови позиви за интервенцијом били почетак нове, до тада непознате појаве, медијског рата? Која је улога медија и да ли новинари имају крви на рукама, као што имају војници и банкари?
- Новинари имају обавезу да себе одвоје од националистичких страсти. Добар спортски журналиста никада неће промовисати тим који покрива, већ критички и искрено говори о њеним недостацима. Новинари који пишу о политици би требало да исто чине. Владе природно желе да новинари буду „у тиму“, али добри новинари нису део таквих тимова. Треба да су спремни да ризикују непопуларност. Добри новинари треба да приморају нацију да се погледа у огледалу и суочи са својим недостацима. Треба увек да имају на уму Монтењову латинску изреку, Stercus cuique suum bene olet. Свакоме његов измет најлепше мирише.
Америчка штампа је нарочито лоше обавештавала у раздобљу пред инвазију Ирака. Превише новинара су слепо прихватали оно што им је причала влада, и користили су свој положај да подстичу хистерију. Ово је изазвало штампу да мало размотри себе, и у некима је довело до одлучности да буду скептичнији у будућности.
Да ли бисте могли да нам опишете последице и учинак америчког интервенционизма на САД и свет у току последњих сто година? Да ли се део одговора садржи у Вашој синтагми „катастрофални успех“?
- Једна од најсјајнијих књига о политичкој теорији написаних у САД током 20. века јесте „Иронија америчке историје“ од теолога Рајнхолда Нибура. Иронија о којој говори јесте да како САД постају јаче, богатије и моћније, такође постају плашљивије и несигурније.
САД су исувише често изводиле интервенције које су тада деловале мудро, али се после испоставило да су лоше не само по циљану земљу, већ и по САД. Део разлога јесте жеља једне младе и енергичне државе да види брзе резултате. Многим Американцима није лако да чекају да промене иду својим кораком.
Србија је такође била жртва америчког интервенционизма НАТО бомбардовањем 1999. године. Како Ви коментаришете овај напад и какви су мотиви покренули САД да интервенише на Балкану и успостави своје присуство?
- Провео сам многе године покривајући балканске ратове деведесетих година (и присећајући се лепих тренутака седећи са Зораном Ђинђићем у Клубу књижевника, док ми је објашњавао сву сложеност српске политике). Тада сам живео у Немачкој, која је одиграла значајну улогу у потпиривању балканских сукоба. Њено прерано признавање хрватске независности, пре успостављања било каквих већих структура за заштиту мањинских права, је била велика грешка.
Политичке вође тог доба су били зилоти вођени циничним осећањем него ли мудрошћу. Они су подстицали ултранационализам као начин да повећају своју моћ. Санкције су дозволиле криминалцима да бујају, и они су природно постали утицајни у политици. Често сам сматрао да је Запад неправедно третирао Србију, али било која влада која охрабрује убиство цивила на основу њихове вере или етничке припадности не може да очекује разумевање од спољног света.
Како Ви коментаришете негативни однос Америке према Србима у току криза и ратова у Хрватској, Босни... Како Ви процењујете одлуку САД и других земаља, нарочито Западне Европе, да признају „независно Косово“?
- Чинило се да Срби губе медијски рат на Западу током '90-их година. Било је добрих разлога зашто су странци били против Срба: не само страшни покољи као онај у Сребреници, који сам ја покривао, и злостављање миротвораца ОУН-а, већ и дивљања Аркана и других ратних злочинаца који су у суштини радили за Владу у Београду. Срби имају право када осећају како су неправедно третирани када се погледа како је свет лако осудио друге балканске режиме за њихова злодела; међутим, данас је њихов посао да се побрину за своју одговорност, а не да криве друге.
Док сам радио у Србији, прочитао сам књигу Ребеке Вест „Црна овца, сиви соко“. Она описује Србе као „ћудљив, халуцинативни, креативни“ народ чија их „тмурна, умножена сложеност“ води ка „неразумној љубави према пожртвовању“ и „извесном размишљајућем, тајанственом насиљу“.
Мени се чини да је проблем Косова страшно заглибљен у дубокој историји. Било која држава чији је народ још увек емоционално везан за нешто што се десило 1389. године мора да има тежак однос са својом прошлошћу – и то се односи на Косово и Србију. Недавно сам купио код апотекара бочицу пилула, и на њој је била етикета са упозорењем, „Не узимати више од прописане дозе“. Можда би то упозорење требало да стоји на историјским књигама на Балкану.
Који је Ваш став о тренутном стању међународних односа, јер због тренутне глобалне економске кризе и успона земаља БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина), САД морају да се суоче са новим изазовима. Да ли САД имају одговоре на ове изазове и да ли се проверени и опробани „рецепти“ интервенционизма могу применити на ову ситуацију?
- Свет се променио на драматичан начин од пада комунизма и краја балканских ратова. САД остају господарећа сила, али је она изгубила нешто своје моћи, нарочито захваљујући својој ирачкој пустоловини. Појављују се друге силе. Неки Американци ово виде као жалосне прилике, али је уствари то најбоље за све ако постоји равнотежа различитих сила, него да се с моћи управља из једног средишта.
Овај век ће видети, и већ је видео, пад релативне моћи Америке. Изазов за САД је да управља овим падом на начин који неће исувише дестабилизовати нити САД нити остатак света. САД такође имају још један глобални изазов: сарадња са осталим развијеним земљама на смањивању јаза између богатих и сиромашних земаља. У току прошлог века, две суперсиле су могле да зајемче извесну меру безбедности у свету. То више није могуће. Док се не смањи акутна патња и не реше хитне кризе – друштвене и еколошке кризе као и оне политичке – нови век би могао да буде исто тако нестабилан и крвав као и претходни.
отворите чланак у pdf формату
